Lepota fizicka, to je neosporno jedna plemenita covekova vrlina. Uostalom, telesna lepota je samo spoljni izraz viših unutrašnjih covekovih lepota, jer lepota nije nikad bila osobina zlikovaca i nevaljalih žena; i, neosporno, uvek pored fizickih lepota u istom coveku boravi još nekoliko bilo duševnih ili duhovnih kvaliteta prvog reda. Priroda je uvek izgradivala svoje pravo majstorsko delo s punom ljubavlju i izdašnošcu, i nikad nije bila tvrdica ni u pogledu drugih osobina tog privilegovanog lica. Bilo je, istina, i bezumnih žena medu lepoticama, kao i lepih ljudi medu glupacima. Ali je to bio svagda redak slucaj; jer su uvek imali pored lepote ili blagorodno srce bez puno pameti, ili vecu pamet bez mnogo srca. Ako lepotice obicno svrše život u katastrofama i skandalima, cesto i ružnim ili glupim, to je zato što postanu žrtve tudih strasti i tudih sujeta. Ako su lepotice cesto neobrazovane, to je što je negovanje njine lepote bilo za njih važnije od nege njihovog duha. Svakako, lepota nije nigde usamljena. Ahil je bio najlepši mladic u Grckoj, ali i najveci heroj; a Sofokle je bio najlepši mladic, ali i najveci pesnik. Hipatija iz Aleksandrije je bila lepotica koja je imala trostruku oreolu: lepote, vrline, i ucenosti; ona je bila i veliki astronom i filozof svog vremena. Pompadur je bila najlepša žena, ali i veliki diplomat i državnik. Lepota je plemstvo i blagodet koju je Bog spustio na narocito izabrape medu ljudima; lepota je i blagos lovena, jer ona kao sunce izaziva život, nosi zdravlje, i inspiriše religiozno osecanje. Kao što su anticki Grci sva svoja božanstva pravili lepim, i hrišcani su najzad slikali lepim sve najvece licnosti svoje crkve: Bogorodicu, Hrista, svetog Ðorda i sve arhangele. Uostalom, stari Grci su verovali da ružan covek ne može biti ni dobar. Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ljubavnice Luja XIV, najveceg ljubavnika medu svim kraljevima, nisu bile lepe, nego samo žene od duha i od srca. Gospodica Lavalijer je bila cak vrlo malenog stasa, bogknjava, smedih ociju, velikih usta, zuba ne baš najlepših; a koracala je ružno, jer je bila hroma. Takvu je opisuje njen poznanik Bisi Rabiten, rodak slavne gospode de Sevinje. Ali Rgbiten zatim dodaje da je Lavalijer imala pogled strastan i uman, reci pune duha i bleska, i da je bila iskrena i duševna, vrlo verna i sva predana, i, najzad, da je bila ucena. I Mekole u svojoj istoriji govori da su ljubavnice engleskog kralja Džemsa II, savremenika Luja XIV, bile veoma ružne, skoro rugobe: Ana Hajt, a još nakaradnije Arabela Cercil i Katarina Sidle. Bilo je slicnih ukusa i medu filozofima. Dekart je prvi put voleo jednu razroku devojku, i otad je za ceo život imao slabost i simpatiju za razroke žene. Pesnik Bodler je bio zaljubljen u nakaze. Ima odista najlepših ociju koje ne umeju pogledati i najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike i neopredeljive lepote su nematerijalne, jer su iskljucivo duševne. Lep pogled i lep osmeh nemaju cak ništa zajednickog sa bojom ociju ili formom usta. Špa njolka ume da pogleda, a Francuskinja ume da se osmehne. Osmeh, to je zora i svitanje tela, najveci dogadaj i najlepši izraz duševnog u materiji. Ima ociju koje se smeju, i ociju koje govore, i ociju koje cute; a ima ociju koje izgledaju da uvek nešto osluškuju i cekaju. Najlepše oci ima slovenska žena, jer uvek izgledaju zacudene.

