... Pa eto tako. Ljepo me covjek pita: „Spremate li se musafirim u Travniku?“ „Jok mi“, kažem ja, „nije nama do musafira.“ „E, bilo vam ne bilo, valja da im se spremate“, kaže, „jer ce vam stici francuski konzul. Tražio Bunaparta na Kapiji u Stambolu da može poslati svoga konzula, da otvori konzulat u Travniku i da tu sjedi. I vec mu je to odobreno. Još ove zime se možete nadati konzulu.“ Odbijam ja na šalu: „Stotine godina smo živili bez tih konzula pa možemo i odsada, a i šta ce konzul u Travniku? Ali on jedno te jedno. Kako ste živili da ste živili, sad vam valja živiti sa konzulom. Takva vremena došla. A konzul ce sebi naci posla; sješce pored vezira da nareduje i rasporeduje, da gleda kako se vladaju begovi i age a kako raja, i da sve javlja Bunaparti.“ „To nit je bilo niti može biti, suzbijam ja vlaha, niko nama nikad nije u naše poslove zavirivao, pa nece ni taj.“ „E, bogami, vi gledajte kako cete“, kaže meni on, „ali konzula ce vam valjat primiti, jer što Bunaparta zatraži niko dosad nije odbio pa nece ni devlet u Stambolu. Nego cim vidi Austrija da ste primili francuskog konzula, zatražice i oni da primite njenog, a za njom ce doci Rusija...“ „Ej, ode ti daleko komšija“, zaustavljam ga ja, ali on se samo smješka, rda latinska, i hvata se za brk: „Ovo ti meni odsjeci, ako ne bude ja nalik na ovo.“ - Eto, to sam cuo, dobri ljudi, i nikako mi ne izlazi iz glave - završi Ajvaz svoje pricanje...


Иво Андрић - Травничка хроника

...Što se, pak, tice moje diobe ljudi na obicne i neobicne, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tacnim brojcanim podacima.. Ja samo vjerujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi vec po prirodnom zakonu uopšte dijele na dvije kategorije: na nižu (na obicne), to jest, takoreci na materijal koji služi samo za radanje sebi slicnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu rijec.

Tu, razumije se, postoji beskonacno mnogo podjela, ali licne crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreci, cine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Citava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeci po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zlocini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo razliciti; u vecini slucajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojeceg u ime neceg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...

... Prva kategorija je uvijek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar buducnosti. Prvi održavaju svijet i brojcano ga umnožavaju; drugi pokrecu svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...

(Fjodor M. Dostojevski - Zlocin i kazna)

...     Serasker je i dalje premerao sobu sporim koracima, kao da ih broji, u jednom pa u drugom pravcu. Zimonjić se polako pomerao u mestu, nastojeći da uvek bude licem okrenut seraskeru. Bio je zaista zbunjen kao malo kad u svom ne lakom i nemirnom životu, i mogao je da sabere svu snagu kako ne bi izgubio ispred očiju ko je i šta je gde se nalazi, zbog čega je tu i s kim govori.

       Tako su se merila i nosila ta dva čoveka od kojih jedan, Omer, želi sve što čovek može postati i biti, i što ga podiže u očima sveta, a drugi neće ništa do samo da bude i ostane ono što je.

       S vremena na vreme Omer bi ponovio kao uvređeno i razočarano, izazivački:

       -Ti meni ne veruješ i ne primaš moju riječ kao istinitu.

       Na to bi mu Zimonjić svaki put učinio pokret rukom kao čovek koji se brani od takve pomisli, ali serasker se nije dao zaustaviti i nastavljao je sve življe i uzbuđenije:

       -Dobro! Neka bude kao da sve ono što je ovde rečeno nismo nikad govorili, ni pomislili. Neka bude! Dobro! Ništa ti ne tražim i ništa te ne pitam. Ali jedno hoću: da mi vjeruješ.

