"Postoji jezik, mislim da se zove Meskalero, u kome nema ni prošlog ni budućeg vremena.
Razmišljam, ako bi govorili taj jezik, mogli bi da živimo duže."

Milan Oklopdžić (Mika Oklop)
"California Blues"

Патријарх Павле

"...Знамо добро за све наше падове, расколе и поделе. Молимо се Господу да то престане једном заувек, а све вас молимо да будете једно у Господу, како бисмо свима показали чисту веру и свету слогу, сву лепоту вере у Бога и вере у човека Божјег. То ће бити онда када престанемо да се међу собом делимо на разне начине, најчешће по безумљу. Покушајмо, у радости божићњега славља, да се измиримо и саберемо око колевке Богомладенца и да превазиђемо све наше бесмислене поделе!

Наравно, треба о свему промишљати, суочавати различите ставове и расправљати, али то не сме да буде разлог за међусобну мржњу или за мржњу према било коме. Мора да важи правило да „онај ко жели да буде први, тај треба свима да служи”. Христос је Својим животом показао све ово, а ми хришћани имамо свети задатак да и својим живљењем то потврдимо. Данас је најпогоднији дан да испитамо себе где смо ми у том делу и да исправимо сами себе и једни друге како би наша радост била потпуна и трајна.

Свако од нас треба да у личности другога човека види лице Божје, лице свога брата и вечног сабрата. Тада ће срце свакога од нас истински бити витлејемска пећина у којој се Христос увек изнова рађа. И што више буде таквих срдаца, свима ће бити боље и сви ћемо бити бољи..."

There are no more barriers to cross. All I have in common with the uncontrollable and the insane, the vicious and the evil, all the mayhem I have caused and my utter indifference toward it I have now surpassed. My pain is constant and sharp and I do not hope for a better world for anyone, in fact I want my pain to be inflicted on others. I want no one to escape, but even after admitting this there is no catharsis, my punishment continues to elude me and I gain no deeper knowledge of myself; no new knowledge can be extracted from my telling. This confession has meant nothing.

B. E. Ellis, American Psycho.

Andy Rooney

   "...Naučio sam... da trebamo biti zahvalni što nam Bog ne daje uvijek ono što tražimo
   
   Naučio sam... da uvijek možeš za nekoga moliti, kad nema snage da si može pomoći na drugi način.
   
   Naučio sam... da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahtijeva od tebe, uvijek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati.
   
   Naučio sam... da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu.
   
   Naučio sam... da ljubav, a ne vrijeme, liječi sve rane.
   
   Naučio sam... da svatko koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmjehom.
   
   Naučio sam... da dobre prilike nikada nisu izgubljene; netko će se uvijek poslužiti onima koje ti propustiš.
   
   Naučio sam... kada se naučiš živjeti u luci gorčine, sreća će se uvijek sidriti negdje drugdje.
   
   Naučio sam... da treba dijeliti riječi koje su nježne i mekane, jer češ ih sutra možda morati pojesti.
   
   Naučio sam... da je osmjeh jedan jeftin način da popraviš svoj izgled.
   
   Naučio sam... da ne mogu odabrati kako se osjećam, ali da mogu odabrati što ću napraviti u vezi toga.
   
   Naučio sam... da svi žele živjeti na planini, ali da se sva sreća i rast događaju dok se uspinješ.
   
   Naučio sam... da je dobro davati savjet samo u dva slučaja: kada ga netko traži ili kada je pitanje života i smrti.
   
   Naučio sam... kada planiraš osvetiti se nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vrijeđati.
   
   Naučio sam... što imam manje vremena, više stvari mogu napraviti..."

RADOVAN: Uvek se radujem kad neko sa sela uspe. Džordž je u Čikago došao sa jedne siromašne i zabačene farme. Bio je poslednja sirotinja. Da je išao u školu, išao bi bos. Nije imao prebijenog dolara, sve dok se posle dve velike pljačke nije obogatio. Opljačkao je jednu banku i jednu robnu kuću trulih kapitalista, i, onda, pare uložio u "sistem bele tehnike i rashladnih uređaja za pustinjska vozila - Džordž end kompani". Jebi ga, ko ne reskira, taj ne profitira. Trebalo je imati jaja pa opljačkati ono što je on opljačkao. Maznuo je pet miliona dolara iz najčuvenije banke u samom centru. Ušao, ubio dve blagajnice, dva policajca, jednu čistačicu, jednog šefa računovodstva i nekoliko mušterija. Cap, cap, cap, pet miliona u džep i - doviđenja. Zdravo, mili moji, kud koji. Ja odô, a vi se saranjujte. To se tako radi. A ne, penzija svakog prvog, pa razvlači pare kô pijan gaće. U šta ja da investiram? Gde da uložim i obrćem penziju... Jedva čekam da mi Džordž dođe u posetu. Sigurno će nešto smisliti i za mene. On je uvek pun ideja kako da se čovek obogati...

