Nase uspomene,misli,osecanja mora biti da oduvek imaju boraviste u drugim svetovima i ne zavise bas mnogo od nas ovde.Jer vise lice(ma kakve da su) misli dva razna coveka jedna na drugu,no covek i njegova rodjena misao medjusobno.
Covek nama je kao glavica crnog luka.Uvek pod jednom ljuskom naidje druga;ljustite i ocekujete bog zna sta,a kad dodjete do kraja,na dnu ne nadjete nista.
Jer,ne kupamo mi samo telo.Kupamo i uspomene ne bismo li ih povremeno ocistili.Ali,posto su uspomene zemlja,kao i mi sami,s njima se desava u kupanju sto i kad pokvasis zemlju-postaju blato.

Milorad Pavic - Predeo slikan cajem

"Zivot je tezak. Ovo je velika istina. Jedna od najvecih....
jer kad jednom sagledamo ovu istinu, mi je prevazilazimo. Kada zaista shvatimo da je zivot tezak, tada on prestaje da bude tezak. Kada jednom prihvatimo cinjenicu da je zivot tezak, ona nam postaje nevazna..."

"Tendencija da se izbegavaju problemi i emotivna patnja koju oni nose osnova je celokupne mentalne bolesti."

Scott Peck

"A sad je sve postalo drugacije. Detinjstvo se raspadalo oko mene. Roditelji su me posmatrali sa izvesnom zabunom. Sestre su se sasvim otudjile od mene.
To otreznjavanje izopacilo mi je i izbledelo uobicajena osecanja i radosti; gradina mi je bila bez mirisa; suma me nije mamila; svet je stajao oko mene kao rasprodaja starih stvari, bljutav i bez drazi; knjige su bile hartije, muzika je bila sum.
Tako s jesenjeg drveca opada lisce, ono to i ne oseca, niz njega curi kisa, ili sunce, ili mraz, a u njemu se zivot lagano uvlaci u najuzei najunutrasnjije kutove. Ono ne umire. Ceka."

H. Hese - Demijan

Imao sam srecu (ili nesrecu) da godine kada se sticu pojmovi o svetu, kada se u dušu utiskuju mitovi i predrasude, kada se formira covekovo mitsko i društveno bice, da shvatim snagom empirijskog saznanja relativnost svih mitova (pocev od onih, najranijih, da su, na primer, momci iz Bemove ulice najjaci i najbolji pajtaši, da su njihovi ciljevi odbrambeni a njihovi napadi uvek samo odmazda za nanete uvrede, njihova teritorija sveta i neprikosnovena zemlja, terra nostriana, gde je pristup svakom drugom školcu zabranjen i kažnjiv kao svetogrde - tema koja ce me u svojoj književnoj verziji nešto malo kasnije duboko potresti u Decacima Pavlove ulice Ferenca Molnara), jer sam igrom slucaja i sudbine još zarana dospeo u situaciju da, kao kakva romaneskna licnost kojom se poigrava mocni stvaralac, menjam tacke gledišta, taj sudbinski point of view, jer ne samo što sam sa užasom shvatao da se hitno selimo iz Bemove u Grckoškolsku, ili, o, užasa! iz Luja Bartua u Telop, gde žive najokoreliji zlocinci i ubice, nego sam uskoro shvatio da se u toj surovoj igri nedozrelog homo ludensa (igri koja ce u literaturi naci svoju "ideološku" i psihološku transpoziciju, svoju mitološku parabolu, u Goldingovom Gospodaru muva), u tom decijem totalitarizum, pojmovi lako relativizuju, i da se uverenja i predrasude, dignuti na nivo apsolutnih moralnih kategorija i principa, naocigled ruše i raspadaju cim ste stvar sagledali i sa one strane mede i zida, sa one strane barikada tog vecnog decijeg surovog imperijalizma i šovinizma koji se zacinje na periferijama gradova, u sirotinjskim predgradima provincijskih naselja, kraj ciglana i udžerica, gde se teritorijalni integritet brani "do poslednje kapi krvi", gde se zajedništvo, omedeno ideološkom granicom ulice ili naselja, podstice legendama koje se prenose s kolena na koleno, kao što se to zajedništvo celici i kali podvizima, mešanjem krvi iz nacetog prsta, pateticnom zakletvom a la David, šifrovanim jezikom, zviždukom koji je supstitut za vojnicki trubni znak i na koji srce zatreperi sasvim pompijerski radosno, prolaženjem kroz ritualne kušnje snage i hrabrosti, dobijanjem tajnih imena i nadimaka (uticaj petparacke literature), sticanjem prvih saznanja o telesnim tajnama, o spolu, negovanjem legendi koje postaju u zrelom dobu nostalgicne uspomene na detinjstvo.