       I pre nego što je knez mogao da nađe i izgovori reč, serasker se zaustavio u hodu, i stojeći pred svojim gostom, širokim pokretom položio obe ruke na grudi.

       -Slušaj, Bogdane, nemoj misliti da sam iznutra ovo što izgledam spolja.

       Zimonjić je njegove reči čuo sada kao prigušen dalek glas, a od svega oko sebe video je samo dve žute ruke raširenih prsta na tamnoj bluzi generalske uniforme.

       A onda je nestalo i toga.

       Sve je to trajalo koliko traje tren oka, a kad se poslednjim naporom oslobodio toga padanja, pribrao i osetio noge pod sobom, sada opet na šarenom ćilimu seraskerove sobe, pred njim je stajao Omerpaša, još jednako sa rukama na grudima, i glasno ga (valjda već po drugi put) pitao:

       -Je li vjera, Bogdane?

       -Jeste...vjera-uspeo je najzad da odgovori odsutno i mehanički, kao uzetim jezikom.

       -E onda, znaj da pred tobom ne stoji Omerpaša nego Mićo Latas iz Janje Gore. I kad ne vjeruješ mojim riječima, vjeruj ovom...

       Omer je odvojio ruke od grudi, skinuo živo teški fes sa modrom kićankom i bacio ga teatralno na beli divan, a zatim je sastavio tri prsta desne i - prekrstio se, bez rečim oborenih očiju, skromnim, kratkim i naviklim pokretima.

       Za četrdeset godina svoga života Zimonjić je video dosta čuda i od Turaka i od svojih, a u porodici koja je glavarska, naslušao se šta je sve bivalo i šta sve može biti. Znao je dobro da se od čoveka može čovek svačem nadati, i da može dočekati i videti i ono što je mislio da se nikad videti ne može, ali ovo je bilo isuviše neverovatno i neočekivano...

Иво Андрић - Омерпаша Латас

   

Kad god netko kaže da vas voli, cuvajte se! To je lako povjerovati - svatko može naci primjere iz vlastitog života: ili života bližnjih: roditelji koji zlostavljaju djecu, uzvikujuci kako ih vole, žene i muževi koji se ubijaju verbalno ili fizicki na oštrici noža, voleci jedni druge. Zašto rijec koja toliko obecava mora biti razapeta na križu obveza, izbodena dužnostima, zadavljena hipokrizijom, ugušena obicajima? Poslije "Boga" "ljubav" je najosakacenija rijec u svakom jeziku. Najviši oblik pažnje izmedu dva ljudska bica je prijateljstvo, a kada se pojavi ljubav, prijateljstvo umire.

Richard Bach

PAD KUĆE UŠER


Son coeur est un luth suspendu;

Sitôt qu'on le touche U résonne.

De Beranger



Njegovo srce je napeta lira,

čim ga taknete ono zatreperi.

De Beranže1



Jednog sumornog, mračnog jesenjeg dana bez glasa i zvuka, kada su oblaci visili nisko, čisto pritiskujući, prolazio sam sâm na konju kroz jedan neobično pust kraj; najzad, kada su večernje senke počele da padaju, našao sam se na dogledu kuće Ušer. Ne znam zašto, ali pri prvom pogledu na zgradu, osećanje neizdržljive tuge obuze moj duh. Velim, neizdržljive, jer to osećanje nije bilo olakšano ni jednim od onih donekle prijatnih, jer su pesnička osećanja sa kojima duh prima obično čak najužasnije slike prirodne pustoši i strahote. Gledao sam na prizor pred sobom – na samu kuću i na obične linije tog imanja – na gole zidove – na prozore nalik na prazne oči – na nešto malo divljeg ko­rova i na ono nekoliko belih stabala trulog drveća – gledao sam sa velikom duševnom potištenošću, koju ne mogu da uporedim ni sa kakvim ovozemaljskim osećanjem zgodnije no sa onim stanjem posle sna kod pušača opijuma, sa tim gorkim povratkom u svakodnevni život, tim odvratnim skidanjem vela, osetio sam neku jezu, neko propadanje, neku boljku u srcu – neku beznadežnu pustoš misli kojoj nema spasa i koju nikakva podstrekivanja od strane mašte nisu mogla nikakvom snagom pretvoriti u nešto uzvišeno. Šta je to bilo – stao sam da mislim – šta je to, što me je tako izmirilo pri posmatranju Kuće Ušer? To je bila savršeno nerešiva tajna, i ja nisam mogao da se borim sa tajanstvenim uobraženjima koja su u jatima hrlila dok sam razmišljao..."

