Taj covek je cekao u zvezdari da u zodijaku blisne jedna zvezda koju ce on uhvatiti u svoja ogledala,i koja ce biti njegovo otkrivenje.Ona ce poneti njegovo ime kroz prostore neba kao što bi ga njegovo dete nosilo kroz ulice grada.
Svake godine u iste noci cekao je on da se prolije svetlost nepoznatog ponocnog sunca,koje je slutio,i u koje je samo on verovao,i koje ce proci putem kojim je dosad prošla samo njegova uznemirena duša.
Godine i zvezde su prolazile,a njegov duh bio je uvek zasenjen tom svetlošcu zvezde koja nije htela da izide iz svoje tajne.Njegove oci bile su zasenjene tom modrom planetom koja se negde kupala u moru svog sopstvenog sijanja,bezbrižno,kao mlada žena u talasima koje niko ne vidi i ne vreba.Ali je on cekao da se ta zvezda popne na jednu odredenu tacku u svemiru,kao na stepenice svog prestola.
Tako je prošao ceo život tog coveka zaljubljenog u zvezdu.
Ali on je umro srecan jer je ceo život živeo u svetlosti zvezde koja je bila lepša i veca nego sve druge zvezde:zato što je svetlila a nije ni postojala.
Njena svetlost je bila tolika da taj covek nikad u životu nije znao ni za mracnu šumu ni za tamnu stazu.

Jovan Ducic - Plave Legende - Svetlost

"...   - Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo.
   - Pa zar niste svi na broju? - procedi vođa ne dižući glave.
   - Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrećnom putu! Pogledaj kakvi smo i mi što ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze.
   - Ne mogu da pogledam!...
   - Zašto?!
   - Slep sam!

Nastade tajac.
   - Jesi li u putu vid izgubio?
   - Ja sam se i rodio slep. "

Радоје Домановић - Вођа

Drukciji sam od ostalih i to je moj muka. Težak, od jezgra nacinjen, ja lecim metalnu potrebu da briznem u plac od straha i lepote. A ja ni ne volim tugu, ne volim plac, iako imam potrebu za njime. Neugašivu želju da potecem zajedno sa suzama niz lice do ruku, i onda hodajuci na prstima proputujem ovaj svet. Ali moje suze nisu ciste (ako suze uopšte to mogu biti). Prate ih neke male bubice mraka, svetlosti, mira i rata. Ne umeju da pronadu pravi put jer nemaju koga da pitaju za put.
Sve se rede usudujem da izgovaram reci, jer uvek znace drugo nego što ja to želim. Sve dalje su od govora i teško ih razabirem u šumovima beskraja. Suviše toga me ponese van mene. Ne umem da kontrolišem svoj brod. Ja sam mornar bez kompasa kome uvek polude ladje. Ali tragam! Moje reci, ma kako haoticne i izgubljne se cinile ipak imaju u sebi onaj iskonski nagon da pronadu pravu dušu (moju, tvoju, nekog treceg..). Plivaju okeanom snova, rekama dodira.. Govor je opasna umetnost. Nemoj misliti da je lako nauciti reci snalaženju u vodi. O ne, to je posao koji nikada ne uradiš do kraja.. Možeš ih nauciti osnovnim pokretima, jedna ruka (slovo, glas) levo, druga desno, potisni prostor. Pa staneš, i kao da gledaš ribu u veoma plitkoj vodi koja se bori da nastavi svojim putem, ali jedino sto postiže je da bude bliže smrti. No, one ne odustaju, uporne su to male zveri.. Prepreke, ako ih ima, ne nalaze se u stvarima, nego u nasoj nemoci. A nemoc ne smeš svima pokazati. To je jednostavna borba za opstanak. Postoje ljudi koje vole mir i postoje ljudi koji vole rat. Oni koji gaze napred i oni koji lagano koracaju. A gaziti nije lepo. Cak je i zabranjeno gaziti travu (zar i možete uciniti tako nešto dok igra uz, samo njoj znan, tango vetra?). Hod je naporan posao. Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti. Jer raspršiti se u sebi je blaženi osecaj. Reci da možeš osetiti JA u svakoj pori, veni, misli.. donosi spokoj i srecu. A svi mi težimo ka toj nekoj sreci. Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domace zadatke. Najveca nevolja na svetu je, imati neuredan um. To je nam se suviše cestim cini.. Napravimo dar-mar tamo. Slucajno(namerno) oborimo police sa knjigama. Ostavimo prljave tanjire na stolu. A ni um ne može sve sam. On voli da se druži i sa srcem i sa dušom, cak iako ga one ignorišu ponekad.. Strpljiv je, ali ne u beskonacnost. Može on sve, samo mu daj priliku i omoguci da dela. Pospremi stvari sa poda. Oboj zidove u novu boju. Oduvaj prašinu sa kremickih figura. Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe orijaška sunca. Dokuci nedokucivo. Spoj dopadljivo sa nedopadljivim. Nemoj se previše prepustiti svojoj glumi. Postani kuca. I pravi prozore. Polako, ne moraš da žuriš. Zaboravi na rešetke, mracne boje. Sunce dovoljno jako sija da se ne potroši za tvoj vek.. Svakog se jutra ponovo kristalno radamo i živimo do veceri po jedan ljudski vek. Onda, u zoru, zapocinjemo novo stolece. Nemoj nikada zaboraviti da se probudiš! Usled nepažnje možeš izgubiti sve. Leci sa saznanjem da ceš sutra odplesati jedan novi dan(život) je bolje od bilo koje uspavanke.. Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije herojsko doba. Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije ni cudesan, ni pravi. Svaki je trenutak istina, samo što poneki ima lažnog coveka. Kada mi se nasmeši nepoznato dete u parku ili se rascveta cvet koji je do juce bio pupoljak ili nekog pomilujem po kosi.. Ja sam junak svog dana.
Prošlost je sramno dopisivati, tako svi to rade, od istorije do uspomena. Ni sadašnjosti se ništa ne može dodati, jer oprezna je i vreba. Jedino ostaje buducnost. Tako da i nemaš “neki izbor”. Hteo, ne hteo, buducnost te ceka. Tvoje je samo da li ceš raširiti ruke ka njoj, ili kao mali mrgud gundati sebi u bradu.. Vreme je da odrastem bar do sopstvenog temena. Bicu velika! Velika devojcica koja može sama da dohvati džem sa poslednje police. Koja ume da se popne na drvo, ubere trešnje i stavi ih na uvo. I smejacu se. Svima. Svemu. SEBI. Od srece.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice.
Ali, to je samo limit...

