"Не мозгај и не труди се да сам дођеш до одговора јер тако ћеш успети да изнесеш много логичних или мање логичних решења и сваки делић дана, шта год  да радиш, где год да се налазиш, у оних неколико секунди сваког минута, у доколици, или у постељи док треба да се посветиш психичкој припреми за своје снове, да ослободиш мисли и будеш спокојан, у тренуцима кад треба потпуно да се препустиш и даш нечему што радиш, један део тебе неће бити присутан. То је онај део који си беспотребно резервисао и оптеретио још једним питањем: „Који од многих одговора је прави?“ " 

"Извесно,апостоли су за то да једу корење
и ја бих сретнији био да сам остао нем
да чувам родну гору
али народу не доносе спасење
они који измишљају систем
већ они који земљу ору"

Раде Драинац

"- Ако те занима коју пјесму врти твој комшија ништа ти не вреди да гледаш у прозор. Треба да начуљиш уши. Ако хоћеш да сазнаш како мирише онај цвијет у трави испред нас нећеш га ставити на уво него под нос. За то је потребно чуло мириса. И тако даље. Али, ако те занима вриједност неког интеграла, онда ти ту чула уопште не користе. За то користиш памет. Значи, спознају о свијету који нас окружује стичемо помоћу чула и помоћу разума. Међутим, то често није довољно. Шта бива ако хоћеш да сазнаш шта неко осјећа, или, боље рећи, да осетиш нечије емоције? За то се не користе ни чула, ни разум, него осјећања.
- Могуће је и питати некога како се осјећа. А могуће је и ријечима исказати своја осјећања.
- Могуће је. Може се и слијепац кретати по граду, али, не и онако како то раде они што виде... "


Судбина - С. Здравковић

...Traži se nada, ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži.

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest, a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi izmedju ta dva pogleda protekao ceo život....


( Momo Kapor - Oglas )

... ono sto se ne moze objasniti samome sebi, treba govoriti
drugome. Sebe mozes obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne,
tesko izrecivim osjecanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i
bjezi u omaglicu, u opijenost koja ne trazi smisao. Drugome je
neophodna tacna rijec, zato je i trazis, osjecas da je negde u
tebi, i lovis je, nju ili njenu sjenku, prepoznajes je na tudjem
licu, u tudjem pogledu, kad pocne da shvata.
Usamljenost radja misao, misao radja nezadovoljstvo, nezadovoljstvo pobunu.


(Tvrdjava - Mesa Selimovic)

„...Тешко је одредити прави почетак приче јер у животу најчешће нема ни краја ни почетка. Оно што нам се чини да је почетак, уствари је само наставак неке претходне приче које, можда, нисмо ни свесни. А сваки крај је само нови почетак...
...Пасивно прилагођавање је илузија. То не постоји. Овај свет није статичка творевина него динамичка. Данас није исти као јуче. Ми тога, најчешће нисмо ни свесни, али, овај свет се стално мења и свако од нас, сваког тренутка учествује у тим променама. На пример ти сада разговараш са мном и утичеш на мене. На крају овог разговора ја нећу бити исти као на почетку. У мени ће можда, бити више љубави или више зла, можда ћу нешто схватити што до сада нисам успео или ћу стећи неку заблуду. Али нећу бити исти!!! А пошто ћеш постићи да се ја променим променићеш, колико- толико и овај свет чији сам ја део. Према томе, ми стално мењамо овај свет....
....Осетила је сестринску љубав према њему. Иако је била млађа десетак година од њега била је то љубав старије сестре према млађем брату коме је потребна помоћ. Осећала је да треба нешто да му каже у вези среће. Осећала је да ту код њега нешто није у реду, али, није знала шта. Желела је да му помогне, да га посаветује, али, није знала како. Често се деси да две особе које вапе за помоћи, за саветом, једна другој дају савете и помажу. Нажалост, то је најчешће разговор глувих....“
Судбина С.З.

   "...Bas kad je Nica bokter prosao ispod pop-Spirinog prozora i duhnuo jedanaest puta u rog i oglasio vec skoro uspavalom soru i selu da je jedanaest sahata, podize gospodja Sida glavu tuzeci se na vrucinu, i viknu preko sobe pop-Spiri:
   - Spiro! O, Spiro, spavas li?
   - A?
   - Spavas li, rek'o?
   - Spavam, mani me.
   - A mora li gospodin-Pera uzeti bas pop-Cirinu Melaniju, kad je dobio za ucitelja?
   - A?
   - Hu! - huknu gospodja Sida. - Mora li ucitelj uzeti Melaniju?
   - A sta ce starcu dve zene?
   - Uh, ta ne stari, nego novi ucitelj, gospodin Pera.
   - A, on! Ne mora.
   - Moze, je li, koju 'oce?
   - Moze ako hoce i nasu Zuzu... Mani me da spavam.
   - Al bas je nece uzeti! O boze, boze! - rece zevajuci gospodja Sida, pa se prekrsti i namesti bolje slofkapu, koju je krisom u pomrcini metala na glavu, jer je pop Spira strasno mrzeo na te svapske zenske slofkape. A napolju se cuse tromi koraci seoskog boktera Nice, koji se u daljini gegase i glasno zevase.
   Time se zavrsi ovaj doista buran dan..."

