PESMU  TI  LJUBAVI  PIŠEM


Pesmu ti ljubavi pišem,
umesto neostvarenih snova.
Danas te volim mnogo više,
danas u pesmi potpuno si moja.

Pesmu ti srce, poklanjam,
umesto poljubaca kojih ne beše.
Mnogo je lepše dok se samo sanja,
stihovi su tu, da te uteše.

Pesma je tu da obmane,
stvarnost je stvarno surova.
Ja s'tobom hoću u nepročitane strane,
ja s'tobom hoću u život bez folova.

Poezija je za duše usamljene,
poezija je za duše zaljubljene,
poezija je zanos za neshvaćenje,
poezija je za ljubavi uskraćene...

Poezija je lek i otrov,
ja pesme pišem odavno.
Mnogi kažu da sam pesnik loš,
ja ih ne slušam naravno.

I ja ti ljubavi pesmu pišem,
umesto neostvarenih snova.
Danas te volim od sebe više,
danas u pesmi ponovo si moja.

Pesmu ti srce poklanjam,
umesto poljubaca kojih ne beše.
Najlepše je dok se samo sanja,
u snovima sva nadanja se dese.

Poezija je za duše usamljene,
poezija je za duše zaljubljene,
poezija je zanos za neshvaćenje,
poezija je za ljubavi uskraćene..



© Ljubodrag Obradović

http://www.poezijascg.com/PHP-Nuke/modules.php?name=News&file=article&sid=1831

"Mi smo kao sijamski blizanci,uvek zajedno,nerazdvojivi.Ponekad dok uvece lezim pored tebe sa rukama pod glavom,prestajem da budem sigurna ko je ko od nas dvoje i mislim da sam ja ti,a ti da si ja.Ponekad u ogledalu umesto svoga vidim tvoje lice.Gledam ga i sada,pretopili smo se jedno u drugo.Sada je sve lakse.Nocas spavaj mirno.Nocas je noc."

Nemoguce je pronaci coveka izgubljenog u lavirintu sopstvene duse.

    J.W. Goethe

"Onaj koji poseduje razum uvek radi sa izvesnim ciljem."
Aristotel, grčki filozof

"Ženiti se mlad-prerano je a star-prekasno je“.
Vuk Stefanović Karadžić, srpski lingvista i etnograf

"Najveći porok je površnost“.
Oskar Vajld, engleski pisac

"Nije mi žao što me ljudi ne poznaju, već što ja njih ne poznajem“.
Konfučije, kineski filozof i mislilac

"Humor je najdivnija i najzdravija ljudska osobina“.
Vladimir Iljič Lenjin, ruski revolucionar, sociolog i filozof

"Jedina vrlina kojom čovek ne može da se pohvali jeste skromnost. Kad bi se njome pohvalio, više ne bi bio skroman.“
Fransoa Mari Arue Volter, francuski mislilac i filozof

A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na miljarde života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotrajnu varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na miljatde mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca...

Danilo Kiš

               
,,Cesto se pitam, zasto ja tako uporno tezim za ljubavlju mlade devojke koju ne mislim zavesti i koja mi nikad nece biti zenom?Cemu ta zenska koketnost?-

----------
Ali i jeste neka neshvatljiva naslada kad ovladas mladom dusom sto tek rascvjetala.Ona je kao cvijetak kojemu najljepsi miris ishlapi od prve suncane zrake;treba ga u taj cas ubrati, namirisati ga se i baciti ga na cestu;mozda ga tkogod podigne!Ja osecam u sebi onu neugasivu zedju koja sve guta sto god putem sretne;ja gledam boli i radosti drugih sa samim sobom, kao hranu koja mi podrzava dusevnu snagu.Mene samoga ne moze vise strast da obezumi;prilike su u meni ugusile castoljublje;ali ono se ipak pojavilo u drugom obliku, jer castoljublje nije drugo nego zedja vlasti , a meni je najveca naslada -- podvrci svojo volji sve sto me okruzava.Probuditi osjecaj ljubavi, odanosti i straha prema sebi - nije li to prvi znak i najveci trijumf vlasti?Da budes nekomu razlogom boli ili radosti , a da nemas na to nikakva posebnog prava- nije li to najsladja hrana naseg ponosa?A sto je zapravo sreca?Nasicen ponos.Kad bih ja sebe mogao smatrati za najbojleg i najmocnijeg covjeka na svijetu, bio bih sretan; kad bi me svi ljubili, nasao bih u sebi beskrajna vrela ljubavi.Zlo radja zlo; prva nam bol pokazuje  kako je ugodno druge muciti.Ideja zla ne moze ti uci u glavu , a da je ne bi zazeleo i ostvariti.Ideje su- organski stvorovi, rekao je netko; vec kad se rode dobiju oblik , a taj oblik je cin.Onaj u cijoj se glavi rodilo vise ideja, onaj i viseradi.Zato genij, prikovan za cinovnicki stol, mora umrijeti ili s uma sici, upravo kao sto covjek jake konstitucije umire od kapi ako neprestano sjedi i skromno se vlada.
      Stasti nisu drugo nego ideje u prvom svom razvitku; one su svojina mladog srca i glup je onaj tko misli da ce one za citava zivota njime vladati.Mnoge se mirne reke pocinju bucnim slapovima, a nijedna ne skace i ne pjeni se do samog mora.Ali taj je mir cesto znak velike , iako skrivene snage;kad su misli pune i duboke , ne mogu bijesno da provale, dusa koja pati i koja se raduje, daje sebi o svemu tacan racun i uverava se da tako mora biti; ona zna  da ce je bez oluje isusiti stalna sunceva zega ;ona se prozimlje svojim vlastitim zivotom-- mazi se i kaznjava kao ljubljeno dete.Samo u tom visem stanju poznavanja samog sebe moze covek oceniti Bozju pravednost.