xzy..

...Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgazice moju tršavu glavu i razliti plocnicima. Razbicu celo o bandere i sva cu pluca izjecati i izjaukati. Pokidacu košulju i kožu sa grudi noktima, koji su sada crni i zapušteni kao lišce koje po ivicama polako pocinje da truli.
Jer sve na tebe lici. Ukus tvoje krvi, prodavace decaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.
Razlivenu toplinu tvoje postelje vezace u cvorove sestre u bolnici. Dezinfikovace smisao tvoga osmeha na caši iz koje si pila lekove. Obrisace novinama reci koje si mi govorila kroz prozorsko staklo. I sve ce svesti na brutalno.
Ako odeš, poneceš mene, a sebe ceš ostaviti u oblacima mog sna i jave, koje ce sažaljevati ili nepoznavati ljudi u prolazu.
Sve cu kuce ocrniti katranom i tuci one koji ne umeju da naricu kad se spomene tvoje ime. Jer laž su price o novim sastancima, laž sve uspomene i posete rodbine nedeljom popodne. Nikad se više necemo naci.
Ostacu sam pod svetlom svetiljke sa tavanice iz koje ce mi se stvarnost godina uvrteti u potiljak. I sve lepo ce s tobom umreti.
I svakog ce proleca krovovi dugo plakati suzama okopnelog snega...

Mika Antic

Htela je da vidi svoju veliku lepotu, ali nije bilo ogledala na svetu. Tada rece svome dragom: Otvori mi tvoje velike zenice da vidim svoju lepotu.
Velike zenice coveka koji ljubi otvoriše svoja sjajna ogledala. Žena izvadi iz svoje kose cvece i ciode, ogrnu se vlasima kao senkom, i zaklikta od radosti.
I poce da igra kao plamen, kao zraci, kao senke, kao žito, kao talasi, kao zmije, kao macke, kao nocne sablasti.
I u toj radosnoj i divljoj igri,ona razbi ogledala. A kada je razbila ta ogledala, nije više znala kakva je, je li lepa ili je odvratna. Jer u pomracenju tih ogledala nestala je i ona sama.

Jovan Ducic - Plave Legende - Ogledala

Ogledalo, I


Idem putem zivota i nosim u dusi ogledalo kao dusa toplo, kao jasika trepetljivo, kao izvor bistro i srebrnasto.

