Pomisli da ce morati sve vreme da stoji u tramvaju za Dramkondru, jer se cinilo da je nijedan od mladica ne primecuje, ali joj jedan stariji gospodin ipak ustupi mesto. Bio je krupan i nosio krut, smed šešir. Imao je cetvrtasto crveno lice i posede brkove. Ona pomisli da taj gospodin izgleda kao pukovnik, te koliko je uctiviji od mladih ljudi koji su samo zurili preda se. Gospodin zapodenu razgovor s njom, o Svim Svetima i o kišnom vremenu. Rece kako pretpostavlja da je njena torba puna lepih stvari za decicu i da je pravo da uživaju dok su mlada. Marija se složi s njim smernim klimanjem glave i kašljucanjem. Ljubazan je bio prema njoj pa mu se zahvali i nakloni kada je izlazila na stanici kod mosta na kanalu, a on joj uzvrati naklonom, skinu šešir i ljubazno se osmehnu. I dok je išla uzbrdo pognuvši glavicu zbog kiše, pomisli kako je lako poznati džentlmena, cak i kad popije koju cašicu.

Džems Džojs,

"...Nisam znao sto da kazem.Osecao sam se vrlo nespretnim.Nisam znao kako da mu pridjem,gde da mu se priblizim...... Tajanstvena je zemlja suza."

"Mislim da je za svoj beg iskoristio jednu seobu divljih ptica."

Mali princ
Antonie de Saint

 Role, smatraj ovom naknadnom beleškom posle uspomena o kojima si pisao danas i koje sam večeras pročitala. Pre mnogo, mnogo godina... u ta poslednja tri sata našeg prvog zajedničkog putovanja, kada smo ti, mili moj Role, dragi, usnuli A. Betik i ja odleteli padobrodom prema Zapadnom Talisinu i mom tamošnjem dugom izučavanju zanata, čeznula sam da ti sve tog dana kažem - o snovima koji su nas prikazivali kao ljubavnike o kojima će pevati pesnici, o vizijama velikih opasnosti koje nas čekaju, snovima o pronalaženju prijatelja, snovima o smrti prijatelja, izvesnosti neizrecive tuge koja će tek doći, izvesnosti nezamislivih likovanja koji tek treba da se rode.
   Nisam ti rekla ništa.
   Sećaš li se? Dremali smo tokom leta. Kako je život čudan... poslednjih nekoliko sati koje smo proveli sami, na završetku jednog od najprisnijih razdoblja našeg zajedničkog života, na kraju mog detinjstva i početku vremena koje ćemo provesti kao ravnopravne osobe, najveći deo poslednjih zajedničkih minuta proveli smo u spavanju. U zasebnim ležajevima. Život je tako okrutan... trenuci koji se ne mogu više nikada vratiti gube se usred tričavosti i sporednih stvari.
   Ali bili smo umorni. Bilo je to nekoliko teških dana.
   Kada je padobrod počeo da se spušta iznad jugozapadne pustinje prema Zapadnom Talisinu i mom novom životu, uzela sam stranicu iz nakvašenog dnevnika - preživeo je vodu i plamenove iako najveći deo moje odeće nije - i napisala ti žurno poruku. Spavao si. Lice ti je bilo prislonjeno uz vinil stolice za ubrzanje i malo si balio. Trepavice su ti bile spaljene, kao i pramen kose na temenu, tako da si izgledao komično - klovn iznenađen usred spavanja. (Kasnije smo pričali o klovnovima, Role, sećaš se? Za vreme naše odiseje do Proteranih. Ti si kao tinejdžer video klovnove u nekom cirkusu u Port Romensu; ja sam videla klovnove u Džektaunu za vreme godišnjeg Vašara Prvih Doseljenika.)
   Opekotine i mast za njih koju smo obilato naneli na tvoje obraze i slepoočnice, oči i gornju usnu, izgledale su kao klovnovska šminka - crveno-bela. Bio si divan. Volela sam te tada. Volela sam te unazad i unapred kroz vreme. Volela sam te izvan granica vremena i prostora.
   Žurno sam napisala poruku, strpala je u ono što je ostalo od džepa tvoje upropašćene košulje i poljubila te blago u kraj usana, u jedino mesto koje nije bilo opečeno ili namazano. Promeškoljio si se, ali nisi se probudio. Sutradan mi nisi pomenuo poruku - niti bilo kada - i uvek sam se pitala da li si je pronašao, ili ti je ispala iz džepa, ili si je bacio nepročitanu zajedno sa košuljom u Talisinu.
   Reči su pripadale mom ocu. On ih je napisao vekovima pre toga. Onda je umro, rodio se ponovo - u neku ruku - kao kibridna ličnost, da bi ponovo umro kao čovek. Ali i dalje je suštinski živeo, njegova ličnost lutala je metasvemirom, i na kraju je napustio Hiperion zajedno sa Konzulom, u spirali DNK brodske AI. Nikada nećemo saznati njegove poslednje reči upućene mojoj majci, uprkos čika Martinovoj kreativnoj slobodi u Spevu. Ali ove reči pronađene su u zapisivaču moje majke kada se probudila pošto je on zauvek otišao, i ona je do kraja života čuvala originalni odštampani list. Znam... krišom sam ulazila u njenu sobu u Džektaunu na Hiperionu i čitala žurni rukopis na tom požutelom parčetu pergamenta, najmanje jednom nedeljno, od svog drugog rođendana.
   To su bile reči koje sam ti poklonila sa usnulim poljupcem u tom poslednjem satu poslednjeg dana našeg prvog putovanja, mili moj Role. To su reči koje ti večeras ostavljam uz poljubac za buđenje. To su reči koje ću zatražiti od tebe kada se sledeći put budem vratila, kada priča bude završena i kada započne naše poslednje putovanje.
   
