Lakoca i tezina

Ako se svaka sekunda naseg zivota bude bezbroj puta ponavljala, bicemo prikovani za vjecnost kao Isus za kriz. Takva pomisao je uzasna. U svijetu vjecnog vracanja svaki gest opterecen je tezinom nepodnosljive odgovornosti. Zbog toga je Nietzsche misao o vjecnom vracanju nazvao najtezim teretom ( das schwerste Gewicht).
A ako je vjecno vracanje najtezi teret, nasi zivoti mogu se na njegovoj pozadini ocrtavati u svoj svojoj predivnoj lakoci.
Samo, je li tezina zaista strasna, a lakoca divna?
Najtezi teret nas lomi, posrcemo pod njim, potiskuje nas prema zemlji, ali u ljubavnoj poeziji svih vremena zena cezne da bude pritisnuta tezinom muskog tijela. Najtezi teret je, prema tome, ujedno i slika najintezivnije ispunjenog zivota. I sto je teret tezi , sto je nas zivot blize zemlji, to je stvarniji i istinitiji.
Nasuprot tome, apsolutna odsutnost tereta cini da covjek postaje laksi od zraka, uzdize se u visine, udaljava se od zemlje i ovozemaljskog postojanja, postaje tek napola stvaran, a njegovi pokreti su koliko slobodni toliko i beznacajni.
Pa za sto onda da se odlucimo? Za tezinu ili lakocu?

Milan Kundera

 
Protini saveti          -                    Branislav Nušić


- Gospodine proto, da li se vi mene secate?
- Ne, sinko.
- Ja sam sin pokojnog Janka Lazica.
- A jes', bome, secam se. Pa i licis na njega. Kako da se ne secam,
pokojnik je bio dobar covek...
- On je bio, ali ja nisam.
- E?
- Da, oce! Ne mogu se sa sobom pohvaliti. Skole nisam doucio,
nasledstvo ocevo sam upropastio i uopste sam posao stranputicom.
Uvidjam svoje pogreske i resio sam se odlucno da se popravim.
- E, to je lepo sinko!
- Izabrao sam devojku koju cu uzeti za zenu. Ja se nadam da ce me
zenidba vratiti na pravi put, jer volim tu devojku. Ona ima i nesto
para, oko dvadeset hiljada dinara, a s tim novcem se vec moze zasnovati
kuca.
- Tako je, tako je, sinko!
- Zato sam bas i dosao da vas pitam, kao prijatelja moga oca i kao
coveka koga postujem. Ja vas molim da mi date savet: treba li tako da
ucinim, treba li da se zenim, te da i ja jednom podjem pametnim putem
u zivot?
- Sasvim, sinko, to ti potpuno odobravam. Tako i treba da ucinis.
Mladi gospodin blagodarno poljubi proti ruku i ode.
Posle nedelju dana on opet dodje.
- Dosao sam opet, gospodine proto, da vas zamolim za jedan savet.
- Vrlo rado, vrlo rado!
- Kazao sam vam prosli put da sam izabrao devojku, pa sam dosao da
vas pitam za savet: treba li da dobijem pristanak devojcin, treba li da
je pitam za njenu volju?
- Svakako sinko! Brak se osniva na obostranoj volji; drugace ne bi
ni crkva blagoslovila brak.
- Hvala vam, oce proto!
I mladic blagodarno poljubi proti ruku.
Posle nedelju dana on opet dodje.
- Ja sam sledio, oce proto, vasem savetu i resio sam potpuno da se
zenim.
- E, to je lepo, to je lepo!
- Po vasem savetu upitao sam devojku i ona mi je izjavila da drage
volje pristaje.
- E, to je vrlo lepo! Tako, sinko, tako!
- Sad, jos molim za vas blagoslov.
- Vrlo rado, razume se, vrlo rado!
- Dakle, molim vas za vas blagoslov da mogu uzeti vasu cerku.
- Napolje, bitango jedna!- dreknu prota kao pomaman i mal' ne poteze
trebnik, koji mu je bio u ruci, da ga gadja.
- Ali vasi savet!... - brani se gresni mladic.
- Napolje kad ti kazem! Ne savetujem ja tebe zato da moju kucu
ocrnis! Napolje! Napolje!...

