"...
Mitka (iz dna grudi): To je, Kostana! Pisano! Sudjenice ti dosudile. (Pokazuje na kola, svatove.) Ete, dosli ti, da te vodiv, da se vencas. I, ce ides, ce se vencas. Svirke ce ti sviriv, pesne ce da ti pojev. Svi ce da ti se radujev. Mladozenja ce te celiva a ti ce places! i prva noc plakanje, druga noc plakanje i cel vek plakanje...
(Kostana grca.)

Mitka (nastavlja): I od rabotu ruke ce ti ispucav, lice ce ti pocrni, oci ce ti se osusiv... Ce prosis, pa ce se ranis!... Srce ce da ti se iskida...

Kostana (stresa se): Dosta! Nemoj, gazdo!

Mitka (zavaljuje se, gorko): Toj je! Zar ja ne znajem sta ide! Ide, Kostana, jesen, dom, kuca, brat moj, m’gla, i grobje... Toj ide. Tam cu i ja! I, Kostan, k’d cujes da sam umreja, sluzu da ne pustis. Niko da me ne zali! Zasto, ja, sam samoga sebe, za zivot moj, zivoga ozalija i oplakaja.
(Kostana place.)

Mitka (ganuto, prilazi joj): Nemoj da places. Sluza ne pomaga! (Klece do nje i dize joj uplakanu glavu.) Slusaj, batka sta ce da ti zbori. Batka dete neje. Batka je mlogo videja, mlogo preko svoju glavu prefrljija. (Pokazuje na zemlju.) Odavde, Kostan, po tamo – nema! I cel vek toj je! Zar se ja ne podavah, ja ne drzah? Aja! Moj brat, da me je na paranparce sekaja, pa opet, ne bih mu se
podaja. Ali posto on moli i vika: ili da ga ubijem, ili da ga vise po mehane ne sramotim i ne rezilim – e s’s tuj njegovu molbu – zakla me. Ja, Kostan, u moj zivot jos brobinjka nesam nagazija, a kamoli na brata ruku da dignem. Brat je brat! Jedno mleko smo sisali od nasu slatku majcicu. I bolje ja, nego on! Vise u mehanu – ne! Vino – ne! Pesna – ne! Dom, uz ognjiste! (Barata po pojasu, trazeci kesu s novcem.) I s’g, Kostan, ostaj mi s’s zdravje! Srecan ti put! Putuj! I ja cu da putujem! Doma cu, kuci... I, ziv iz njuma necem da izidjem. Mrtvoga ce me iznesev... Aha, kamo batka da mi te daruje. (Vadi iz kese novaca.)

Pojavljuje se Policaja s pandurima.

Policaja (ponizno, uplaseno Mitki): Gazdo, hajde!
Mitka: Cekaj, bre!
Policaja: Noc ide.
Mitka: Tvoja ce noc da s’mne, a moja ne. Cekaj!

Policaja sa ostalima se povlaci.

Mitka (dize Kostanu, rasvescuje je): Ajde, Kostan! Digni se, rasvesti! Ajde, svatovi te cekav, mladozenja te ceka. Digni se! Ne placi! Sluzu ne pustaj! Stegni srce i trpi! Bidni covek; a covek je samo za zal i za muku zdaden! (Dize je a suze mu teku, kaplju po rukama.) Ajde! Idi!

Kostana (podize se uplakana): Kuda?

Mitka: Zar mene pitujes kude ce ides? Zar ja da ti kazujem? Kude? Eh, kude ja, tuj i ti. Ja u moj dom, ti u tvoj! Ti placi, i ja cu placem... Tebe ceka koliba, cerge, kuciki i prosenje; mene – kuca, ognjiste, pepel, dim, sena zasukana i s’s testo umrljana.

Priblizuju se kola, svatovi.

