Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom? Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš.

Tvrđava, Meša Selimović

...eto, Zavist je kao korov, dovoljno je da je pustiš da se rasprostre na jednoj tački, odmah će naseliti celo srce.Ne uvija se oko njega kao bršljan, već ga buši oštrim vrhovima.Ona je ta koja upravlja našim rečima i našim delima.Sve ono što stoji između neke sitne kletve, naizgled nevine,  i nasilja njen je plod.
Zavist ima moć razarajućeg otrova i sposobnost prilagođavanja jednako ubistvenog virusa.Uništava sve oko nas ali i nas same, stvarajući nesreću.I nije dovoljna vera, nisu dovoljne dobre namere.Da bi smo je držali dalje od sebe valja biti stalno na oprezu.Ispitivati sebe, svoje misli, pokrete srca, čak i one koji su naizgled najneviniji..."

Suzana Tamaro ~ Više vatre, Više vetra

 "...Odmah dolazi stara Ciganka, vračara, koju je Jovča zato čak iz Turske doveo i u čivluku čuvao. Od svake pojedine kokoši, živine, njoj se morale da nose kosti, kobilice, po kojima je ona gledala, vraćala.
   Čim Jovča oseti da je ona ušla, još s vrata joj zapoveda:
   - Gledaj!
   Ciganka dođe. Seda do njega, sproću vatre, i pošto razgrne šamiju te joj se još jače osvetli od vatre njeno staro, koščato lice, počne da se unosi, gleda u kobilicu, u njene pege, šare... A napolju tek ponoć prevalila. Vetri još jače i bešnje duvaju. Tresu čivluk, zgradu. Vatra praska, gori. Njeni plameni lizu čađ i čas Ciganku, čas Jovču osvetljavaju. Ponekad izdvojio bi se od huke vetrova i dopro bi dug, otegnut urlik kakvog psa... A Ciganka nikako ne diže glavu. Još jače, tajanstvenije, dublje unosi se u kost, i gleda, gleda... Već Jovču strah poduzme.
   - Gledaj! - vikne on hrabreći se.
   - I arno i lošo! - počne ona, ali nekako teško, kao ne mogući da se odvoji, otrgne od silnih znakova, znamenja. I onda nastavlja: - Bio si bogat, silan. Što god si zaželeo, sve je bilo tvoje. Hazne, bisage s parama...
   - More i sad to imam! - prekide je on.
   - Drugo šta ima? - pita se Ciganka i ne slušajući ga. - Ijafige što si tolike zemlje video, gradišta proputova, i na Bak'rnom Gumnu bio, tri puta tamo zanoćio, ono, što ti je srce tražilo, nikad nisi imao.
   - Hm, pa... - prezrivo i radoznalo Jovča mrmlja.
   - U tvojoj bašti cveće, fidani... Jedan fidan, jedno drvce, od svih najubavo, najlepše. I ti si ga mnogo čuvao, mnogo voleo. Ali kad ono poraslo, zalistalo, zažednelo, ti mu ne dade...
   - Sve sam davao! Šta joj nisam dao? - pravdajući se i čisto plačno počne da viče Jovča i odaje se pred Cigankom.
   Ciganka, ne izdavajući se da zna o kojoj on govori, nastavlja:
   - Ne znam, gazdo. Ovde tako stoji. - I da bi se opravdala, uverila ga, ona mu podnosi kost i pokazuje prstom:
   - Evo, gazdo, evo ga to drvce, a evo odovud kao neki mlaz kako je pošao da ga osveži, napoji... ali, evo gde si i ti, između njih, i kako ne davaš, prečiš... I zato si grešan. Zato te san ne hvata. Sve na to drvce misliš...
   - Napolje! Lažeš! - prekida je Jovča i dere se besno terajući je i bacajući joj novaca. - Sve lažeš. Nisam ja grešan. Nisam joj prečio, ne davao... A što je ona bila kučka, azg'i, pa nije mogla da čeka, dočeka muža..."



Borisav Stanković    -  JOVČA

„Ništa nije slučajno. Sve u kosmosu je povezano. Fenomen „Vidovdan“ neprestano upozorava svet na istinitost genetskog koda. Polazište za razmišljanja o Vidovdanu je, svakako, višedimenziono i nedostupno znanjima i najumnijih ljudi. Mislim da je Vidovdan više od mita i da je srastao sa bićem srpskog roda. On je proistekao iz srpskih arhetipskih gena i ujedno je dokaz da su Srbi spojili u sebi vreme i da su Bogu pristupili na osoben način. U Vidovdanu su i Svarog i Isus Histos. Srpski narod se na Vidovdan opredelio za carstvo nebesko, te mu je budućnost svakolika, svevremena i vanvremena. Stoga što ima veru, nadu i ljubav, koji spajaju materijalnu, energetsku, duševnu i duhovnu sferu u svakom biću pojedinačno i svest da se tako umrežava u kosmičku harmoniju. Taj osećaj je iznad svake druge pojavnosti. On omogućava da se Srbi uzdignu iznad greha i iznad smrti. Vidovdan u sebi objedinjava prizemnu filosofiju života, sa svim što je čoveku nedostupno i nepojmljivo.“

