Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremeceni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doci duboko iznutra, i nicim ne može da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod - to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki zacetak osecanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvenom razumu nedokucivom, i sa dubokom skrušenošcu i strpljenjem sacekati cas rodenja jedne nove svetlosti: jedino to znaci umetnicki živeti, u poimanju kao i stvaranju.
Tu nema merenja vremenskim jedinicama, tu ne važi godina, i deset godina nisu ništa. Biti umetnik znaci: ne racunati i ne brojati; sazrevati kao što sazreva drvo koje ne goni svoje sokove i spokojno stoji usred prolecnih bura, bez straha da posle njih može i da ne dode leto. Ono ce ipak doci. Ali dolazi samo strpljivima, koji žive kao da je vecnost pred njima, tako bezbrižno mirni i neizmerni. Ja saznajem svakodnevno, saznajem u bolu kome sam zahvalan : strpljenje je sve !

Pisma malom pesniku - R. M. Rilke

"...Zamršeno klupko-život! Ništa nije izvesno. Kažu da su planovi-snovi razboritih ljudi, ali nema sigurnih planova uprkos razboritosti; ne znaš šta je iza okuke, kakvo jutro će osvanuti... Kako da shvatimo svemir, kako da shvatimo svet, kada nismo u stanju da shvatimo ni sami sebe?! Ipak, vidiš, to VREME STRASTI jedino je što u našim životima zaista vredi. Bar zakratko uspinješ se na vrhove, koračaš po oblacima, dotičeš zvezde i u samom si vrlu života. Ali, to penušanje, ta tačka ključanja, taj krajnji uzlet-ne mogu da traju!"


"...Mislim da je veoma tesko voleti izuzetno lepu zenu. To je kao da posedujes blago koje bi svi hteli, a i ona je stalno na udaru iskusenja."
(Nada Marinkovic - "Naslednici")


"Pogrešni koraci su isto toliko važni kao i ispravni, ponekad čak i važniji."
(Mesa Selimovic)


"Bogatstvo je kad umeš da se raduješlepoti sveta oko sebe , sunčevom zraku, kapljici rose ,dobroj knjizi, muzici...Bogatstvo je ono što nosiš u sebi i što dok ti stariš ostaje mlado i moćno, greje u studi , blista u tami , kaže kako zbog nečega uvek treba početi ispočetka, kako se treba nadati i verovati u smisao života bez prestanka tragajući za njim, boreći se za njega ."



''Život se gradi na razne načine : time što se usavršava um i veština ruku, što se oplemenjuje srce , time što se odriše kad je to neophodno ...Život ne treba nikad rušiti, jer ako je samo jedan krajičak te velike konstrukcije podrio zbog sebičnih ciljeva , moglo bi se srušiti mnogo više nego što se mislilo, a te ruševine mogu zatrpati i ono zbog čega se rušilo.''

("Godišnje doba" - Nada Marinković)

U svakom peharu slasti-uživanja zemaljske nalazi se na dnu škorpija. I uz to, nažalost, pehari su ovi toliko plitki, da je škorpija uvek blizu usana.

Nikolaj Velimirovic

Mima Simić
                                             Ljubavna

"...Sjedeći na izrešetanom metalu sterilne klupe na stanici, okrećem profil i puštam da me tramvaj iz daljine fotografira. Čujem iskre kako se sudaraju s molekulama mraka i padaju na smrznute tračnice. Držim te za ruku, hladnoća nam se zbraja. Kroz prozore vagona žute se prazna lica plastičnih sjedala. Saginjem se da pobjegnem pogledima i ugrijem ti ruke, ali na njima moj dah pretvara se u inje.

Uzbrdo je bolnica, iznad bolnice je groblje, iza groblja je disko klub gdje smo se prvi put poljubile, ne sjećaš se. Ležala si na podu wc-a, majica ti se podigla i otkrila trbuh bjelji od papira. Tvog dečka nisu pustili u ženski wc pa je čekao pred vratima, a kasnije za šankom. Sklopila sam dlanove na tvom zatiljku i povukla ih prema sebi. Mrlje na papiru. Obrisala sam ti usta svojima.

Jedino zimi voliš se voziti tramvajem, noću, u tjednu, kad ni pijanaca nema jer im je svaka stanica budilica čiji zvuk razbija staklene stijenke njihovih beskućnih snova. Vozimo se od okretišta do okretišta, sve smo ih isprobale. Najviše voliš onaj koji ide preko rijeke, kad možeš gledati skliski autoput, drveni brod zarobljen u ledu, jutro kako drobi zaleđene krijesnice grada. 

– Zar te nikad ne pita gdje si bila? – kažem, znajući da neće odgovoriti, znajući odgovor.

