Enes Halilović
                           Jabuka

...Jedan čovjek stiže pred neku kuću. Htio nešto je da ukrade. Dječak, baš tada, iziđe iz kuće. Čovjek je kalemarskim nožem ljuštio jabuku, reče da je u prolazu i dade dilim jabuke dječaku. Dječak pojede dilim; čovjek ode. Dječak nije upamtio njegovo lice, ali mu je u pameti ostao dolazak složen u niz časova, lica, buđenja, zalogaja, uzdaha, riječi...

Poslije mnogo godina, čovjek se zaposli u majdanu. Zapalio fitilj. Nije znao da neće čuti znak za bježanje onaj što je dolazio pred kuću, nekad, sreo dječaka, dao mu dilim, i vratio se praznih šaka. A taj, nije znao da je sad fitilj zapalio onaj kome je dao dilim jabuke. I šta sad?...

One su navalile i na moje usne. Ugrizaju ih i sisu. Iz brkova mami ih skorela pena, a iz uglova usana sluz zdrela. Uz to, kao sto se zna, koza usana je tanka, nezna, puna finih kapilara i nerava. Te krvozednice brzo se razocaraju: moje usne imaju sasvim malo krvi, pa one krenu ka zdrelu.Ali ih ja sa tog smera cesto razjurim kasljanjem. Ponekad mi se cini da su mi vec doprle do mozdane kore.Osecam kako mi kraci utanjaju u vrelu koru mozga, jedva ih cupaju, zapinju, ali sve dublje tonu. Najvaznije mi je, ipak, da odbranim zenice. Vid da odbranim. A one su se okupile i cekaju tren moje neopreznosti pa da nasrnu. Mile mi po ocima kapcima, veru se po trepavicama i povijaju ih.
Ali Smrt vise ne mrzim. Retko kad me nje strah. ponekad, i zbog neceg, zanima me njen smisao. Mozda ce nam ipak ova nasa Smrt, po okolnostima u kojima bolujemo i kako umiremo, obezbediti nekakvo pamcenje potomaka. Jer upravo mo tvarimo ono sto cini trajanje nase istorije...

Vreme smrti - Dobrica Cosic

SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU     -   Dušan Kovačević

VANE SIROČE: Je l' istina, Aleksa, da Beč, Pariz, Solun i London noću svetle ko po danu?

ALEKSA: Jeste, istina je. Meni su ljudi pričali, Moskva tako svetli da tamo narod ne zna kad je noć, a kad je dan... Ej, da mi je videti Moskvu i Zagorsk.

VANE SIROČE: Mi živimo u velikom mraku.

ALEKSA: Ćuti, navikli smo. Na svetlosti samo trepćemo. Čim smrkne, nama svane. A i kad živiš u mraku, lakše ti je da umreš. Skoro da ne gubiš ništa. Mrakom zameniš mrak... Onima što žive pod evropskim lampama smrt mnogo teško pada. Čuo sam da na samrti zapomažu: Svetlosti! Svetlosti!... A da ti pravo kažem, bojim se da smo zaslužili da živimo u ovolikom mraku.

VANE SIROČE: Zašto, naopako?

ALEKSA: Zato što ja ne znam narod koji više psuje Sunce: Sunce žarko, Sunce kalajisano, Sunce neogrejano, Sunce lebovo, Sunce krvavo... Da sam ja Sunce ne bi nas ni ovoliko grejao. A uz Sunce psujemo Boga, hleb i majku. Čemu se može nadati narod kome su obične, svakodnevne psovke: Sunce, Bog, hleb i majka...

(...)

ALEKSA: Ukleta zemlja. Kako se ko rodi, znaš da će negde poginuti za slobodu. A mi, ili smo živi bez slobode ili imamo slobodu, a nas nema. Nikako da se pogodi - sloboda i život. To dvoje u ovoj zemlji ne ide zajedno...

