Za sedam jeseni,koji minut posle pola jedan,jedan ili pola dva,i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuce...
I onda ce znati...
Dah uspomene pazljivo ce oduvati prasinu sa smesne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije...
Uzdahnuce,predosecam?
Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu,kao odraz udaljenih zvezda na vodi...
Bice sama,nadam se?
Jer,tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina...
Da...
I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo...
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca...
Stedeci se...
Uceci se kako cu najbolje voleti nju...
Kada je konacno nadjem...

Jedan od onih zivota - Balasevic

Јел има неко ову песму на српском? Молим модераторе да не бришу (пошто нисам сигуран да је ово право место), потребан ми је превод. Дакле, "Прича о изградњи Кузњецка и о људима Кузњецка", Мајаковски:

Рассказ Хренова о Кузнецкстрое и о людях Кузнецка

По небу тучи бегают,
Дождями сумрак сжат,
под старою телегою
рабочие лежат.

И слышит шепот гордый
вода и под и над:
"Через четыре года
здесь будет город-сад!"

Темно свинцовоночие,
и дождик толст, как жгут,
сидят в грязи рабочие,
сидят, лучину жгут.

Сливеют губы с холода,
но губы шепчут в лад:
"Через четыре года
здесь будет город-сад!"

Свела промозглость корчею -
неважный мокр уют,
сидят впотьмах рабочие,
подмокший хлеб жуют.

Но шепот громче голода -
он кроет капель спад:
"Через четыре года
здесь будет город-сад!

Здесь взрывы закудахтают
В разгон медвежьих банд,
И взроет недра шахтаю
соугольный "Гигант".

Здесь встанут стройки стенами.
Гудками, пар, сипи.
Мы в сотню солнц мартенами
Воспламеним Сибирь.

Здесь дом дадут хороший нам
и ситный без пайка,
аж за Байкал отброшенная
Попятится тайга".

Рос шепоток рабочего
Над тьмою тучных стад,
а дальше неразборчиво,
лишь слышно - "город-сад".

Я знаю - город будет,
я знаю - саду цвесть,
когда такие люди
в стране в советской есть!

Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje.
Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva.
Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,...
Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled...
Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka.
Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?...
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem...



"Hodajuci na rukama", Mika Antic

"Pustio sam da me vodi po mracnoj ulicici. Glas joj je postao hrapaviji, a reci su joj same navirale na usta. Uopšte se ne secam šta je govorila, a mislim da ni sama nije znala šta govori. Govorila je divlje, besomucno, protiv sudbine koja je bila jaca od nje. Ma ko bila, nije više imala imena. Bila je naprosto žena, izmucena, izubijana, skršena, stvorenje što nemocno udara krilima u mraku. Nije se nikom obracala, a najmanje meni; nije govorila ni sa samom sobom, pa ni s Bogom. Bila je samo brbljiva rana koja je našla glas, a u mraku se cinilo da se rana otvara i stvara oko sebe prostor u koji može krvariti bez srama i poniženja. Za sve me vreme grcevito držala za mišicu, kao da se želi uveriti da sam tu; stezala mi je ruku svojim snažnim prstima, kao da mi dodirom prstiju želi saopštiti misao koju njene reci više ne sadrže."


Henri Miler-Mirni dani na Klišiju

"...Besana noc. Trecu noc uzastopno. Lepo zaspim, ali se posle jednog sata probudim, kao da sam glavu stavio u pogrešnu rupu. I od tada, cele noci do tamo oko pet, spavam doduše, ali me jaki snovi istovremeno drže budnim. doslovno, spavam pored sebe, dok se ja sam moram da nadbijam sa snovima. Oko pet nestaje i poslednji trag spavanja, samo sanjam, što je napornije od bdenja. Ukratko, celu noc provodim u stanju u kome je zdrav covek uoci trenutka kad istinski zaspi. Kad se probudim, oko mene su sabrani svi snovi, ali se pazim da ne mislim na njih..."

Franz Kafka, 2. oktobar 1911.

Prijatelji su ljudi koji
Tvoju proslost akceptiraju,
tebe u sadasnjost i vole
i u buducnost i stoje pored tebe

"Ima ljudi ciji život u mocvari trajanja lici na tragove crvenokožaca kad nece da budu uoceni. Indijanski ratnik se tada vraca, polažuci pete u stope starog traga. Odskace na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primecuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata.
Oni su bica Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina."

Borislav Pekic, Novi Jerusalem - Ljudi Vazduha

Avaj! Ljubav žena! Poznato je da je divna ali i strašna stvar; Jer, sve što imaju, stavljeno je na tu kartu,
I ako ona izgubi, život im ništa više ne može dati na dar osim loših imitacija prošlosti same,
I njihova je osveta zato kao skok tigra, smrtonosna, i brza, i teška; a opet, kako prave muke
Trpe one - udarce koje nanose osecaju i same.
One su u pravu; jer muškarac prema muškarcu tako cesto nepravedan,
Prema ženama je uvek takav; jedan jedini okov Sve žene ceka - a neverstvo im je jedini izlaz;
Naucene su da prikrivaju patnju uzdrhtalih srca Za svojim idolom, dok ih neki bogatiji pohotljivac
Ne kupi za brak - i šta im onda ostaje? Nezahvalni muž - a zatim neverni ljubavnik - Potom kindurenje, deca, molitve - i sve je svršeno.
Neke nadu ljubavnika, neke se propiju ili molitvama,
Jedne se predaju domacinstvu, druge raspusnom životu,
Neke pobegnu, ali samo jednu zamene za brigu drugu,
Pošto izgube prednosti cednog položaja, Teško da bilo šta može da im popravi situaciju.
Njihov položaj uvek je neprirodan, Svuda, od dosadne palate do prljave kolibe: Neke traže davola, pa pišu romane.

Lord Bajron iz "Don Žuana"

"...To je ljubav. Pokušacu da se sakrijem ili pobegnem.Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošcu, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usudjujem da prodjem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu..."


                                                     H. L. Borhes "Pretnja"

... "Mirko: Zaveži, deda! Mi moramo osvojiti svetsko tržište! Mi moramo imati veci profit od najvecih tvornica automobila! Smrt je jedini siguran i veciti posao! Sve može da izumre i da nestane, jedino ce smrt vecito biti živa i besmrtna! Iz godine u godinu, buducnost smrti je sve perspektivnija! Drugovi i drugarice...
Aksentije: Bez drugarica. One su pokojne.
Mirko: Ma nemoj da me prekidaš!
Laki: Deda!
Milutin: Tata, udaricu te.
Bili Piton: Dozvolite mu da rekne mudre reci.
Aksentije: Duboko se izvinjavam.
Mirko: Vi vidite, niste coravi, koliko ljudi gine u svetu, po raznim ratištima. Vi vidite koliko ljudi umire od raznih bolesti i od gladi! Mi se moramo probiti i sve te ljude uzeti pod svoje! Dosta je bilo sitnih poslova u Beogradu! Mi smo prevazišli ovaj grad i ovu zemlju! Mi smo sposobni da sahranimo ceo svet! Došao je pravi trenutak za veliki svetski posao!
Prisutni: Živeo!!!"...

Dušan Kovacevic, Maratonci trce pocasni krug