Jovan Ducic

To su nase otadzbine ponajbolji sinovi, kad pobiju neoprezne chuvaju ih chinovi.
                                                                                         
Tu nema Boga, nema pravde i zato odlazim odavde. I nas ce k'o nase oceve, zbog visih ciljeva nabiti na kocheve

                                                  Bora Djordjevic

"Bel-Ami"               (Odlomak iz romana)

GUY DE MAUPASANT

"Danas na sve gledate mračno, majstore dragi“.
-"Uvjek gledam tako, sinko moj, a i vi ćete za nekoliko godina gledati kao i ja. Život je brdo. Čovjek se penje gleda vrhunac i ćuti se sretnim; ali kad stigne gore odjednom spazi padinu i kraj koji se zove SMRT ! Uspinje se sporo ali se silazi brzo. U vašoj je dobi čovjek radostan. Nada se koječemu, što se međutim nikad ne ostvari. U mojoj se dobi neočekuje više ništa…….. osim smrti“.

-“Dođavola, od vaših me rijeći podilaze trnci“. –“Ne, vi me danas ne razumijete, ali ćete se jednom sjetiti onoga što vam sad govorim. Osvane jedan dan, znate, mnogo prije vremena, dan kad je gotovo sa smjehom, kako se kaže, jer čovjek u svemu što promatra vidi smrt. Ah, vi čak ne razumijete ni tu rječ, ne razumijete što znači smrt. U vašim godinama ona ne znači ništa. U mojim je godinama stravična. Jest, čovjek je svati odjednom, a da nezna ni zašto ni zbog čega, i tada sve u životu mijenja obličje.

Ja je već petnaest godina osjećam kako me nagriza baš kao da je u meni neki glodavac. Čutio sam malo-pomalo, mjesec po mjesec, sat po sat, gdje me uništava kao ruševnu kuću. Toliko me je izobličila da ne poznajem sam sebe. Više u meni i nema ništa od mene, od onog veselog, svježeg i snažnog čovjeka kakav sam bio u tridesetoj godini. Doživio sam da mi je objelila crnu kosu i to kako znalaćki i opako sporo.! Oduzela mi čvrstu kožu, mišice, zube, cjelo moje negdašnje tijelo, ostavivši mi samo ojađenu dušu koju će također doskora dograbiti.

Jest, smrvila me prokletnica, polagano i strašno, časak po časak, razorila mi tjelo. I sad osjećam kako umirem, u svemu što radim. Svakim joj se korakom bližim, svaki pokret, svaki dah požuruje njenu odvratnu rabotu. Disati, spavati, piti, jesti,putovati, sanjati, sve što god radili znači umirati. Oh, pojmit će te !

Pomislite samo na četvrt sata, vidjetćete je. Šta vi očekujete ? Ljubav ? Još nekoliko poljubaca i postat ćete nemoćan. A šta onda ? Novac ? Šta će vam ? Da plaćate žene ? Jeli to nešto ? Da se prežderavate, odebljate i cjele noći urlate od napada uloga ? I što još preostaje ? Slava ? Čemu će vam ona kad je ne možete ubrati u obliku ljubavi ? A šta onda ? Na kraju je opet smrt.

Ja je sad već vidim tako blizu da često poželim ispružiti ruku kako bih je odgurnuo. Prekrila je zemlju i ispunila uzduh. Svugdje je nalazim. Zgnječene životinjice na putu, lišče koje opada, sjeda dlaka na prijateljevoj bradi, sve mi to kida srce i govori: “Evo je“ ! Ona mi kvari sve što radim, sve što vidim, što jedem i što pijem, sve što volim, mjesečinu, sunčev izlazak, morsku pučinu, lijepe rijeke, i zrak ljetnih večeri što je tako ugodan za udisanje.

I nitko se nikada ne vrača, nikad………Čuvamo odljeve kipova, matrice koje uvjek iznova otiskuju iste predmete; ali moje tijelo, moje lice, moje misli, moje želje nikada neće uskrsnuti. A svejedno će se roditi milijuni, milijarde bića kojima će se nos, oći, čelo, obrazi i usta jedva za koji kvadratni centimetar razlikovati od mojih i koji će imati dušu kao i ja, a da se ja ipak neću povratiti, a da, štoviše nijedan dijelić u kome bi se mene moglo poznati, neće uskrsnuti u tim bezbrojnim i različitim stvorenjima, toliko različitim iako malne potpuno istim.

