Nase uspomene,misli,osecanja mora biti da oduvek imaju boraviste u drugim svetovima i ne zavise bas mnogo od nas ovde.Jer vise lice(ma kakve da su) misli dva razna coveka jedna na drugu,no covek i njegova rodjena misao medjusobno.
Covek nama je kao glavica crbog luka.Uvek pod jednom ljuskom naidje druga;ljustite i ocekujete bog zna sta,a kad dodjete do kraja,na dnu ne nadjete nista.
Jer,ne kupamo mi samo telo.Kupamo i uspomene ne bismo li ih povremeno ocistili.Ali,posto su uspomene zemlja,kao i mi sami,s njima se desava u kupanju sto i kad pokvasis zemlju-postaju blato.

Milorad Pavic - Predeo slikan cajem

Milorad Pavić - Predeo slikan čajem
 

Nijedan neopaljeni šamar ne treba u grob odneti!

'' ...Nekada u školi imali smo druga koji je ovo ponavljao kao uzrečicu, ali nije izgledao kao neko ko tako misli o šamarima. Izgledao je, da pravo kažem, kao neko ko sporo shvata, a brzo zaboravlja. Voleo je da kaže: dan je brži od zeca, začas ti utekne! bio je lepuškast, ali neupadljiv, kao one priče što se mogu dvaput zaboraviti. U našoj ranoj mladosti on je na mene i ostale načinio snažan utisak u jednoj stvari sitnoj i sasvim nevažnoj, izvalio je, valjda po svom običaju, nešto što se dopalo. Gledajući one mlade lepotice oko nas, što zgodnim momcima praštaju glupost, ali ružnima ne praštaju um, rekao je: "Sve ćemo mi to pojebati juče!" Ili je, čini mi se, pogodio da na Renoarovoj slici "Le Moulin de la galette" parovi igraju uz valcer "Poslednja plava sreda". Ili je bila neka treća takva zaludica, u ono vreme važna za nas. Pošto ja, naravno, nerado pamtim one koji na mene ostave dobar utisak i sve istoga časa predajem potpunom zaboravu, o njemu sam jedva šta drugo upamtio..."

Svilena buba melanholije predugo se caurila u meni, i znao sam da je samo pitanje trenutka kad ce neki blesavi šareni leptir prhnuti iz svega toga....
Zaljubicu se, odlucih iznenada? Jesen je, doduše, ali malo sam prestar da bih cekao samo na proleca?
Na ulici je Jedan Tipicni Septembarski Cetvrtak, udubljen nad jesenjim receptima, upravo umutio u vetar desetak stepeni celzijusovih, jasno pokazujuci da nije raspoložen za suradnju, ali riješio sam da izvucem maksimum iz tog namrštenka...
Da, zaljubicu se, i to odmah, još prije podne, pa sam citav dan miran? Kao klinac sam time lijepio napuklo srce i dobro je držalo....
Eto... Pala noc, a nisam se zaljubio?
Obicno se te stvari porede sa hemijom, ali ovog puta se radilo o cistoj fizici, za promenu? Da bi se nešto moglo napuniti, prethodno se, naime, mora i isprazniti, u tome je sva nauka...
Dovraga, sve sam nejasniji?
Da bih se mogao zaljubiti, dakle, prethodno se moram odljubiti (u onoj brzini sam to sasvim smetnuo s uma?), ali sad je gotovo, pala karta, povratka više nema...

Djordje Balaševic

Јован Дучић

Као што гусенице имају боју листа на којем леже, или као што полип добије боју предмета за које се ухвати, и жена кад лаже даје себи изглед какав јој треба.

Има и код најзаљубљеније жене једно место у души које хоће да се свети оном којег воли: једна мрачна клица неверства и злоће, коју ни самој себи не би умела да призна.

Код жене је урођено да вара на мало и велико, свесно и несвесно, намерно и ненамерно, а врло често и без икакве зле намере, и чак сасвим често из најбоље намере.

Лепа је свака жена, осим оне која мисли да то није, и оне која мисли да то јесте.

Много пута жена не воли мушкарца ни чијој се лепоти највише диви, јер свака жена инстинктивно осећа да је физичка лепота женско оружје, а она то своје оружје не воли да види у рукама мужа или љубавника.

Нема несреће мушкарчеве коју жена није у стању да сасвим неутрализира, или веома ублажи.

Величина жене је у великим моментима; у ситним догађајима, она је ситна.

Непомућена срећа у љубави, то је не тражити од жене верност.

Пронаћи добру жену, то је тешко као пронаћи у свом врту извор петролеума.

Ретко која жена виси о руци мушкарца који је био одиста човек њеног укуса.
Ретко која жена хоће да освоји духом, још мање душом, а најмање добротом.

Ретко се која жена, и после највеће поруге, одвоји од човека док се претходно није побринула да не остане сама.

Савремена жена, то је жена која је спремна да изгуби сваку врлину, и ону у којој је једино била виша од мушкарца, само да задобије право на оно због чега се и сам мушкарац увек сматрао нижим од жене. Она више није наша жена, ни мајка, ни другарица, ни сарадница. Сишла је на улицу, напустила кућу, оставила другима своју децу.

У браку жена тражи све што јој се допада и узме све што се може отети.

Више него мушкарац за себе, жена тврдо верује да без својих порока не би могла имати ни дана задовољства и да би је велики број врлина само осиромашио, као што алкохоличар верује да би умро без своје чаше, и коцкар без своје коцке.