  Citajuci ovu stranicu, vidim da sam zastranio od svog predmeta...Ali cemu?...Ta ovaj dnevnik pisem ja za sebe , pa zato ce sve sto u nj unesem, s vremena biti dragocena uspomena...,,

     ,,Junak naseg doba"  M.J. Ljermontov

To je ljubav. Pokusaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strasnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje knjizevnosću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio ostri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olaksanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, uzas zivljenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradjbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žzene me odaje.
Boli me jedna zena svuda po telu.

Horhe Luis Borhes-Pretnja

Ali ja sam navikao da je i ne ocekujem, da sav utonem u slast koju
daje beskrajni trenutak njenog javljanja.
Moglo bi se reci da sam uvek ziveo od osecanja na jedno prividjenje,
a sada zivim od uspomena na ta svoja secanja.
Ono od cega bih hteo da pobegnem ide sa mnom .....
Prolazimo kroz vlaznu tamu i pust, neosvetljen predeo.
Jelena se nece vise javiti. Mrak, vlaga. To nije njen elemenat.
Preda mnom je noc bez sna, nedogledna, jarosna, uoblicena pustinja.
Cini mi se da je zivo bice nece videti i preziveti ni videti joj kraja.
A meni valja ziveti, i cekati.
Ziveti sa nadom, u cekanju. Pa i bez nade.
Izmedju nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da
se zaista vise nece pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao
da je najprirodnija stvar na svetu i kao da ce doveka ostati i bez promene ostati tu.
Ali sad mi se cini da je to bila obmana samoobmanutog coveka.
U stvari, ona i ne zna za mene, a ja samo za nju......
Moglo bi se reci da sam uvek ziveo od osecanja na jedno prividjenje,
a sada zivim od uspomena na ta svoja secanja.
Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu da cekam.....
Znam da se svuda i svagda moze javiti Jelena, zena koje nema.
Samo da ne izgubim nadu da je cekam!

Ivo Andric - Jelena,zena koje nema

Za ljubav kao i za religiju treba pre svega imati imaginacije. U religiji su najpotpuniji oni koji imaju fantazije: oni postaju vizionari, od kojih su mnogi postali sveci i junaci. U ljubavi su takvi postali veliki tumaci srca i rafinirani nosioci spola. Bez velike maste nema velike ljubavi. Ljubav koja nije potekla iz fantazije, ima tuznu prisebnost u kojoj je sve izmereno, sve predvidjeno i sve kategorisano; ona ne zna za srecu iznenadjenja ni za radost velikih prepada.
Ljubav bez maste jeste sebicna, jer je subjekt uvek merilo za objekat, i jer je cena odgovorila meri, a pazar dobroj proceni.
Zena bez maste je plitka, prazna i vulgarna, kao covek koji nema duha. Covek kad pocne da ljubi duboko, postaje odmah cedan, i trazi da bude protektor: a najcednija zena, kad pocne da ljubi, gubi cednost i postaje raskalasna. Zato ako nema mnogo maste, ona to ne ume da zagladi ljupkom igrom hiljadu finih kontrasta: da se umnogostruci; da se pretvara iz vuka u jagnje i iz jagnjeta u vuka; i da od svoje strasti napravi intrigu koja i najpametnijeg zbunjuje i najprisebnijeg zasenjuje.

Jovan Ducic