Mitka (vadi novac i daje joj, redja po celu, licu): Da te darujem da ti dam... Da ti dam bele pare za crni dni. A crni dni ti dodjose! (Pokazuje na kola, svatove.) Eto ti gi! Sviriv! Radujev ti se. (Besno, sviracima) Svirite, bre! A s’g, ’ajde, ostaj mi s’s zdravje! Zbogom! I cuti, ne tuguj, ne placi..."


    Бора Станковић - Коштана

Pogled volje je necist i izoblicen. Tek tada kada ništa ne želimo, tek tada kada naš pogled postaje cisto posmatranje, nastupa duša - lepota. Ako posmatram šumu koju želim da kupim, zakupim, u njoj želim da lovim, opteretim je hipotekom, tada ne vidim šumu vec samo odnos prema svojoj volji, svojim planovima i brigama, prema svom novcaniku. Tada se ona sastoji od drveta, stara je ili mlada, zdrava ili bolesna. Ali ako ne želim ništa od nje, gledam li "bez misli" u njenu zelenu dubinu, tek tada postaje šuma, priroda, rastinje, tada je lepa.
Tako je i s ljudima i njihovim licima. Covek, koga ja sa strahom, s nadom, požudom, s namerom, sa zahtevom gledam, nije covek vec samo mutno ogledalo moje volje. Gledam ga, svesno ili nesvesno, s puno ustezanja, s pogrešnim pitanjima: "Da li je pristupacan ili ponosan? Poštuje li me? Može li se prevariti? Razume li nešto o umetnosti?" S hiljadu takvih pitanja najcešce se odnosimo prema drugim ljudima koje susrecemo, i mi važimo za poznavaoce ljudskih duša i psihologe ako nam pode za rukom da razjasnimo u njihovoj pojavi, njihovom izgledu i ponašanju ono što služi našim namerama i odgovara nam. Ali, ta predstava je siromašna, i u tom nacinu poznavanja duše najpromišljeniji su: seljak, skitnica, nadriadvokat, vecina politicara i ucenih.
U trenutku kada volja miruje i javlja se posmatranje, cisto videnje i predanost, sve postaje drugacije. Covek prestaje da bude koristan ili opasan, interesantan ili dosadan, prijatan ili neobrazovan, jak ili slab. On postaje priroda, postaje lep i neobican kao i sve ka cemu se okrece cist pogled. Jer pogled nije istraživanje ili kritika, on nije ništa osim ljubavi. On je najviše i najpoželjnije stanje naše duše: bespožudna ljubav.
Ukoliko smo postigli to stanje, makar i na nekoliko minuta, sati ili dana (zadržati ga zauvek u sebi bila bi potpuna duhovnost) tada ljudi izgledaju drugacije nego inace. Oni nisu više ogledala ili delici naše volje, oni ponovo postaju priroda. Lepi ili ružni, stari ili mladi, dobri ili loši, otvoreni ili zatvoreni, cvrsti ili meki, nisu više suprotnosti, nisu više mera. Svi su lepi, znacajni, niko više ne može biti potcenjen, omražen ili neshvacen.
Sa stanovišta mirnog pogleda priroda je samo promenljiv oblik uvek prisutnog, besmrtnog života. Tako je i covekov najvažniji zadatak i dužnost da razvije dušu. Beskorisno je raspravljati da li je duša nešto ljudsko, ne nalazi li se i u životinjama, u biljkama! Duša je sigurno svuda - svuda je moguca, svuda pripremljena, svuda naslucivana i poželjna. Ali, kao što ne smatramo da je kamen izraz pokreta, vec životinja (iako je i kamen pokret, život, stvaranje, propadanje), tako dušu tražimo pre svega kod coveka. Tražimo je tu gde se najsigurnije nalazi, boluje, postoji.

