"Voljena žena nikad ne može da ostari."
Maksim Gorki, ruski književnik

"Kad je neko glup, ne možete mu to ni dokazati."
Dušan Radović, srpski pisac za decu

"Delo neće biti ispravno, ako namera nije ispravna."
Seneka, rimski filozof

"Sa luda jezika dolaze mnoge nevolje."
Ciceron, rimski besednik i filozof

"Bolje je imati pametnog neprijatelja, nego ludog prijatelja."
Srpska poslovica

"Ko zadobije vlast, izgubi pamet."
Platon, grčki filozof

"Čoveku je teže da primi savet, nego poklon."
Žorž Sand, francuska spisateljica

"Gospodar i rob ne mogu biti slobodni dok ne osete poštovanje jedno prema drugom."
Georg Vilhem Fridrih Hegel, nemački filozof

"Čovek je rođen slobodan, ali je ipak posvuda u lancima."
Žan Žak Ruso, francuski prosvetitelj

Jelena zena koje nema



Sva iskusenja, sva ispastanja i sve patnje u zivotu mogu se meriti
snagom i duzinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo
podrucje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve belezi i ispisuje,
a racun se placa nocu, na velikim, mracnim i vrelim poljima nesanice.
Ali tu se i sve resava i brise, konacno i nepovratno. Svaka preboljena
patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena.

.......

U najgorim casovima noci- a noc je bila uvek zlo vreme moga zivota-
biva ponekad da se javi nesto kao slutnja njenog prisustva.

Ne postoje cetiri strane sveta, nego samo jedna, a ta nema imena.
Ne zna se i ne pita se vise sta je dole, a sta gore, sta iza a sta
ispred. Ziv sam, ali u svetu poremecenih odnosa i dimenzija, bez
mere i videla. I Jelena je prisutna, ali samo utoliko sto znam da
negde preza ruku kojom hoce nesto da mi doda. I ja zivo zelim da
podignem desnicu i primim sitan, nevidljiv predmet koji mi nudi.
Tako ostajemo u tom bolnom polozaju jednog zapocetog i jednog
nerodjenog pokreta, a ne znamo gde smo ni na cemu smo, ko smo ni
kako se stvarno zovemo. Ono sto je zivo i jasno u mojom svesti,
to je nasa zelja koja je jedna. Po toj zelji i znam da postojimo,
ona je jedino sto nas vezuje i sto znamo jedno o drugom.

.........

Dok sam tako stajao neodlucan od srece, osetio sam da se iza
mene odjednom stvorila Jelena. Nisam smeo da se okrenem. Ostala
je tu trenutak - dva nepomicna (uporedo sa njom zastao je i moj
dah), a onda mi je polozila ruku na rame. Ne bih mogao kazati
kako ni po cemu sam to osetio. To je bila vise misao na zensku
ruku. Kao senka pocivala je na mom ramenu, ali senka koja ima
svoju nemerljivo malu pa ipak stvarnu tezinu i isto takvu mekocu
i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i svecano krut.

Ne zna kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa mene,
jer kad sam opet mogao nesto da shvatim i znam, nje vise nije
bilo.

Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu da
cekam. Da, niceg nije bilo i niceg nema, jasnog i sigurnog, ali
nista nije ni izgubljeno ili iskljuceno, nepovratno ili potpuno.
Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca
prolecni vetric, suncevih odblesaka na metalu i vodi, praznih
sedista u kupeima, ustalasalih povorki i obasjanih lica u prolazu.
Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogucnosti i prilika. Znam da
se svuda i svagda moze javiti Jelena, zena koje nema. Samo da ne
prestanem da je iscekujem!

I wanted to kill myself. I would have done it, too, if I had owned a gun. I was considering the gruesome alternatives - pills, slitting my wrists with a razor blade, jumping off a bridge - when another student called to ask me a detailed question on relativity. There was no way, after fifteen minutes of thinking about Mr. Einstein, that suicide was still a viable option. Divorce, certainly. Celibacy, highly likely. But death was out of the question. I could never have prematurely terminated my love affair with physics.

