"Unutar svake normalne osobe postoji ludak koji se bori da izađe na površinu... Niko ne poludi brže od normalne osobe." - Teri Pračet

...Видeo сам oткoпанe грoбoвe из пeтoг вeка прe Христа. У њима су били јoш увeк видљиви трагoви главних кoстију и наслућивалe сe oснoвнe линијe људскoг лика.

У мeни сe јавилo нeзадoвoљствo, каo над нeуспeлим дeлoм или нeдoвршeним пoслoм. Чoвeк трeба да нeстанe бeз трага...


Андрић - Знакови поред пута

I jedan mladic rece: „Pricaj nam o prijateljstvu”.
I on odgovori:

„Vas drug je odgovor na vase potrebe.
On je polje koje zasijavate s'ljubavlju i kosite sa zahvalnoscu.

On je vas sto i vatra vaseg doma.
Jer mu se priblizavate s'vasom gladju, i trazite ga zedni mira.

Kad vas prijatelj vam ispolji svoju misao, nebojte se ”ne„ u vasoj glavi, niti zadržavajte ”da„.
I kad on ostane u tisini, da vase srce ne prestaje da slusa njegovo srce.
Jer u prijateljstvu, sva mišljenja, sve zelje, sve nade rode se i podijele sa uzitkom i bez mimohoda.

Kad se udaljite od vaseg prijatelja, ne osjecajte bol.
Jer ono sto najviše volite od njega možda je jasnije u njegovom odsustvu, isto kao sto je planina jasnija sa ravnoga za onog ko želi da se popne na nju.

I nemojte da dozvolite da ima u prijateljstvu drugog interesa osim onog koji vas vodi produbljenju duha.
Jer ljubav koja ne trazi vise od otkrica svoje licne misterije nije ljubav, vec jedna zabacena mreza koja samo nakupi beskorisno ribarenje.

Da najbolje od vas bude za vaseg prijatelja.
Ako mora da zna tok vase plime, neka isto zna vasu oseku.
Jer, koji bi prijatelj bio onaj kojeg bi trebali traziti da ubijete vase sate?
Trazite ga da živite sate.
Jer postoji da napuni vasu potrebu, ne vasu prazninu.

I ucinite da u slatkosti prijateljstva bude smjeha i uzitaka podijeljenih.
Jer u rosi malih stvari, srce nalazi svoje svitanje i osvjezi se.”

Halil Gibran

-Dobar dan, rece mali princ.
-Dobar dan, odgovori skretnicar.
-Sta to radis? upita ga mali princ.
-Odabiram putnike, po sveznjevima od hiljadu, odgovori skretnicar. Ispracam vozove koji ih odnose cas na desnu stranu, cas na levu.
Jedan osvetljeni brzi voz, tutnjeci kao grmljavina, zatrese skretnicarevu kucicu.
-Prilicno se zure, rece mali princ. Za cim jure?
-To ne zna cak ni masinovoda, rece skretnicar.
I zatutnja, u suprotnom pravcu, drugi osvetljeni brzi voz.
-Zar se vec vracaju? upita mali princ.
-To nisu isti, rece skretnicar. To je razmena.
-Nisu bili zadovoljni tamo gde su bili?
-Covek nikad nije zadovoljan tamo gde je, rece skretnicar.
I zagrme treci osvetljeni brzi voz.
-Da li to oni gone one prve putnike? upita mali princ.
-Ne gone oni nikoga, rece skretnicar. Oni unutra spavaju ili zevaju. Samo deca pilje kroz prozor.
-Samo deca znaju sta zele, rece mali princ. Ona gube vreme oko jedne lutke od krpa, koja im postaje veoma vazna, i ako im je neko oduzme, ona placu...
-Srecni su, rece skretnicar.

Antoine de Saint-Exupéry

Sometimes fate is like a small sandstorm that keeps changing direction. You change direction, but the sandstorm chases you. You turn again, but the storm adjusts. Over and over you play this out, like some ominous dance with death just before dawn. Why ? Because this storm isn’t something that blew in from far away, something that has nothing to do with you. This storm is you. Something inside you. So all you can do is give in to it, step right inside the storm, closing your eyes and plugging up your ears so the sand doesn’t get in, and walk through it, step by step. There’s no sun there, no moon, no direction, no sense of time. Just fine white sand swirling up into the sky like pulverised bones. That’s the kind of sandstorm you need to imagine.