Za šta da se uhvatimo ? Kome da uputimo očajnički zov ? U što bi smo mogli vjerovati ? Sve su vjere ograničene, odvratno glupe u svojoj djetinjastoj poučnosti i svojim sebičnim obećanjima. Jedino je smrt pouzdana.

Mislite o svemu tome mladiću, mislite o tome cijele dane, mjesece i godine i doživjet će te život na drugi način. Pokušajte se osloboditi svega što vas sputava, učinite taj nadljudski napor da još živ napustite vlastito tijelo, sve što vas zanima, vaše misli i cijelo čovjećanstvo, kako bi ste pogledali prijeko, i shvatit će te kako su beznačajne raspre romantićara i naturalista ili diskusije o budžetu. A osjetit će te i grozovit jad očajnika. Koprcat ćete se gubeći se i utapajući u neizvjesnosti. Zvat ćete “u pomoć“ na sve strane i niko vam neće odgovoriti. Pružat ćete ruke, zazivat ćete da vas izbave, vole, tješe, spase; a nitko neće doći.

Zašto mi toliko patimo ? Zato što smo zacijelo rođeni da živimo više tjelesno, a manje duhovno; ali, zbog toga što mislimo, nastao je nesklad između stupnja našeg povećanog razuma i neizmijenjenih životnih uvijeta. Pogledajte prosjećne ljude: ne snađu li ih velike nevolje, oni su zadovoljni i ne pate zbog sveopče nesreće. Kao što je i životinje ne osječaju.

Ja sam propao čovjek. Nemam ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, ni žene, ni djece, ni boga. –I dometnu pošto je malo pošutao: Imam samo stihove.

Oženite se prijatelju moj, vi ne znate što znaći u mojoj dobi živjeti sam. Danas me samoća ispunja groznom tjeskobom; ta samoća u stanu, navečer kraj vatre, onda mi se čini da sam sam na zemlji, stravično sam, ali okružen nejasnim opasnostima, koječim neznanim i užasnim, a pregrada što me dijeli od susjeda koga ne poznam, udaljuje me od njega koliko i od zvijezda koje vidim kroz prozore. Spopadne me neka vrst groznice, groznice od bola i straha, a mir odaje me užasava. Kako je duboka i žalosna tišina sobe u kojoj živi samac. Ta tišina ne obuhvata samo tijelo nego i dušu, a kad pokučstvo zapucketa, streseš se do dna duše, jer se nikakvu zvuku ne nadaš u tom sumornom stanu.

-Još jednom zašutje pa dometnu: Kad čovjek ostari ipak bi ljepo bilo imati djece. –Stigoše do polovice ulice. Pjesnik zastade pred visokom kučom, rukova se s Duroyom i reće mu: Zaboravite mladiću cijelo ovo staračko naklapanje i živite kako dolikuje vašim godinama; Zbogom ! I isčezne u mrku hodniku.

Duroy nastavi put zgrčena srca. Činilo mu se kanda mu je neko pokazao jamu punu kostura, neizbježnu jamu, u koju jednoga dana mora pasti. I promrmlja: Do đavola, u njega sigurno nije veselo. Ne bih htio imati mjesto na balkonu odakle bih promatrao smotru njegovih misli..."