Kad dođe k meni usred noći i zavuče mi se u krevet jer tamo ne može zaspati, pričam joj o putovanjima u tračnicama, o transsibirskoj željeznici, o golemoj sajli trapeza što se spušta s Mjeseca i klati se preko čitave površine zemaljske kugle. Kad je njihanje uspava, pričam joj o pernatim prekrivačima, o jastucima od peludi, o naslonjačima pletenim od zimzelenih borovih iglica. Pričam joj o mački i djetetu koji spavaju u istoj košari, o blatnjavim otiscima stopala i šapa, o torti razodjevenoj mačjim jezikom. Dlanom prelazim preko topline kože, udišem njezin dah i pretvaram ga u svoj. Na vratu joj njime ostavljam poruke, nevidljive tetovaže, pentagrame. Jutro lašti prozore mog stana i smekšava kožu njezinih kapaka. Odlazi ne budeći me, iako i ja i ona znamo da sam budna, da nisam spavala.

Sjedamo sučelice jedna drugoj, voliš se voziti u smjeru suprotnom od vožnje tramvaja. Voliš gledati kako svijet bježi od tebe, radije nego da te prestiže. Ruke su ti skrivene pod kaputom, inje na papiru. Gledaš kroz prozor, pored mene, pečati semafora lijepe se na stakla. Iz vozačeve kabine dopire zvuk radija, snimka vijesti od prethodnog dana – u ovo doba i spikeri spavaju. Ukrštam noge s tvojima, koljena nam se preklapaju, tkanine se trljaju, no boje su trajne i ne puštaju.

Kad se sretnemo u gradu, tvoj dečko gleda me nezainteresirano, pa čak i kad te u zagrljaju zadržim dulje negoli se to obično radi. Kad ti popravim kapu, prislonim lice na vrat, on se smiješi kao da je to nešto sasvim obično, kao da ti to radi baš svatko, bilo tko.

Odlazite – u kino, iz kina, s pločnika na tramvaj, gledam za tobom i brojim ti korake, pogledom ti čuvam mjesto, ono naprijed, ono naopako..."

             ''da spasiti se!ili bolje receno spasavati se,ali ne bezeci od bola koji nas muchi,nego hvatajuci se s njim u koshtac, nastojati prodreti u nj,cve do srzi, do njegove sredisgnje nepomicne tachke u kojoj se ukrstavaju i meutralisu sve bezbrojne linije njegovih vecito pokretnih snaga,i tu nacipochinak i spasenje.


            ima jedna,sama po sebi strashna,misao u kojoj bi se mozda mogli naci i utehe za sve i resenja svega.a to je : mozda se je ono od chega strepimo i i shto sa strahom, stehnuta grla, ochekujemo kao najnizi udarac i svoj konachni poraz  -vec desilo.mi to i ne znamo i sad bez osnova patimo.


           prirodno je da chovek nosi u sebi neshto od dana koji su proshli, prirodno je  da mislimo  na buducnost i da mashtamo o njoj ,ali ziveti ma i delimicno u proshlosti ,ili u buducnosti,opasno je i nezdravo. to znaci trovati trenutke u kome zivimo,potkradati svoj sadashnji zivot , ne spasavajuci nishta od proshlosti i ne radeci nishta za buducnost.najvecim i najboljim delom svog bica, glavninom srca svog i razuma, chovek treba da je ceo u sadashnjem trenutku, u jednom pravom i mogucnom zivotu.
         naravno , sve je to lako kazati.,,

 
       najjeftinije se prodaju daroviti i sposobni ljudi ,jer njih lukavi kupci najvishe traze ,a oni sami vrlo cesto nisu svesni svoje vrednosti. tu treba traziti uzrok mnogim od velikih lichnih tragedija izuzetnih ljudi.
   

     ne,ravnodushnost ja nisam nikad ni zeleo ni osecao,chak  ni u chasovim bolesti ili potishtenosti.ta najgora vrsta smrti,koja se zove ravnodushnost, bila je uvek daleko od mene.


   --vi cete sagoreti brzo i beskorisno.iza vas ce ostati samo pepeo.

    --ako!znace se bar da smo bili vatra.a iza vas ce ostati samo balav trag,kao iza puza.



                                              ,,znakovi pored puta,,,Ivo Andric

Zvezdana prašina

Marko: (...) I da znaš da necu da pipnem tu ribetinu! Samo riba, samo riba! Kao da sam doživeo brodolom! Kod toliko razne stoke, ja jedem samo neke ribetine... To što je tvoj otac bio ribar, i što te ukus ribe podseca na srecno detinjstvo, to je tvoj problem; moj otac je bio pastir, pa ti nikad nisam tražio svaki dan jagnjetinu! Treba da navucem neku riblju bolest - da se ospem krljuštima! Šta me gledaš tako? Je l' si cula za beri-beri?!
Kaca: Jesam...
Marko: Jesi, kad ste brali šljive, pa ti deda vikao beri-beri! (...) Same kosti, svaki moj rucak se svede na komadic ribe i dve kile hleba: odmah mi zastane kost u grlu, onda, da bih proterao kost, pojedem dve kile hleba... Od cega ti je otac umro?
Kaca: Od starosti.
Marko: A zašto je tako brzo ostario?
Kaca: Kako brzo?
Marko: U pedesetoj je imao osamdeset godina. A zašto? Zato što je jeo ribu... (...) Ja, kad idem ulicom, onda me prati bar deset macaka: osete miris ribe... Sve mi se uvuklo u odelo. Moji prijatelji u preduzecu lepo mirišu na sarmu, podvarak, jagnjetinu... Kad sednu kraj tebe - voda ti pode na usta, tako je to jedan lep miris... Mile kurir i ne diže glavu kad ja prolazim kraj portirnice. Samo kaže: plivaj dalje...