prof. dr Svetozar Radišić

  "...A desi li se kakva nesreca u selu da, na primer, neko u selu umre, i tu kako kome, ali gospodin-popi opet dobro. Ako bogatiji umre, oglasuju ga sva zvona i cinodejstvuju oba popa; a ako siromasniji, onda, naravno, samo jedan pop. Ide, pa malo peva on, malo crkvenjak, a malo djaci, tako naizmence. Dok crkvenjak ili djaci pevaju, gospodin popa misli u pameti, ili se razgovara o stanju i imanju usopscega, o testamentu i naslednicima, o procesu i fiskalima, i vec o tako necem sto bi spadalo u taj krug stvari. Posle pogreba crkvenjak odnese odjejanije i trebnik, a popa ugasi i zamota svecu u dobivenu cicanu ili svilenu maramu. - Bilo ih je svakojakih, ali je gospodin popa najradije primao one svilene. - I jos tu na groblju pokupuje od dece - koja su takodje cinodejstvovala, noseci krst i cirake i ripide - sve njihove marame i pantljike; pokupuje budzasto, po cetiri krajcare maramu. "Dede, deco", veli im gospodin popa, "dajte vi to popi, a popa ce vama grosic-dva dati za to!" Kupi, pa i to poslje kuci. Od tih stvari posle gospoja popadija izabere sto joj se dopadne, a ostalo dobije u platu kakva Zuza ili Erza, Madjarica naravno, pa se sve sareni od pantljika kad prodje sokakom, da ti je milina pogledati za njom. Prolazi, pa unesrecava svet, a najvise one tanke i nafrizirane berberske kalfe. E, ne moze covek, pa da mu je srce od kamena, a da se ne osvrne za njom i ne da oku prijatna prizora i uzivanja. Sareni se od silnih pantljika kao slobodno medjunarodno pristaniste od barjaka na raznim eskadrama. Nek se zna sto je gospodin-popina sluskinja!
   A gospodin popa cesce i ne dolazi kuci, nego s groblja pravko kuci usopscega na dacu. Tu su skupljene ozaloscene komsije i neutesni rodjaci, i oni sto su zadovoljni s testamentom, a i oni drugi sto se spremaju da dignu proces i da ga obore i na taj nacin spasu dusu miloga pokojnika od jednog tako teskog greha kao sto je nepravedan testament. Gospodin-popi opet najuglednije mesto. Sede svi i jedu. Niko nista ne govori, nego cute i jedu i piju pogruzeno, kako pravoj tuzi i zalosti i prilici. Piju za pokoj duse.
   "He, moj Proko, moj Proko", ili kako vec bude ime pokojniku, uzdise Glisa Sermijas, pa pruzi ispraznjenu casu da mu se natoci, a ruka mu drhce. "Moj Proko", nastavlja Glisa, a glava mu pala od zalosti na grudi, "da je sreca da ti menikana ovako pijes za spokoj duse, a ne ja tebikana! Ta tebi je bar bilo jos dana zapisato, a ne ja da se vucem po svetu ovako brez tebe, brez svoga najblizeg, kas'ti, brata i prijatelja. Ta i onaj bog, boze me prosti, uzima sto je bolje! Eto ja i gospodin popa, mi cemo jos sto godina ziveti i muciti se! Proko, dobri druze, da si da vidis tvoga Glisu kako se zlopati!" uzdise Glisa, iskapi casu i spusti glavu na sto..."


Stevan Sremac

POP CIRA I POP SPIRA

nije bas omiljen, ali svakako veoma interesantan odlomak:

"Ako u mozgu postoji nešto što nam se ne dopada, mi ćemo to, jednostavno, zaobići. Kao kad se reka umori od obilaženja iste krivine, pa sama napravi prečicu i na onoj istoj krivini ostane malo, isključeno jezero, rezervoar sećanja, koje se, budući da ništa više ne dotiče, naposletku isuši."

Slepi čovek iz Sevilje - Robert Vilson

"Nikada ne treba raditi nesto o cemu se ne bi moglo caskati po rucku"..
Oskar Vajld

 

Nije bilo razlike medju nama.. Strast ista, ocaj isti, opsesija ista, sreca ista.

I.B. Moj deda Luj Viton.

" Život prolazi, a mi ne znamo šta bismo sa njim. Mrzi nas, ili ne umemo da živimo. Najradije bismo ga ustupili nekom drugom i uživali gledajući kako je lep naš život kad ga drugi žive."

" Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide."

 Duško Radović


" Čovek ne može da bira vreme u kojem će se roditi i živeti; od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi, ali od njega zavisi kako će on postupati u datom vremenu: da li kao čovek ili kao nečovek, bez obzira na to u kom narodu i od kojih roditelja. "

Patrijarh Pavle


" Nemoj se plašiti savršenstva - nikad ga nećeš dostići. "

Salvador Dali


" Čudno je, kako je malo potrebno da budemo srećni i jos čudnije, kako nam često baš to malo nedostaje."

Ivo Andrić