Iz dubine moga srca...

Iz dubine moga srca se podize jedna ptica i poletje put neba.
Sve vise i vise je lelujala i bivala pri tom vidljivo veca.
Prvo je bila tako velika kao jedna lasta, potom kao jedna seva, kasnije dostize i velicinu jednog orla, a onda i proljetnog oblaka koji vremenom ispuni i cijeli prostor namrstenog neba.
Iz dubine moga srca se podize jedna ptica put neba i sto je vise letjela bivala je veca, ali nije napustala moje srce.
O, vjero moja, moje nesputano znanje, kako bih se volio uzdici do tvoje tegobne lelujavosti kako bih sa tobom otkrio ljudima velicinu njihove biti koja je ispisana na nebu.
Kako bih volio more u sebi pretvoriti u pupak i na taj nacin se izdici u tvoje beskonacne prostore!
Kako moze neko zatvoren u svojemu hramu vidjeti njegove pozlacene tornjeve i kupole?
Kako moze jezgro nekog voca obuhvatiti cijelinu same vocke?
O, vjero moja, svezan sam iza gomila od srebra i ebanovine i ne mogu s tobom letjeti.
Ali je srce moje to iz cega dolazis i iz kojeg se nebu dizes - moje srce je ono sto te u meni drzi. I time se moram zadovoljiti!

Kahlil Gibran

"...Blasum!... Sto godj ti grebe tu tvoju prokletu gusu, sve je to, znam ja, balsam za tebe; nek samo grebe.
   - E, grebe! Otkud grebe, kad klizi k'o zejtin! Sve se tocilja! - veli bojtar.
   - Klizi, dabo'me da klizi. Zato ti i velim da si tocio i pio, sundjeru jedan.
   - Ta nisam, sunca mi! Nisam, boga mi! Nisam se ni mak'o, a kamol' tocio i pio. 'Ajde bar da je kakva sljivovica, pa da kazes, namamio sam se na nju; nego nika ordinarna i komisna becarusa!
   - Pio bi ti i sajtvosera!
   - Ta nemojte gresiti dusu! Ta nemojte me, snaja, za banbandava cveliti! Ta nemojte me bediti i ruziti, kad me je dosta i onaj bog naruzio! - ropce ovaj novi Jov sa carde.
   - Izgoreces, nesreco jedna! Izgoreces od te silne rakije.
   - E, izgorecu! A ko je jos u mojoj familiji izgor'o od rakije! Et' tako! Sad mi vec i familiju ne ostavljate na miru!
   - Ne znam ja tvoju familiju, al' ti ces bas izgoreti...
   - Eh, da izgorem od rakije? - brani se i ne da bojtar. - E, valj'da sam neki fidibus, pa da izgorem. Necu se ni zapaliti, a kamol' izgoreti! Ona me 'ladi kad je pijem. Valjda ima u njoj pedeset gradi, pa da izgorem! Ja necu samo pred tudjinom da kudim espap, jerbo smo rod; a zar je to cestita rakija?! Da je to cestita rakija, ja bi' se bar stres'o kad je pijem. Blaga k'o bozja rosica, mo's je piti k'o kesa baru, nist' ne osecas! Ta zar ja ne znam; ta zajedno sam je s mojim Milosem kvario! Ja mu jednako vicem: "Ta imas li ti duse, ta nemoj vise; dosta je!" A on veli: "Jos malo", pa jos kvari.
   - E, gledaj ti samo jedne kere neblagodarne! - rece birtasica iznenadjena, i ostavlja peglajz u cudu. - Jos on probira!
   - ... nego ti tako; uvek volis da me cvelis... A ja te jos bog zna kako falim prid gospodin-popom kako si vredna i dobra...
   - Ta dobra sam ja, nego ti ne valjas! - veli birtasica i nastavlja peglanje.
   - E, sve ja ne valjam, nikad ja ne valjam! A kad nisam dobar, pa ondak bolje i da me nema!
   - Pa otkad sam ja to vec rekla! - veli birtasica, peglajuci jednako.
   - Ta sta me i taj bog vec ne uzme jedared sebikana i ne kurtalise me!
   - Ne boj se! Nece te skoro uzeti! Ne treba ni njemu sto ne valja, nego to ostavlja nama ovde na vratu.
   - ... da se ne mucim i zlopatim na ovom svetu kad sam svakom na teretu i na putu! - jada se bojtar pa se primace i ispi jos ono malo sto je ostalo u ficoku Pere Tocilova, pa uzdahnu tesko - He-e-e! Jos da mi nije ovog balsuma, pa dodje mi ponekad da nadjem kakvu krivu granu, pa da...
   - Da se obesis, je l'?
   - Ne, - presece je bojtar brzo kao da htede pobeci od krive grane - nego da skocim u vodu, jerbo tu mi je, znam, cigurna smrt.
   - Ti da skocis u vodu! Gle ga samo kako laze! Ta bezis ti od vode daleko k'o besna kera.
   - He! - uzdahnu opet bivsi bojtar. - Divanite et' tako, pa samo gresite dusu. A dabome, kad ne znate zasto ja sve to. Meni u Rozdaniku pise, - govori birtasica, a navlaci na dasku drugu slingovanu suknju - onda je to tvoja sudbina, a ja nisam znala E, onda mozes skakati...
   - Eh, znam ja da bi vama bilo srce na mestu tek ondak! Ej, ta sto me cvelite, snaja! Ta sta se bog vec jedared ne smiluje na mene jadnika! - jada se ovaj.
   - Ajde nemoj mi se tu prenemagati i prevrcati ocima k'o sokacki pop, nego uzmi klipova, pa idi pa nakruni svinjama i na'rani i'!
   - 'Ocu! 'Ocu, taki! Samo me nemojte, snaja, cveliti vise...
   - Pa onda, - daje mu birtasica uputstva - kad metnes pred nji' da jedu, a ti ondak onog zutog furt cesi rukom po ledji sve dok jede; halav je pa gura svud njusku i otima od drugi', a kad ga tako poceses malo, onda i oni stidljiviji dobiju reda i jededu.
   - Ta znam ja to! Zar sam ga jedared ces'o po ledji! Trgov`o tolike godine, sto kazu, i bio jedan pa jedan; i srebrna pucad, i curdija s tokama, i cizme, i svilen cupav sesir nosio... Ej, da ste me nesto onda poznavali, snaja, i da smo bili svoji k'o danas.
   - ... a kad ga ko cese po ledji, - nastavlja birtasica, i ne slusajuci ga - a on je onda malo uctiviji, pa ne otima od drugi', a on je i onako ponajdeblji...
   - ... Kakav sam ja bio ondak, i di treba da je sada moj kraj... pa di sam samo pogled'o, bilo je cigurno moje, i kako sam se mog'o ozeniti!
   - Znam, cula sam za tvoja cuda i pokore! Cula sam sta su te kostale one cizme i one kacabajke onim Madzaricama u Kun-Sent Martonu, sto su ti svu noc igrale cardas. Zato si ti sad i doter`o do pasa.
   - Al' i jesam bio iros, ao, duka mu! - rece i lupi o sto. - Nisam se, sto kazu, boj'o ijednog backog irosa, ni pusc'o ga ispred sebe! Ej, da mi je danas onaj tal a ova moja pamet!
   - E, pa sad 'ajd' idi! Pa kad ga zakoljemo, osmastices i ti brkove! Bice kozurice u kupusu, a dobices i besiku za duvankesu; a ja cu ti je, kad uzimam kade, opsiti crvenom pantlikom. Ajd', irosu moj!
   - 'Ocu! Sve cu uraditi k'o sto mi kazete, samo mi nemojte prebacivati za ono malo rakijice; jerbo to je moja sladost, moj balsum ! Rakija je jedna moja sladost, kasti! A je l' vama onako malo 'ladno, snaja! Bas ne bi skodilo da se cimgodj malo ugrejem iznutra.
   - Pa ti si pre rek'o da te 'ladi, a sad opet kazem da te greje?
   - E, pa kad je covek dobar, k'o ja sto sam, pa sve mu na dobro izlazi.
   - 'Ajd' bas da ti dam - smeje se Tinkuca, i daje mu ficok rakije i on ga iskapi namah. - Pomozi mi, vidis da sama ovo dana ne znam ni di mi je glava od silna posla i peglanja sukanja.
   - Ehe, - zaustavi se bojtar i uzdahnu - sto kazu:

