Najveci deo mladosti covek izgubi u nespretnim postupcima. Bilo je ocigledno da ce me moja prijateljica napustiti, konacno i uskoro. Još nisam naucio da postoje dva covecanstva: covecanstvo bogatih i covecanstvo siromašnih. Trebalo mi je, kao i tolikim drugima, dvadeset godina i rat da bih naucio gde mi je mesto i da pitam za cenu stvari pre no što ih se dotaknem, a pogotovu pre no što se za njih vežem.

Za siromaha u ovom svetu postoje samo dva osnovna nacina da crkne, bilo od krajnje ravnodušnosti svojih bližnjih u miru, bilo od ubilacke strasti tih istih u ratu. Ako, pak, pocnu da misle o vama, odmah ti bližnji pomisle na mucenje i ni na šta drugo. Zanimate ih jedino kad ste u krvi, smradovi! Prenšar je, što se toga tice, bio u pravu. Pred neminovnošcu klanice ne razmišlja se mnogo o buducnosti, covek bi samo da u ljubavi provede to malo dana koliko mu je ostalo, jer je to jedini nacin da nekako zaboravi to telo, koje ce mu sutra odrati odozgo do dole.


L.F. Selin

- Ja sam uvek toliko mlad i toliko star koliko i najmladji i najstariji u mom selu.
  Jedni se osmehuju slatko i prosto,jedni lukavo namiguju ocima.
  Jedni imaju suza koje naviru u pobela dana,a drugi suza koje se kriju u tami.
  Svima sam njima potreban,i zato nemam vremena da lupam glavu o onome sto ce tek biti.
  Sa svima sam pojednako star.
                                                            Tagore

Na sceni su trgovinski predstavnici Naroda i grozno se psuju i vredaju.
Zavesa pada i diže se, na šta izvodaci i ne obracaju pažnju i nastavljaju "objašnjavanja".

- Kakve to veze ima što se borim za nepravednu stvar ukoliko to radim iskreno?
- A kakve to, opet, veze ima što sam ja neiskren ukoliko se borim za pravednu stvar?

Tu se pozdravljaju.

Zavesa se spušta i diže.
Oni to primete i onda nastavljaju da se psuju i vredaju.

(Predstava, Prever)

... i odista ako je svet upravu,
    ako su ta muzika po kafanama,
    te zabave,ti Amerikanizovani ljudi,
     zadovoljni tako sitnim stvarima,
    onda sam ja kriv,
    onda sam ja Stepski vuk,
    zivotinja koja je zalutala,
    u tudj,nerazumni svet,
    koja vise ne nalazi svoju postojbinu,
    vazduh , hranu..."

                         Herman Hese

"... U takvim trenucima pasa nije skrivao svoju odvratnost prema Bosni i Bosancima.Rodjen u Carigradu, dvorski covjek, on je svoje naimenovanje za bosanskog valiju smatrao uspjelom protivnickom intrigom i nesrecom koju valja mudro podnijeti.
On je prezirao te Bosance, muslimane, neuke, surove, nevjerovatno ogranicene ljude, sto tako svecano i s toliko vaznosti govore svoje gluposti.Prezirao je Srbe, cupavu, mrku,fanatizovanu raju,sto se tako bezumno bore protiv starih i velikih institucija i slijepo srcu u smrt, gubeci za puste snove i lagarije "lijepi zivot", kako ga je on zvao.Prezirao je ponizne Jevreje, bradate popove i lukave fratre, kao svijet bez casti i dostojanstva.I jednom je , poslije neke fratarske deputacije, rekao svom cehaji:
-Kad propadne i potone sav svijet i sve drzave, vjeruj, ovi ce fratri plivati , kao zejtin, po vrhu.
On je mrzio svu tu zemlju , mracnu i gorovitu, s rasrganim pejzazom i ludom klimom, kao i njene stanovnike , vjecno zavadjene i nemirne, jer mu je bilo odvratno sve sto je glasno, ostro i neumjereno.Volio je miran rad u kolotecini i umjerene slasti i uzivanja, koja je obozavao.Pokatkad bi svu noc sanjao more, puno bijelih jedara, a sutra bi onda dvostruko mrzio plecate i brkate Bosnjake oko sebe i silovite linije planina iznad Travnika , koje su mu zatvarale vidik. Potajno je radio preko prijatelja , u Carigradu, da se vrati na staro mjesto.On nije tacno znao ni zamasaj ni velicinu ovog ustanka, ali je znao da se s ovom bosanskom vojskom ne da mnogo uciniti. I zato je racunao ili da olako razbije Srbe, ili da, otezuci pohod, doceka jesen kad se vojske vracaju kucama.A preko zime se nadao da ce njegova stvar u Carigradu uspjeti i da ce se srecno rijesiti i Bosne i ratovanja..."