Едгар Алан По

Ogromna siva oblicja D-vukova, gotovo covekove visine kad se usprave, trcala su tik iza Ulota. Nestrpljivo su skakali i zavijali podignutih glava i ociju uprtih u plen osvetljen izdajnickom mesecinom.
Ulotova leva noga zape za koren i on gotovo pade. To mu, medutim, povrati snagu. On poveca brzinu i izmaknu progoniteljima za otprilike jednu vucju dužinu. Mahao je rukama i glasno disao kroz otvorena usta. D-vuci, ipak, ne ubrzaše korak. Predstavljali su srebrnaste senke koje su svetlucale kroz opojne zelene mirise šume. Znali su da su pobedili. Bilo im je to dobro znano iskustvo.
Ulot ponovo posrnu. Povratio je ravnotežu pridržavši se za jedno mlado stablo, a zatim je nastavio svoj dahcuci let, boreci se za vazduh dok su mu se noge tresle opiruci se prevelikim zahtevima. U njima nije više bilo snage za ponovno povecanje brzine.
Jedan od D-vukova, velika ženka, približi se Ulotu sleva, a potom skrenu ka njemu i prepreci mu put. Ogromne kandže zaparaše Ulotovo rame i zanesoše ga, ali on ipak ne pade. Opori zadah krvi pomeša se s mirisima šume. Jedan manji mužjak šcepa ga za desni kuk i Ulot vrisnuvši pade. Copor ga preplavi i njegovi krici naglo i zlokobno zamukoše.
Ne zaustavivši se da bi ga proždrali, D-vukovi nastaviše lov. Njuškali su šumsko tlo i nestalne kovitlace u vazduhu, prateci topli trag dvoje preostalih begunaca.
Sledeci begunac u nizu zvao se Kvuteg; bilo je to staro i casno ime na Arakisu, ime iz vremena Dine. Jedan od predaka služio je u Siec Tabru kao predvodnik destilerije mrtvih, ali to je bilo vec više od tri hiljade godina izgubljeno u prošlosti u koju mnogi više nisu verovali. Kvuteg je trcao dugim koracima osobenim za coveka visokog i vitkog tela, koje kao da je bilo stvoreno da lako podnosi ovakav napor. Dugacka crna kosa lepršala je za njim, još više mu isticuci orlovske crte lica. Kao i njegovi sadruzi nosio je crno trkacko odelo od gusto istkanog pamuka koje je otkrivalo kretnje butina i mišicavih bedara, kao i dubok i ujednacen ritam disanja. Jedino se po upadljivo sporom trcanju, neprimerenom za Kvutega, moglo naslutiti da je povredio desno koleno spuštajuci se niz veštacki napravljenu provaliju koja je opasivala Citadelu-tvrdavu Bogocara u Sareru.

Herbert Frenk

"...Danas je poslednji petak maja meseca 1814. godine. Svi su begovi na broju i razgovor je živ i ozbiljan. Svima su poznate vesti o porazima Napoleonovih armija i njegovoj abdikaciji; sad samo izmenjuju, uporeduju i dopunjuju svoja obaveštenja. Jedan od begova, koji je jutros govorio sa ljudima iz Konaka, kaže da je sve uredeno za odlazak francuskog konzula i njegove porodice, a da se zna pouzdano da ce ubrzo za njim krenuti i austrijski konzul, koji je zbog Francuza jedino i sedeo u Travniku. Tako se može slobodno racunati da ce pre jeseni nestati iz Travnika konzulâ i konzulatâ i svega što su oni doneli i uveli.

