"O vi nevjernici,
ja se neću klanjati onima kojima se vi klanjate,
a ni vi se nećete klanjati Onome kome se ja klanjam;
ja se nisam klanjao onima kojima ste se vi klanjali,
a i vi se niste klanjali Onome kome se ja klanjam,
vama - vaša vjera, a meni - moja!”

109. Al-Kafirun - Nevjernici

Светац
(по Толстоју)
Френк Харис (1856-1931)




Павле, најстарији син грофа Строганова, имао је само тридесет две године кад је произведен за владику: био је најмлађи достојанственик у православној цркви, ипак, његова епархија била је готово највећа, пружала се километрима дуж обале Каспијског мора. Још док је био младић, људи су се дивили Павловој искрености и нежности и изгледало је да указане почасти повећавају његове дивне особине.
Ускоро након што је произведен за владику кренуо је да посети своју епархију да би сазнао шта је људима потребно. На своје пастирско путовање повео је двојицу старијих свештеника у нади да ће му њихово искуство бити од користи. Након много разочарања био је приморан да призна да му они могу користити једино као секретари, јер нису могли да разумеју његово страствено одушевљење. Млади владика је себи за узор поставио Христов живот и уживао је у сваком болу или тешкоћи које је његов идеал садржавао. Његова два свештеника мислила су да не пристоји владици да толико ради и да буде тако немаран према „достојанству и положају”, под чим су подразумевали удобност и лагодан живот. Прво су гунђали због посла и то с разлогом, јер, заиста, владика се заборављао у својој мисији и, како је путовање одмицало, изгледало је као да његово тело слаби у ватри његове преданости.
Након што је дошао до најјужније тачке своје епархије, укрцао се на брод и кренуо дуж обале на север да би посетио сва рибарска села.
Једно поподне, након напорног јутарњег рада, седео је на клупи и одмарао се. Бродић је мировао далеко од обале, јер је вода била плитка и поветарац се стишао у врелини дана.
Над копном су били кишни облаци, али изненада се појавило врело сунце и владика је угледао неке кровове који су се ружичасто пресијавали у даљини.
- Које је то место?- питао је капетана.
- Краснаводск, мислим да се тако зове - одговорио је капетан после мало оклевања. - Гнездашце између планина и мора, све у свему можда стотину душа.
(У Русији се за људе обично каже „душе” као што се у Енглеској каже „руке”.)
- Стотину душа - понови владика - одсечених од света. Морам да посетим Краснаводск.
Свештеници су слегли раменима, али ништа нису рекли, знали су да нема користи да се буне или жале. Али, овога пута у помоћ им је притекао капетан.
- Удаљено је двадесет пет врста - рекао је - а морнари су исцрпљени. Моћи ћете лако да уђете, али излазак уз морски ветар захтеваће тешко веслање.
- Сутра је недеља - одговорио је владика - и морнари ће моћи да се одмарају читав дан. Молим вас, капетане, реците им да спусте чамац. Не бих питао због себе - додао је тихим гласом.
Капетан је разумео, чамац је спуштен и под малим четвртастим једром стигао је до обале за неколико сати.
Љермонтов, крупни кормилар, одмах је угазио у плитку воду и на леђима пренео владику до плаже да се не би поквасио. Два свештеника стигла су до обале како су најбоље умела.
Код прве колибе владика је старца који је секао пруће питао где је црква.
- Црква - поновио је сељак. - Нема је.
- Зар немате попа, свештеника овде? - питао је владика.
- Шта је то?
- Сигурно - одговорио је владика - имате овде некога ко посећује умируће и моли се с њима, некога ко се брине о болесним женама и деци?
- О, да - узвикнуо је старац усправљајући се. - Имамо свеца.
- Свеца? - поновио је владика. - Ко је он?
- О, добар човек, светац - одговорио је старац. - Ради све за свакога ко је у невољи.
- Је ли он хришћанин?
- Не верујем - одговорио је старац одмахујући главом. - Никад нисам чуо то име.
- Плаћате ли му за његове услуге? - питао је владика.
- Не, не, он ништа не узима - гласио је одговор.
- Како живи? - испитивао је даље владика.
- Као и ми остали, ради у свом малом врту.
- Покажи ми где живи, хоћеш ли?- рекао је владика благо, и старац је одмах спустио секиру и повео их између раштрканих колиба.
За неколико тренутака стигли су до колибе у баштици с купусом. Била је потпуно иста као и остале колибе у селу, сиромашна и оштећена временом, носећи своје закрпе без жеље да их сакрије.
Старац је отворио врата:
- Имаш посетиоце, Иванушка - рекао је склањајући се да пропусти владику и његове свештенике да уђу.