' Za logorovanja ' Ivo Andric

Molim vas gospodina Prodanovića. Vi ste? Ovde Aksentije Topalović. Želeo bih da prijavim jednu stvar. Znate, ja znam ko je ubio onog radnika na putu iz Zemuna. To su uradili moj sin i moj unuk. Da, oni! Pre četiri dana su ga zgazili kolima, a onda su ga odneli i zakopali ... Da, ovde su. Zadržaću ih, gospodine Prodanoviću. Vi znate da će ih Aksentije zadržati. Samo požurite. Dovedite što više ljudi, ovo su životinje. Do viđenja, gospodine Prodanoviću! (Spusti slušalicu i brzo odlazi do vrata. Preteći drži dleto obema rukama. Štake je naslonio uz vrata.) Ko pokuša da pobegne, iseću ga na komadiće! Opominjem vas da mirujete ... Vi ćete moga oca da izbacujete ko kantu đubreta. Dušmani. Bando. Ubice. Zlikovci. Hajde, kad ste takvi junaci, udarite na mene, pa da vam malo prospem crevca! Šta je? Kreč? Usrali ste se? Imate hrabrosti da udarite samo na starog i nemoćnog čoveka. Što ne krenete na mene? Ej, bre, pobiću vas na spavanju ko mačiće ... (Milutin i Laki se smeju, odmahuju rukama. Aksentije bezvoljno tresne dleto o pod.) Uvek upropastim stvar s Prodanovićem ... Kad sam blesav... Nikako da zaboravim da on više nije žandarmerijski kapetan i da ovo više nije njegov kvart... Ali drugi put ću vas prijaviti na pravo mesto, pravom čoveku. Čuo sam da sin Prodanovića radi na istom mestu.

“…Sva iskusenja, sva ispastanja i sve patnje u zivotu mogu se meriti snagom i duzinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo podrucje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve belezi i ispisuje, a racun se placa nocu, na velikim, mracnim i vrelim poljima nesanice. Ali tu se i sve resava i brise, konacno i nepovratno. Svaka preboljena patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena....”

“…Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu da cekam. Da, niceg nije bilo i niceg nema, jasnog i sigurnog, ali nista nije ni izgubljeno ili iskljuceno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolecni vetric, suncevih odblesaka na metalu i u vodu, praznih sedista u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogucnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda moze javiti Jelena, zena koje nema. Samo da ne prestanem da je iscekujem!”

Jelena, zena koje nema
Ivo Andric

Žena je sve teže išla, oni su je vukli očima, u mislima požurivali: još malo! Ali ona nije mogla da požuri. Počela je da se osvrće. Potpuno iscrpena, zaljuljala se i pokleknula na žutoj litici pješčara kao umorna bijela ptica, pa se ponovo uspravila i zakoračila uz klisku uzbrdicu.

Oko nje su se dizali jedva vidljivi puhori kamene prašine od metaka koji su za njom zviždali. Najednom je žena posrnula jače, pala na koljena, trenutak ostala tako, uspravljena tijela i neprirodno uzdignute glave, pa se naglo srušila. Ostala je bijela mrlja na žućkastoj litici, zgrčena nad nečim što nije ispuštala, mrtva, na bijegu između kuće koju je pokušala da sačuva i šume u kojoj je htjela da spase život kad je kuća uništena.

Njom mrtvom oživio je pješčar novom tugom.

Surova igra je završena.




Mesa Selimovic

Prekriven srećnim talasom spokoja Sabahudin potonu u nježno more sna cijelim svojim ustreptalim pubertetskim bićem, svakom mišlju i svakim drhtavim damarom: ostade za njim, u svijetu bivše jave, gusti faktički dan propalog izleta, mučna noćna konferencija s borbenom pjesmom i očev svirepi nauk: "Nema ničeg izvan materijalnog svijeta!" Sada je pred njegovim svevidećim okom sna lelujalo vlažno lice Doli Bel, njena rumena napukla gornja usna, bijela i meka nagota ramene jabuke i tu, iznad nje, modra vratna žila što se penje sitnoj školjci uha. Dok mu milina sanovnih slika širi usnule usne Sabahudin je, vječito budnim zrnom moždanog svjetla, svjestan postelje u kojoj leži, sobe u kojoj spava zajedno sa braćom, niskog prozora i tankog zida što ga dijeli od dvorišta u kome, istinski, počiva ovo isto lice što leluja njegovim snom: sanja — i zna da sanja! — kako polaže poljubac u kut njene vlažne usne. Ono se vazda

Svaka knjiga je prizor tisine. Ona je opipljiv predmet koji se moze podici, spustiti, otvoriti i zatvoriti, a reci u njoj predstavljaju mnoge mesece, ako ne imnoge godine, samoce jednog coveka, tako da bi se moglo reci da se covek, sa svakom procitanom recju u knjizi, suocava s jednim delicem te samoce. Covek sedi sam u sobi i pise Bez obzira na to govori li knjiga o usamljenosti ili o druzenju, ona je nuzno proizvnod samoce. Kad O. sedi u sobi i prevodi tudju knjigu, to je kao da ulazi u samocu tog coveka i prisvaja je za sebe. No to je, naravno, nemoguce. Jer kad se samoca jednom narusi, kad je prisvoji neko drugi, to vise nije samoca, vec neka vrsta druzenja. Cak i ako je u sobi samo jedan covek, ipak su tu dvojica. O. zamislja sebe kao neku vrstu tog drugog coveka, koji i jeste i nije tu,i cija knjiga i jeste i nije indenticna onoj koju on prevodi. Zato je, kaze sebi, moguce u istom trenutku i biti sam i ne biti sam.
Pol Oster- ,,Otkrivanje samoce,,