Svi primaju te vesti kao glas o nekoj pobedi. Jer, iako su se u toku godina umnogome privikli na prisustvo stranih konzula, svi su ipak zadovoljni što ce nestati tih stranaca sa njihovim drukcijim i neobicnim nacinom života, sa njihovim drskim mešanjem u bosanske poslove i prilike. Pretresaju pitanja ko ce preuzeti „Dubrovacki han“ u kome je sada Francuski konzulat i šta ce biti od velike Hafizadiceve kuce kad i austrijski konzul napusti Travnik. Svi govore malo glasnije, da bi i Hamdi-beg Teskeredžic, koji sedi na svom mestu, mogao da cuje o cemu je rec. On je prestareo i tronuo, slegao se u sebe kao trošna gradevina. Izdaje ga sluh. Ne može da digne ocne kapke koji su još više otežali, nego mora da zavrti glavu kad hoce koga bolje da pogleda. Usne su mu modre i lepe se jedna za drugu pri govoru. Starac diže glavu i pita onoga koji je poslednji govorio:

- Kad ono bi te dodoše ovi...konzuli?

Nastade zglédanje i pogadanje. Jedni odgovaraju da ima šest godina, drugi da ima više. Posle kraceg objašnjavanja i racuna složiše se i utvrdiše da je prvi konzul stigao pre više od sedam godina, na tri dana pre ramazanskog Bajrama.

- Sedam godina - kaže zamišljeno i otežuci reci Hamdi-beg - sedam godina! A sjecate li se kakva je onda uzbuna i povika bila zbog tih konzula i zbog toga...toga...Bunaparte? Te Bunaparta ovdje, te Bunaparta ondje. Te ovo ce uciniti, te ovo nece. Svijet mu je tijesan; njegovoj sili nema mjere ni karara. A ovaj naš kaurluk bijaše digao glavu kn jalov klas. Te jedni se drže za skut francuskom, te drugi austrijskom konzulu, te treci ocekuju moskovskog. Lijepo se izbezumila raja i povilénila. Pa, evo, i to bi i prode. Digoše se carevi i slomiše Bunapartu. Konzuli ce ocistiti Travnik. Pominjace se još koju godinu. Djeca ce se na jaliji igrati konzulâ i kavazâ, jašuci na drvenim pritkama, pa ce se i oni zaboraviti kô da nikad nisu ni bili. I sve ce opet biti kao što je, po božjoj volji, oduvjek bilo.

Hamdi-beg zastade, jer ga je izdavao dah, a ostali su cutali u ocekivanju onoga što bi starac još mogao da kaže, i pušeci svi su uživali u dobroj, pobednickoj tišini..."


Иво Андрић - Травничка хроника

Ljubav je moguća jedino ako dvoje ljudi međusobno
komunicira iz centra svoje egzistencije
i ako pri tom svaki doživljava sebe iz centra
svoga postojanja. Jedino u tom »centralnom
iskustvu« nalazi se ljudska stvarnost, jedino je
ovdje životnost, jedino je ovdje osnova ljubavi.
Ljubav, tako doživljena, neprekidni je izazov;
ona nije mjesto odmora, već mjesto neprestane
aktivnosti, rasta, zajedničkog nastojanja; za
osnovnu činjenicu da dvoje ljudi doživljava sebe
iz centra svog postojanja, da su istovjetni kao
što su identični sa samim sobom, umjesto da
bježe od sebe sporedno je vlada li među njima
harmonija ili sukob, radost ili žalost. Postoji
samo jedan dokaz prisutnosti ljubavi: dubina
veze, i životnost i snaga oboje zaljubljenih. To
je plod prema kojem se ljubav prepoznaje.

