Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спасоносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше "пред лицем" Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија.

У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13—35).

По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији, проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече.

Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука стиже у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. То се догодило у време Другог путовања светога Павла. Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији (Д. Ап. 20, 6), проповедајући и ширећи хришћанство.

Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. Не напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава).

Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога свега. У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола. У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше "први очевидци и слуге речи". (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.

После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. Не прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по други пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени; јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4,6.10).

Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.

У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији, рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом.

Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог.

У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано. У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја.

Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама.

Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу — живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин.

Текст преузет из књиге:
Преподобни Јустин Ћелијски,
"ЖИТИЈА СВЕТИХ

Evo da posaljem i ikonu SV. LUKE
Da uoblicimo sve

sveti nil sinajski: kada budemo slusali sebe - tada necemo osudjivti druge, jeru namasamima mnogo je onoga za sta druge osudjujemo. 19. i 20. april, kapi zive vode.

Чуда светог Василија



Преко стотину чуда забележили су острошки монаси само у последње време и она се чувају у рукописној збирци манастира Острога, нека су и објављена. Нека од ових објављених чуда, која је средио јеромонах Иринеј Гавриловић, и ми овде објављујемо, а остала доставио је прота Васо Ивошевић.

***

У фебруару 1942. године, за време бомбардовања манастира Острога, једна граната из брдског топа немачког удари у камени зид изнад Горњег манастира, разби врата на црквици Часног Крста, али, за чудо, том приликом не експлодира. Граната се од пада разбила на двоје, упаљач је пао на једну, а барутно пуњење на Другу страну црквеног каменог пода. Стручним испитивањем доцније утврђено је да је граната била сасвим исправна и као таква требала је да експлодира. Очигледно је свима да Светитељ то није допустио, јер би тиме била нанета велика штета светој цркви и његовој испосници. Ова граната се и данас чува цела у Горњем манастиру.

***

Један занатлија из околине Никшића беше се тешко разболео. Лекари на прегледу установише да је парализа у пуном стадијуму. Од тога није било лека. Човек се био сав склупчао. Родбина га саветоваше да пође у Острог Светом Василију, али је он то одмах одбио, јер беше атеиста, неверник. После извесног времена, јави му се Свети Василије у сну и позва га да дође к њему у Острог па ће га он исцелити. Пошто дуго поразмисли, овај човек најзад одлучи, и пристаде да га понесу у манастир. Дошавши у манастир он се исповеди и ону ноћ преноћи под кивотом Светитељевим, где су му читали молитве. После краћег времена сасвим је оздравио, и из захвалности према Светом Василију своме најстаријем сину дао је име Василије.

***

Месеца септембра 1956. године дође на поклоњење Св. Василију Драго Џабаркапа из села Вруље, код Пљеваља, и исприча: "Пре две године био сам много болестан од стомака. Обраћао сам се лекарима у Пљевљима, Пријепољу и Сарајеву. Лекари су били у недоумици у погледу моје болести. На крају су открили да је по среди чир у стомаку. После свега, лекари су ми предложили да дођем у болницу и да тамо одлежим 20 дана, а потом ће ме по писменој сагласности мојој и мојих родитеља, оперисати. Упркос тешким боловима који су сваког часа бивали неподношљивији, на операцију нисам пристао. Отишао сам кући. Чим сам дошао кући легао сам у постељу, од које се нисам никуд могао макнути. Исте године, у марту месецу, налазећи се у болесничкој постељи, уснио сам један необичан сан. Наиме сањам да путујем једним путем, мени уопште непознатим. Због непознатости пута беше ме ухватио велики страх, који се удвостручи, када са тог пута скренух ка једној малој пећини, која беше испуњена мраком. Изненада, у њој се појави један /мени непознат/ човек, и запита ме: Зашто плачеш? Ја му одговорих да ме је страх, јер немам никога са мном. Тада ми он рече да пођем с њим. И ја пођем. Путујући с њим, дођох до једних малих врата, која беху затворена. Непознати човек их отвори и ми обојица уђосмо унутра. Просторија беше лепа и врло светла, мада нигде лампу нисам видео. Тада ми он рече: "Овде ћеш ти ноћити. Ово је дом Светог Василија". После ових речи ја се пренем из сна, дубоко потресен оним што сам снио. Сан сам одмах испричао својим родитељима, који се сагласише да одмах пођем у Острог. Тако се ја са мајком, мада тешко болестан и исцрпљен, упутим по први пут у Острог. У Острогу сам преноћио код Свеца две ноћи, уз свакодневно читање молитава. Мени одмах буде боље и после два дана, ја готово потпуно здрав, пођем весео, и здрав, својој кући. А радост мојих родитеља била је безгранична. Из захвалности светом оцу Василију на исцељењу, дошао сам и ове године са својим ујаком Дашом Цмиљанићем и мајком Миљом. Увек се молим Богу и Светом Василију да ме и даље чува, мене и све моје, од сваке напасти".