                    Stevan Sremac
 
POP CIRA I POP SPIRA
 

"....... shvataš li: čeka se samo prilika, šansa, mogućnost, a ne sreća. Za nju se moraš sam izboriti. A ti čekaš sve, čitavu sreću, da ti je neko donese na tanjiru pa da je uzmeš i budeš veseo i zaljubljen. Ti voliš nju, ona tebe, zaljubljenost traje dvadeset četiri sata dnevno. Potpuni sklad. U svemu se slažete. Za tebe ne postoji druga žena, za nju ne postoji drugi muškarac. I tako sto godina. Bez i jednog minuta izuzetka....
...Tebi se, dragi moj, pružila mnogo puta! U to nemoj da sumnjaš. Neke mogućnosti je lakše ostvariti, neke teže. Tebi su se, ko zna koliko puta, pružale baš one koje je lako ostvariti. Sve je bilo na tvojoj strani. Sve sem tebe samoga! Tvoj unutrašnji otpor tome da budeš srećan bio je jači od svega........ "        "Sudbina" ....

"Zar nije naivno misljenje da je covek ugodno smjesten na zemlji i da je tu njegov pravi dom? Prostranstvo je nasa tamnica. Prostranstvo poseduje nas. Mi ga posedujemo samo koliko moze oko da predje preko njega. A ono nas umara, plasi, goni. Ne osvajamo zemlju, vec grumen za svoju stopu, ni planinu vec sliku u svome oku, ni more vec njegovu gibljivu cvrstinu i odsjaj njegove povrsine. Nista nije nase osim varke, zato se cvrsto drzimo za nju"

"Covjek treba da se odrece svega sto bi mogao da zavoli, jer su gubitak i razocarenje neizbezni. Moramo se odreci ljubavi da je ne izgubimo. Moramo unistiti svoju ljubav da je ne uniste drugi. Moramo se odreci svakog vezivanja zbog moguceg gubitka. Misao je surovo beznadezna. Ne mozemo unistiti sve sto volimo. Uvek ce ostati mogucnost da nam to uniste drugi"

M.Selimovic "Derviš i smrt"

“Nesto je trebalo da se desi, ali sam bio isuvise preplasen da bih o tome razmisljao: osecao sam da, ako dopustim sebi da se ponadam, sve ce se rasprsiti pre nego sto uopste pocne da poprima svoj oblik. A onda je Kiti postala veoma cutljiva i dvadesetak sekundi nista nije rekla. Nastavio sam da se bakcem po kuhinji, otvarao sam i zatvarao frizider, vadio solje i kasike, sipao mleko u bokal, i tome slicno. Na trenutak sam joj okrenuo ledja i pre nego sto sam postao toga svestan, ona je ustala s kreveta i usla u kuhinju. Bez reci se prisunjala iza mene, obgrlila me oko struka i naslonila glavu na moja ledja.
“Ko je to?” rekoh pretvarajuci se da ne znam.
“Zena-zmaj”, odgovorila je Kiti. “Dosla je da te ukrade.”
Uhvatio sam je za ruke pokusavajuci da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke. “Cini mi se da me je vec ukrala”, kazao sam.
Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula jos jace. “Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?”
“Vise nego malo. Znas i sama. Mnogo vise nego malo.”
“Nista ja ne znam. Suvise dugo cekam da bih znala bilo sta.”
Citava ta scena bila je nekako imaginarna. Znao sam da je stvarna, ali u isto vreme, bila je bolja od stvarnosti, mnogo bliza projekciji stvarnosti koju sam prizeljkivao od bilo cega drugoga sto sam dotad iskusio. Moje zelje bile su veoma jake, zapravo bile su ogromne, ali samo zahvaljujuci Kiti dobile su priliku da se ispolje. Sve je zavisilo od njenih reakcija, od suptilnih podsticaja i vestine njenih pokreta, od toga sto nije oklevala. Kiti se nije plasila sebe, i zivela je u svom telu bez stida i nedoumica. Mozda je to sto se bavila plesom imalo neke veze s tim, ali pre mi se cini da je bilo obrnuto. To sto je uzivala u svom telu omogucavalo joj je da se bavi plesom.
Nekoliko sati smo, pod bledim popodnevnim svetlom vodili ljubav u Zimerovom stanu. Bez ikakve sumnje, to je nesto sto nikada necu zaboraviti, i verujem da je to ono sto je u meni konacno dovelo do promene. Ne mislim samo na seks ili na permutacije zelje, vec pre na dramaticno rusenje unutrasnjih zidova, na zemljotres u sredistu moje samoce. Toliko sam se bio navikao na cinjenicu da sam sam, da nisam ni pomislio da bi mi se tako nesto moglo desiti. Podvrgao sam sebe odredjenom nacinu zivota, a onda se, iz meni potpuno nepoznatih razloga, ova lepa Kineskinja nasla preda mnom, spustila se kao andjeo s nekog drugog sveta. Nisam mogao da se ne zaljubim u nju, nisam mogao da ne budem zanesen samom cinjenicom da postoji.”

Pol Oster
“Meseceva palata”