Peglaj mi se, suknjo slingovana,
U subotu bic -

   - Taki napolje, da se istreznis! - obrecnu se Tinkuca. - Vi's ti to njega samo!
   - Hej - uzdahnu bojtar izlazeci, uzdahom punim melanholije koji je tako obican kod sviju strasnih ljubitelja rakije. - Proslo je, vidim ja, bojtarsko i svinjarsko vreme, nit' ima vise oni' vasara ni oni' aldumasa, kad su isli u Pestu i vidili sveta; a sad im je lako brez nas, kad ima ajzlibana. I ko ga je izmislio! Ozntrogere mu svapske ! ..."



                Стеван Сремац  -  Поп Ћира и поп Спира

Cold silence has a tendency to atrophy any sense of compassion

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

Remark - "Trijumfalna kapija"

 

NE KRADI VJETRE...


Lagano vjetar
goru miluje
i tiho trava povija zelen,
samo se moja želja,
okreće sebi,
kao da je sebe samu,
zaboravila .

Ljutim se na izvor,
pod kamen što kipi,
što kradom lice,
mije joj drago.
Drsko je vjetru,
što mrsi joj kosu,
jer ona je jedino,
što meni je još
drago.

Sensej R. N.

Dusan Radovic

Cetvrtak

Danas je cetvrtak, skoro petak, kad pocinje subota.

Ponedeljak

Pune su ulice opalog lisca.
Jadno lisce.Kad nije na granama, ono vise ne zna kuda ce.
Trci za svakim prolaznikom i automobilom,
kao svako ko je ostao bez roditelja.