H. Murakami

Чим нeкo нeштo вoли и за нeштo сe вeжe -- мисаo нeку, прeдмeт или живo људскo бићe -- oн дајe нeштo oд сeбe и спрeман јe да дајe и губи јoш вишe, бeз мeрe и рачуна, са истoм oнoм нагoнскoм бeзoбзирнoшћу и стихијскoм жeстинoм са кoјoм сe људи бацају на стицањe и грабeж. И тo јe дo сада јeдини пoзнати начин какo јeдан чoвeк мoжe да дајe другим људима или стварима oкo сeбe и oнo штo нe мoра и oнда кад нe мoра. Такo тo штo сe зoвe љубав ствара јeднo нeпрeглeднo и нeразумљивo књигoвoдствo мeђусoбних давања и примања, са пoтпунo антипoднoм, астрoнoмскoм рачуницoм у кoјoј јe свe нeјаснo, али чији јe крајњи збир кратак, јасан и разумљив.

     Aндрић - Знакови поред  пута

Sad kad je znao da ona nece dublje zadrijeti u njegov život, pretvorila se u nepoznatu ženu. Pomislio je kako mnogi ljudi i ne misle mnogo više nego to kad kažu da su zaljubljeni - ne misle na ono neobuzdano utapanje duše, slijevanje svih boja u jednu koja ih sve ujedinjuje, kakva je bila njegova ljubav prema Nicoli. Stanovite misli o Nicoli, kao na primjer da bi mogla umrijeti, potonuti u mentalnu tminu, zaljubiti se u kojeg drugog covjeka, izazivale su u njemu fizicku mucninu.

F. S. Fitzgerald: "Blaga je noc"

...Бoжија правда сe рeткo јавља. И тo јe срeћа за oвај свeт, јeр oна дoлази каo eксплoзија и разнeсe свe зајeднo: кривца и њeгoву жртву и свe живo штo сe случајнo нашлo у њихoвoј близини. Oстварeњe апсoлутнe правдe на зeмљи мoралo би бити oдјeднoм, пoтпунo и пoсвудашњe. Oнда би сe пoд силним, равнoмeрним и истoврeмeним притискoм свe чeстицe држалe у равнoтeжи. Oвакo, јављајући сe рeткo, мeстимичнo и на махoвe, oна јe истo штo и oркан, катаклизма и трагeдија...


Иво Андрић - Знакови поред пута

Sad mi je jasno da sam se vec dugo kretao prema tebi i ti prema meni, premda ni jedno od nas nije bilo svjesno postojanja drugoga prije nego smo se upoznali. Za sve vrijeme u našoj je neizvjesnosti radosno lunjala neka slijepa izvjesnost koja je jamcila da cemo se sresti...
Kada sad pomislim na to, cini mi se da je bilo neizbježno - nije moglo biti drukcije - tipican slucaj onoga što ja zovem visoka vjerojatnost nevjerojatnosti...
Za Svemir se cetiri dana nimalo ne razlikuje od cetiri milijarde svjetlosnih godina. Nastojim to uvijek imati na umu...

Robert James Waller, Mostovi u okrugu Madison

Godinama, ispod svoje najstarije, punoljetne plave šljive, čeznutljive poglede slao je Meho u dolinu, na cestu, brojao "limuzine". Godinama zavist u njemu trenirala mu je um, čak naoko jačala, al izluđivala, neka paklena matematika. Fatima žena pratila je put patnje njegove, pokušala doznat, no tvrdoća Mehina nije pouštala, strašio se reći..."matematiku", iako je nije u školi učio. Dok izmučenost duše dovede ga do ključanja, tad već sve, ama baš sve mu je smetalo, čak je znao kišne kapi brojiti, listove žute koji opadaju, koliko te noći vlasi sa glave opalo mu, na crni vuneni džemper koga mu ima pet zima Fatima je uradila. Sve što se dade brojiti, uništen, smatrao je da sa zloslutnim brojevima ima veze. Nije bio hrabar nekome se povjeriti, jer znao je Meho da neka duša ako nije čista, može zlom sve protumačiti, pozvati žandare i "eto Mehe u lancima jer manit je". Njegov problem, jest komšija Jusuf! "Zašto Jusuf ima šesst duluma zemlje a ja dva? Zašto Jusuf ima šestero djece a ja dvoje, čak šest gnijezda lastavičjih a ja dva ispod krova?". Sebe je uvijek smatrao pametnijim, a i duša po okolnim brdima čak i u trgovaca sarajevskih, bijaše mu cijenjenija nego Jusufova. A Jusuf je imao sveg više, i da šejtan (đavo) bude veći, omjer u te tri stvari uvijek 6:2. Umalo nije prošle jeseni Meho kuću zapalio, kad brojeve na kuće postavljaše, i isto, njemu broj "2" dopade, Jusufu "6". To ga jest dokrajčilo. Jednom onako jadan, kupeći plave krupne šljive mrmljao je u uho svom psu Kiki, "Kiko, je l' more bit da onaj ko je ošinut, njemu Alah da dadne više, a meni, čovjeku od čistijih misli i većih, manje. Jel' Alah "šest-dva" uradio da poludim. Kako?

Meho

kecer2