Dusan Kovacevic

...Na svojim ružinim poljima Mračna Kula plače svojim zverskim glasom. Vreme je lice vode.

Tamo je revolveraš sedeo, lica okrenutog zamirućem svetlu. Sanjao je svoje sne i posmatrao kako se pojavljuju zvezde; njegova odlučnost nije posustala, niti mu je srce zastalo; kosa, sada finija i proseda, vijorila mu se oko glave, a očevi pištolji obloženi sandalovinom ležali su mu niz kukove glatki i smrtonosni i on je bio usamljen, ali nije smatrao da je usamljenost zbog bilo čega loša ili neplemenita. Mrak se spustio na svet i svet je krenuo dalje. Revolveraš je čekao vreme privlačenja i sanjao svoje duge sne o Mračnoj Kuli, kojoj će jednog dana doći u suton i prići, pripremivši svoj bojni rog, za neku nezamislivu, poslednju bitku.

Stephen King

Kalina Pesma nikada potpuno ne nestaje. To je za mene zvučna podloga poput raštimovane muzike sa loše podešene radio-stanice.
Jos sanjam o tome kako prelazim preko blatnjave pustoši sa sivo umotanim telima pod nogama dok daleki dimnjaci šalju plamenove uvis da ližu niske oblake.
U nekim noćima vetar jača i ja ustajem, odlazim do prednjeg prozora brvnare, gledam u crnilo i čujem grebanje šest udova na kamenu napolju. Čekam tada, ali suvonjavo lice sa gladnim ustima i žednim očima ostaje skriveno u tami, zadržano... čime? Ne znam.
Ali Kalina Pesma i dalje se peva.

Dan Simmons
Pesma Boginje Kali

"Ne znate vi ništa. Zlo. Ne postoji zlo. Ne postoji nasilje. Postoji samo moć. Moć je jedno jedino, veliko načelo ustrojstva vasione, gospodine Luzak. Moć je jedina a priori stvarnost. Svako nasilje pokušaj je da se ispolji moć. Nasilje je moć. Sve čega se plašimo, zastrašujuće je zato što neka sila ispoljava svoju moć nad nama. Svi mi tražimo oslobođenje od takvog straha. Sve religije su pokušaji da se dosegne moć nad silama koje mogu da nas kontrolišu. Ali Ona je naše jedino sklonište, gospodine Luzak. Samo Žderačica duša može da nam podari abhaja mudras i ukloni sav strah, jer samo Ona poseduje krajnju moć. Ona je ovaploćenje moći, moći van vremena ili shvatanja."

Dan Simmons
Pesma Boginje Kali

To je muškarac koji ima svoje navike, odjednom razmišljam o njemu, verovatno cesto dolazi u ovu sobu, to je muškarac koji verovatno cesto vodi ljubav, to je muškarac koji se plaši, mora ccsto da vodi ljubav jer se tako bori protiv straha.Kažem da volim pomisao da ima mnogo žena, i da sam ja medju tim ženama, pomešana s njima.Gledamo se. Shvata to što sam upravo rekla. Pogled odjednom neiskren, lažan, uhvacen u zlu, smrt.
Kažem mu da dodje, da mora ponovo da me uzme. Dolazi. Fino miriše na englesku cigaretu, skup perfem, miriše na med, njegovoj se koži nametnuo miris svile, vocni miris svilenog tusora, miris zlata, poželjan je. Kažem mu da ga želim. On kaže da jos cekam. Govori mi, kaže mi da je odmah znao, jos pri prelasku reke, da cu biti takva posle svog prvog ljubavnika, da cu voleti ljubav. Kaže da vec zna da cu ga varati kao što cu varati muškarce s kojima cu biti. Kaže, što se njega tice, da je orudje svoje sopstvene nesrece. Srecna sam zbog svega sto mi je rekao i kažem mu to. Postaje grub, pada u ocajanje, baca se na mene, grize dojke deteta, vice, vredja. Zatvaram oci pred veoma snažnim zadovoljstvom. Mislim: navikao je, to je ono sto radi u životu, ljubav, samo to. Ruke su mu znalacke, divne, savršene. Imala sam mnogo srece, to je jasno, kao da mu je to zanat, kao da ima, a da to i ne zna, nepogrešivo osecanje sta treba uraditi, šta treba reci . Kaže mi da sam kurva, gadura, kaže mi da sam njegova jedina ljubav, a to je upravo ono što treba reci i ono što se kaže kad se daje oduška govoru, kad se telu dopušta da istražuje i nalazi i uzima ono sto želi, i da je sve dobro, da nema otpadaka, otpaci su preplavljeni, sve odlazi u bujicu, u silinu strasti.

Ljubavnik- Margaret Diras