Imate li nekoga kome biste mogli prepricati
knjigu koju ste procitali ili film koji ste gledalai?
Ne verujemo.
To bi morao biti neko ko vas mnogo voli.

Subota

Sve je vise sitnih i ravnodusnih.
Nista njih ne moze pomeriti.
oni su ostali bez misli i bez osecanja.
Mozda bi osetili fizicku bol ali nema ko da ih udari.

Kisa je dobra za spavanje, narocito subotom.
Ko ne moze da spava , neka se seca i kaje.
I to se moze raditi dok kisa pada, narocito subotom.

Najlepse knjige pisu se za one koji ne vole da citaju.
Oni koji vole knjige i citanje , mogu citati i ono sto je manje lepo i zanimljivo.

Ponedeljak

Knjige ne diramo i ne citamo.
Ponekad , iz ocajanja, uzmemo po neku knjigu
i kad se iznenada suocimo sa njenom lepotom
i pamecu- to nas dotuce.
Bolje da je nismo ni uzimali.
Ne bismo znali kako je prazno i pusto ziveti
bez knjiga.

Lako je njima tamo oni sve znaju.
A mi ovde ne znamo ni kako se zovemo.

12. februar

Necu nista vise da citam, ni da gledam , ni da slusam.
Hocu da mi sve bude jasno i lepo , kao nekada.

svaka vam cast na ovoj zbirci

Tu dole kraj vrbaka


Tu dole kraj vrbaka ja draganu sretoh
milu,
tu slušah je kraj vrbaka, belonogu i cilu,
kad rece: ljubav je prosta - k'o lišce
raste lako;
Al' ja sam lud, zelen, bio, i sam ne mišljah
tako.

U poljani ja sam staj'o sa draganom nad
rekom
kad pleca mi obujmi rucicom belom i
mekom,
pa rece: ljubav je prosta - k'o trava
raste lako;
Al' ja sam lud, zelen bio; sad tužan ja
bih plak'o. 

W.B.Yeats

Душан Ковачевић


SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU

VANE SIROČE: Je l' istina, Aleksa, da Beč, Pariz, Solun i London noću svetle ko po danu?

ALEKSA: Jeste, istina je. Meni su ljudi pričali, Moskva tako svetli da tamo narod ne zna kad je noć, a kad je dan... Ej, da mi je videti Moskvu i Zagorsk.

VANE SIROČE: Mi živimo u velikom mraku.

ALEKSA: Ćuti, navikli smo. Na svetlosti samo trepćemo. Čim smrkne, nama svane. A i kad živiš u mraku, lakše ti je da umreš. Skoro da ne gubiš ništa. Mrakom zameniš mrak... Onima što žive pod evropskim lampama smrt mnogo teško pada. Čuo sam da na samrti zapomažu: Svetlosti! Svetlosti!... A da ti pravo kažem, bojim se da smo zaslužili da živimo u ovolikom mraku.

VANE SIROČE: Zašto, naopako?

ALEKSA: Zato što ja ne znam narod koji više psuje Sunce: Sunce žarko, Sunce kalajisano, Sunce neogrejano, Sunce lebovo, Sunce krvavo... Da sam ja Sunce ne bi nas ni ovoliko grejao. A uz Sunce psujemo Boga, hleb i majku. Čemu se može nadati narod kome su obične, svakodnevne psovke: Sunce, Bog, hleb i majka...

(...)

ALEKSA: Ukleta zemlja. Kako se ko rodi, znaš da će negde poginuti za slobodu. A mi, ili smo živi bez slobode ili imamo slobodu, a nas nema. Nikako da se pogodi - sloboda i život. To dvoje u ovoj zemlji ne ide zajedno.

Let the eye of your imagination be a camera...
This is the globe of the world, a glittering blue and white ball like the ornament on some unimaginable Christmas tree.
Find a continent... Focus.
This is a continent, a jigsaw of yellows, greens, and browns.
Find a place... Focus.
This is a bit of the continent, sticking out into the warmer sea to the southeast. Most of its inhabitants call it Florida.
Actually, they don't. Most of its inhabitants don't call it anything. They don't even know it exists. Most of them have six legs, and buzz. A lot of them have eight legs, and spend a lot of time in webs waiting for six-legged inhabitants to arrive for lunch. Many of the rest have four legs, and bark or moo or even lie in swamps pretending to be logs. In fact, only a tiny proportion of the inhabitants of Florida have two legs, and even most of them don't call it Florida. They just go tweet, and fly around a lot.
Mathematically, an almost insignificant number of living things in Florida call it Florida. But they're the ones who matter. At least, in their opinion. And their opinion is the one that matters. In their opinion.
Find a highway... Focus... Traffic swishing quietly through the soft warm rain... focus... high weeds on the bank... focus... grass moving in a way that isn't quite like grass moving in the wind... Focus ... a pair of tiny eyes...
Focus... Focus... Focus. ... Click!

From "Wings" by Terry Prattchet