...

STANISLAV: Bogati, Radovane, o čemu se radi u toj zavrzlami? Ja nikako da pohvatam sva slova. Znaš, od juče ne kupujem novine. U novinama sve brzo piše - nikako da ih pročitam... Šta rade ti silni policajci?

RADOVAN: (sa posebnim zadovoljstvom prepričava zbivanja na ekranu. Imitira glas spikera): Kad je video da je ceo grad blokiran, Džordž je pokušao da pobegne na periferiju Čikaga. I verovatno bi uspeo da se izvuče da ga u kafeu "Crveno i crno", na uglu Stendalove ulice, nije primetila debela kasirka, inače ovejana doušnica inspektora Majera, koji je, s vremena na vreme, nateže iza ekspres aparata za tej. Ona je odmah obavestila inspektora Majera: "Džordž je ovde. Užina." Tog trenutka su se razlegle sve sirene. Ceo kvart je opkoljen sa deset krugova. Šesnaest hiljada policajaca se popelo i potrčalo preko krovova. Radoznali prolaznici su se, takođe, popeli na krovove. Popela su se i besposlena deca, a za decom zabrinuti roditelji. Inspektor Majer je zamolio građanstvo da siđe sa krovova, jer se Džordž izgubio i sakrio u tolikoj masi sveta. Zabrana je istog trenutka dovela na krovove i učenike srednjih škola, jer je upozorenje bilo: "Zabranjeno penjanje za sve mlađe od 18 godina, kao i za starije od navedenog godišta." Krov kuće 22 se srušio. U razvalinu je upalo oko petnaest hiljada radoznalih građana. Većina je odmah preminula, a ostatak je izdahnuo na putu do bolnice. Iz udaljenih krajeva sveta počeli su da pristižu telegrami saučešća... Šta sad vidimo? Sad vidimo Džordža kako odgovara na prispele telegrame... Mene nikad neće uhvatiti. Nikad!


"Radovan III", Dušan Kovačević

Slobodan Selenić

            Očevi i oci


"...Nemojte, dakle, dragi zemljače, tako osetljiv biti na Lizinu zatvorenost. Kao njena prijateljica, i već šest godina podanica engleske krune, uveravam vas da Elizabetina tajanstvenost nije ni deo ženske koketerije, ni znak nepoverenja prema vama. Elizabetina tajanstvenost je njen karakter, sa jedne strane, karakteristika njenog naroda sa druge. U jednoj staroj anglosaksonskoj legendi ovako proveravaju da li je junak dostojan časti: Je li pun vrlina? Je li neustrašiv? Je li ćutljiv?

Mislite li da ja o Arčibaldu posle šest nedelja bdenja pored njegove bolesničke postelje i posle šest godina braka znam mnogo više nego vi o Elizabeti? Međutim, nešto sam razumela: malo znam ne zato što me Arčibald malo voli, već zato što nije prilično o sebi govoriti bilo kome. Jedno od najengleskijih pitanja koje možete čuti obelodanjuje baš britansku opsednutost priličnošću:

- Do people generally? - pitaju, da bi znali šta im je činiti.

E, pa da znate, people se generally u Engleskoj ne poveravaju, što, rekla bih, ne govori toliko o njihovoj hladnoći i zatvorenosti, kako se vama donekle ispravno čini, koliko o njihovoj pristojnosti. Poveravanje se ovde doživljava kao nepristojno razgolićavanje, a sposobnost čoveka da svoju muku za sebe zadrži, dokaz je karakterne čvrstine i priličnosti..."

Obicnim ljudima nemoguce je izreci potpunu laž. Prijevara se uvijek razotkriva. Ona je poput deke koja je prekratka: Kad pokušaš pokriti stopala, glava ti ostane otkrivena, a kad se pokriješ po glavi, stopala ti vire van. Covjek izmišlja složene izlike da bi nešto sakrio, ne shvacajuci da sama izlika otkriva neku neugodnu istinu. Cista istina, s druge strane, posve je destruktivna i ne vodi nikud. Što mogu uciniti obicni ljudi? Sve što možemo je šutke stajati i gledati. To je sve što ovdje možemo. Šutke stajati i gledati.

