Ima puteva koje nisam ni video i kojima nikad necu nogom stupiti - i mnogo ih ima! - ali to je stoga sto nisam nalazio snage ni vremena ni mogucnosti da to ucinim. Ali nema staze ni puta na kojima nisam bar zakoracio samo ako je to bilo mogucno. U tome nisam poznavao straha, umora ni oklevanja. I ta moja luda i nezadrziva radoznalost bila je uzrok mnogih mojih lutanja, gresaka, besmislenih ili naopakih postupaka. Ona je pojela najbolji deo moje snage, ali ona bi se mogla nazvati i mojim junastvom i mojim glavnim opravdanjem; ona bi mogla biti i stvaran osnov moga ponosa, kada bih ja hteo da se ponosim i kad bi to njoj bilo potrebno.


...


Kad posmatramo svet oko sebe, mi vidimo da su ljudi, kao i zivotinje, manje-vise stalno nemirni; kad su budni, oci ih vode na puteve i bespuca, zakoni ih slabo i nesigurno vezuju i obuzdavaju. Povest ljudskog roda, to je neprestana igra tih otimanja i obuzdavanja. To je ono sto sacinjava ovaj cudni i protivrecni ali jos podnosljivi svet koji mi nazivamo svojim.
Naprotiv, stvari koje mi nazivamo mrtvim izgledaju mirne i jednostavne, bar u nasim ocima kratka vida, ne lutaju, ne traze nista za sebe, i sluze nam bez pogovora, ukoliko umemo i mozemo da ih prilagodimo svojim potrebama. Ali, ako se ikad desi da se unutrasnjost takozvanih mrtvih stvari uzbuni i pokrene, sve ce se oko nas, zajedno sa nama, raspasti i pretvoriti u plamen bez pepela i nestati u isparenjima i oblacima, i od ovog sto zovemo nasim svetom nece ostati ni ime, ni iko ziv da ga izgovori.


...


"Sve ima svoje granice." - Kako je jednostavno ponoviti te reci banalne klasicne istine.
Kako lako prihvata tu istinu onaj koji nikad ni u cemu nije osetio potrebu ni pokusao da ide daleko i tako se nije ni mogao naci na nekoj granici. Uostalom, u detinjstvu, dok su covekove snage nerazvijene, pitanje granica i ne postavlja se pred nas, jer se ozbiljno i ne sukobljavamo sa njim; tek sa mladoscu i zrelim godinama pocinju nasi sudari i nasi obracuni sa granicama, a starost i smrt i nisu drugo do poslednje granice nasih granica i naseg trajanja. Tada je i samo nase postojanje, kao takvo, nerazdvojno vezano sa pojmom granice, i to svuda i u svemu. I nasi najveci usponi i 'uspesi' u stvari su samo granice nasih moci i nastojanja, tek obrnuto protumacene i drugim imenom nazvane. Ono sto ponekad u nasem ili tudjem zivotu nazivamo 'vrhunac srece' samo je jedna od tih granica, a nas grob, koji nas pouzdano ceka negde, u zemlji ili u kamenu, poslednja je od nasih granica. Tek kad jednom i njega, zajedno sa nama, nestane u prostoru i secanju, mozemo se nadati da cemo se osloboditi prokletstva granice i uci, valjda, u bezgranicno carstvo nepostojanja.


...


"Gotovo svaki covek nosi svoju tajnu." To ne mora biti netacno mada je malo romanticno kazano. Mozda zaista svaki od nas nosi tako neku tajnu. Necija je manja, necija veca, dublja po smislu i vaznija, necija beznacajnija, a necija kao i da ne postoji. Neko svoju tajnu cuva bolje, neko gore, neko apsolutno i potpuno. I kad bismo umeli tumaciti izraz ljudskog lica, stvarni a skriveni smisao covekovih reci i pokreta, otkrili bismo dosta cudesno lepih i neverovatno strasnih stvari o kojima nasa mudrost i ne sluti, o kojima nikad ne govorimo i ne pisemo. I znali bismo vise, bar nesto vise, nego sto znamo o coveku i njegovim putevima i bespucima.


...


Biva da naidje u ljudskom zivotu trenutak kada se izlaz nigde ne vidi i ne naslucuje, kad covek oseca da je izgubljen, on i sve sto je ikad njegovo bilo ili moglo biti. Tada pritesnjenom i ugrozenom stvorenju ne ostaje do jedna misao, obicna i slaba, ali jedina. I covek se hvata za nju. I misli.
Tako je, izgubljeno je sve i potpuno! Pa ipak postoje, jer mora biti da postoje, na svetu i drugi krajevi, sa drugim ljudima, drugacijim odnosima i uslovima zivota, sa drugim izgledima, pa i sa stvarnim izlazom za onog koji se krece i zivi. Znaci da ne moramo prihvatiti bezizlaznost ovog polozaja kao stvarnu, svudasnju, potpunu i konacnu, ma kako ona izgledala ocigledna.
U toj sumnji u potpunu stvarnost nase nesrece ima zracak nade koji moze biti spasonosan, pokazati nam put ka izlazu i pomoci da donesemo pravu odluku i u trenutku kad sve izgleda izgubljeno.
Nije ta misao sama ona koja nas izbavlja i spasava, nego mogucnost njenog postojanja u nama.