Илустровао Саша Арсенић
Владика је угледао простог, мршавог човека од шездесетак година, обученог пола као сељак, пола као рибар; носио је уобичајени овчји кожух и високе рибарске чизме. Једина упадљива ствар у његовој појави био је начин на који се његова сребрна коса истицала на тамној кожи; очи су му биле јасне, плаве и продорне.
- Уђите, Висости - рекао је - уђите. Журно је очистио столицу за владику рукавом и поставио је за њега уз дубоки наклон.
- Хвала ти - рекао је владика седајући. - Помало сам уморан и одмор ће ми добро доћи. Али, седи и ти - додао је, јер је „светац” погнуто стајао пред њим у ставу пуном поштовања. Без речи, Иван је привукао столицу и сео.
- Изненадио сам се - почео је владика - кад сам сазнао да овде немате цркву, ни свештеника. Сељак који нам је показао пут, није знао ни шта значи „хришћанин”.
Светац га је погледао својим стрпљивим очима, али ништа није рекао, па је владика наставио:
- Ти си хришћанин: јеси ли?
- Нисам још чуо то име - рекао је светац.
Владика је изненађено подигао обрве.
- Зашто онда бринеш о сиромасима и болеснима кад им је потребно? Зашто им помажеш? - распитивао се.
Светац га је посматрао један тренутак, а онда је тихо одговорио:
- I мени су помагали кад сам био млад и кад ми је помоћ била потребна.
- Али која је твоја вера?
- Вера - поновио је старац, зачуђен. - Шта је то вера?
- Ми себе зовемо хришћанима - почео је владика - јер Исус, оснивач наше вере, звао се Христ. Исус је био Божји син и сишао је с неба са Јеванђељем. Он је учио људе да су деца Бога и да је Бог љубав.
Старчево лице се озарило и он се жељно нагнуо напред:
- Причајте ми о Њему, молим вас.
Владика му је испричао причу о Исусу и кад је дошао до краја, старац је узвикнуо:
- Каква дивна прича! Никад нисам чуо, ни могао да замислим, такву причу.
- Чим се вратим кући, намеравам да вам пошаљем свештеника који ће овде основати цркву у којој ћете обожавати Бога, и научиће вас читаву причу о страдању и смрти божанског Учитеља - рекао је владика.
- То ће бити лепо од вас. Бићемо веома срећни да га дочекамо - узвикнуо је старац топло.
Владика је био дирнут очитом искреношћу свог слушаоца.
- Пре него што одем, а мораћу да одем ускоро јер нам треба неколико сати да поново стигнемо до брода, желео бих да ти кажем молитву коју је Исус научио своје ученике - рекао је.
- Веома бих волео да је чујем - рекао је тихо старац.
- Хајде онда да клекнемо у знак поштовања и понављај је за мном, јер ми смо сви браћа у љубави према Учитељу - рекао је владика и клекао, а старац је одмах клекао поред њега и склопио руке као што је владика склопио своје и понављао реченице које су силазиле с владичиних усана.
- Оче наш, који си на небесима, свети се име Твоје.
Кад је старац поновио ове речи, владика је наставио:
- Дођи краљевство Твоје. Како на небу тако и на земљи.
Жар с којим је старац понављао речи: - Како на небу тако и на земљи, био је заиста дирљив.
Владика је наставио:
- Хлеб наш свагдашњи дај нам. И опрости нам дуге наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим.
- Дај... дај - понављао је старац очито заборавивши речи.
- Хлеб наш свагдашњи дај нам - поновио је владика - и опрости нам дуге наше као што и ми опраштамо дужницима нашим.
- Дај и опрости - рекао је старац коначно. - Дај и опрости...
И владика, видећи да му је слабо памћење, наставио је молитву:
- I не уведи нас у напаст, него избави нас од зла.