Amos Oz: "Moj Michael"

Милош Црњански - Сеобе


   "...Pri kraju leta, u strašnoj zapari, Isakovič je živeo, tako, teškim životom, od danas do sutra, jednako uveren da se iz ovog rata neće vratiti. Ćutljiv, video je sve što se oko njega dešava i gorko se kajao što je uopšte tražio viši čin. Bilo je jasno da se vremena turskih ratova više neće vratiti, i da su njegov i Vuičev i Horvatov puk, Karlu šesta briga.

Nepoznata zemlja, po kojoj je ratovao, sasvim ga je zamorila, a imao je i mnogo mrtvih. Sastanak sa onom matorom Princezom grizao ga je u mozgu kao neki crv, a nekoliko dana bilo mu je nezimerno žao svoga sluge Arkadija, čije mrtvo telo nije nađeno, kao ni ona njegova dva konja. Svakako da su seljaci bili našli i opljačkali mrtvaca, konje odveli, a leš, možda, bacili u Rajnu.

Isakovič je, bar je on tako mislio, završavao svoj život, tu, pred Štrasburgom. Njegove teške čizme behu izgubile svaku boju, a njegove čakšire, natrag kao džak, svaki oblik. On ih je krpio sam. Od hoda, vetrova i Sunca beše u licu došao kao bakar, zadrigo i očvrsnuo od napora. Opet se činjaše kao puno, teško bure, sa velikim svojim trbuhom. Omatoreo sasvim, počeo je ipak, posle dva dana spavanja, da čkilji za seljankama, kraj sve tuge u duši. Misleći da će umreti, beše se raznežio, ali je konje udarao pesnicom.

Nije se uopšte brijao i lice mu zato bi mirnije, skoro blagog izraza. Tek kada i njegovom puku dodeliše jednog katoličkog sveštenika, njegove žute oči, sa malim, crnim tačkicama, dobiše neki grozničavi sjaj, koji na putu nisu imale. Govoreći drukčije nego svi njegovi oficiri, blagočestivo, kao pop, birao je tih dana Ijude, koje je mislio da treba otpustiti kućama. »Pročitaite sie so userdiem, — reče kapetanu Antonoviču, predajući mu spisak odabranika — i ispravljaite me, ašče negde pogrešenii obreščete. Napišite: črez Lorenu rukoju voenuju proidoše i voevaše; domu priidoše, i pri nem v službah voenih biti...« U stvari, bilo mu je žao, što, šaljući svoje Ijude u Varadin, ne može da ih, tako, svojim kitnjastim potpisom uputi u Rusiju.

Jer, mučen bolešću o kojoj nije hteo da brine, a razočaran u svom iščekivanju proizvodstva, doveden do besnila teškoćama oko nabavke brašna i mesa za vojnike, čestnjejši Isakovič, za vreme tog primirja, pred Štrasburgom, ležeći u svojoj jazbini, najposle konačno uvide da je postao smešan i uzaludan, kao neki matori, odebljao pop, koji jednako popuje, ali koji u stvari nije više ni za šta. Kao što to biva u početku starosti, pred njim se jasno ukaza bezdana praznina, u kojoj nema ničega.

Polazeći u ovaj rat, četvrti put u svom životu viđajući smrt, on se nadaše pri polasku da će se nešto najposle svršiti i ispuniti, što se eto nikada ne svršava. U nekoj vanrednoj vojsci, u nekoj divljoj bici, mišljaše da će se pojaviti on i njegovi Ijudi, silni, proslavljeni i nagrađeni nečim, što nije znao šta će biti, ali što je zamišljao, kao nešto osobito prijatno i značajno, i za njega i za njih. Pošavši, on je ostavljao za sobom brige, koje mu tog proleća naročito dodijaše, svađu s bratom oko ženinog novca, bolesno dete, krastavo po celom telu, otužnu ženu koju više nije mogao da savlada, najposle celo to selo, u blatu, pod Varadinom, što je počelo da nabija kuće od zemlje. Tužakajući se svaki dan, očekujući od njega i da mu da jesti, i da mu nađe balvane i grede, i da ga upiše u vojsku, seljakajući se pri tom i bežeći od njega u starija sela i bogatija, okolna naselja. Mučeći se poslednjih dana, pred polazak, oko kopanja bunara, tražeći pijaću vodu, i oko dizanja crkve nasred sela, Isakovič ode rado, uveren da je to sve bedno i ništavno, a da je ono što ga u ratu čeka, silovito i svetlo i može da se završi nečim divnim, i za njega, i za sve te njegove ljude.