Herman Hesse

"Ja ne znam ništa bolje, složenije i zanimljivije od čoveka."
Maksim Gorki, ruski pisac

"Genije liči na svakoga, ali na njega niko ne liči."
Onore de Balzak, francuski književnik

"Budala ima mnogo. Konkurencija je ogromna."
Matija Bećković, književnik

"Nije mudar onaj ko mnogo zna, već onaj koji zna ono šta mu je potrebno."
Poljska izreka

"Zdrav čovek ima hiljadu želja. Bolestan samo jednu."
A.P.Čehov, ruski književnik

"Ali, šta je bog radio pre stvaranja sveta?"
Semjuel Beket, engleski književnik

"Pesimista je čovek koji od dva zla izabere- oba."
Stanislav Ježi Lec, poljski književnik

"Najveći čovek uvek ostaje dete."
J.V.Gete, nemački književnik i pesnik

"Detinjstvo je roditelj čovekove ličnosti."
Sigmund Frojd, nemački psiholog

"Ima li veće radosti nego kad na ciči zimi prigrlite ozeblo dete?"
Miloš Crnjanski, naš književnik

Najbolji citat do sada.

Poljubi me

To je bilo u jednoj cetvrti u Gradu Svetlosti
U kojoj je uvek mrak i uvek zagusljivo
I zimi i leti tamo je uvek zima
Stajala je u stepenistu
On kraj nje a ona kraj njega
Govorila mu je
Bozja zvezda ne svraca u nasu ulicu
Mora da ima preca posla u bogatijim
delovima grada...

Zagrli me cvrsto
Ljubi me
Ljubi me dugo
Ljubi me
Kasnije bice kasno
Nas zivot to je sada
Ovde se umire od svega
Od toplote od zime
Ili se smrzavas ili se gusis
Ovde vazduha nema
Ako prestanes da me ljubis
Cini mi se umrecu ugusena
Imas petnaest godina imam petnaest godina
Oboje trideset
Sa trideset godina vise nismo deca
To su godine kad treba da se radi
To su godine kada se ljubi
Kasnije bice kasno
Nas zivot to je sada
Ljubi me.


Zak Prever

ERIKA DZONG - DESETA MUZA

Kako to da je moguće voleti dva muškarca ali na sasvim drugačije načine? Kako to da jedan muškarac traži vašu vernost i filozofiju, a drugi vašu požudu i deltu? Zašto je ljubav tako prokleto različita? I zašto su muškarci tako nespremni da priznaju da se žene isto tako razlikuju kao i oni? Mi žene čak se i više razlikujemo, u stvari. Malo dobra donelo mi je da filozofiram ovako! Nije mi nimalo olakšalo bol. Muškarci su bili slepi i uskogrudi, ali ja sam volela jednog od njih!

Onaj ko može da vas natera da se smejete, nateraće vas i da zaplačete.

- Zato što sam ga volela, ali nikada u potpunosti posedovala, ostao je u mojim mislima poput večnog mita kroz svoje doživljaje koji su kasnije usledili. Kada se budemo ponovo sreli bićemo stariji, ali da li ćemo biti imalo mudriji?

- Koja je svrha imati srce ako ga ne podeliš sa nekim?

- Nijedna žena ne može da razume svoju majku dok i sama ne postane majka.

- Žene ne znaju gde leži njihov interes. Ako se ikada ujedinimo zajedno poput starih Amazonki, mogle bismo možda da uradimo nešto oko naših nevolja. Ali ne, mi se šminkamo i smejemo se, šetkamo se okolo u zlatnim sanadalama sa lažnim, usiljenim osmesima, dozvoljavamo da nas kupe oglicama i minđušama, robovima i kućama. Žalosna smo mi vrsta - uvek se borimo među sobom za pohvale muškaraca. Jednom kada oslobodimo svoje slabine za ljubav, mogu nas poraziti. Artemida i Atina imale su ispravnu ideju - večita čednost! Od trenutka kada je Alkej uzeo tvoj himen, ti si osuđena na propast!

- Kakva korist je bila reći da volim? Trebalo je to da pokažem.

- Sve kurve žele da budu dame, a sve dame žele da budu kurve.

