"Disident je stajao pred neuglednim vratima suterena i zvonio. Onda su se vrata otvorila, na trenutak, tako da sam mogao videti samo kako disident ulazi i pada na kolena. Ucinilo mi se pred dlakavu djavolovu guzicu spremnu za poljubac, ali u to nisam siguran; to nije istorijska cinjenica." (Basara)

"Skola je konc-logor za duse. Njena svrha je ubijanje urodjenog, nenametljivog JA, i stvaranje novog JA koje je upotrebljivije za obavljanje besmislenih poslova, JA spremnog da, ako zatreba, lezi u blatnjavim rovovima i strpljivo ceka pogibiju tog istog JA. /.../ Jedno JA je sedelo smerno i s puno postovanja posmatralo uciteljicu, a drugo ja se vrpoljilo, urlalo i kreveljilo." (Basara)

Čovek je oduvjek žudio za konačnom istinom. Svi su smrtni umovi, ubedjen sam, tako sazdani. Ali, šta je konačna istina? To je, rekao bih, kraj puta, mesto gde više nema ni tajni, ni nade. I, takodje, gde sva pitanja postaju lišena smisla, budući da su već svi odgovori dati. Ali, takvo mesto ne postoji. (  Stanislav Lem )

i,uopshte,pitam se,zashto i po kojoj nedokuchivoj zakonitosti pamtimo? po chemu neka sasvim sitna,trichava stvar u nama probudi neobjashnjiv interes, zashto nam se neizbrisivo ureze u pamtjenje? vreme zbrishe i takve stvari  koje su bile izuzetno vazne, pa i presudne u nashem zivotu. ili ih se setimo u velikim razmacima, bledo i bez narochitog odjeka u nama, a i to najcheshtje tek na kakav spoljashnji uticaj. setimo ih se bezbolno, nezainteresovano, kao da su se desile drugome, a ne nama; chesto sa prekorom zbog tog zaborava i s grizom savesti zbog te bezbolnosti. nasuprot tome, neotkupivo pamtimo kakvu beznachajnu tricu - share tepiha u gluvoj najamnoj sobi po kome smo ,neke daleke jeseni zamishljeno gazili, u jednoj od onih "bezizlaznih" situacija shto gotovo periodichno nastupaju; ili belkasti chupera dlachica u trepavici notjnog portira zabachenog hotela u kome smo nekad prenotjili samo jednu notj.
blagodat zaborava i okrutnost pamtjenja leze van nase vlasti. bez nashe zasluge i bez nashe krivice mi smo njihovi robovi ili njihovi usretjenici. negde duboko u nama chuchi okovan i slep neko, ali na jedan dublji nachin mudar, mudriji od nas, i on kao da po nekakvim svojim nama neznanim merilima bolje zna shta je znachajno a shta beznachajno, te predaje stvari nashem pamtjenju ili nashem zaboravu. tek, po nekoj neobichnoj chistoti obrisa, po nekoj svirepoj oshtrini dozivljavanja, mi mozemo da naslutimo da li tje ono shto se u tak chas odigrava po nahodjenju onog slepca u nama biti znachano ili nevazno. takve chasove gotovo uvek osetim. sam sebi reknem : pazi! po svemu se chini da tje ovo odnekud biti znachajno! ovo tjesh dugo nositi u sebi!

                                                            ******************************************

pitao sam se : odakle tolika upornost toj beznachajnoj trici, u chemu je skriven znachaj tolike njene upechatljivosti? i hotje li ikada popustiti tiraniuja te nehotichne memorije, hotje li ikad dotji dan kada se toga neyju setiti? vetj sam gotovo ochajavao. i, razume se, najzad je taj dan doshao. doshao sam po sebi odjednom i neopazice. onako kao shto to biva: za otkup od tiranije setjanja potreban je jedan momenat spontane nepomisli, blagotvorno mehanichko zatajenje, skromni pochetni obol onog vetjeg zaborava. on onda za sobom povlachi dalje i vetje obroke, dok napokon naviku setjanja ne smeni navika nesetjanja - sve je u tome. no ne varajmo se : TO JE UVEK NEKI LABILNI,NESIGURNI, PRIVREMENI ZABORAV. ALI ONAJ KONACHNI, SVESPASAVAJUTJI ZABORAV NIKADA NE PADA.NI NA TAKVE TRICE, KAO NI NA MA SHTA DRUGO U ZIVOTU.


Desnica

Jer ja sam prva i poslednja
Ja sam obozavana i prezrena
Ja sam kurva i svetica
Ja sam supruga i devica
Ja sam majka i kcer
Ja sam narucje svoje majke
Ja sam jalova i imam bezbroj potomaka
Ja sam srecno udata i usedelica
Ja sam ona sto donosi na svet i ona sto nikad nije radjala
Ja sam tesiteljka porodjajnih bolova
Ja sam supruga i supruznik
I ja sam covek moj koji me je stvorio
Ja sam majka svoga oca
I on je moj odbaceni sin
Postujte me uvek,svi,
Jer ja sam sablaznjiva i velicanstvena.


Himna Izidi,III ili IV vek,pronadjena u Nag Hamadi

"Ne postoji druga stvarnost osim one koju imamo u sebi samima. Stoga vecina ljudi zivi tako nestvarno, zato sto slike izvan sebe smatraju za stvarnos, a svoj vlastiti svet u sebi ne pustaju nikako da dodje do reci. Pri tome se moze biti srecan, ali ako se jednom sazna za ono drugo, onda se vise ne moze izabrati da se podje putem vecine"


Hese

"Nije dovoljno živeti,
treba imati sudbinu i bez čekanja smrti."
(Alber Kami)

"Strast za istinom je najbolji izraz životne snage u čoveku
i naročit oblik njegovog poštovanja samog sebe."
(Ivo Andrić)

Poci ce na svoj prvi let velika ptica
sa grebena labudovog brezuljka u Firenci
ispunjavajuci univerzum cudjenjem,
sve spise,svojom slavom....

Leonardo "Knjiga o letu ptica"

"Iskustvo me naučilo da ono što se ne može objasniti samome sebi,treba govoriti drugome.
Sebe možeš obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne,teško izrecivim osjećanjem,jer se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu,u opijenost koja ne traži smisao.
Drugome je neophodna tačna riječ,zato je i tražiš,osjećaš da je negdje u tebi,i loviš je,nju ili njenu sjenku,prepoznaješ je na tuđem licu,u tuđem pogledu,kad počne da shvata.
Slušalac je babica u teškom porođaju riječi.
Ili još nešto važnije.
Ako taj drugi želi da razumije."

Meša Selimović-"Tvrđava"

Bilo jedno momče Crnogorče
U planini, s orlom na visini.
Junačka ga sreća nanijela
Na izvore gdje se kupe vile,
Pa mu vile u pomoći bile:
Pružile mu krila i okrilje
I sve zlatne od nebesa kluče
Da poleti kud ga srce vuče.