,,   Mali princ      ,,                                                                                            Antoan de Sent-Egziperi

,,,Maleni moj,hocu da i dalje te slusham kako se smejesh...Ali on mi rece:
-Nocas ce biti godinu dana,Moja zvezda ce se nalaziti tacno iznad onog mesta na koje sam pao proshle godine...
-Maleni,to je samo ruzan san, zar ne, ta pricha o zmiji i satanku i zvezdi...
Ali on ne odgovori na moje pitanje.Reche mi-
-Ono shto je bitno, ne vidi se..
-Naravno..
-To je kao sa cvetom.Ako volish jedan cvet koji se nalazi na nalazi na nekoj planeti, divno je nocu gledati nebo.Sve zvezde su rascvetane.
-naravno...
-To je kao sa vodom.Ona koju si mi dao da pijem bila je kao muzika, zbog chekrka i uzeta ..secash se..bila je slatka.
-Naravno...
-Gledacesh nocu zvezde.Moja je suvishe mala da bih ti je pokazao gde se nalazi.Moja ce zvezda za tebe biti jedna od zvezda.Tako cesh voleti da gledash sve zvezde..Sve ce biti tvoji prijatelji.A,sem toga.poklonicu ti neshto..
On se opet nasmeje.
-Ah!Maleni,maleni,kako volim taj tvoj smeh!
-Upravo to ce biti moj poklon..biceto kao sa vodom..
-Shta hocesh da kazes?
-Kada budesh gledao nebo, nocu,poshtocu ja ziveti na jednoj od njih,poshto cu se na jednoj od njih smejati ,to ce za tebe biti kao da se sve zvezde smeju.Ti cesh imati zvezde koje umeju da se smeju.
I on se ponovo nasmeja.
-A kada se uteshish,,jer chovek se uvek uteshi,,bice ti drago shto si me upoznao.Zauvek cesh mi ostati prijatelj.Pozelelecesh da se smejesh sa mnom.Otvoricesh poneki prozor, onako ,iz zadovoljstva...Tvoji ce se prijatelji chuditi kada te vide kako se smejesh u nebo.Ti cesh im tada reci:,,Da,zvezde me uvek teraju na smeh!,,A oni ce pomisliti da si lud!Bash sam ti podvalio...
On se opet nasmeja.
-To ce biti kao da sam ti , umesto zvezda ,poklonio pregrsht zvonchica koji umeju da se smeju... I on se opet nasmeja.A zatim se uozbilji:
-Nocas ...znash..necesh doci.
-Necu te napushtati.
Izgledace kao da patim...izgledace pomalo kao da umirem.Tako je o.Nemoj docii da to gledash,nema smisla..
-Necu te napushtati.Ali on se zabrinu.
-Kazem ti to...i zbog zmije.Ne sme da te ugrize...Zmije su zle.Mogu da ujedu iz zadovoljstva...
-necu te napushtati.ali njega neshto drugo umiri;
-Istina ,one nemaju otrova i za drugi ujed..   ,,,

Ne bih mogla reci da sam fascinirana ali zasigurno jedan od citata koji me se veoma dopada:
...
Kasno je. Lezis u krevetu i ne mozes da zaspis. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u bastama pomeri drvece. Negde zalaje pas, udaljenom ulicom prolaze kola.
...
A sna nema.
...
Ne pomaze ti da ides gore-dole, da ustanes i ponovo legnes. To je jedan od onih casova u kojima nema nacina da pobegnes od samog sebe. Tobom ce zagospodariti misli i kretanja duse, a drustva nema da se, kao obicno, ispricas.
Onome ko je u tudjini, pred oci izlaze kuca i basta u domovini i detinjstvo, sume u kojima je proziveo najslobodnije i najnezaboravnije decacke dane, sobe i stepenista na kojima se cula graja njegovih decackih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u ocima. Pruza ruku i uzalud ocekuje da i njemu neko pruzi desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspolozenjima ovih sati cine nas, gotovo sve, tuznim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najblizima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao srecu koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tudj ponos, ili se ogresio o prijatelje nekom nesmotrenom recju, nekim ruznim i uvredljivim ponasanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore nista i cudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.
...
U nasem uzurbanom i neosetljivom zivotu zacudjujuce je malo sati u kojima dusa moze da bude svesna sebe, u kojima zivot ustupa mesto smislu i duhu, a dusa neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno desava pri prezivljavanju velikog bola, verovatno nad kovcegom majke, verovatno na bolesnickoj postelji, na kraju nekog dugog usamljenickog putovanja, u prvim satima ponovnog vracanja u zivot, ali to uvek prate nemiri i mucenja.
Vrednost ovakvih budnih noci je bas u tome. U njima dusa uspeva da bez snaznih spoljasnjih potresa dodje do onoga sto je pravedno, bez obzira da li je to cudno, ili zastrasujuce, da li je za osudu, ili za zaljenje.