Kad sam malopre pomenuo, dragi gledaoci, da sam osedeo u detinjstvu, moram vam još samo to ispričati, jer predstava može da počne svakog minuta, pa posle neće biti ni prilike, ni vremena... Imao sam 7-8 godina, i bio je onaj rat, onaj Veliki Svetski Rat, za koji sam iskreno i duboko verovao da je to poslednji rat u mome životu. Međutim, nažalost, na moju i vašu veliku žalost... Dobro. Nije reč o tome... Osedeo sam, ovako sam sed, od moje 7-8 godine. A bio sam crn ko pokisao gavran. Do 7-8 godine, zvali su me Gara, a onda, preko noći, preko jedne strašne noći, pobeleo sam kao sneg, i od tada me zovu Beli, što je nekako i prirodno kad me čovek sad pogleda, s obzirom na moje godine, ali kad sam imao 7-8 godina, svi su se pitali: "Kako ovako malo dete, kako dečak od 7-8 godina može da ima belu kosu kao starac od ne znam koliko?"... Svi su se to pitali, gledajući me tužno, i niko nije znao istinu koju ću ja vama sad ispričati. Jedne noći, bila je, čini mi se, jesen 1943. godine... ili proleće, nije sad to najvažnije, znam samo da je padala sitna kiša i da se javljalo prvo svitanje, već se razdanjivalo, reče meni moj stric Pavle, koji je bio komandant Savskog bataljona pri Vrhovnom štabu, reče mi, dajući mi neku ceduljicu: "Idi, Garo - još uvek sam bio crn - idi Garo, izađi iz sela pokraj Perinog Klozeta, pa se uz potok popni do Babinog Kuka, a onda skreni i pređi preko Jovanovog Dupeta, pa krijući se, pregazi Simin Piš"... Izvinjavam se, dragi gledaoci, ali su to stvarno imena oko moga sela. Malo su neobična, krivicom naših predaka, jer kad su vlasti za vreme Marije Terezije pravile topografske karte, onda su došli beležnici i pitali naše seljake: "Kako se zove onaj vrh?" Babin Kuk, rekli su im gurkajući se. "A onaj mali potok?" Simin Piš. "Simin Piš?" Jeste. "Dobro!" I tako, naši su ih seljaci zavitlavali do mile volje, sve dok im jednog dana nisu stigle geografske karte sa imenima koja su oni sami dali. Bunili su se ljudi posle, vikali i galamili, kakva su to prostačka i uvredljiva imena?! Treba ceo svet da nam se smeje! Učitelj je pisao protestna pisma u Beč, ali je bilo sve uzalud, jer su im odgovorili kratko i jasno: "Vi ste nam dali ta imena!" Šalili smo se. "Šalite se i drugi put; mi ne znamo za šalu"... I tako, do dana današnjeg, ostadoše u geografskim kartama ružna imena za sva vremena... Ima naroda koji ne znaju da se šale - sve ozbiljno shvataju - a mi to nikako da naučimo... Međutim, nisam hteo to da vam ispričam. Izvinjavam se na digresiji... Hteo sam samo da vam objasnim zašto su tako ružna imena naših lepih polja, brda, šuma i potoka... "Idi Garo, čuvaj ovu ceduljicu ko tvoje lepe, plave oči u glavi, i predaj je drugu Budi Vejavici, nek je prosledi Vrhovnom štabu. Ako te, slučajno, Nemci uhvate, progutaj je taman se udavio"... "Oću, striko, oću". "Evo ti i kocka šećera, ali nemoj da je pojedeš; samo je gledaj, pa kad osetiš da ti je slatko, napij se vode. Tako će ti godinama trajati"... "Dobro, striko, samo ću je gledati i piti vodu". Bio sam dobro dete, slušao sam starije, a naročito strica Pavla... Uzeo sam ceduljicu i kocku šećera, poljubio stricu ruku i krenuo iz sela. Prvo sam išao polako, a onda sam potrčao uz Babin Kuk i izbio na Tasino Kurje Oko. I dok sam trčao, sav oznojen i zadihan, pokraj mene je projurio komšija Toma Mećava na konju, u strašnom galopu, doviknuvši mi: "Nemoj tamo, Garo! Nemoj tamo, tamo su Nemci! Vrati se do Gluve Stene i idi prema Milijinim Katunima! Kad dođeš kod Milije, reci mu da te veže ispod ovna, pa neka potera stado do reke, na vodu! Na reci uzmi čamac Duje Ribara i spusti se do vodenice! Predaj poruku vodeničaru Milanu, a ti se vrati istim putem i beži kući da te zlikovci ne uhvate! Jesi li zapamtio šta sam ti rekao! Ne mogu da ti ponavljam, vidiš da sam u strašnom galopu!"... Nisam ništa uspeo da mu odgovorim, jer je komšija proleteo pokraj mene... Preslišavajući se kuda da idem, zamislio sam se i već posle desetak kilometara naleteo na Nemce. Ščepali su me takvom brzinom, da nisam uspeo da progutam ceduljicu. Izvadili su mi papirić iz usta, pročitali ga i povikali: "Klajne švajne! Nosiš pismo na Tita, umesto da ideš u škola, da završiš automehaničarski zanat i da posle rata radiš kod nas u Folsfagen! Bez obzira što si tako mala... koliko imati godina?" 7-8, rekao sam. "7-8 godina a već sarađivati sa banditi! Bez obzira što imati 7-8 godina sad ćemo te streljati da se opametiš, i da nikad više ne praviš ovakve švajnarije!"... Dok su me postavljali uz jedan crni zid, ja sam posedeo. Video sam kako belim u bari pokraj nogu. I onda su me streljali... A nekoliko dana kasnije, naišao je neki čovek, vidar, i oživeo me. Kako me je oživeo, to mi do danas nije jasno...

