What is terrible is not death but the lives people live or don't live up until their death. They don't honor their own lives, they piss on their lives. They shit them away. Dumb fuckers. They concentrate too much on fucking, movies, money, family, fucking. Their minds are full of cotton. They swallow God without thinking, they swallow country without thinking. Soon they forget how to think, they let others think for them. Their brains are stuffed with cotton. They look ugly, they talk ugly, they walk ugly. Play them the great music of the centuries and they can't hear it. Most people's deaths are a sham. There's nothing left to die.

Charles Bukowski

When we are happy, we are always good, but when we are good, we are not always happy. O. Wilde

Иван Цанкар

"Човек сања толико сјајну светлост, колико мрачнија је ноћ око њега и у његовом срцу."



"Искусна жена види и оно што је мушкарцу заувек скривено."



"Лаж не убија тољагом, али се провлачи крвним жилама попут отрова, полако и опрезно, па се и не примећује како делује."



"Лепа је ноћ човеку који зна да ће сванути дан."



"Срећа је као сунце. Кад је најлепше, зађе."

"Još mu samo carstvo treba."

Prva knjiga Samuilova, 18. 8.

Mnogi kažu da me je David voleo zato što sam ličila na svoga brata Jonatana. To nije tačno. Premda ih je mnoge obljubio, David nije voleo nijednu ženu. Žene su volele njega.
Nekad sam ga čak i ja volela. Kad sam bila mlada, sva sam se topila od ljubavi prema Davidu.
Iako sam bila carska kći, nisam verovala da će me ikada pogledati. David je bio junak. Junak zaslužuje veliku lepotu, a ja nisam bila lepa. Bila sam mršava, lika tavnog kao okolna brda.
Međutim, ja sam se zagledala u njega. Kada su se David i moj brat Jonatan pobedonosno provezli ulicama u svojim ubojnim kolima, mahala sam, bacala cveće i uzvikivala njegovo ime zajedno sa ostalim svetom. Za brata nisam nimalo hajala, upijala sam pogledom samo Davida - koji je sijao žarko kao sunce i bio mi jednako nedostižan.
Danas ceo svet zna Davidovu priču - bio je vešt na rečima i pripovedao tako lepo da ljudi i dalje ponavljaju te priče njemu u slavu. Često bih kao dete sedela uz koleno svom bratu Jonatanu i slušala Davida kako peva svoje pesme. Najviše sam volela da slušam onu o pogibiji filistejskog zatočnika Golijata. Iako smo ga morali nagovarati da je otpeva, David bi se na kraju uvek nasmejao i popustio. "Šta, zar opet tu staru pesmicu? O, pa dobro - da tebi ugodim, Mihala."
"Pet glatkih kamena", zapevao bi smešeći mi se. "Pet glatkih kamena Gospod mi je spustio na dlan..."
Uvek je pevao u slavu Gospodu. No, od mene je to bilo sasvim daleko. U to vreme, bog kome sam se ja divila bio je David.

Indija Edžhil, "Davidova carica"

...

Albert Einstein

   Otkriće atomske lančane reakcije ne treba dovesti do uništenja ljudskog roda, jednako kao što to nije ni otkriće šibica. Potrebno je samo učiniti sve da spriječimo zloupotrebu sredstva. Pri sadašnjem stupnju tehničkog razvoja mogu nas zaštititi samo nadnacionalne organizacije povezane sa zadovoljavajuće jakom izvršnom moći. Uvidim li to, naći ćemo i snage za žrtve potrebne za osiguranje budućnosti čovječanstva. Svatko od nas bio bi kriv ukoliko se do tog cilja ne dođe na vrijeme. Postoji i opasnost da svatko besposleno čeka na to da drugi djeluje za njega... (1952.)