"Zasto nam se,kad gledamo unatrag,cini da je ono sto je bilo lepo,okrnjeno time sto je skrivalo ruzne istine?Zasto nam secanje na srecne godine braka postane gorko kad saznamo da je onaj drugi sve vreme imao ljubavnika ili ljubavnicu?Zato sto se u takvoj situaciji ne moze biti srecan?Ali bili smo srecni.Nekada secanje porice srecu vec i zbog toga sto je kraj bio bolan.Zar sreca moze biti srecom samo ako traje vecno?Zar bolan zavrsetak pripada samo onom sto je bilo bolno,mada neosvesceno i neprepoznato?Ali sta je neosvescena i neprepoznata bol?"


Bernhard Slink-Citac

O Milošu Crnjanskom

"Tokom tri decenije svog novinarskog rada vodio sam mnoge razgovore sa ljudima raznih profesija, počev od seljaka-narodnih umetnika, sve do uvaženih profesora univeziteta i akademika, ali moram priznati da je po načinu svog čudnog, nezaboravnog govora, žustrog i u isti mah oporog, Miloš Crnjanski ostavio na mene poseban utisak. Niko, kao on, nije bio spreman da odmah, direktno u pero odgovori o sve što je pitan, a da to istovremeni ima u sebi i toliko ličnog izraza, da podseća na ono što on piše. A opet to što je Crnjanski govorio, bilo je sve, naizgled, robusno, nedoterano, a po stavljanju na hartiju, uz odgovarajuću logičku interpunkciju, pri čitanju, odjednom dobijalo bi svoje sazvučje i harmoniju, počinjalo po Mihizovoj lucidnoj opasci "da treperi, diše, cveta..."

Svi, koji su do tada vodili razgovore sa tim jedinstvenim, neobičnim stvaraocem, veoma nadarenim piscem-opservatorom, ističu da sa Crnjanskim nije to bilo ni lako, ni jednostavno činiti. Navedimo samo primer književnika Branimira Ćosića, koji je pre četiri decenije, kao jedan od prvih sagovornika Crnjanskog u svojoj pionirskoj knjizi Deset pisaca - deset razgovora doslovce zapisao: "...Crnjanski je revoltiran, borben, praskav... Osećao sam jedan skoro fizički bol od te pokretnosti piščeve, njegovog malo rskavog i oštrog govora, njegove eksplozivnosti... Moram priznati da nisam nikad imao više muke oko pisanja jednog razgovora nego ovog puta. Uzrok možda leži u obostranoj nervoznosti... Ovo što piše Ćosić mogu sada i ja da potpišem. Crnjanski je ostao isti i pri našim susretima u Londonu: otvoren, lucidan, prkosan, zajedljiv, podrugljiv, žučljiv..."


Kosta Dimitrijević

"Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega - da je svaki čovjek uvijek na gubitku."

(M.Selimović - Derviš i smrt)

Sometimes fate is like a small sandstorm that keeps changing direction. You change direction, but the sandstorm chases you. You turn again, but the storm adjusts. Over and over you play this out, like some ominous dance with death just before dawn. Why ? Because this storm isn't something that blew in from far away, something that has nothing to do with you. This storm is you. Something inside you. So all you can do is give in to it, step right inside the storm, closing your eyes and plugging up your ears so the sand doesn't get in, and walk through it, step by step. There's no sun there, no moon, no direction, no sense of time. Just fine white sand swirling up into the sky like pulverised bones. That's the kind of sandstorm you need to imagine.

H. Murakami: Kafka On The Store

Милорад павић - Предео сликан чајем

FOTOGRAFISANJE DUŠE U TRI DIMENZIJE

RENDGENOSKOPIJA SNA

Unapred se zakazuje na sedam dana. Vrši se generalna proba. Takođe se traže najuspešniji snimci snova svih formata u boji i crno-beloj tehnici. Posebno se honorišu uspešno snimljena sećanja, koja dolaze u obzir za emitovanje u TV mrežama. Magnetoskopski snimci dečijih misli biće otkupljeni po posebno povoljnoj ceni i distribuirani kolekcionarima i zatvorenim video-sistemima.

Razin se zbuni, oseti se kao da mu je nešto spralo s lica obrve, brkove i uši, htede da spusti ruku na kvaku, ali tada opazi da je ispod neverovatnog oglasa neko olovkom dopisao:

Radnja u najmanju ruku zatvorena.

Razin se nasmeja s olakšanjem, ali od toga mu mraz uđe duboko u usta i on brzo nastavi posao. Popodne već je bio stigao do glavnog trga i tu ga otkriše.

Meštani su odmah shvatili da pred sobom imaju najboljeg čistača snega od kada sneg pada u ovim krajevima i uputiše ga pravo u mesni odred za održavanje čistoće na ulicama. Iz pustinje se pojavio nepoznati čovek — rekoše — ali taj ume s lopatom. Dali su mu čaja, šećera i kašičicu, doduše bušnu i s uvrnutom drškom, kao da je neko ogromnom snagom hteo da iscedi nešto iz te drščice, suzu, malo čaja ili kap masla. Tek, on se ugrejao kraj peći, srknuo čaj i zabezeknuo se. Bio je to čuveni beli čaj, koji se u carskoj Rusiji prodavao funta za deset srebrnih rubalja, a psi pojeni tim čajem postajali su tako besni da su razdirali sve što dohvate. Ali, nije stigao ni da se upita otkud ovde i ovima takav čaj, a već se ponovo našao na snegu, ovoga puta u crnoj grupi gradskih čistača. Oslušnuo je šta mu poručuje tišina koja se upravo završila i prionuo na sneg još žešće, shvatajući da će uveče dobiti i prenoćište sa ostalima..."

"Derviš i smrt" - M.Selimović

Gresne misli su kao vjetar, ko ce ih zaustaviti? I ne mislim da je to veliko zlo. U cemu je poboznost, ako nema iskusenja koja se savladavaju?