"Lari Tompson - tragedija jedne mladosti", Dušan Kovačević

Tvrđava

(odlomak iz romana Meše Selimovića)

...Mnogo je tajni kojima se nemožemo ni približiti, a kamoli ih razjasniti. A možda je najveća tajna s m r t , tajna i užas. I kad ne mislimo na nju, ona misli na nas. Sačekuje nas na nekom čošku, uvjek nespremne, i sve što je bilo više nije.
Uzalud smo prošli ovim zemaljskim putem,uzalud se nadali, uzalud tugovali zbog gubitka, uzalud se radovali zbog uspjeha. Sve uzalud.

Smrt čini besmislenim i život i ono što se u životu stvara. A iza te strašne kobi nepoznata tama.

Znaš kraj, a ne znaš ništa o njemu. Pomiriti se s’ njim ne možeš, a ništa ne možeš izmjeniti. Po našoj volji to se ne dešava jer bi malo ko htio da umre, več po nekoj svemočnoj volji o kojoj ništa ne znamo, osim da je neumoljiva i do kraja dosljedna.

Nazovimo to voljom "svemirskog duha".

Uzaludno ga je moliti, uzaludno preklinjati, jer njegove mjere i razlozi nisu ljudski, a kakvi su, ne možemo čak ni naslutiti.

A ako je tako, nemoguče je zamisliti da taj svemirski duh igra nedostojnu igru s’ ljudima, puštajući ih da protrće kroz život, dolazeći iz ničega i nepovratno odlazeći u ništa. Bilo bi to besmisleno tračenje tolike snage.

Mnogo je vjerovatnije, i logičnije, i manje uvredljivo, da je tjelo smrtno, a duša besmrtna. Duša je djelić sveopšte svemirske energije, poklonjen nam, privremeno ustupljen, na rođenju, koja će živjeti svojim nepoznatim životom i poslje smrti tjela, ili će se useliti u novorođenče, da nastavi svoje vječno kretanje.

Ni kap vode se ne gubi, samo se mjenja, kako se onda može izgubiti sve čovjekovo?

Mora biti da život postoji po nekom višem načelu, a ne samo po besmislu, po zlu, po ludilu ! ………………..
….Postojeći red čovjekovog rasta i razvitka nije pravedan.
Čovjek se rađa kao nevino djete, koje ne zna ništa o sebi, o svijetu, o grijehu, o poniženju, o prestižu, sve mu je novo i sviježe, sve mu je divno jer mu je duhovni život nerazvijen. Poslje, živeći, stiče iskustvo, veoma dugo, veoma naporno, i čim potpuno sazri, javlja se misao o smrti. Umire slab, izmoren, očajan, pritisnut mislima o krivicama koje je sebi natovario na vrat, nezadovoljan zbog onog što je u životu učinio, jer to najčešće nije želio, nezadovoljan zbog onoga što nije učinio, jer je to samo želio, a nije se usudio, izbezumljen zbog besmisla iza sebe i neprozirne tajne ispred sebe. Tako završava neslavno potpuno dotučen.