Pred polazak, život mu beše dodijao ne samo zbog nemaštine i bede koju je sretao u svojoj kući, u svojim kolibama, svojim oborima i u celoj okolini svoga sela, duž reke, sve do Varadina, već i zbog neprijatnosti što ih je imao sa markizom Gvadanji, komandantom Oseka, radeći na novoj raspodeli slavonskih sela, upleten u isto vreme u moljakanje i pismene peticije patrijarha Šakabente. Tako da mu se činjaše da svi, kao i on, osećaju uzaludnost svega toga što žive, što se naseljavaju, što tumaraju, što leleču i što se plode, tu duž Dunava. Iz maglovitih isparavanja baruština i blata, Iz jedne neizmerne patnje, koja se ponavljala svaki dan, pri seobama, pri davljenju stoke, pri oranju u blatištu i po slatinama, činilo mu se da će odjahati na neki visok breg, u proletno, toplo jutro, gde će dobiti nešto što će im svima pomoći, što će ih sve razveseliti. Predosećajući da se neće vratiti, ipak je pomišljao da će pri povratku, kad siđu na drugoj strani toga, što mu se činjaše kao breg, jahati kući svi zadovoljni, nalazeći sve izmenjeno i radosno. Decu i ženu ostavljaše u bratovljevoj kući spokojno, a što se tiče naselja, i onih što ostadoše na domu, činilo mu se da će možda i o njima neko brinuti, tako da će ih zateći u visokom žitu, što je već i u ravnici nicalo, oslobođene pomora i boleština. Krađe i ubistva, o kojima je imao kod svoje kuće svaki dan da raspravlja, mislio je da će zaboraviti, a nad svim tim njegovim vojnicima, i kolima, duž celog puta na ratište, nadao se da će biti ispružena kao neka Božja ili ćesarska ruka. Zato je naročito pazio da se lepo ispišu imena i stanje pojedinih sela i četa, u popisu koji je Komesar imao da pošalje, po naročitom kuriru, Ratnom Savetu u Beč.

Odrastao uz oca koji je još Savojskom prodavao stoku i koji je svu svoju decu, braću, rodbinu, i sva svoja kumstva i poznanstva terao u austrijsku vojsku koja je potiskivala Turke, imao je u mladosti čak i lep život u toj vojsci. Mažen i često nagrađen, on je nosio u sebi neki maglovit, ali duboki pojam sreće i zadovoljstva, u nadi da će se sve to ratovanje svršiti nekim opštim mirom, u kom će i on, i njegovi srodnici i poznanici, i svi njegovi vojnici biti odeveni u neko naročito svečano i gizdavo odelo, pa će tako, u krug, obići ratište i carevinu, na vidik celome svetu, koji će uzviknuti: gle, Srbi!

Pod uticajem očevih obećanja, koji mu je punio glavu o povratku u popaljenu i poklanu, opustelu Serbiu, on je u vojsci živeo ne samo u miru, već i u sva tri svoja rata, bezbrižno i zadovoljno, očekujući jednako nešto prijatno što će svima njima da se dogodi. Tek posle očeve smrti, zapadajući sve dublje u taj vojnički život, naseljavanja, popisivanja, gomilanja Ijudi i stoke, po tvrđavama i vojnički raspoređenim selima, Isakovič oseti da ništa bolje ne biva i tek tada primeti oko sebe blatišta i baruštine, bedu svojih Ijudi, život, svaki dan isti čemerni život, u selima i šančevima, po kućama na vodi, po kolibama i oborima, po rupama iskopanim u zemlji..."