Tajni zakoni naseg najintimnijeg zivota, oni sto nas podjednako upucuju na vjecnost i na prolaznost, nigdje nisu tako prisutni kao u osjecaju ljubavi. Moje saznanje ljubavi prolazilo je kroz razlicite faze, od srece do bola, od ushicenosti do rezignancije, ali nikada nisam pokusavala da tu najljepsu ljudsku sposobnost, sposobnost voljenja, ocrnim, osumnjicim ili ismijem. U godinama mladosti ljubav je pjevala kao ptica, brujala je u meni kao vjecna muzika; sada, zrele godine je jos dublje shvacaju i postuju. Ne znam sto bih jos mogla dodati kao uzgredno objasnjenje, osim da je iskustvo ljubavi sazeto iskustvo samoga zivota.

Vesna Parun

M.Selimovic,

Tvrdjava:               - Tuga i smijeh

...Prvi put sam sve ovo ispricao jednoj djevojci, i prvi put ovako, u nekoj vezi, od pocetka do kraja. Tako sam i sam sebi slozio razloznu pricu, koja se dotle gubila u komesanju odvojenih dijelova, u magli zebnje, u nekom zbivanju van vremena, mozda i izvan nekog odredjenog smisla, kao tezak san koji ne mogu ni da prihvatim ni da odbacim. A zasto bas njoj, i zasto o ovome, nisam mogao ni sam sebi objasniti. Ucinilo mi se da zna slusati, razumjeti svakako nece, a slusanje je vaznije od razumijevanja.
Iskustvo me naucilo da ono sto se ne moze objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe mozes obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, tesko izrecivim osjecanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bjezi u omaglicu, u opijenost koja ne trazi smisao. Drugome je neophodna tacna rijec, zato je i trazis, osjecas da je negdje u tebi, i lovis je, nju ili njenu sjenku, prepoznajes je na tudjem licu, u tudjem pogledu, kad pocne da shvata. Slusalac je babica u teskom porodjaju rijeci. Ili nesto jos vaznije. Ako taj drugi zeli da razumije.
A ona je zeljela, i vise nego sto sam se nadao. Dok sam pricao, s njenog lica je nestalo vedrog izraza, koji me mozda i naveo na neocekivani razgovor, a zamijenilo ga nesto nenadno zrelo, i tuzno. Rekla je samo: - Boze, kako su ljudi nesrecni..."

jel moze neko da mi nadje neki citat


o tome kako su jednog coveka napustili drugari,cura da ga je zivot sje....bao da on nema niko molim vas da mi nadje neko nesto takvo

"Cijenjena prijateljice,
Pitas me, gospodarice moja, da li sam u mislima, u srcu i duhom sam. Kako da ti odgovorim? Cini mi se da moja samoca nije izrazenija niti veca od samoce drugih ljudi. Svi smo mi sami. Svi smo mi zagonetka. Svi smo mi pokriveni hiljadu i jednom koprenom i kakva je razlika izmedju dva usamljenika, osim sto jedan govori o svojoj samoci, a drugi uvijek cuti?
Ne znam, gospodarice moja, da li je moja samoca, zajedno sa tugom koju nosi, ispoljavanje "ponora nekih mojih unutrasnjih stanja" ili dokaz nepostojanja licnosti u ovom bicu koje zovem "JA". Ne, ne znam. Ali, ako je samoca adresa slabosti, zasigurno, najslabiji sam covjek.
... Moja gospodarica zna da je nasa zelja da u case drugih uspemo sadrzaj naseg duha nemjerljivo jaca od zelje da zedj utolimo onim sto nam drugi izlivaju u case. U tom svojstvu ponekad ima sujete ali je prirodno.
... Ljudi su , i ja medju njima, skloni dimu i pepelu.Vatre se boje, jer zasljepljuje vid i opece prste. Ljudi se, i ja medju njima, prihvataju istrazivanjem nabora na ljusci. Jezgro ne diraju, jer je izvan domasaja.
A jezgro se moze vidjeti tek kada se razbije ljuska. Nije lako da covjek iskida srce kako bi ljudi vidjeli sta je u njemu.To je samoca, gospodarice moja, to je tuga...."

(dio pisma koje je Halil Dzubran pisao Mej Zijadi, zeni koju nikada nije vidio ni upoznao, i sa kojom je obavljao "duhovnu razmjenu" pismima koja su pisali jedno drugom 20 godina.....)