   Lepota je večita radost:
   Njena ljupkost sve je veća; i nikada neće
   Proći u ništavilo; već će i dalje
   Čuvati za nas tihi lug, i spavanje
   Puno slatkih snova, zdravlja i mirnog daha.
   
   I tako, Role Endimione, dok se ponovo ne sretnemo na tvojim stranicama, u divljoj ekstazi, pozdravljam te...
   
   Ti, usvojeno dete tišine i sporog vremena,
   Istoričaru šumski, što ne možeš iskazati
   Cvetnu priču slađu od naše rime:
   Koja ti ovenčana legenda pohodi obličje
   O božanstvima il' smrtnicima, ili i jednima i drugima,
   U Tempi ili pričama o Arkadiji?
   Kakvi su to ljudi ili bogovi? Kakve gospe jad?
   Kakva luda potraga? Kakva borba i bekstvo?
   Kakve frule i daire? Kakva divlja ekstaza?
   
   Za sada, ljubavi moja, želim ti slatke snove, zdravlje, i mirni dah.
 
Den Simons, Endimion
 

Mark Twain:

What work I have done I have done because it has been play. If it had been work I shouldn't have done it. Who was it who said, "Blessed is the man who has found his work"? Whoever it was he had the right idea in his mind. Mark you, he says his work--not somebody else's work. The work that is really a man's own work is play and not work at all. Cursed is the man who has found some other man's work and cannot lose it. When we talk about the great workers of the world we really mean the great players of the world. The fellows who groan and sweat under the weary load of toil that they bear never can hope to do anything great. How can they when their souls are in a ferment of revolt against the employment of their hands and brains? The product of slavery, intellectual or physical, can never be great

"I u toj pustinji, da bi opisala zvezde, uvukla je medju nas svoje univrzitetske dane - onako kako je Adam nezno poducio zenu ljupkim metaforama.

One onda, iako nevidjene u tami noci,
ne sjaju, niti misle zalud, iako ljudi nisu,
da nebesima trebaju pogledi, a Bogu hvale;
Milioni duhovnih bica hode Zemljom
nevidjeni, i na javi i u snu:
neumorno slavec njegova dela
i danju i nocu: koliko cesto cusmo
sa padine nekog brda ili iz cestara
kao eho nebeski glas ili glase u horu,
kako se dizu u ponoc,
slavec Tvorca svog velikog.

Te noci sam se zaljubio u glas. Samo u glas. Nisam hteo da cujem nishta vise. Digao sam se i otisao.
Bila je kao vrba. Kakva li ce biti u zimu, u mojim godinama? Jos uvek je vidim, uvek cu je videti ocima Adama. One nespretne, duge noge, dok izlazi iz aviona, povijeno telo dok dzara vatru, sa nama, u logoru, lakat savijen u mom pravcu dok pije vodu iz termosa.
Nekoliko meseci kasnije, prilikom jednog glupog izlaska u Kairu, igrala je sa mnom valcer. Iako pripita, imala je neosvojivo lice. Cak i sada verujem da se tada, tim izrazom lica, najvise otkrivala. Onda kada smo oboje bili pripiti, a ne ljubavnici.
Sve ove godine pokusavao sam da otkrijem sta je htela da mi kaze tim pogledom. Meni je to onda licilo na prezir. Sada mislim da me je proucavala. Njenu cednost je iznenadilo nesto u meni. Ja sam se ponasao onako kako se obicno ponasam u barovima, ali ovoga puta u pogresnom drustvu. Iamo sam razne vrste ponasanja za razne ljude."