A koliko bi bolje bilo da se rađamo kao starci, da polako postajemo srednjovječni, postepeno zaboravljajuči prvobitni strah od smrti, pa oslobođeni mladići, dovoljno lakomisleni da ni o čemu ne mislimo suviše ozbiljno, pa bezbrižna djeca, a da umiremo kao novorođenčad, ne znajući ništa niočemu, čisti kao zametak. Kakva bi to divna i slobodna smrt bila..."

"Svaka ljubav prolazi a neslaganje zauvek ostaje.
U srcu koje iskreno ljubi ili ljubomora ubija ljubav, ili ljubav ubija ljubomoru. Sasvim suprotno biva sa strascu.
Zaljubiti se ne znaci voleti. Covek se moze zaljubiti i mrzeci."

- F.M.Dostojevski

"Onaj koji poseduje razum uvek radi sa izvesnim ciljem."
Aristotel, grčki filozoф

"Ženiti se mlad-prerano je a star-prekasno je“.
Vuk Stefanović Karadžić, srpski lingvista i etnograf

"Najveći porok je površnost“.
Oskar Vajld, engleski pisac

"Nije mi žao što me ljudi ne poznaju, već što ja njih ne poznajem“.
Konfučije, kineski filozof i mislilac

"Humor je najdivnija i najzdravija ljudska osobina“.
Vladimir Iljič Lenjin, ruski revolucionar, sociolog i filozof

"Jedina vrlina kojom čovek ne može da se pohvali jeste skromnost. Kad bi se njome pohvalio, više ne bi bio skroman.“
Fransoa Mari Arue Volter, francuski mislilac i filozof

"Ništa ljudsko nije mi tuđe.“
Karl Marks, nemački filozof, ekonomista, osnivač komunističke ideje

"Najveći talenti gube se u neradu.“
Lav Nikolajevič Tolstoj, ruski književnik

"Idealna lepota za žapca je žaba.“
Fransoa Mari Arue Volter, francuski mislilac i filozof

U MUŠKARCIMA IMA NEŠTO LJUDOŽDERSKO

Pravo da vam kažem, ja muškarce prezirem! Meni svaki muškarac lici na životinju! Svi imaju neki miris....
Strašno!
Kad govore - deru se, kad spavaju - hrcu, kad jedu - mljackaju i srcu... prave životinje!
Ne mogu nikako da obuzdaju ono životinjsko, primitivno u sebi!Uvek kad pogledam nekog muškarca, narocito od ovih mladih, imam utisak da bi bio u stanju da me pojede! Ima neceg ljudožderskog u njima... neceg što još samo imaju zveri!
Jeste li ih gledali kad nešto rade, kad recimo cepaju drva? Oni to rade sa toliko besa, sa toliko mržnje - da je to užasno! Prosto je neverovatno kako jedan muškarac toliko može mrzeti obican komad drvata!A on ga mrzi - seva ocima i škrguce zubima dok radi!
Muškarac je takav - on uvek mora nekoga ili nešto da pobeduje: u fudbalu, u boksu, na radu, sa ženama... To im je u krvi. Oni se uvek bore protiv nekoga ili necega!
I uvek se od toga oznoje! Odvratno!Prema tome, moje gledište je sasvim obrnuto od vašeg! Ja bih se pre ubila nego što bih dozvolila da me takne jedan takav oznojeni ljudožder!

Dusko Radovic

Mesa Selimovic

"Dervis i smrt"

(odlomak iz romana)

"...Govorio sam, tjeseci:
Smrt je jekin, sigurno saznanje, jedino za sto znamo da ce nas stici. Izuzetka nema, ni iznenadjenja, svi putevi vode do nje, sve sto cinimo to je priprema za nju, priprema cim zakmecimo udarivsi celom o pod, uvijek joj blize, nikad dalje. Pa ako je jekin, zasto se cudimo kad dodje. Ako je ovaj zivot kratak prolazak sto traje samo cas, ili dan, zasto se borimo da ga produzimo jos dan ili cas. Zemaljski zivot je varljiv, vjecnost je bolja.