"Umetnost dokolice (Besane noci)" - Herman Hesse

''Izmedju svih, najvise me privlace veliki ravni krajolici - jednolicne ledine - i poduzeo bih duga putovanja da nadjem mocvarne zemlje, ali nalazim ih i ovde, gde me okruzuju. - Ne sudite po tome da sam tuzan; nisam cak ni melanholican. Ja sam Titir i usamljenik i neki krajolik volim kao knjigu koja me ne odvraca od moje misli. A moja misao je tuzna, ozbiljna je, a u prisutnosti drugih cak i sumorna. Volim je vise od svega, a ravnice, sumorne bare i ledine trazim upravo zato da bih je proveo po njima. Lagano je vodim po njima.
Zasto je moja misao tuzna? - Da sam patio zbog toga, cesce bih se o tome pitao. Da mi vi niste skrenuli pozornost, mozda to ne bih ni saznao, jer ona se cesto zabavlja mnogo cime sto vas nimalo ne zanima. Ona, tako, rado precitava ove retke. Radost nalazi u sitnicama koje je beskorisno spominjati vam, jer ih vi ne biste priznali ... ''

Andre Zid ''Mocvare''.

Srđan Papić

                       Legenda o ukletom cirkularu
                                       

"...Kada je Mića video tako lep cirkular pomislio je: “Moj otac je stolar i ovako lep cirkular će mu baš dobro doći. Poneću ga kući.” Pogađanje sa gazdom je trajalo vrlo kratko, te je Mića uzeo cirkular i čekao da dođe vreme za povratak. Ali tog dana kada se kretalo kući iskrsao je mali problem: cirkular nije mogao da stane u autobus. Jer i Mićine kolege su se takođe pogodili za sasvim lepe stvari i planirali da ih ponesu, tako da su svi bili ljuti kada je šef rekao da u prtljažniku ima mesta samo za po dve torbe. Jedino je Paja bio spokojan pošto se on pogađao jedino za  zlatne lančiće koji su sasvim lepo stali u dve torbe. Tužan što će razočarati oca, Mića je pošao bez svog cirkulara. Ipak Mića je puno voleo svog tatu i zato se, čim je stigao kući, prijavio  da ga odmah pošalju nazad  iako je imao pravo na mesec dana odsustva. Šef je pohvalio Miću, a Mića je od šefa tražio da mu obeća da će u povratku biti mesta za njegov cirkular. Šef je to i učinio – tapšući ga po ramenu – rekao je : “ Mićo, u povratku će biti mesta za tvoj cirkular. Ja ti to obećavam.". Ta tri dana koje je Mića proveo u putu cirkular je stajao kod Mićinih prijatelja. Ali ne lezi vraže, sunarodnici cirkularevog gazde, nezadovoljni pogodbom došli su jednu noć da se žale kod Mićinih prijatelja, i pošto je rasprava postala malo žučnija, pucnjavu su čule i Mićine kolege. Samo, dok su oni stigli, Mićini prijatelji su već otišli bogu na istinu, mada su sunarodnici morali brzo da beže pa je cirkular srećom ostao netaknut. To je upravo rekao i Sima, jedan od Mićinih kolega: “Sva sreća da je ostao Mićin cirkular netaknut..."

Na svojim ružinim poljima Mracna Kula place svojim zverskim glasom. Vreme je lice vode.

Tamo je revolveraš sedeo, lica okrenutog zamirucem svetlu. Sanjao je svoje sne i posmatrao kako se pojavljuju zvezde; njegova odlucnost nije posustala, niti mu je srce zastalo; kosa, sada finija i proseda, vijorila mu se oko glave, a ocevi pištolji obloženi sandalovinom ležali su mu niz kukove glatki i smrtonosni i on je bio usamljen, ali nije smatrao da je usamljenost zbog bilo cega loša ili neplemenita. Mrak se spustio na svet i svet je krenuo dalje. Revolveraš je cekao vreme privlacenja i sanjao svoje duge sne o Mracnoj Kuli, kojoj ce jednog dana doci u suton i prici, pripremivši svoj bojni rog, za neku nezamislivu, poslednju bitku.

Stephen King

drago mi je sto ti se ovo svidelo
inace ceo taj serijal Mracne Kule je apsolutno fantastican

To be, or not to be: that is the question:
Whether 'tis nobler in the mind to suffer
The slings and arrows of outrageous fortune,
Or to take arms against a sea of troubles,
And by opposing end them? To die: to sleep;
No more; and by a sleep to say we end
The heart-ache and the thousand natural shocks
That flesh is heir to, 'tis a consummation
Devoutly to be wish'd. To die, to sleep;
To sleep: perchance to dream: ay, there's the rub;
For in that sleep of death what dreams may come
When we have shuffled off this mortal coil,
Must give us pause: there's the respect
That makes calamity of so long life;
For who would bear the whips and scorns of time,
The oppressor's wrong, the proud man's contumely,
The pangs of despised love, the law's delay,
The insolence of office and the spurns
That patient merit of the unworthy takes,
When he himself might his quietus make
With a bare bodkin? who would fardels bear,
To grunt and sweat under a weary life,
But that the dread of something after death,
The undiscover'd country from whose bourn
No traveller returns, puzzles the will
And makes us rather bear those ills we have
Than fly to others that we know not of?
Thus conscience does make cowards of us all;
And thus the native hue of resolution
Is sicklied o'er with the pale cast of thought,
And enterprises of great pith and moment
With this regard their currents turn awry,
And lose the name of action. - Soft you now!
The fair Ophelia! Nymph, in thy orisons
Be all my sins remember'd.

Neka čitav zakon bude
Čini što ti hoćeš
Ljubav je zakon
Ljubav ispod volje

-Alister Krouli-

Hamlet, njegova vecita pitanja... Da li je zivot vredan zivljenja? 

O, da.. jeste.. i te kako...