Erih From - Umece Ljubavi

UGOVORENI SASTANAK   Едгар Алан По


Stay for me there! I will not fail.

To meet thee in that hollow vale.

(Exequy on the death of his wife, by Henry King, Bishop of Chichester.)

Čekaj me onde, i veruj u to:

doći ću k tebi u duboki dô.

(Pogrebna pesma povodom smrti njegove supruge.)

Henri King1 biskup čičesterski



Tajanstveni i zle kobi čoveče! – smeten sjajem svoje sopstvene uobrazilje, i sažežen ognjevima svoje sopstvene mladosti! Opet te u mašti vidim! Još jednom tvoj se lik ukazao preda mnom! – ne – oh, ne onakav kakav jesi – u hlad­noj dolini i senci – već onakav kakav bi trebalo da jesi – traćeći život blistavog razmišljanja u onome gradu mutnih snoviđenja, tvojoj Veneciji – koja je Elizijum mora zaljubljenih zvezda, čiji široki prozori sa paladinskih dvoraca gleda­ju dole sa dubokim i gorkim razumevanjem na tajne njenih nemih voda. Da! Ponavljam to – onakav kakav bi trebalo da jesi. Ima izvesno drugih svetova osim ovoga – drugih misli osim misli mnoštva – dragih umovanja osim umova­nja sofista. Ko onda da ospori tvoje ponašanje? Ko da te kudi zbog tvojih vidilačkih časova, ili da osudi kao traćenje života ona zanimanja koja bejahu samo prelivanja tvojih večitih delotvornosti?

Bilo je to u Veneciji, ispod pokrivenog zasvođenog prelaza koji tamo zovu Ponte di Sospiri,2 gde sam po treći ili četvrti put sreo osobu o kojoj govorim. Zbrkanih sećanja dozivam u svoj um okolnosti toga susreta. No ipak pamtim – ah! kako bih zaboravio? – duboku ponoć, Most uzdisaja, lepotu žene, i Duh romantike koji je dostojanstveno stupao gore-dole uskim kanalom..."

" . ..... Kad sam cuo da je umro ...., rekao sam u sebi: Oslobodio se!. Jer, ja sam ga dobro poznavao. Kod onih koji su ga poznavali slabo ili nikako, važio je kao vešt i snalažljiv covek, licemer i mudrica, a u stvari je bio neveža, smetenjak, koji zsataje na svakom koraku i okleva pred svakom odlukom, a kad se jednom odluci na nešto, izabere obicno najgore rešenje, i izvodi ga sporo i nespretno. Stvar je bila u tome što se on pred ljudima pravio hladnokrvnim i oštroumnim, isto kao što se zaista pametni i odlucni ljudi cesto prave neprakticnim sanjalicama. Ko bi ga video oanko sabrana, mirna i zamišljena, pomislio bi da on hladno i svesno sada razmišlja najkraci i najbolji put do cilja, a u stvari, on je u takvim trenucima obicno mislio o zadovoljenju svojih grubih culnih prohteva ili sitnih i samoživih ambicija i sujeta, a vrlo cesto samo o besmislu i bezvrednosti svih ljudskih ciljeva i napora. Frivolan duh i slab covek, koji nije poznavao ni sebe ni svet oko sebe i koji je organski bio nesposoban za ma kakav napredak u tom pogledu. Živeo je u zabludi o sebi nesvesno je varao i izneveravao sve one koji bi pokušali da se oslone na njega. I to ne zbog neke svoje lažljivosti ili zloce, nego jer se i sam varao. Bio je doživotni rob seksa i sujete, a bojao se i stide osvega što bi za zadovoljenje tih svojih strasti ipreduzimao. Ukratko, bio je covek koji mira ne nalazi dok god je živ, nego valjda posle smrti. Valjda. A to što je cesto izgledalo drukcije, cinilo je stvar samo još težom i gorom po njega i po ljude oko njega”.

Ivo Andric