Govorio sam:
Zasto vam srca od straha drhte kad se u predsmrtnim mukama noge omotaju jedna oko druge? Smrt je preseljenje iz kuce u kucu. To nije nestanak vec drugo rodjenje. Kao sto prsne ljuska jajeta kad se pile potpuno razvije, tako dodje vrijeme da se rastave dusa i
tijelo. Smrt je nuznost u neizbjeznosti prelaska u drugi svijet, u kome covjek dostize svoj puni uspon.

Govorio sam:
Smrt je propadanje tvari a ne duse.

Govorio sam:
Smrt je promjena stanja. Dusa pocinje da zivi sama. Dok se nije rastala od tijela, ona je prihvatala rukom, gledala okom, slusala uhom, ali je sustinu stvari znala sama sobom.

Govorio sam:
Na dan moje smrti, kad bude nosen moj tabut,
ne misli da cu osjecati bol za ovim svijetom.

Ne placi i ne govori: steta, steta.
Kada se mlijeko pokvari, veca je steta.

Kad vidis da me poloze u grob, ja necu nestati.
Zar mjesec i sunce nestanu kad zadju?

Tebi se cini smrt, a to je radjanje.
Grob ti se cini tamnica, a dusa je slobodna postala.

Koje to zrno ne nikne kad se stavi u zemlju?
Pa zasto da sumnjas u zrno covjekovo?

Govorio sam:
Budi zahvalan, dome Davudov. I reci: dosla je istina. Dosao je cas. Jer svako kruzi svojom putanjom do odredjenog roka. Stvara vas Bog u utrobama majki vasih, pa vas iz jednog oblika u drugi pretvara, u tami trostruko neprozirnoj. Ne tugujte, radujte se raju koji vam je obecan. O robovi moji, nema za vas straha danas, i necete biti zalosni. O smirena duso, vrati se gospodaru svome zadovoljna, jer je on tobom zadovoljan. Udji medju robove moje, udji u moj dzenet.

Govorio sam tako, bezbroj puta..."

"Život s' Pikasom" - Francoise Gilot/Carlton Lake


"Čovek u životu baca loptu. Nada se da će udariti u zid i vratiti mu se, kako bi je mogao ponovo uhvatiti. Nada se da će njegovi prijatelji predstavljati taj zid, međutim oni to gotovo nikada nisu. Oni nalikuju vlažnim ponjavama, i kada lopta udari u njih, jednostavno pada na zemlju. Gotovo se nikad ne odbija..."

***

"Jednom me Max Jacob pitao zašto sam toliko ljubazan sa ljudima koji mi ne znače ništa, a tako težak sa svojim prijateljima. Rekao sam mu da ne marim za prvu grupu, ali budući da mi je jako stalo do svojih prijatelja, mislio sam da moram od vremena do vremena ispitati naše prijateljstvo, da se uverim je li još uvek tako jako kao što mora biti."

***

"Nepoznato nam je sve što je ispred nas, zato moramo s najvećom pažnjom postupati sa lepotom koju imamo, kako je ne bismo uništili. Sve živi u ograničenom trajanju - naročito lepota. Kada bi ljubav mogla postati živo biće, ono bi imalo unapred određen sadržaj i vreme postojanja. Ako prvog dana može doseći pun intenzitet, ona će završiti prvog dana. A ako je ona nešto što toliko želiš, nešto što želiš da traje, moraš biti vanredno pažljiv u preteranim zahtevima koji bi mogli omogućiti da se do svog vrhunca dođe u najdužem mogućem razdoblju."

***

" Mi smo uvek u središtu mešavine dobra i zla, ispravnog i pogrešnog i elementi svake situacije uvek su beznadno povezani. Ono što donosi dobro jednome, donosi zlo drugome. Ako odabereš jednu osobu, gotovo uvek ubijaš drugu. I zbog toga je neophodno posedovati hrabrost hirurga, ili ako hoćeš, ubice, i preuzeti deo krivice što je ona donosi, a kasnije biti toliko čestit koliko je to najviše moguće. U izvesnim situacijama čovek ne može biti anđeo."

***

"Dok sam bio dečak, majka mi je jednom rekla: "Ako postaneš vojnik, bićeš general. Ako postaneš sveštenik, završićeš kao papa." Umesto toga postah slikar, završivši kao Pikaso."