- Što je čovek moćniji, to se više ponižava u ljubavi. Muškarci tvrde da žele poslušnost kod žena, ali ja sam otkrila da oni više vole nadmoć - dokle god to može da se ogrne u popustljivost. Žena koja je smela i spremna na izazove, koja poznaje svoju snagu, može vladati najvećim vladarima ovog sveta.

- Muškarac će pokazati ženi svoju Ahilovu petu. Sa drugim muškarcem, pretvaraće se da je nepobediv.

- On je muškarac i ne sme mu se verovati. Čak i najbolji muškarac je zbunjen svojim emocijama. Oni su nesposobni da razmišljaju racionalno. Ali to nije njihova krivica. Osim ako nisu kastrirani, njihovi mozgovi ne funkcionišu ispravno. Dim koji se podiže iz njihovih testisa, zaslepljuje im oči i brka im misli. Oni se tome ne mogu odupreti.

- Najslađe reči brzo se istope, dok se otrovne žaoke dugo zadrže u grlu.

- Mi prihvatamo nesavršenosti na našim muškarcima. Čak nam se one i sviđaju. Ali u ženama želimo nešto drugo. Tražimo natčovečansku savršenost. Ali kako ta savršenost može biti stvarna? Povrh toga, kako to može da nas nadahne u ljubavi? Odisej može da bude hirovit, da dopusti da ga sirene dovedu u iskušenje i previše ponosan da bi bio mudar - ali ipak ga obožavamo. Nije tako sa ženskim junacima. Penelopa je toliko strpljiva da jedva možemo da poverujemo svojim ušima. Artemida je sasvim čedna, a Afrodita sasvim pohotljiva - dakle, ne postoji ženski Odisej!

- Jedna priča je dobra sve dok se ne ispriča druga!

- Ljubav je u isto vreme sila, element i vihor. Čista je kao zlato i surova kao rat. Radosna je kao rođenje i turobna kao smrt. Ona je sve to.

- Ljubav stanuje u delima, a ne u rečima.

- Od detinjstva do zrelosti samo je jedan treptaj oka!

- Ponekad morate da se spojite da biste se razdvojili. Nedokučive su te misterije ljubavi!

Pour la Serbie

" Postaje neophodno da se pažnja evropskih vlada skrene na jedan naoko tako sićušan događaj da ga te vlade, izgleda, ni ne zapažaju. Evo tog događaja: ubijaju jedan narod. Gde? U Evropi. Postoje li za to i svedoci? Postoji jedan, a to je čitav svet. Vide li to i vlade? Ne. Nacije imaju nad sobom nešto što je ispod njih, a to su vlade. U izvesnim trenucima taj besmisao bode oči: civilizacija je u narodima, a varvarstvo u vladama. Je li to varvarstvo hotimično? Ne, ono je prosto-napro-sto profesionalno. Ono što ljudski rod zna, to vlade ne znaju. To dolazi otuda što vlade na sve gledaju kratkovidim pogledom koji se zove državni razlog; pogled ljudskog roda je nešto drugo, to je savest.

Izazvaćemo čuđenje evropskih vlada otkrivajući im da su zločini — zločini, da ni nekoj vladi, nimalo više nego nekom pojedincu, nije dopušteno da bude ubica, da je Evropa zajednički odgovorna, jer sve što se u njoj čini, to čini ona sama, i da prema nekoj vladi, ako se ponaša kao divlja zver, treba i postupati kao sa divljom zveri; da se u ovom istom trenutku, tu, sasvim blizu nas, pred našim očima, ubija, pali, pljačka, istrebljuje, da se kolju očevi i majke, prodaju devojčice i dečaci, da se deca koja su još suviše mala da bi bila prodana seku sabljom na dvoje; da se zajedno s kućama spaljuju porodice; da je broj stanovnika u nekoj varoši, za nekoliko časova smanjen od devet hiljada na hiljadu trista; da su groblja prenatrpana leševima koji se ne mogu pokopati, tako da živima, koji im šalju sve te žrtve pokolja, mrtvi uzvraćaju kugom, što je i pravo; otkrivamo evropskim vladama da trudnim ženama seku stomake da bi im ubili dete u utrobi, da se na javnim mestima nalaze gomile ženskih kostura sa tragovima tog čina, da psi na ulicama glođu lobanje silovanih devojaka, da je sve to jezivo, da bi bio dovoljan jedan mig evropskih vlada da se to spreči, i da su divljaci koji čine ta nedela strašni, dok su civilizovani ljudi koji ih puštaju da to čine užasni.