Užas mojih detinjih dana bejaše upravo to mutno saznanje relativnosti svega, to rušenje iluzija o jednoj jedinoj i nepromenljivoj konstanti, užas koji je zamenio ono prvo moje strahovanje: da se, eto, iz nekih meni sasvim neshvatljivih i nepojmljivih razloga mora napustiti Bemova ulica i sav ustaljeni red te decije imperije gde je suvereno vladao neki Folksdojcer naoružan nožem i durbinom, surov i pravican, i gde je svako imao, u lavirintima protivavionskih skloništa i sveže iskopanih rovova (namenjenih jednom drugom ritualu, surovijem i krvavijem zapravo samo po konsekvencama), gde je, dakle, svako imao svoje jasno odredeno mesto, svoje dužnosti i obaveze, svoju uverenost da živi u najboljem od svih svetova. Shvatio bih uskoro, cim bi me prošli prvi strahovi, da cu biti prepoznat, otkriven, da cu biti surovo kažnjen, shvatio bih sa cudenjem i sa nevericom da i ovde, u ovom novom naselju, vladaju isti zakoni i isti mitovi zajedništva-snage-vernosti i ista mržnja prema "neprijatelju", cija se teritorija pruža iza trece ulice i gde žive sve sami razbojnici, dilkoši, psovaci i lopovi, sinovi alkoholicara, ludaka i nasilnika, sve sami piromani i ubice, naoružani lancima od bicikla, noževima i bokserima, razbijaci prozora, presretaci devojcica, bludnici i hulje koje treba sve pobiti u ime naše ševalereskne tradicije i našeg ulicnog fair playa.

Danilo Kiš, Cas anatomije

Kad su ga upitali za razlog tako naglog uspeha, objasnjava da je pre nekoliko dana ziveo kao Drugi.
    Ko je drugi? - pitaju
"Drugi je ono sto su me naucili da budem ali sto nisam ja. Drugi veruje da je covekova obaveza da provede citav zivot
zaokupljen brigom kako da ustedi novac da ne bi umro od gladi kad bude ostario. Toliko razmislja i tolike planove kroji,
da otkriva da je ziv tek kada su njegovi zemaljski dani pri kraju. Ali tada je vec suvise kasno".
    A ko si onda ti?
"Ja sam ono sto bilo ko od nas jeste, ukoliko slusa svoje srce. Osoba koja se divi tajni zivota, koja je otvorena za sva
cudesa, koja se raduje i odusevljava onim sto radi. Jedino sto mi Drugi, iz straha da se ne razocaram, nije dozvoljavao da se razmahnem.
    Ali postoji patnja - kazu prisutni
"Postoje porazi. Ali njih niko ne moze da izbegne. Zato je bolje da izgubite nekoliko bitaka u borbi za svoje snove
nego da budete porazeni, a da pritom cak i ne znate za sta ste se borili.
    To je sve? - pitaju ljudi u kafani
"Jeste. Kad sam to otkrio, probudio sam se s cvrstom odlukom sa budem onakav kakav sam oduvek zeleo da
budem.Drugi je ostao tamo, u mojoj sobi, da me gleda, ali nisam ga vise pustao da udje, da me primora da mislim
na buducnost"....

Paulo Koeljo - "Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala"

Ako u coveku postoji samo jedno seme iskrenosti i dobrote, on ce joj se vracati tokom citavog svog zivota, kao jedinoj svetloj tacki.

"Ah, kad bi leci bilo isto sto i zaspati, zivot ne bi bio ovo sto jeste: smrt bez mira i izvesnosti. Dalji i nedostizniji od najveceg blaga najsmelijeg svetskog rekorda, san je lezao negde u daljini okean sna, a ja sam ginuo za jednom jedinom kapi njegovom. Zasptii,spavati snom bez snova mrtvim snom kom nema ni kofera, ni placa, ni zenske kose, ni zena, stvarnih ni avetinjskih!"

Ivo Andric - Jelena, zena koje nema