***

Месеца августа 1957. године, доведоше у Горњи манастир тешко болесну невесту, која боловаше дуже времена, по имену Лену Јунчај, из села Друме (Тузи). Довео ју је њен муж Лека и девер Нуа. Толико је била болесна, да су је са жељезничке станице Острог њен муж и девер са много тешкоћа и напора изнели до манастира. По доласку у Горњи манастир, одмах су ушли у цркву и приступили ћивоту Светог Василија. Замолили су да се болесници очита молитва за оздрављење, што им је одмах удовољено. По очитаној молитви, замолили су да њиxова болесница остане мало и да одлежи код светог кивота. И то им је било допуштено. Болесница је заспала код светог ћивота и спавала је близу два сата. Затим су је пробудили и пошли своме дому. Болесница се очигледно осећала боље. По доласку својој кући, болесница је нагло почела осећати придолазак здравља и ускоро потпуно оздравила. После неколико дана, од њеног девера, који је био писменији од мужа болеснице, стигло је писмо у коме Нуа извештава да је његова снаха потпуно оздравила. Сви они благодаре Богу и Светом Василију.

***

Вера Ј., млада девојка из околине Бара, по занимању службеница, изненадно се разболела 1950. године, од неког тешког нервног растројства и као таква није била способна низакакав посао. Забринути родитељи водили су је лекарима на све стране и тражили помоћ од најбољих специјалиста-невролога на клиникама у Београду и Загребу, али, нажалост, без успеха. Њено здравствено стање из дана у дан нагло се погоршавало. Када је већ била изгубљена свака нада да ће девојка икада оздравити, мајка је одлучила да је, кријући од комшија, доведе у Острог, и да тамо потражи лека. На пут је кренула почетком зиме исте године. Са великом муком су изашли од Доњег до Горњег манастира. Девојку је захватила нека изнемоглост и трзала се као бесомучна, у намери да се врати натраг. Уз велике напоре довели су је до Горњег манастира, где јој је чувар ћивота прочитао молитву, намењену за оздрављење оваквих болесника. Ту ноћ преноћили су у Горњем манастиру. Сутрадан, девојка је осванула потпуно здрава, на велико изненађење и радост своје мајке и свих присутних. Вратила се весела и лака својој кући, и кроз неколико дана наставила је свој ранији службенички посао.

***

Радомир Пантовић из села Градца, 13. јула 1961. године, у Горњем манастиру, исприча овакав свој случај. "Године 1929. био сам тешко оболео. Услед те болести изгубио сам и моћ говора. Сви напори да се излечим и да ми се говор поврати, били су узалудни. Тада се мој отац реши да ме води у Острог. Уз велики труд мога оца и уз моје невоље, стигли смо у Горњи манастир, где смо приступили Свецу. Ту ми је калуђер читао молитву. После молитве остао сам да мало заспим у цркви. Легао сам и заспао. Када сам се пробудио, био сам потпуно здрав. Ништа нисам осећао да ме боли и, на моју велику радост, могао сам да говорим. Не мало били су изненађени калуђер и мој отац, и други који су ту били присутни. После тога, сви заједнички заблагодарисмо Богу и Светом Василију, који ми подари исцељење. Са својим оцем, вратих се кући здрав и весео. Следеће године дошао сам да се захвалим Светитељу, што и сада, после десет година, чиним, и чинићу док сам год у животу и будем у могућности. Долазићу у Острог, на поклоњење и захвалност великом чудотворцу, Светом Василију".

***

У летњим месецима, много побожног народа долази у манастир Острог на поклоњење Светом Василију. А 4. августа 1961. године дошао је на поклоњење и Славко Јовановић из Сарајева те исприча истинити догађај исцељења његовог брата. - "Мој брат, прича Славко, по имену Радивоје, бјеше тежак умни болесник. Стварно и формално био је луд. Болест га је снашла негдје 1948. године. У сарајевској болници провео је око 5-6 мјесеци, али без икаквог побољшања и наде за оздрављење. Моји родитељи намисле да га изведу из болнице и да га доведу овдје у Острог, код Светог Василија. Иако тамошњим љекарима то није било по вољи, ипак су га отпустили. Можда им је било и драго што ће се, ма и за краће вријеме, ослободити једног тешког болесника. Моји родитељи, болесног брата везана поведу у Острог, вјерујући да ће ту наћи исцјељења. Када су га довели овдје у Горњи манастир, крај ћивота Светог Василија, очитано му је масло, послије којег му је одмах било боље. Са руку су му скинули конопце и сљедећег дана вратили су се кући радосни, благодарећи Светом Василију који му подари здравље и исцјељење. Када су стигли кући, у наше мјесто Зубач (код Сарајева), сви мјештани и својте били су не мало изненађени видећи Радивоја здрава и свјесна. Радивоје се послије и оженио и сада има своју породицу. Он сада ради столарски посао. Непрекидно слави и хвали Бога и Његовог угодника, Светог Василија Острошког". Тако, и сада задивљен тим чудним делом Божјим, заврши своју повест Славко Јовановић.