Dzon Fante - Upitaj prah ( Ask the dust)
Fante veli neshto tipa (oprostite davno sam chitao) :
- Boze svemogutji, kako ti mozesh da postojish? Pa da li si ti chitao Nichea? E, pa da jesi - znao bi da ne postojish!

Inache ovaj divni pisac mi je jedan od omiljenih ali kod nas teshko moze da se nadje neka dobro prevedena knjiga njegova....
Charls Bukovski : "Fante je bio moj bog" !

Ljudsko bice je cudno. Ono ne podnosi ništa što ne uspijeva podjarmiti, ukljucujuci i sebi slicne. Za njega sve mora biti ustrojeno, razvrstano, svrsishodno. Ako cemo pravo, on se nije u stanju savladati. Prepušten sam sebi, pocinit ce najgore nepodopštine. Iza toga se krije poprilicna doza ponosa. Covjek sebe smatra središtem svemira, no svemir je tako velik, a on tako malen, da se i bez njega svemir sasvim dobro okrece. Ta ga cinjenica neizrecivo boli pa on taj osjecaj izigranosti lijeci stavljajuci pod svoju zapovijed sve što ga okružuje.

Mali princ se vratio, Jean-Pierre Davidts

Za mnom, citaoce! Ko ti je rekao da na svetu nema prave, verne, vecne ljubavi! Neka lazovu bude odrezan njegov pogani jezik! Za mnom, moj citaoce, i samo za mnom, i ja cu ti pokazati takvu ljubav!

Поп Ћира и поп Спира
 

"...У којој су описана два попа, две попадије и две попине ћерке из једнога села у Банату, у коме су парохијани били тако побожни да су бадава млели својим поповима брашно у сувачама. 
Била два попа, — али не она два попа што су једном остали сами у свету, па се сваки од њих тужио и тешио да би му далеко лакше било животарити, само да нема онога другог, — не, дакле, та два попа, него друга два, и живели су у једном селу у Банату. Које је то село, нећемо вам казати, да не би село, ни криво ни дужно, потрзали и излагали га подсмеху, пошто оно није ни најмаље криво за све ово што ће се у овој приповетци причати. А после, ако ћемо шта, оно и није село, него варошица. Та колик је само онај Велики Сокак с краја на крај, па колико тек малих сокака има, а сви су широки! Зато ни један није калдрмисан, а није никада ни био. Истина, подсмевају им се Темишварци да су им варошке краве појеле тротоар, али то је само једна пакост, јер тротоара заиста никада није ни било. Кад падне киша и начини се блато, положе чисмени мештани по земљи поред зида, колико да човек прође, тулају (кукурузовину), а краве наишле, па ваљда, као бесловесна створења, помислиле да је то за њих постављено, па појеле тулају која је, као што је сваком познато, њихова храна; а то видео некад неки Темишварац, па, к'о човек, исприповедао, и сад не дају никако мира људима, него их дирају једнако за прождрљивост њихових крава. Али је зато и било свашта. Било је батина, па, богме, и разбијених глава. И од тога доба мање их дирају. Особито у селу ни за живу главу нико то не сме да спомене; шта више, сад још хвале место да је суво и оцедно, и да му и не треба тротоар. Но међутим није баш ни тако. Напротив. Испред сваке куће има јендек пун воде, који се никад не празни; јер таман да пресуши, а оно по Бечкеречком Великом Календару удари благослов из неба, и јендек се напуни опет као што је био, и нуди и мами на уживање и дању и ноћу. Дању газе по води комшијска дечурлија и квасе турове, а и ноћу је једна лепота слушати жабе кад почну да певају. Поједине певаче већ познаје сав комшилук по гласу. Тако, на пример, један се жабац већ неколико година дере колико га грло доноси; има гласину к'о бик, па се чује са пола атара колико је грлат. Нико га није дирао, па чак ни несташна дечурлија, која су после кише онако радо и весело газила по бари. По свој прилици, ту је дочекао дубоку старост, и пошао трагом старијих својих. Место је било велико, а побожни парохијани тако имућни, да су комотно могли не два, него два пута по два попа издржавати, заједно са њиховим попадијама и ћеркама. Паори су били побожни људи, те држали свечаре, а попови им секли колаче..." 


Стеван Сремац