Старац је опет поновио речи са запањујућим жаром: - I не уведи нас у напаст, него избави нас од зла.
И владика је закључио:
- Јер Твоје је Краљевство, и моћ, и слава, за вијеке вјекова. Амен.
Старчев глас је имао призвук страствене искрености пуне љубави док је изговарао:
- Јер Твоје је Краљевство, и моћ, и лепота, за вијеке вјекова. Амен.
Владика је устао и његов домаћин је следио његов пример, а кад је пружио руку, старац ју је узео у обе своје, говорећи:
- Како ћу икада моћи да вам захвалим што сте ми рекли ту дивну причу о Исусу? Како ћу икада моћи довољно да вам захвалим што сте ме научили Његову молитву?
Као човек у заносу понављао је речи:
- Дођи краљевство Твоје. Дођи воља Твоја како на небу тако и на земљи...
Дирнут његовом смерном искреношћу од срца, владика је био веома љубазан. Ставио му је руку на раме и рекао:
- Чим се вратим, послаћу ти свештеника који ће те научити више, много више него што сам ја имао времена да те научим. Он ће ти рећи све што желиш да знаш о нашој вери, љубави у којој живимо, нади у којој умиремо.
Пре него што је могао да га заустави, старац је сагнуо главу и пољубио његову руку. Док му је указивао поштовање, у очима су му биле сузе.
Отпратио је владику до ивице воде и, видећи да он оклева чекајући кормилара да га пренесе до чамца, „светац” се сагнуо и узео га у руке, закорачио с њим кроз воду и на постављено седиште на крми ставио га нежно као да је мало дете, на велико изненађење владике и Љермонтова, који је рекао као да говори себи:
- Тај човек је јак као младић.
Још дуго након што је брод напустио обалу старац је стајао на жалу машући владици и његовим друговима. Кад су били далеко на мору, окренуо се и отишао ка својој колиби и нестао им с видика.
Мало касније владика је, окренувши се својим свештеницима, рекао:
- Какво занимљиво искуство! Какав диван старац! Јесте ли приметили како је ватрено говорио Господњу молитву?
- Јесмо - одговорио је млађи свештеник равнодушно. - Мислим да је покушавао да се размеће.
- Не, не - узвикнуо је владика. - Његова искреност била је доказ његове доброте. Јесте ли приметили да је рекао „дај и опрости” уместо да само понавља речи? А ако размислите о томе, „крух наш свагдашњи дај нам и опрости нам дуге наше као што и ми опраштамо дужницима нашим”, звучи помало као ценкање. Нисам сигуран да једноставна реч „дај и опрости” није боља, више у Исусовом духу.
Најмлађи свештеник слегнуо је раменима као да га се питање не тиче.
- Можда је то оно што је старац мислио? - питао је владика после паузе.
Али, како му ниједан од свештеника није одговорио, наставио је, као да наглас размишља:
- На крају је опет употребио реч „лепота” за „славу”. Питам се је ли то било несвесно? У сваком случају, изузетан човек и добар, сигуран сам, из пуке доброте и љубазности природе, као што су многи људи добри у Русији. Није чудо што је наши мужици зову „Света Русија”, није чудо, кад можете да нађете такве људе.
- Они су неуки као свиње - узвикнули су други свештеници - ниједна душа у селу не зна да чита и пише, они су незнабошци, варвари. Нису ни чули за Христа и не знају шта значи вера.
Владика их је погледао и ништа није рекао. Очито је више волео сопствене мисли.
Била је мркла ноћ кад су стигли на брод и сви су одмах отишли на спавање јер је дан био веома заморан.
Владика је спавао тек неколико сати кад га је пробудио млађи свештеник:
- Дођите на палубу, брзо, брзо, Висости, дешава се нешто изузетно, светлост на мору и нико не може да разабере шта је!
- Светлост - узвикнуо је владика, и устајући из кревета почео је да се облачи.
- Да, светлост на води - поновио је свештеник. - Дођите брзо, молим вас; капетан ме је послао по вас.
Кад је владика стигао на палубу, капетан је стајао гледајући дурбином преко широке воде према заветрини где се заиста видела светлост која је треперила близу површине мора. Изгледало је као да је удаљена око сто метара.
- Шта је то? - узвикнуо је владика, изненађен што су се скупили сви морнари и што зуре у ноћ.
- Шта је то? - поновио је капетан грубо, јер је био веома узбуђен. - То је човек седе браде, у десној руци има светиљку и хода по води.
- Али нико не може да хода по води - рекао је владика благо. - То би било чудо - додао је он прекорним тоном.
- Чудо или не - одвратио је капетан склањајући дурбин - ја то видим, а човек ће ускоро стићи овамо јер иде према нама, погледај - и док је говорио додаде дурбин једноме од морнара.
Светлост се и даље њихала као да је заиста ношена човековом руком. Морнар једва да је принео дурбин очима, кад је узвикнуо:
- То је то! Човек који хода по води... то је „светац” који је пренео вашу Висост на палубу по подне.
- Боже, помози нам! - узвикнуше свештеници, крстећи се.
- Биће овде за који тренутак - додао је морнар. - Долази брзо.
И стварно, готово одмах старац је дошао до њих и преко ниске ограде крочио на палубu

