Komplimenti, ili, zašto jednostavno ne reći hvala (Biti srećan – Endru Metjuz)

Ono što mislimo o sebi određuje na šta ćemo se usredsrediti ili o čemu ćemo razmišljati. Dobra slika o samom sebi dozvoljava nam da se usredsredimo na komplimente koje smo dobili i uspehe koje smo postigli. Ovo ne treba mešati sa uobraženošću. Neko je jednom rekao: „Taština je čudna bolest. Od nje boluju svi, sem onog ko je u stvari ima!“ Biti egoista i imati zdravu ljubav prema sebi su dve potpuno različite stvari.
Treba razlikovati egoizam od zdrave ljubavi prema sebi.
Ljudi sa velikim egom imaju potrebu da budu u centru pažnje, žude za priznanjem i imaju malo obzira prema okolini.
S druge strane zdrava ljubav prema sebi nam omogućava da poštujemo sopstvene želje, kao i želje drugih ljudi. To znači da smo ponosni na naša dostignuća bez potrebe da o njima pričamo na sva usta i da prihvatamo naše nedostatke dok se trudimo da postanemo bolji.
Zdrava ljubav prema sebi znači da nemamo nagon da se pravdamo ni sebi ni drugima zašto idemo na odmor, spavamo do kasno, zašto smo kupili nove cipele, zašto častimo sebe s vremena na vreme. Osećamo se prijatno radeći ono što naš život čini lepšim i kvalitetnijim.
Shvatite da „kompleks superiornosti“ ne postoji.
Ako iskreno cenimo sopstvenu vrednost, nema potrebe da drugima govorimo koliko smo dobri. Samo osoba koja ne veruje u svoje kvalitete juri da informiše ostatak sveta o svojoj vrednosti.
Prihvatiti kompliment je sasvim u redu. Ne moramo biti savršeni da bismo prihvatili kompliment sa jednim dostojanstvenim hvala. Uspešni ljudi uvek kažu „hvala“. Oni znaju da je zdravo priznati dobro odrađen posao.......
...... Kompliment je dar. Potrebno je osmisliti kompliment, potreban je trud da biste ga nekom uputili. Kao i bilo koji drugi poklon, razočaravajuće je kada ga neko odbaci. Ovo je još jedan razlog zašto treba dostojanstveno prihvatiti kompliment. Pretpostavimo da vam je prijatelj rekao kako izuzetno dobro izgledate, na šta vi odgovarate: „Ali, ja imam debele usne i kratke noge!“
Sada se osećate loše jer niste prihvatili kompliment u duhu u kom je dat. I druga strana se oseća loše iz istog razloga  i uvek će vas se sećati kao niske prijateljice sa kratkim nogama i debelim usnama. Zašto samo ne reći „hvala“ ?

Nikolaj Velimirovic-Reci o svecoveku


Nista se ne moze kazati u 4 oka, a da peto ne prisustvuje. A to peto oko vise je svudaprisutno no vazduh, no svetlost, no etar; jer ono prisustvuje i najintimnijim pokretima vazduha, i svetlosti, i etra. Inteligencija, u koju su potopljene sve stvari, jeste vazda otvoreno oko, vazda prisutni svedok.

"A ako nešto kažete sa dovoljno žara, i ako bogovi nemaju pametnija posla, vaseljena ponekad ume da se sklupca oko vaših reci. Reci su odvajkada imale snagu da promene svet. Pazite šta želite. Nikada ne znate ko vas može cuti. Ili šta, kad smo vec kod toga. Jer nešto možda lunja kroz univerzume i nekoliko reci koje pogrešna osoba izgovori u pravom trenutku može zazvucati veoma primamljivo..."

Teri Pracet

Kao i uvijek, ti si me pitala sta mi je najednom, a ja nisam mogao da ti objasnim da to uopste nije najednom, da je to stalno, da je to neka vrsta mog zastitnog znaka, nesto po cemu bih sebe poznao medju hiljadama meni slicnih, nesto sto se i ne trudim da sakrijem, jedan zlocudni tumor s kojim sam se radio, tumor na mozgu i dusi koji se ne da ukloniti nikakvim operativnim putem ni zracenjem, ni cinjenicom da te volim i da ti volis mene...

Ako ti jave da veceras hodam po kafanama i olajavam tebe i nasu ljubav, da se prodajem za lose vino, da skupljam opuske tudjih simpatija, ljubim ruke necistih konobarica, ispadam budala u svacijim ocima, to je živa istina, ne traži me da provjeriš da li je tako - to je jedna od rijetkih istina u vezi sa mnom.

Dario Dzamonja

" - Čovek se sastoji iz tri dela: jedan- nagoni, dva- razum, tri- osećanja. I sva ta tri dela zajedno čine celinu. To je kao drvo. Koren je pod zemljom, ne vidi se, ali, ono gore proističe iz njega. Tako i čovek. Potiskuje svoje nagone, a oni, što se manje vide sve više se osećaju kroz delovanje podsvesti, i sve proističe iz njih. Stablo bi bilo razum, a krošnja emocije. A najčvršće je stablo! Ono je u sredini i povezuje koren i krošnju, tj nagone i emocije.
- Najlepša je krošnja...
- Jeste...
- ... i sve najvažnije i najuzbudljivije stvari se odvijaju u krošnji: Listanje, cvetanje, oprašivanje. Pravi život je u krošnji!
- To je tačno, ali je tačno i to da bi i najmanji vetar odneo tu krošnju da nije stabla. Stablo je stabilno! ... lišće opadne, nikne novo, pa opet opadne. A stablo postoji, i zimi i leti. Godinama. Tako je i sa emocijama. Dođu, prođu, pa dođu nove, a razum je postojan."