Engleski pacijent - Majkl Ondatje

Hteo sam, znate, da budem načisto. I, zaista, pojavi se ona sa buketom crvenih ruža. I sve ih pritište uza se i miluje pogledom. Slušam je i gledam u onom mraku i ne mogu svojim očima da verujem. Eto, nisam iskusan u tim ženskim poslovima, ali ipak, nisam se prevario. Ta žena, kojoj u zanosu aplaudiraju hiljade ljudi, voli mene. O tome sada ne može biti sumnje. Te noći nisam spavao, ali sada od sreće i od mnogih misli. Šta treba dalje da radim? Kako će se razvijati naš odnos? Kako da se sjedine dve dotle tako različite egzistencije? Sve sam to mislio i najposle zaključio da je najbolje da joj ponovo napišem pismo. U pismu sam zahvalio na znakovima pažnje i ohrabrenja, i odmah dodao da ja, razume se, ne želim da stvar ostane na ovome, nego kao čovek ozbiljan i na svom mestu smatram da treba da uzme dalji tok i nađe svoj prirodan i logičan završetak i, na kraju, tražim da se sada, kao što je prirodno, vidimo i porazgovaramo o svemu. Već sutra pre podne predao sam pismo vrataru Opere. Na moje veliko čudo, odgovora nisam dobio. Nisam znao kako da tumačim stvar. I opet se posavetujem sa onim kolegom, romanistom. Ispričam mu sve ono sa ružama u Toski. On mi čestita. Ali pravo objašnjenje za njeno sadašnje ćutanje ne može ni on da nađe. Smeje se. Takve su žene, kaže, nestalne i ćudljive, a ona još i primadona. I sve tako u šali i smehu, kao čovek viveur. Tako sam ne znam šta da radim. Osećam se kao čovek koji je u uspehu imao neuspeha, i nigde mira ne nalazim. I sam moj predmet postaje mi težak i dosadan.

Ivo Andric-Znakovi

Zao mi je samog sebe,drugih,svih ljudi,zveri,ptica...svega sto zivi.
Zao mi je dece i staraca,nesrecnih i srecnih...
Srecnih vise nego nesrecnih.
Zao mi je pobedonosnih,likujucih vodja,velikih umetnika,mislilaca,pesnika.
Zao mi je ubice i njegove zrtve,nakaznosti i lepote,ugnjetenih i ugnjetaca.
Kako da se oslobodim te zalosti?Ona mi ne da da zivim...Ona,pa jos i dosada.
O,dosado!Dosado. Prozeta zalosti!Nize se covek ne moze spustiti.Zapravo bolje bi bilo da zavidim!Da,ja i zavidim - kamenju.

I.S.Turgenjev

Muškarci obično slabo razlikuju boje, ali jedan takav neznajša u bojama kakav je bio moj djed, e, takvog je bilo teško naći. Njegov spektar svodio se na svega četiri osnovne boje, a ono ostalo - to nije ni postojalo ili se svodilo, u najmanju ruku (ako je čiča dobre volje!), na neki vrlo neodređen opis: "žuto je, a kao i nije žuto, nego nešto onako - i jest i nije".
Copic

The most important things are the hardest things to say. They are the things you get ashamed of, because words diminish them - words shrink things that seemed limitless when they were in your head to no more than living size when they're brought out. But it's more than that, isn't it? The most important things lie too close to wherever your secret heart is buried, like landmarks to a treasure your enemies would love to steal away. And you may make revalations that cost you dearly only to have people look at you in a funny way, not understanding what you've said at all, or why you thought it was so important that you almost cried while you were saying it. That's the worst, I think. When the secret stays locked within not for want of a teller, but for want of an understanding ear.

Stephen King

Ljubavlju nazivamo svaku moc,svaku sposobnost da saosecamo,
kao i superiornostda se osmehujemo u patnji.
Ljubav prema sebi i sopstvenoj sudbini, nezni pristanak na ono sto Nedokucivi zeli da ucini
sa nama i onda kada nismo u stanju da ga vidimo i razumemo
- to treba da bude nas cilj.

Herman Hese "Srecan je ko ume da voli