На то су свештеници клекнули мислећи да је то неко чудо, а морнари, заједно с капетаном, следили су њихов пример остављајући владику да стоји затечен страхопоштовањем и несигуран.
„Светац” је пришао и, ширећи руке, рекао:
- Бојим се да сам вас узнемирио, Висости, али ускоро после вашег одласка, открио сам да сам заборавио део оне дивне молитве, а нисам могао да поднесем да ви одете и мислите да ме није брига за све што сте ме научили, па сам дошао да вас замолим да помогнете мом сећању само још једном. Сећам се првог дела молитве и последњих речи као да сам их слушао читавог живота и знао у души, али средина ми је измакла. Сећам се „Оче наш, који си на небу, свети се име Твоје. Дођи краљевство Твоје. Буди воља твоја како на небу тако и на земљи”, а онда све чега могу да се сетим јесте „дај и опрости”, и краја „И не уведи нас у напаст, него избави нас од зла. Јер Твоје је краљевство, и моћ и лепота за вијеке вјекова. Амен”. Али заборавио сам неке речи у средини: да ли бисте ми поново рекли средину?
- Како си дошао до нас? - питао га је владика запрепашћено. - Како си ходао по води?
- О, то је лако - одговорио је старац. - То свако може. Шта год волите и у шта верујете на овом свету, воли и оно вас. Ми волимо воду која чини све чистим и лепим за нас, и никад се не умори од чишћења, и вода воли нас. Свако може да хода по њој, али хоћете ли ме научити ту дивну молитву, молитву коју је Исус научио своје ученике?
Владика је одмахнуо главом и тихим гласом, као да говори себи, рекао:
- Не верујем да те могу научити ичему о Исусу Христу. Ти већ много знаш.....

WINE comes in at the mouth   
And love comes in at the eye;   
That’s all we shall know for truth   
Before we grow old and die.    
I lift the glass to my mouth,          
I look at you, and I sigh.
       
           W. B.  Yeats (1865–1939)

 

Time drops in decay,
Like a candle burnt out,
And the mountains and the woods
Have their day, have their day;
What one in the rout
Of the fire-born moods
Has fallen away?

Yeats

''-Ne, rece mali princ. Trazim prijatelje. Sta znaci to "pripitomiti"?
-To je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To znaci "stvoriti veze..."
-Stvoriti veze?
-Naravno, rece lisica. Ti si za mene samo mali decak slican stotinama hiljada drugih drugih decaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slicna stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomis bicemo potrebni jedno drugom. Ti ces za mene biti jedini na svetu. Ja cu za tebe biti jedina na svetu...
-Pocinjem da shvatam, rece mali princ. Postoji jedna ruza.... mislim da me je pripitomila...

Ali, ako me ti pripitomis, moj zivot ce biti kao obasjan suncem. Upoznacu bat koraka koji ce biti drukciji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj ce me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe.