Sudbina - S.Z.

„ – „Ko na brdu ak’ i malo stoji,
Više vidi no onaj pod brdom.“ ...
-Jeste, ali, ako je taj na brdu romantik, on će, najverovatnije, hteti da se popne još više, na vrh planine na primer, a sa tog vrha na vrh još više planine. A tamo mu se može desiti da ne vidi ništa jer je vrh planine često u oblacima.
-Vrh planine nije neprekidno u oblacima. Kad nije u oblacima onda se bolje vidi sa vrha planine nego sa brda.
-Onaj sa vrha brda vidi slabije, ali, neprekidno, a onaj sa vrha planine vidi bolje ali po nekad....
-To, ipak znači, da onaj sa planine može da vidi nešto što onaj sa brda ne može.
-Da, ali, onaj što vidi neprekidno može bolje da sagleda ono što vidi. Važno je da se ono što se vidi, koliko god toga bilo, dobro sagleda, shvati, ispravno protumači. Sa vrha planine se vidi daleko, ali je to što se vidi iskrivljeno, zamagljeno. Nerealna slika. Ideal! Zabluda!“

Sudbina

".... Piši šta ti srce nalaže jer, dobra knjiga je knjiga srca, iskrena, proživljena...
Ali, prvo napuni svoj duh i svoje srce, ma kako oni široki bili, idejama i osećanjima...
Imaj apsolutno jedinstveni stil koji ni u čemu neće biti ogledalo sveta, nego, stvaranje nekog sveta unutar koga se šetaš kao umetnik, sveta u koji nam je nesumnjivo dopušteno da stupimo ali, koji nam je sve samo ne nametnut...
Pisanje znači pobediti stvarnost.
Pisati znači živeti..."

U onom delu gde se bokovi šire, izliveni su, s obe strane, simetricno, u obliku golemih paukova, amblemi firme. Pažljivijom analizom, medutim, otkrivamo, ne bez cudenja, da pauci upleteni u okca gvozdene konstrukcije bokova i nisu zapravo pauci, nego stostruko uvelican mašinski cunak sa mehanickim kalemom iz kojeg se izvija konac (koji je uvelicavanjem postao debeo kao uže, i stoga teško prepoznatljiv) i koji, oponašajuci slovo S, stvara iluziju paukovih nogu. Taj je amblem, kao na plemickim grbovima, obojen zlatnožutim, kao i arabeske na lakiranoj glavi mašine. Te su arabeske vec delimicno oljuštene, pozlata otpada u tankim finim ljuspicama. Stona ploca, od drveta prevucenog šperplocom, takode je vec pocela da se ljušti, narocito po ivicama. Prvo se potprišti, od promena temperature i od vlage, zatim pocinje da se bora i da se cepa kao bolesni nokti. Jedan mali amblem od mesinga, eliptican kao medaljon, i isto tako žut i sjajan, spojen je uz vitki vrat mašine sa dva zupcasta šrafa. Na njemu se nalazi onaj isti kalem-pauk, samo sad mnogo jasniji, zbog smanjenih dimenzija. Naokolo, kao na metalnom novcu, utisnuto je u bareljefu THE SINGER MANFG. CO - TRADE MARK. Kada sam okretao pedalu, mašina je brujala kao lira. Jednom sam slomio iglu, pa je moja majka skinula kaiš-prenosnik. No sad svejedno. Po povratku kuci, pogled mi je, pre nego što zaspim, padao na tu mašinu, i valjda zbog dugog putovanja vozom, i zbog svih zvucnih utisaka koji su ostali u mom sluhu, cinilo mi se da ona radi. Cuo sam kako zvrje tockovi i kako klize osovine, meko.

Danilo Kis

"Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot. Cak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja ce mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji ce sve promeniti i uciniti njegov zivot uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio.
I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se cini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to cudesno iznenadjenje koje smo ocekivali.
- A nije?
- Tacno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogresnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena pocinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi cudesno iznenadjenje, nego je posrednik.
- Sta hoces da kazes?
- Da ima moc da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duz hodnika i kroz sobe i baste, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamisljali.
- A nije tako?
- Ponekad jeste. Na pocetku, barem. Ulazimo, zaista, u ocaravajuce sobe i baste.
- A zatim?
- Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje pocnu da stavljaju namestaj u sobe i cajne stocice i stolice u baste i veoma brzo, njihova energija biva potrosena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i bastama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.
- I onda?
- Onda pocnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i paznju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve baste. Zaboravljaju kako je bilo cudesno kad su ih nasli.
- I sta se dogadja?
- Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Cak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, pocinje da se oseca zatvorenim i pocinje da trazi vrata da izadje. Na pocetku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim namestajem i ne shvata bas najbolje sta se zaista dogodilo.
- Kakva tuga.
- Da.
- Ali nije neizbezno, zar ne?
- Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autenticno ili ne. "

Andea de Karlo - Pravi život

"Put: traka zemlje po kojoj se hoda peshke.. Cesta se razlikuje od puta ne samo zato shto se po njoj vozi autom, nego i time shto je tek crta koja spaja jednu tachku s' drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tachke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednichko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nishta do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego shto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusha: chovek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vishe kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tachke do tachke, od china kapetana do china generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati shto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlichita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugachkom linijom s' drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- "Zaustavi se"..

Kundera Milan