...


"Znakovi pored puta" - Ivo Andric

Nikola Dinić     

            Kome ti bre da je normalan?

"... Normalan. Šta uopšte znači biti normalan? Bolovati od iste bolesti kao i komšija? Ići na ista mesta, gledati iste emisije kao i drugi? Tapšati kad se zavesa spusti, krstiti se kad ono i pop, tući se na utakmicama? Nositi majcu sa likom odbeglog ''heroja''? Ćutati kad i drugi ćute, pričati u glas sa svima? Ubaciti među komšisku živinad kokicu zaraženu ''pernatim'' virusom? Ako to zanači biti normalan onda... Juče sretnem jednog prijatelja, išli smo u isti razred. Kaže, kod mene sve po starom, škole sam završio, vojsku odslužio, još samo da se oženim i nađem posao pa onda...Pa onda, šta? Da upropastiš decu onako kako su tebe upropastili, da eventualno dočekaš peziju pa onda da crkneš kako to već red nalaže? Da redovno posećuješ lekare, da zube pereš samo kad ideš u goste, da glasaš za ''narodnjake''? Da gviriš kroz špijunku i čudiš se ko to komšiji dolazi u ovo nedoba- švalerka ili rođaka? Hm... Da matorce posećuješ samo kad gepek treba napuniti zimnicom, da rodbinu srećeš samo po sahranama, da biješ ženu iz čistog zadovoljstva? Više nije mogao da izdrži.- Šta je bre pičko, misliš da si mnogo pametan, a? -Pametan? Ne, to nikako. Da sam pametan ne bih stojao ovde i sa tobom razglabao o ''suštinskim'' pitanjima. Bistar? To, možda.Realan? Vrlo.Vaspitan? E, u to već možeš da se kladiš. Otišo je bez pozdrava. Ne zameram mu. A, i što bi?On je i dalje normalan, ja nisam.Očigledno..."     

"Ne verujem u Boga sa velikim "B" i, uprkos tome što su toliko opipljivi, ne verujem ni u bogove sa njihovim malim "b". Ne kao stvarne sile vaseljene. Ali verujem u tu kučku od boginje, Ironiju. Ona postoji u svim razdobljima. Vlada ljudima, bogovima i Bogom podjednako.

I ima opak smisao za humor."


~ Den Simons

Милорад Павић

                        Спаваћа соба

"...Драги протомајсторе Јоване,

као што знате, мој отац је најурио неисплаћеног Дамаскина и његове раднике. Вели, неће да плаћа за недовршену кућу. Ко да су они криви. А ни Вас неће више да плаћа, јер "шимшир не расте" – како каже.

Осећам због тога грижу савести, јер за све је крив мој отац. Ко зна где је и шта згрешио. Зато Вам шаљем накнаду трошкова које сте имали, као и новац за Дамаскина и Дамаскинове раднике да платим њихов труд на палати. Једино ви ћете моћи да их пронађете по градилиштима и мога оца раздужите код њих овим новцем. Ја и мој кочијаш нисмо успели да им уђемо у траг. Ако нешто претекне употребите на зидање цркве некоме коме црква од шимшира хоће да расте.

Жао ми је што се све око мог будућег венчања овако неславно завршило. Али погледајте увече: звездано небо и над њим у свемиру огромна свеобухватна мисао...

Ваша као кћи
Атилија..."

"Tvoje doba je presudno. Tebi možda nije. Tvoja prava su izbor, sumnja, znanje, ljubav, kretanje. Tebi, možda, to nisu nikakva prava. Tvoje obaveze su iste. Tebi možda nisu. Drugi su pakao. Ali, i ti si njima. Znanje je dosadno i glupo. Tebi možda nije. Neznanje je još dosadnije i gluplje. Tebi možda nije. Ne postoji nikakvo drugo doba, drugi život, druga prava. Postoji samo ono što činiš sada. Ti možda misliš da postoji posle. Drugi misle da posle ne postoji ništa. Niko nema prava da ti naplaćuje život, da ti preti, da te muči, da te laže i da krije od tebe da moraš da se braniš verom u sebe i ono što voliš, ono što je lično, tvojim imenom i prezimenom i osobnim znacima. Ti možda misliš drugačije. Ako nije kretanje do smrti po sopstvenom izboru, život je tupo tapkanje u mestu do smrti. Ti možda misliš drugačije. To su tvoja prava."

~Dragan Babić

Ni jedan chovjek nije ostrvo sam po sebi cjelina. svaki je chovjek dio kontinenta,dio zemlje. ako grudvu zemlje odnese more-Evrope je manje;kao da je neko odnio posjed tvojih prijatelja ili tvoj. smrt svakog chovjeka smanjuje mene,jer ja sam okruzhen chovjechanstvom,zato nikad ne pitaj za kim zvono zvoni-ono zvoni za tobom. . .
                                                                             Hemingvej (za kim zvono zvoni)