***

Сваке године, бар једанпут годишње, у Острогу се може видети један млад човек, високо образован, запослен као правник у једном великом предузећу, где журно хита Горњем манастиру, да заблагодари Светом Василију за своје исцељење. Ево шта прича он, Божидар Челебић, из Београда. - "Почетком 1961. године тешко сам оболео од једне тешке болести. Лечен сам у болници пуна 4 месеца, али без успеха и са мало наде на оздрављење. У време док сам лежао у болници и борио се са тешком болешћу, мој друг Александар Џ. по жељи моје дубоко верујуће мајке, дошао је у манастир Острог и ту, за моје оздрављење, свршио освећење масла. У исто време када је свршавао освећење масла за мене, осетио сам неку чудну лакоћу и побољшање здравља. Ускоро сам, на опште изненађење лекара, затражио отпуштање из болнице. У своме захтеву био сам врло упоран тако да су лекари морали удовољити мојој жељи, мада су веровали да ћу дуго живети. Данас сам са мојим колегом Александром дошао у Острог да се помолим Богу и захвалим Светом Василију што сам потпуно здрав", заврши Божидар Челебић.

***

Многи поклоници који нису у могућности да доведу своје болеснике ћивоту Светитеља, доносе њихову одећу и остављају је под ћивот Светитеља, да ту преноћи бар једну ноћ. Поред одеће, доносе и храну, најчешће шећер, и поступају на исти начин. Том приликом, чувар ћивота прочита молитву над дотичним предметима. Приликом повратка, освећене ствари узимају са собом и носе их болесницима, верујући да ће им и на овај начин Свети Василије помоћи. И заиста помаже, што ће се видети из следећег случаја. Дана 15. августа 1962. године, у Горњем манастиру, Божидар Шијаковић са својом женом, Славком, исприча следеће: "Наш син Видомир, био је тешко болестан од неке болести главе, од које је страховито патио пуне две године. За то време тражили смо лека код многих лекара и обишли многе болнице. Лекари су му давали разне лекове и инјекције, али све је било без користи. Главобоље није нестајало. Претпрошле године, мајка моје жене, Илинка Новаковић, пође за Острог да се поклони и помоли Светом Василију. Том приликом дали смо јој килограм шећера у коцкама да стави под ћивот Светога Василија и да се на истоме очита молитва за здравље Видомирово, што је она и учинила. Када се вратила кући донела нам је поменути шећер. Тај шећер ми смо неколико дана давали Видомиру, верујући да ће му, као ствар освећена у Острогу, помоћи. Не знамо како и на који начин, али знамо: када је тај шећер појео, он је потпуно оздравио и од тада до данас глава га никада више није заболела. Дошли смо да заблагодаримо Богу и Светом Василију што нам је исцелио сина".

***

Месеца децембра 1962. године, ћивоту Светог Василија приступи Н. Н. из Бара са својом старом мајком. Н. Н. замоли свештеномонаха, чувара светог ћивота, да му прочита молитву за здравље. По завршеној молитви, човек, чије је лице изражавало унутрашњу патњу и неко чудно узнемирење, са приметним сузама на лицу, обрати се свештеномонаху, речима: "Оче, ја сам древна пијаница. Све што зарадим потрошим за пиће. Поред тога живим неуредним, прљавим животом. Ничије савете нити уважавам нити прихватам. Прекјуче сам са таквог пута дошао кући, пред сам мрак и одмах сам легао да спавам. У току ноћи да ли је то био сан или јава, то вам не могу објаснити, пред очи ми изађе лик, за који разумедох да је Свети Василије, па ми прекорним речима рече: "Зашто то радиш? Зашто живиш таквим животом? Зашто се не поправиш?" Затим ми рече: "Поћи у манастир Острог и код мог ћивота дај обећање да више нећеш пити и неуредно живети!" Потом прилика ишчезе. Од тада до данас тај лик и те речи не скидају ми се са ума, нити имам мира. Нешто ме непрекидно гони и непрекидно шапће: иди, изврши што ти је наређено. Више нисам могао издржати, и ево, дошао сам да се помолим Богу и поклоним Светом Василију и да овде дам обећање да се више никада нећу опијанити и да ћу живети честитим животом. Дозволите ми оче, да вам још нешто кажем, додаде Н. Н.: Када сам у своме дому донео одлуку да пођем у Острог и дам овај свечани завет, осетио сам неку радост и неку снагу да то не могу ни сада исказати. И још нешто да вам кажем оче: Мојој одлуци, да пођем у Острог, највише се изненадила и обрадовала моја мајка, која је са сузама у очима клекнула на колена и говорила: "Слава Ти и хвала, велики Острошки Свече, када си се смиловао и погледао на мој дом". - Одлазећи из Острога Н. Н. је отишао као други човек. Радост је заменила тугу, а душевни мир, узнемирење. Приликом поздрава при растанку Н. Н. је рекао: "Од данас, ја и мој дом, славићемо Бога и Светога Василија, како будемо знали и умели, молићемо се да нам Господ буде у помоћи и да нас чува од свакога зла".