Vreme je da se digne glas. Nastalo je sveopšte negodovanje. Ima trenutaka kad ljudska savest uzima reč i naređuje vladama da je slušaju. Vlade nešto mucaju kao odgovor. Već su pokušale da nešto promucaju. Kažu: preteruje se. Da, preteruje se. Varoš ta i ta nije bila istrebljena za nekoliko časova nego za nekoliko dana; kažu da je spaljeno dvesta sela, a bilo ih je samo devedeset devet; ono što zovete kugom u stvari je samo tifus; sve žene nisu silovane, sve devojčice nisu prodane, poneka je izmakla. Škopili su zarobljenike, ali su im i odsecali glave, što ublažava stvar; dete o kome se priča da su ga bacali sa koplja na koplje bilo je, u stvari, samo nataknuto na bajonet, svako jedan vi zamenjujete sa dva, sve udvostručavate, itd., itd., itd.

A zatim, zašto se taj narod pobunio? Zašto jedno ljudsko stado neće da bude nečiji posed kao neko stado životinja? Zašto? ... Zašto? Itd.

Ovakvo zataškavanje čini užas još većim. Nema ničeg jadnijeg nego kad se zapostavlja javno negodovanje. Ublažavanje pogoršava stvar. To znači da se lukavstvom brani varvarstvo. To Vizant opravdava Istanbul. Nazovimo stvari njihovim imenom. Kad neko ubije čoveka u okrilju šume koja se zove Bondijeva ili pak Crna šuma, to je zločin; kad neko ubija narod u okrilju druge šume koja se zove diplomatija, to je takođe zločin. Ali veći. To je jedina razlika.

Da li zločin postaje manji time što biva ogroman? Avaj! To je zaista stari zakon istorije. Ako ubijete šest ljudi, vi ste Tropman; ako ih ubijete šesto hiljada, vi ste Cezar. Biti čudovišan znači biti prihvatljiv. To dokazuju Vartolomejska noć koju je blagoslovio Rim, dragonade koje je slavio Bosije, Drugi decembar koji je pozdravila Evropa.

Ali vreme je da stari zakon bude zamenjen novim; ma koliko noć bila mračna, na vidiku se najzad mora pomoliti osvit. Da, noć je mračna; vreme je kad vaskrsavaju sablasti; ono što je činio Sillabus sada čini Kuran; nastaje bratimljenje jedne Biblije s drugom; jungamus dextras; iza Svete stolice uzdiže se Uzvišena Porta; možemo da biramo između jednog ili drugog mraka; i Turska, videći da nam je Rim pružio svoj srednji vek, sad je pomislila da može da nam ponudi svoj. Otuda ono što se zbiva u Srbiji. Kad će to prestati?

Kad će se završiti mučeništvo tog herojskog malog naroda?
Vreme je da se začuje veličanstveni glas civilizacije koji zabranjuje da se s tim nastavi.
Mi, narodi, izričemo vladama tu zabranu da se i dalje vrši zločin.

Ali odgovaraju nam: Vi zaboravljate da postoje „pitanja". Kad ubiju čoveka, to je zločin, a kad ubijaju narod, to je „pitanje". Svaka vlada ima svoje pitanje: Rusija ima Carigrad, Engleska Indiju, Francuska Prusku, Pruska Francusku. Mi odgovaramo: I čovečanstvo ima svoje pitanje, i evo tog pitanja koje je veće od Indije, Engleske i Rusije: to je pitanje deteta u utrobi majke. Zamenimo politička pitanja pitanjem čovečnosti. U tome leži budućnost.