Covek poznaje samo one stvari koje pripitomi... Ljudi nemaju vise vremena da bilo sta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi vise nemaju prijatelja. Ako hoces prijatelja, pripitomi me!''


Antoine De Saint Exypéry - Mali princ

...Mitka: I ja gu ne znajem. Samo gu u noc cujem i u s’n snujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, cuvala, ’ranila. Dan i noc samo njega gledala. Sto na sina dusa zaiskala, sve majka davala, a sin – bolan! Porasnaja sin. Dosla snaga, mladost... Dosle basc, cvece, mesecina; Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve sto iskaja, sve imaja. Hatovi, puske, sablje, zene. Koju devojku nije pogledaja, samo njojne kose neje zamrsija i usta celivaja. Nijedna mu ne odrece, nijedna ga ne prevari; a on sve gi celivaja, sve varaja i - bolan, bolan bija. Bolan otkako se rodija. – To sam ja!... Pa od t’j bol, jad – dert li je, prokletija li neka -
eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s’n da me uvati. A s’n_me ne vaca. Zemlja me pije... Noc me pije... Mesecina me pije... Nista mi nije, zdrav sam, a – bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan sto sam ziv. Otkako sam na svet progledaja, od t’g sam jos bolan. (Seda. Gleda u Kostanu, coceke, devojcice. Izvaljuje se, da ih bolje vidi.) Eh, deca, deca slatka! Pojte! Pustite glas. Ali cist glas! Iskam da slusam vas mlad, sladak, cist glas. Zasto moje se je srce iskubalo, snaga raskomatala, ostarela... Zalno, tesko da mi pojete!
Kostana (sa sazaljenjem): Koju, gazda-Mitke?

Mitka: Koju? Eh, Kostana, zar jedna je pesma zalna? Znas li sta je karasevdah? I toj tezak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem. (Pokazuje na sebe.) Eve ostare, a jos se ne nazive, jos ne napoja’ i ne naceliva’... Jos mi za lepotinju i ubavanju srce gine i vene! Aha !... Poj, Kostan, kako k’d se od Karakule na Bilacu, Presevo i Skoplje udari. Noc letnja. Sar-planina u nebo strci, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum sirok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, basce, cesme. Mesecina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorca moj, ide nogu pred nogu, a calgidzije, sto gi jos od bilacki han povedesem, peske idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T’nko i visoko kroz noc i na mesecini sviriv. A iz seraji i basce, kude mlade zene i devojke oko sedrvan i na mesecini oro igrav, grneta sviri, dajre se cuju i pesma... I toj ne pesma, vec glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojacko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s’s mesecinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi pada. (Kostani) I Kostan, tuj pesmu, toj vreme da mi pojes... A toj vreme vise ne dodje. Ete za toj cu vreme ja zalan da umrem, s’s otvoreni oci u grob cu da legnem. Poj „zal za mladost”... Za moju slatku mladost, sto mi tako u nisto otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo jos jedanput vrne, dodje, da gu samo jos jedan put osetim, pomirisem... Ah! (Peva.)

Da znajes, mome, mori, da znajes,
kakva je zalba za mladost,
na porta bi me cekala,
od konja bi me skinula
u sobu bi me unela,
u usta bi me ljubila –
of, aman, zaman, mlado devojce,
izgore mi srce za tebe!...


Bora Stanković-   Koštana

"Gledao sam kroz prozor dok je voz jurio prema Buenos Airesu.
Prošli smo pored jednog ranca; neka žena je ispod nastrešnice gledala voz.
Pala mi je na pamet glupa pomisao:
"Ovu ženu vidim prvi i poslednji put. Nikada je više u svom životu necu videti."
Misli su mi plovile kao pluta u nekoj nepoznatoj reci.
Šta me se ticala ta žena?
Ali nisam mogao da se otrgnem od misli da je u jednom trenutku ona postojala za mene i da nikada više nece postojati.
To je sa moga gledišta bilo kao da je vec umrla: malo zakašnjenje voza, jedan telefonski poziv iz ranca,
i ta žena nikada ne bi ni postojala u mom životu."

Ernesto Sabato - Tunel