Ujutro je donio topli crni kruh posut zrncima maka iz obližnje ruske pekare, mladi sir, paštetu, maslac, kriške lubenice, sladoled. Bacili smo se pohlepno na hranu, a zatim se glad za hranom pomiješala s gladu jednog za drugim. On me hranio komadicima kruha namazanog paštetom i maslacem. Oblizivala sam njegove prste umocene u paštetu i uzimala mrvice sira s dlana. Kad bih pojela hranu nastavljala bih se hraniti njegovim prstima i dlanovima, ne praveci razliku. Tog casa razlika je bila samo u obliku. On je razmazao sok od lubenice po mojim grudima, ramenima, rukama... Ja sam rastopila grudicu maslaca izmedu dlanova i namazala njegove glatke, dugacke mišice na nogama, a zatim sam ga grizla cvrstim ugrizima koji su ga uzbudivali. Osjecala sam kako se njegovo tijelo ne odupire. prepuštao se mojim ugrizima kao da mu je nemoguce oduprijeti se tolikoj gladi. U jednom casu zamislila sam da je to komad pecenja i zagrizla. Ugrizla sam ga za rame, kapi krvi izbile su na površinu kože. Njegova krv bila je svjetloružicasta, gotovo prozirna. Pustila sam da mu polako oboji citavu ruku, a zatim sam oblizala ranu, poput psa. On mi je žlicicom davao sladoled, a zatim jezikom uzimao sladoled iz mojih usta. Sada znam da sam vec u tom prvom zajednickom obroku trebala prepoznati istinsku želju da jedno drugo nahranimo sobom i postanemo jedno. Hrana je bila dio naše intime, našeg zajedništva, važna kao i sam dodir.
....
Dok smo se zajedno tuširali, prvi put vidjela sam jasno njegovo tijelo, svaku žilu ispod kože, svaki mišic, modrice, ugriz, oblik ramena i trbuha - sve ono što je vec bilo pohranjeno u mojim dlanovima, u koži, u jeziku. Ništa ne znam o tebi, rekla sam, iako sam znala da su moje rijeci bile besmislene. Moje pravo nad njim bilo je vec uspostavljeno, pravo jace od onoga šro bi mi ga mogao dati uvidom u prošlost.
Tog jutra pod tušem znala sam da sve što ce se dogoditi medu nama mora biti zauvijek.

S. Drakulic

Seobe

Milos Crnjanski


   "...Tako je bilo i kad se selio sa citavom kucom. Ponegde uz vodu, bilo
je tiho, toplo leto, sazrelo voce, dobri ljudi, ali tek sto prodje
zima, opet su isli dalje. Kad im je umro otac, hteo je da se smiri.
Nekako cudno obuhvati ga ta veza sa mrtvim ocem; bio je to mir,
spokojstvo, a sve sto oko njega bese, na svetu, sareno ludo,
bezumno i besmisleno.
   Ovi zivi za koje se brinuo, ova zena, a jos vise deca koju je
voleo, premestahu se svaki cas, iz proleca, u jesen, iz leta, u
zimu, iz veselja, u plac, iz dana, u noc. Niti je mogao da ih
sacuva, niti da im pomogne, niti da ih zadrzi.

   .......
   A kad se pogleda ovako u noc? Kad se stane, evo ovde, u mrak,
na vratima? Kad se pogledaju sva polja u mesecini? Sva ona brda u
daljini... grad, krovovi... tamo oblaci... sazvezdja... to nebo
puno svetlosti? Kad se pred tim ucuti? Je li i onda kao da prolazimo
bezumno... bez smisla... je li moguce da je sve to jedna bezdana
praznina?

   .........
   Moc neku natprirodnu osetio je i u svojim talirima, jer gde je
njih istresao iz kese, tu su zaostajale ladje i kuce su postajale
nepomicne i njegove. Kretahu se po njegovoj zelji i njegovim
zamislima i uskoro mu se cinilo da i kise na njih padaju, a proleca
oko njih nastaju, kad on hoce i kako on hoce.

   .......
   Ono sto je ostalo kod kuce, poce, u secanju njihovom, kao u
dusi Isakovicevoj, da se razliva i da nestaje kao dim. Gledajuci
pred sobom sve vise brda, ravnica barovita sa koje podjose, dodje
im kao san, sa svim svojim bunarima i oborima. Kao i magle sto su
lebdele nisko, nad poljanama i nestajale iz njih, raskidase se, u
njihovim mislima, i slike njihovih zena i dece.
   Kao i u dusi Isakovicevoj, i u njihovim dusama nastade praznina.
Kuce i kucista zaboravise, na zene i decu vise nisu mislili, a svoju
muku ipak osecahu sve jace. Bi im mrsko da zive i mrsko da se secaju
svojih na domu. Natrag, nisu verovali da ce se ikad vratiti. Mozgovi
im zatupese i ni lica svojih najmilijih vise nisu umeli da sagledaju
u zatvorenim svojim ocima, pod sklopljenim zazarenim ocnim kapcima,
sa licem izmucenim od tih unutrasnjih bolova i patnja, vise nego
od hoda i zamora.

   Obesni i razjareni pri polasku, postadose snuzdeni i ponizni
kad su odmicali u tudjinu. Nisu vise imali snage da lome i krhaju
i ne usudjivahu se vise da diraju zene. Zbijeni u gomilu, stajahu
na sred sela, stidljivi. Bratimili su se i sprijateljili sa svakim
ko im je prisao, bojazljivo i snishodljivo. Nikad pitomiji vojnici
ne prodjose tuda..."