                                         
                                             

                                                                                                                                    Miroslav Krleza

Албер Ками


...Питање: како да човек постигне да не губи време? Одговор: осетити га у свој његовој дужини. Средства: проводити дан у чекаоници зубара, на неудобној столици; слушати предавања на језику који не разумемо; обдабирати железничке везе које су што дуже и што незгодније и путовати, наравно, стојећи; стајати у репу пред позоришним шалтерима, а не узети карте итд, итд.

Куга штеди људе слабије конституције и разара најрадије снажно устројство.

...Уопштено узевши, он осећа са нама свима који још нисмо умрли од куге да његовој слободи и његовом животу сваког дана прети смртна опасност. Но како је и он сам живио у страху, њему се чини посве нормалним да га сада и други укусе. Тачније речено, њему се чини да лакше подноси бреме страха јер више није сам.
Опште се добро састоји од среће појединаца.

Будући да је поредак у свету регулисан смрћу, биће можда за Бога боље да у њега не верујемо и да се боримо свим силама против смрти, не дижући погледа према небу где он ћути.

Добра воља, ако није просвећена, може учинити исто толико зла, колико и злоба.
Куга је свима отела могућност љубави, па и моћ пријатељства. Јер љубав захтева нешто и од будућности, а нама су остали само тренуци.

...А на крају човек открива да нико не може истински мислити ни на кога, па било у најгорој несрећи. Јер истински мислити на некога значи мислити на њ минуту по минуту, а да нас ништа не растресе, ни кућне бриге, ни мува која лети, ни какав сврбеж. Али увек има мува и увек нешто човека сврби...

sada me cesto zovu
telefonom.
svi ti pozivi su slicni.
"jeste li vi Carls Bukovski, pisac?"
"da", kazem.
a oni mi govore
kako razumeju ono sto pisem
i neki od njih su pisci
ili bi voleli da pisu
a rade dosadne i
odvratne poslove
i ne mogu da gledaju
svoju sobu
stan
zidove
te noci -
zele da pricaju s
nekim
i ne veruju
da im ne mogu pomoci
da ne znam reci
ne veruju
da se i sada cesto
previjam u sobi
hvatam se za utrobu
i govorim
"Isuse Isuse Isuse,
zar opet!"

ne veruju
da su nevoljeni ljudi
ulice
samoca
zidovi
isto tako i moji.
i kad spustim slusalicu
misle da cuvam svoju tajnu.

ne pisem iz nekog saznanja.
kad zazvoni telefon
i ja bih hteo da cujem reci
od kojih bi mi bilo
lakse.

zato je moj broj u imeniku.

Charles Bukowski

"Te noci sam joj ocutao najlepse reci koje znam…
Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to sto ocutim,I otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicjoj zemlji izmedu devet salasa,u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita privida samo onda kad se to njoj prohte,tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije poslo za rukom da je osvoje svojim instrumentima…
I tako, obicno u nekoj vedroj noci,roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz kosnice misli,I u potrazi za novim mestom sumanuto pokusava da otkrije precicu do najblizih zvezda,ali zna se,jos niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo…
I onda ,pred zoru, kad posustalo krenu da se stropostavaju, Vetar probere najlepse,podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, I nezno provuce finu cetku te velike krosnje kroz svoje kose…
I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u liscu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cesljicu od jantara… “ Zauvek?” pitala je uplaseno…
O,ne ,ispravih se, izvini, zaboravio sam da “zauvek” ne postoji…
Jednog dana, dakako , strovalice se I to stablo, oprljice ga Oluja senluceci gromovima nad ravnicom, slozice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho I neprimetno,kao kazaljke na tri I petnaest, ko ce ga znati?
Ali naicice cerga tog leta, I to ne Meckari ili Dzambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tuznih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, I jos izdaleka, uspravivsi se u sedlu,primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola?
I, vise nego dovoljno godina kasnije,mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ces ugledati belog leptira na jorgovanu, I sirom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu oprasi polenom I prolecem.
A ulicom ce upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videces samo drozdovo pero na sesiru kako promice za simsirom, I zacuces Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slusas, a godinama je znas…
I zaplakaces istog casa…
I najzad shvatiti koliko sam te voleo…

Dj. Balasevic “ Jedan od onih zivota “

     

   ,,   rec je isla.

       video sam kako se siri.ta rec u mome srcu,mome sluhu,iz kutaka i zakutaka moje sobe letela je nebesima,ta rec sto pripadala je zemlji, shvacena, a ipak nedokucna, nepojmna. 
   
       u srcu svome prolece nasao sam i moje srce je hram u kome boga nalazim.