Arthur C. Clarke - Rama II (1989)

....Tesi se - rece moj otac smeseci se.
Ti imas osnova za vrlo dobrog supruga. Razborite zene opazaju to brzo. Samo, nekoj sasvim sirotoj ne smes verovati. Mogla bi gledati na tvoj novac. A ako ne nadjes onu koju zamisljas i koju bi rado voleo, ni onda jos nije sve izgubljeno. Ljubav izmedju mladih ljudi i ljubav u dugom braku, nije ista stvar. U mladosti svako misli na sebe i brine o sebi. Ali kad se vec jednom svije dom, tada treba voditi druge brige. I meni se isto to desilo. To svakako treba da znas. Ja sam bio veoma zaljubljen u tvoju majku i nas brak je nastao iz prave ljubavi. No to je trajalo samo godinu-dve dana. Tada je zaljubljenost prestala i uskoro od nje nije vise bilo traga, pa smo mi tako bili tu, neznajuci sta da jedno sa drugim pocnemo. Upravo u taj cas dodjose deca, tvoj stariji brat i sestra, koji su rano pomrli, te smo tako morali da se staramo za njih. Usled toga poceli smo da manje iziskujemo jedno od drugoga. Otudjenost je iscezla i ljubav se odjednom pojavila ponovo, naravno ne ona stara, nego sasvim drugcija. I ona se od toga doba odrzala; nije joj trebalo mnogo zakrpa - evo vec vise od trideset godina. Svi brakovi iz ljubavi ne prolaze tako dobro, stavise, jedva samo poneki....

H.Hese "GERTRUDA"
   

Pismo iz Francuske

Pariz, u prolece 19**

Nesto se danas najednom promenilo u mojoj ulici, staroj i bednoj, anonimnoj.
Bila je do sada tesna kao tamnicki hodnik. Po njoj su mesecima lile crne kise i
smrkavalo se vec od podne. Jutra se nisu poznavala po zabeljenim prozorima,
nego po nasem ocajanju od vecnog mraka.
Ali je danas naprasno naisla odnekud reka svetlosti, i mlado sunce upalilo po
plafonu citave pantomime zmajeva i siroke ognjene sume. Po mokrim crnim
krovovima razleteli se golubovi od vatre i zapalio se jedan krupan oblak u visini.
A kad je najednom zazvonilo sa neke crkve, glasovi zvona prosli su nebom kao
velika srebrna jedra, hiljadama jedno za drugim......


(Ducic - "Gradovi i himere")

Ти ниси сишао с крста кад су ти викали, ругајући се и изазивајући те: „Сиђи с крста, па ћемо поверовати да си то ти!“ Ниси сишао стога што ниси желео да чудом заробиш човека, жудео си за слободном вером, а не за чудом. Жудео си за слободном љубављу, а не за ропским усхићењима заробљеника пред силом која га је једном заувек ужаснула. Па и ту си судио о људима исувише високо, јер наравно, они су робови, иако су створени као бунтовници... Кунем ти се, човек је створен слабији и нижи него што си ти о њему мислио! Може ли он извршити оно што и ти? Поштујући га толико, тиме као да си престао да са њим саосећаш, јер си исувише много од њега захтевао...Да си га мање поштовао, ти би мање од њега и тражио, а то би било ближе и љубави, јер би његов терет био лакши...Исправили смо подвиг твог, и заасновали смо га на ЧУДУ, ТАЈНИ и АУТОРИТЕТУ....И зар ћу ја сакрити од тебе тајну нашу? Можда баш хоћеш да је чујеш из мојих уста, онда чуј : ми нисмо с ТОБОМ, него с ЊИМ, то је наша тајна!

Фјодор Достојевски
„ Браћа Карамазов“

Sedosmo u čamac, ona sede kraj mene na moje sedište i dodirnu me svojim kolenom. Ja je pogledah i ona mi na tren uzvrati pogled. Pričinila mi je prijatnost time što me je dodirnula kolenom, počeh da se osećam nagradjenim za taj gorki dan i radost mi se vraćala kada ona iznenada promeni položaj, okrenu mi ledja i poce da razgovara sa doktorom koji je sedeo kraj krme. Celih četvrt sata nisam postojao za nju. Onda ucinih nešto zbog čega se kajem i što još uvek nisam zaboravio. Njena cipela pade sa noge, ja je zgrabih i zavitlah u vodu daleko od čamca, od radosti što je blizu ili od potrebe da skrenem pažnju na sebe i podsetim je da postojim - ne znam. Sve se zbi tako brzo, nisam razmišljao, to mi je samo tako sinulo. Dame vrisnuše. A ja se ukočih od toga što sam učinio, ali kakva je korist bila od toga? Što je učinjeno, učinjeno je. Doktor mi priteče u pomoć, on uzviknu: Odveslajte! i usmeri čamac ka cipeli; u sledećem trenutku je veslač zgrabi upravo u trenutku kada se napunila vode i nestala ispod površine: čovek se skvasi visoko uz ruku. Onda odjeknu višeglasno ura sa oba čamca, jer je cipela bila spasena.


Knut Hamsun, PAN

"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..." Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

D.Maksimovic