 

"Slepa vera je oslonac budala"- Det. Frank Pembleton.....Andre Braugher

"Za 20 godina ces bi mnogo razocaraniji, zbog tih stvari koje nisi ucinio, nego zbog onih koje si pogresno uradio.. Zato uzdigni sidra.. ispusti jedrilice .. i dopusti svom brodu da ispliva iz te sigurne obale.. Kreni na istrazivanje.. trazi... nadji.. zapocni hteti/zeleti.. pa kreiraj svoje snove.. i kreni hrabro na njihovo ostvarivanje..."

Mark Tven

Sve što je izvan dohvata naše ruke, sve što nije potpuno naše, s cim nismo srasli tako da postane isto što i mi, to je tude, nicije, ne štiti. To je kao vjetar, ništa, nemaš na cemu da stojiš, nizašto se ne držiš, ništa te ne drži, oci su ti prazne, srce ti je pusto, ostaje samo nemir."

..."Kako joj drago, rekao bi njegov otac. Širok joj svijet, otvoren put. Ne goni je, ne pokazuje prstom na vrata, sigurna je i ne strahuje da ce je otjerati, pa nema šta da cuva. Suviše joj je lijepo bilo, eto to je, a covjek je proklet, dobar je samo kad mu je rdavo. Kako joj drago. Žena je kao macka, ne veže se za covjeka, i ne treba žaliti ako ode.

Meša Selimovic "Magla i mjesecina"

"ja sam,sada,leš.beživotno tijelo na dnu jednog bunara.mnogo je prošlo od kako sam izdahnuo,srce mi je odavno stalo,a još niko,osim mog podlog krvnika,i ne zna šta mi se dogodilo.a on,gnusni beščasnik,ne bi li se potpuno uvjerio da me je ubio,oslušnuo mi je dah,opipao puls,zatim me je šutnuo u slabinu,odneo do bunara,podigao me je i pustio dolje.lobanja,koju mi je prethodno rascopao kamenom,prsnula je u paramparčad dok sam padao u bunar.lice,čelo i obrazi smrskali su mi se i nestali;kosti su mi se polomile,usta napunila krvlju..."

                                                               "zovem se crveno" , Orhan Pamuk

..."*
Да би се створило једно уметничко дело потребан је огроман рад маште. И тај напор не треба просуђивати само по ономе што је остварено и успело него и по ономе што је неуспело и одбачено приликом рада и што ће нама читаоцима и гледаоцима заувек остати непознато. Кад се помисли на све то, човек се пита како писац може издржати такав позив. Како му у рукама не експлодира оруђе којим се служи и не убије њега самог уместо да ствара по његовој вољи. Али изгледа да су они који раде такве опасне послове заштићени управо тиме што живе у унутрашњости догађаја, у самом срцу опасности.
*
У сваком времену важе као добри и велики писци они који најбоље умеју да пишу за своје време, за људе свога времена и њихова схватања и расположења. Али врло је вероватно да ће у будућности као прави писци остати само они који су умели да дају најбољу слику свога времена и људи и схватања у њему. И то без обзира на сва пролазна схватања и тренутна расположења.
*
Читајући добре писце, дешавају се пред нама чуда. Често на почетку неке реченице, кад видимо како се помаља једна мисао, ми застанемо задивљени и уплашени. И са неверицом се питамо: „Је ли могућно? Хоће ли се то што наслућујемо заиста десити? Је ли ово заиста она иста мисао коју смо и ми, не једном, наслутили при додиру наше свести са светом око нас, скривани део наше унутарње стварности? Зар има још неко да је ово овако видео и осетио?“
А кад, прочитавши до краја, видимо да је заиста тако, ми остајемо над том реченицом замишљени, захвални и срећни, јер нам је пао у део највећи дар који читање може да нам пружи: осетили смо да нисмо сами никад, ни у најтежим ни у најлепшим тренуцима, ни у својим најгорчим недоумицама, ни у најсмелијим закључцима, него да смо повезани са другим људима многоструким и тајним везама које и не слутимо, а које нам „наш“ писац открива.
То је спасоносно."

Ivo Andric