Kažimo bez uvijanja, ma šta se radilo, budućnost će se zbiti. Njoj služi sve, pa čak i zločini. Strašne su to sluge. Ono što se događa u Srbiji pokazuje koliko su neophodne Sjedinjene Evropske Države. Neka umesto razjedinjenih vlada dođu ujedinjeni narodi. Dokrajčimo ubilačka carstva. Obuzdajmo fanatizme i despotizme. Skrhajmo mačeve koji služe praznoverju i dogme koje vitlaju sabljama. Neka prestanu ratovi, ubijanje, pokolji; neka dođe vreme slobodne misli, slobodne razmene; bratstvo. Zar je mir tako nedostižna stvar? "

Viktor Igo
Pariz, 29.avgusta 1876.

Стеван Сремац    -  Поп Ћира и поп Спира


"...   A tek popovi kako su bili ugojeni! Mantija samo sto im ne prsne ispod pazuva, a pojas nikako da se skrasi na trbuhu nego sve bega pod bradu i blize vratu.Poneko od bolje poznatijih se usudi da dirne, na primer, pop-Spiru za to, pa ce mu tek reci:
  - Ama zasto vam, gospodin-popo, ne stoji taj pojas na svome mestu?
  - He-he! Zasto? Kako zasto, - odgovara mu pop Spira - pa gde da stoji? Njegovo mesto i jeste bas tu gde ga vidite. Nije meni odlilkovan trbuh, pa da na trbuhu stoji, nego je moje cisto srce nagradjenol, pa zato je tako odskocio, da srce pokrije i odlikuje. Ta kolajne i vise na grudima; a koga ste jos videli da mu vise na trbuhu?!
  A bilo je zaista i nagradjen, jer pop Spira je imao crven, a pop Cira samo plav, obican pojas. A to je bila formalna jabuka razdora izmedju popova, a jos vise izmedju popadija. Jer ljudi se umeju, kao sto je vec poznato i ne treba dokazivati, malo i umeravati i politicki vladati, ali zene, zene bogme ne umeju! Koliko je samo puta pop-Cirinica rekla kad su joj spomenuli pop-Spirin crveni pojas: "Crveni pojas! Uh sav mi je crven kad ga vidim; pa i onaj ko ga spomene. Ko ti jos nece dobiti crven pojas!"
  A ako je verovati pop-Cirinici, i jeste ga malo cudnovato dobio. Ona veli da ga je pop Spira dobio samo zato sto je jedanput u jednom uzem drustvu pevao pred njegovim preosvestenstvom i ekselencijom gospodinom vladikom uz tamburu neke murjanske pesme, kaze da je pevao: "Vino pije Dojcin Petar", i "Katice prehvalna, svem svetu javna". Pop Spira je udarao lepo u tamburu, a ima jos sad, posle toliko godina, divan glas.
  "Eto, to je pevao", veli pop Cirinica. "Nema tu nikakvih drugih zasluga, nego pevao pred Njegovom Ekselencijom neke pesme, one, znate na froncle pesme, a Ekselenciji se dopale, pa mu poslao crven pojas kad se vratio u rezidenciju. Mesto da dobije po nosu, k'o sto je vec nekoliko puta i zasluzio to, on jos odlikovan!... Tek stogod i od Ekselencije!" veli ljutito pop-Cirinica i brise usnene uglove.
  Tako je pricala cesce, ljutila se i dodavala da je zacudo uvek srecan taj gospodin Spira. Uvek se izvuce iz malera, pa da je ne znam kakav. A tu je mislila na onaj slucaj kad je njegovo preosvestenstvo vladika pravio kanonicnu vizitaciju po svoj eparhiji, pa nije zatekao na vreme pop-Spiru na duznosti.