                                                                                                                        laknath bhatacarja  ,,prolece,,

Potom je zastalo, pribirajuci misli i mozgajuci o svojim jos neiskusanim mocima. Jer iako je sada bilo gospodar sveta, nije sasvim znalo sta mu nadalje valja ciniti.
No, nesto ce vec smisliti.

Arthur C. Clarke
2001: Space Odyssey

Стеван Сремац   -  Поп Ћира и поп Спира


"...   Onda je bio neki Aca ucen covek, - umro je, bog da mu dusu prosti, vise od pica nego od nauke, - a paori su ga zvali slajber, kazati pisar, jedna drevna pijanica, ali je zacudo lepo umeo da sastavi sve to i da napise, a boga mi, i naplacivao se. Za pismo su mu placali dva seksera i to sto popije dok pise i napise pismo. Kome treba, taj se samo potrudi i nadje ga, dozove ga kuci, pa hartiju i bokal vina pred njega, a vec pero i mastilo nosio je uvek on sam sa sobom. Zatim sedne za sto pa samo promucka malo divit, nategne bokal i pohvali vino, a zatim oproba pero na noktu od levog palca pa zapita: "Sta 'ocete i kome 'ocete da pisete?" A oni mu samo kazu: "Hocemo", na primer, "tome i tome u Galiciju ili u Talijansku"; pa se onda onaj sto narucuje pismo nasloni preko stola na oba lakta, pa diktuje: "Pisite", veli: "Proka Beleslijin", ili tako nekom, "carskom katani u Galiciji, da smo svi, fala bogu, zdravi, koje mi i njega pozdravljamo i molimo se bogu da se i on nama zdravo i veselo vrati, koje mi njega kao svog rodjenog sina jedva cekamo da vidimo. A devojku smo mu nasli i dobra kuca, a za miraz se nece postiditi devojacka vamilija. I pisite: da smo svi zdravi; baba kaslje i kr'ja k'o i pre i tut je zdravo; razbio onu finu stivu lulu kad se oblacio na jutrenje pa sad samo redja i psuje i ponekad kaslje, al' je sad fala bogu bolje. A mi smo svi zdravi; brata se tako ugojio da ne moze da zakopca svileni prsluk sto ga je kupio na sencanskom jesenjem vasaru. I pisite da mu saljemo pet forinata srebra da mu se nadje nedeljom u birtiji, da ne postidi Beleslijine, neka ne pusi bagov k'o svaki paor, nego neka pusi cigare, k'o i njegov strazmester, fine, da se zna sto je nemeska kuca, a neka ne zali novac koje nam je bog dao, fala bogu dosta, i pozdravljamo ga svi, i baba i nana i brata, i Kata iz komsiluka, koja je sad vec velika devojka i spevali su je vec sa Pajom Kicosom."
   Tako je negda diktirano i pisano pismo. Aca Slajber primi dva seksera za pisanje, isprazni bokal, napuni glavu, uzme pet forinti koje ce radi Prokine bolje reprezentacije nemesaga metnuti u pismo, a pismo posalje u Galiciju ili u Talijansku. Atresira, na primer, tome i tome katani u Galiciju, ili tome i tome soldatu u Talijansku, a onome veli:
   "Pa vi sad nemajte brige, nego napun'te jos ovaj bokal za sretna puta ovih pet forinti nasem Proki. A, sto mu zaveraka njegovih! Pisu mi odande da je prvi momak u Talijanskoj! A di bi i bio drukciji nemeski sin!"
   A onaj zadovoljan, donosi jos jedan bokal. I njega isprazni Aca pa ode da metne pismo na postu; a domacin ostaje i zadovoljan razmislja u sebi kako nema nista lepse od ucena coveka, i kako sve ide kao namazano..."