A kad mi dodje da prsne glava
o mog zivota hridovit kraj,
najlepsi san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz nistavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se zelje tu da probude,
dusine zice sve da progude,
zadivicemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

"A željeti snagu i bezosjećajnost,znači svetiti se sebi zbog razočarenja.
I onda,to nije izlaz,to je dizanje ruku od svega što čovjek može da bude.
Odricanje svih obzira je prastari strah,davna suština ljudskog bića koje želi moć,jer se boji."

Meša Selimović  "Derviš i smrt"

Odjebi,JNA...Dao sam ti jednu dobru godinu zivota...Najbolju,mozda...Veliki Vracevi Medicine rascepe grudi kao narandzu i spuste novo srce u njih (pazljivo,zatvorenih saka,kao da vracaju vrapcica u gnezdo),razdvoje skalpelom svetlo od tame u mutnom jezgru zenice,bajaju,pokrenu nepokretno,cudotvore na ljudima,pa opet,ni oni ne mogu da mi vrate moju otrgnutu devetnaestu...Nikad vise...Ali...Proklet da sam...Ja sam bar imao dvadesetu.Dvadeset prvu.Ijos neke dvadeset-tridesete...Za razliku od decaka na cije crno uokvirene fotografije svakodnevno nailazim na predzadnjim stranicama stampe...Oni ostadose negde u devetnaestoj...Zaljubljeni...Zaigrani...Zbunjeni...Ne dospevsi da svoje olovne vojnike razdvoje od olovnih zrna,koje su im Zli Starci tako bezboznicki podmetnuli u dzepove...Ne,Brate Kaine,ne zovi me u polje...Ne mami me,zalud,da prosetamo minskim poljem,moj gresni sivomaslinasti brate...Poturi nekog drugog Dobrovoljca na branike svoje nesposobnosti...Okaci nekog drugog Dobrovoljca na branike svoje nesposobnosti...Okaci drugu metu na svoje kartonske bedeme...Nema Mojih u ovom Ratu Nasih...Ma,znam...''Ne moze to tek tako''...Cicak Izdaje se kaci na sve strane.I meni ce ga vec neki mangup prilepiti na ledja,onako u prolazu,tapsuci me po ramenu,onako prijateljski...Razmisljao sam otome...Koga izdati kad mi ostane da biram izmedju nas dvoje?...I,zalim...Ali prestar sam da bih izdao sebe,jos jednom...Zato odjebi,JNA...Dosta je bilo...

Dj. Balasevic-  Jedan od Onih Zivota...

Revolucija



Pre nego što pojedeš sopstvenu decu,

dobro se najedeš tuđe!

Ne laži da si jedino rešenje,

idi to pričaj onima

koji istoriju mere svojim životom

Ja nisam od onih koji su u stanju da satima i satima pričaju o sočnim
                plodovima iz komšijskih bašti (takve breskve više ne rastu...), vešto
                prepravljenim ocenama u dnevniku ili o "jadnom malom gušteru
                sakrivenom u kutiji za šećer, a onda je mama htela da skuva kafu". Uvek
                sam radije gledao ispred sebe nego iza sebe. Možda sam za takve priče još
                premlad (tek mi je dvadesetdeveta), a mžzda je sve to ipak zato što u mom
                detinjstvu i nije bilo takvih detalja. Uvek sam bio mirno i povučeno dete.

 
   ...Što se, pak, tiče moje diobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima.. Ja samo vjerujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dijele na dvije kategorije: na nižu (na obične), to jest, takoreći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu riječ.
   
    Tu, razumije se, postoji beskonačno mnogo podjela, ali lične crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
         Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...
   
   ... Prva kategorija je uvijek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...

                                                (Fjodor M. Dostojevski - Zločin i kazna)

Tog svezeg avgustovskog jutra,
Dok je sunce stidno virilo iza brega,
Na rekom pokvasenom pesku stajala je sreca moja,
Mlada,jos pospana,tako prelepa kao snop duginih boja.

Gledajuci je tako nevinu i smernu,
Reci u grlu zarobljene behu,
Ali pogled njen je kao bezbroj i reci i slika,
Ona je sve,ona je smisao,ona je prva i poslednja prilika.

Obavijena velom od vetrom razduvanog peska,
Okupana svezinom jutarnjeg zraka i rose,
prislonivsi svoje mlado telo uz mene,
dobio sam najlepsi poklon koji zivot moze da donese.

...Čekati. To je bila prva lekcija koju sam naučila o ljubavi. Dan se zavuče u nedogled, praviš hiljade planova, zamišljaš sve moguće razgovore, odlučuješ promeniti svoje ponašanje u određenim stvarima - i postaješ sve nestrpljiviji, ćežnjiviji, sve dok voljeni ne dođe.
A onda više ne znaš šta bi rekao. Ti sati čekanja pretvorili su se u napetost, napetost je prešla u strah, a strah čini da nas je sramota izraziti osećaje. ...

P. Coelho - Veronika decide morrer

Istinito i lepo