Ono od pogleda mrkog potamni i gorcinom se prelije. Zla rec kao trn uvek krvavo zapara njegovu belu dusu. Od osmeha hladnog ono zadrhti bolno i zaledi se.

Ali svakoga jutra osvane ono kao dusa toplo, kao jasika trepetljivo, kao izvor bistro i srebrnasto; samo, kad se duboko u njega zagledam, opazim uvek: nove, zagonetne sare lagano drhte u njegovom dnu.

Ja nosim u dusi cudesno ogledalo, ono i toplije biva i sve lepse ogleda sto je vise puta od mrkog pogleda potamnelo, od zle reci zaparano bilo, od osmeha hladnog sledilo se; samo uvek u njegovoj dubini zagonetne tanke sare lagano drhte.




Ogledalo, II

 Ja nosim u dusi zivo ogledalo.

cas se blista srebrnom belinom daljina; cas u njemu istopi se mesec i ode, cas se zlati toplo kao ruza.

Sve tako dodje u njega i ode; samo u sredistu njegovom gori vecno nepromenljiv sjaj.

I niko ne zna otkuda on dolazi.

Nije ni sa zvezde, kad je nebo kao zemlja crno, trepti i tad srediste moga ogledala.

Nije ni sa sunca, i u jesen gori srediste moga ogledala.

Nije ni sa moga srca, i kad je ono mutno, svetli toplo srediste moga ogledala. 



Ogledalo, III
 
A jednoga dana, znam, razbice se zivo ogledalo moje duse.

Volela bih da to bude kraj mora, pa da ga talasi odnesu. U moru je jedino dovoljno lepo i dovoljno neveselo.

Volela bih da ode daleko na pucinu, gde nema vise ni dna, ni neba, ni zemlje obala.

Volela bih da na putu u mir ne sretne ni jedra, ni krila, ni mirisa bilja sto na zemlji raste.

Jedino u moru je dovoljno lepo i dovoljno neveselo. 




Ogledalo, IV

Idu pokraj mene ljudi stazom zivota i nasmeju se, zbog cega bih se ja rastuzila, i gde bih ja ruke na srce sklopila, oni ih rasire.

Idem putem zivota i sve mi je gorko sto se ljudima gorko ne cini; i sve u rumenom cvetu radosti osetim teski miris bola.

Idem stazom zivota usamljene duse i nije mi zao sto su tudje radosti radosnije, sto su moje gorcine gorce, sto hladnocu neke svemocne ruke osecam izmedju svoga srca i zivota.

I samo bi me moglo rastuziti ako su zore rosnije, a sutoni sumorniji nego sto se meni cine. 




 

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.
Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.

Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.

Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.
Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu"

Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Miroslav Antić

Najpre činjahu zulume žuti. Pa beli. Pa modri. Pa crveni.
Isprva se sudilo po starom, opširnim paragrafima, nemilosrdno ali dugo i pažljivo, gotovo pravedno. Posle uzeše da sude po skraćenom postupku, oštro ali trezveno, i - brzo, brzo.
Kako su učestali sukobi i rasla oskudica, i sudjenje bivaše sve brže. Presude su se još uvek izricale, ali zadihano i radi jednostavnosti - samo smrtne.
Najposle bi ukinut i onaj skraćeni postupak. Čitala se samo presuda. Dok jedan smeo duh - beše modri po stranci - pun rodoljubivog zanosa ne iznese predlog, nov i važan: da se jednom za svagda pročita jedna opšta presuda kojom se svi i sve osudjuje na smrt i sramotu i gubitak svega što se izgubiti može. I to bi primljeno.
Ali modrog ubiše crveni, bez presude kao što je sam predlagao.
Tada otpoče oštro razlikovanje i strogo ispitivanje medju crvenima. Ispitivani su i sudjeni polucrveni, cinoberski, ružičasti itd. Njima je brzo sudjeno, kao što su i sami sudili.
Svet se sada delio još samo na sudije i osudjenike. Ali se ljudi brzo dosetiše i svi se proglasiše sudijama. Uzalud se istraživalo ko ima prava da sudi, a ko ne. i kako se to pitanje nije moglo nikako raspraviti ni istina jasno utvrditi, počeše se osudjivati i ubijati sudije izmedju sebe.
A u proleće sedme godine umrije i poslednji čovek iz tog naroda. U strogoj pozi, zakrvavljenih očiju, razlivene žuči i zapenjenih usta, on je grmeo osudu u mrtvu tišinu oko sebe, kad pade od srčane kapi.
Nad sudijama je rasla mirna i ćutljiva trava.

I.Andrić