  Banuo jedared iznenada gospodin vladika u selo, a bas je bila nedelja. On pravo u crkvu na jutrenje, kad ali jos nema pope, a zvonilo vec. A gospodin vladika ode u oltar, pa poce da sluzi. Crkvenjak Arkadija kad sidje sa zvonare pa vidi da je u oltaru, lepo se skameni covek, vecma nego kad mu se na snu javio sv. Nikola i naredio mu da kaze Janji Grku da kupi crkvi treci polilej i da povisi crkvenjaku platu. Arkadija je bas svakojakih cuda video: s pokojnima se razgovarao, poznavao nekoliko vestica u tom i okolnim mestima, bio posrednik izmedju ugodnika bozjih i ljudi gresnih, - ali ovo je cudo prvi put sad doziveo! Odmah se pribere i zamoli staroga Orestiju kovaca da drzi onu njegovo pevnicu dok on caskom ne ode. Orestija, koji je vandredno pevao i kitio i dizao obrve pri pojanju cak i na teme, rado se primi toga, a Arkadija polete kao bez duse pop-Spirinoj kuci, koja nije daleko bila, pa se razderao jos s avlijskih vrata.
  - Brze, gospodine, maler... nesreca, velika nesreca...
  - Naopako! Kakva nesreca? - izlete pop Spira. - Kako, kako? Da se nije otkinulo klatno pa poubijalo jadnu decicu?
  - Nije - vice Arkadija sav zaduvan - nego nesto jos gore! Dosli su Njegova Ekselencija Gospodin Vladika... Eno usli su u sam oltar i poceli da cinodejstvuju, da sluze sami jutrenje.
  - Vla... vla... vladika! Jao, naopako! - rece pop Spira i stade zablenut i skamenjen. Da je cosavi pater Inocenc iz Temisvara pustio bradu i brkove i metnuo kamilavku po cinu reda sv. Vasilija, pa dosao i stao pred njega i zamolio ga da ga pokrsti i prevede u nasu pravoslavnu veru, - ne bi se zaista vise zacudio pop Spira nego sad kad je ovo cuo. Grom, pravi, formalni grom iz vedra neba.
  - Brzo, gospodine, brzo! - zuri ga Arkadija, i polete na vrata natrag crkvi, a pop Spira za njim.
  Obojica lete pravo crkvi.
  -Ej, naopako mi zvonilo! - huce pop Spira i juri za Arkadijom, drzeci se obema rukama za trbuh koji mu je otezavao trcanje. - A jao, nesrecni Spiro, sta ces sad?! Ode ti brada, k'o da je nikad nisi ni imao; odose lepo i brada i brkovi!
  - Dace bog, pa ce valjda dobro biti! - tesi ga Arkadija.
  - E, lako je tebi, ti ne zavisis od njega. Nego, reci-der, boga ti, sta da radim, jao, sta da radim? Ti si sad pametniji od mene.
  - Ne znam nista! Od stra, gospodine, ne znam ni kako mi je ime - veli Arkadija. - Ali valjda ce mi usput sto pasti na pamet, - veli, a izmakao ispred popa.
  - Pa sta sad da radimo, brat-Arkadija? Pomagaj, ako boga znas, - rece jako zaduvan pop Spira kad stigose u portu.
  - Ta, ja sam se i setio, ali ne znam 'oce l' stogodj valjati - veli Arkadija. - A kako bi bilo, onako, gospodine, da kazete da sam se bajagi ja zadocnio kao bolestan, a ja i tako od Ekselencije ne zavisim, nemam s njime nista, da prostite, k'o ni vetar s opaklijom, pa da me vi niste zatekli u crkvi, pa ste se vi sami onda popeli na zvonaru i zvonili jutrenje!
  - O, bog ti pomogao! - odahnu pop Spira. - Vrlo dobro, tako cemo i kazati.
  Pa tako i uradise.
  I pop Spira se lepo izvukao iz skripca, a bio je vec ziv obamro! Nije sala, vladika; onako strog covek!
  Vladika ga saslusa i poveruje mu, pa ga stavise jos i pohvali za smirenost i revnost njegovu u sluzbi oltaru i zvonari. Nazvao ga je cak stolpom pravoslavija. I gde god je posle bilo prilike, pohvalio je dobroga pastira paroha Spiru, a vidljiv dokaz i znak toga njegova zadovoljstva i blagonaklonosti bese onaj crveni pojas, na koji toliko vikase pop-Cirinica.
  "Zbog pesme, ni zbog cega drugog!" govorila bi gospodja Cirinica kad god bi se povela rec o tome. "Nista drugo, slatka moja. Sad ako sam ja zasluzila crven pojas, to je i gospodin Spira!" zavrsila bi sapcuci pop-Cirinica..."

Veliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulivaju poverenje ljudima s kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost. Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju; a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju. Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog čega izgleda i dobar. Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom; kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prva žrtva tog svog talenta. Jer im jedni zavide na tom duhu; drugi ih omrznu zato što su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i ošamućeni; a treći se čak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i ne poseče. Ovo je savim razumljivo. Jer odista, ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavo ako samo govore o idejama i stvarima; naprotiv, duhovitost se hrani najviše otrovom ličnih mržnja, više nego i medom ličnih ljubavi. - Ćutalica, i kad je neinteligentan, ne izgleda glup, jer izgleda bar zamišljen; a prostom svetu izgleda i mislilac. Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže ni gluposti ili ih bar ne kaže u velikom broju. - Ćutalica izgleda i čovek i pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitošću u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima, znači iznad svakidašnjih čovekovih misli i briga, i izvan realnosti od kojih je život uglavnom sačinjen. Zbog toga prosečnim ljudima takav čovek postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru čoveka koji mnogo govori. Čovek koji ćuti izgleda uvek zaverenik i mizantrop, ali čovek koji mnogo govori, izgleda vetrogonja. I pošto ljudi ne cene nego onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno, ima mudrih ćutanja koji vrede više nego i najmudrije reči. – Ljudi zato vole da se zabavljaju s čovekom koji lepo govori, ali vole da rade samo s čovekom koji ume da lepo ćuti. Proverite u svom životu da li su vam više dobra donele vaše najblistavije reči, ili kad ste u izvesnom momentu pribegli ćutanju.
Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja; i nagle i nepromišljene impulsije. Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi, i odgovora koji treba da dadne, jedini je koji može razmišljeno da kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi. – I učenici Pitagore su morali ćutati. Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći izražavanja, kojom su se služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto propis da govore samo četvrtkom. Kad bi svi ljudi i žene govorili samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla; jer čovek drugom čoveku uvek više škodi rečima nego delom. – Neke životinje kušaju jedno drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu, odlazeći svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi; jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči uopšte ne postoje.

Jovan Dučić
Blago Cara Radovana

"Prevari me jednom-sram te bilo; prevari me dvaput- sram me bilo."
Engleska izreka

"Sloboda je često fraza, a tiranija uvek istina."
Branislav Nušić, naš komediograf

"Samo se počni bogatiti, pa dalje ide samo od sebe."
Finska izreka

"Ima ljudi koji od svog bogatstva nemaju ništa osim straha da će ga izgubiti."
Deni Didro, francuski mislilac

"Filozof mora, dakle, moći odrediti, prvo: izvore ljudskog znanja; drugo opseg znanja i naposletku treće: granice uma. Poslednje je najpotrebnije ali i najteže.
Imanuel Kant, nemački filozof

"Nikad ne slušajte one koji loše govore o drugima, a dobro o vama."
Lav Nikolajevič Tolstoj, ruski književnik

"Lepa je stvar čovek, ako je čovek."
Konfučije, kineski mislilac

"Ja ne znam ništa bolje, složenije i zanimljivije od čoveka."
Maksim Gorki, ruski pisac

"Genije liči na svakoga, ali na njega niko ne liči."
Onore de Balzak, francuski književnik

"Budala ima mnogo. Konkurencija je ogromna."
Matija Bećković, književnik