"Bio jedan ljubavnik koji je voleo bez nade. On se potpuno povukao u svoju dušu i mislio je da će sagoreti bez ljubavi. Svet za njega više nije postojao,on nije više video plavo nebo i zelenu šumu, potok mu više nije žuborio, harfa mu više nije ječala, sve je bilo utonulo i on je osiromašio i postao bedan. Ali je njegova ljubav rasla i on je mnogo radije hteo da umre i propadne, nego da se odrekne posedovanja lepe žene koju je voleo. Tada oseti kako je njegova ljubav sagorela sve drugo u njemu, te postade moćna, i privlačila je i privlačila, i lepa žena joj se povinova, i došla je, i on je stajao raširenih ruku da bi je privukao k' sebi. Ali dok je pred njim stajala, najedanput se sasvim izmenila, i on s' grozom oseti i spazi kako je privukao k' sebi ceo izgubljeni svet. Ovaj je stajao pred njim i predavao mu se, nebo i šuma i potok, sve mu je u novim bojama, sveže i divno, dolazilo u susret, pripadalo mu, govorilo njegovim jezikom. I umesto da dobije samo jednu ženu imao je ceo svet na srcu, i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i rasipala veselost kroz njegovu dušu. On je voleo i pri tom je pronašao sebe samog. Većina njih, pak, voli da bi pri tom izgubili sebe."

~Herman Hese