6. маја 1964. године. муслимани Асиб Гушо и Шевка Зајко доведоше тешко болесну. такође муслиманку, Фатиму. Фатима је била тежак болесник. Од неких страховитих грчева у целом телу патила је пуних пет година. Болови су је бацали у несвест те је у тим мукама викала, ружила и своје најмилије. За тих пет година тешке болести, која је прелазила у лудило, са болесницом су обишли све лекаре, врачаре и траваре, али лека и помоћи није било. Чули су за исцељења од таквих болести у Острогу, па су болесну Фатиму њен рођак Асиб и комшиница Шевка довели у Горњи манастир. Када су је довели пред цркву у којој лежи тело Светог Василија, болесница је из гласа викала" Нећу тамо да улазим". То је поновила неколико пута, уз лудачке трзаје да се врати назад. Чувар ћивота отворио им је цркву, мало касније и ћивот Светог Василија, и помогао да болесницу приведу Светитељу. Са великом муком у томе се на крају и успело. Родбини болеснице пошло је за руком да је убеде и да целива Светитеља, што је она и учинила. У том тренутку њу снађе неко ужасно грчење и дрхтање, да је то било страшно и гледати. Пошто се мало смирила, болесници је прочитана молитва. По свршеној молитви њу тек тада ухвати нека језива мука и трзаји, од којих је спопаде такво знојење, да је за кратко време била сва мокра. То стање не потраја дуго. Неочекивано, на очиглед свих нас, њу изненадно обузе неки мир и спокојство, које се јасно одражаваше на њеном лицу. Она се потпуно смири, клече код ћивота Светитеља и отпоче да се моли. Не потраја дуго, она устаде сва озарена и рече свима нама: "Хвала Богу и Светом Василију, ја оздравих. Ништа ме не боли". То изговори па припаде целивати ћивот Светитеља. Присутни, задивљени оваквој милости Божијој, захвалише Богу и Његовом Угоднику за ово чудно исцељење. Ту ноћ болесница је сасвим мирно провела у Острогу, а када је свануло прва је дошла на јутрењу, да још једанпут заблагодари Богу, који је молитвама Светог Василија исцели.

***

Месеца јула 1964. године, приступи моштима Светог Василија викарни епископ Варнава. После поклоњења Светитељу, испричао нам је случај свог исцељења водицом из Острога. Када је испричао овај истинити догађај, умолили смо га да нам свој случај исцељења и писмено изложи. То је он и учинио. Ево тога писма. - "Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. г. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха. А било је и на пар дана пред Св. оца Николаја, наше Крсне славе. У кући се ужурбано спремало за Славу. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа држала се светих правила и закона и мој отац био је спреман пре и да не слави, него да омрси на Св. Николаја. И тада је гром ударио из ведра неба.



Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао постељу. Али већ сутра у јутру, кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу. Шарлах. Кућа је нагло изменила цео изглед, из градског физиката дошли су људи и на кућна врата ставили цедуљу са натписом: "Заразна болест". На плакату је била насликана мртвачка глава, знак смртне опасности за посетиоце Свети отац Никола те године дошао је нашој кући тужно. Кућа је била закључана. Једина брига укућана била је моје здравље мој живот. Био сам најтежи болесник у целом заразном одељењу. Већ су ме морали и везати. У врућини и бунилу хтео сам да скачем кроз прозор. Кад је докторима изгледало да је све свршено и изгубљено, допустили су да мајка дође да буде са мном у последњим часовима мога земаљског живота. Кад је мајка дошла нисам је препознао. Већ сам био примио камфор инјекцију. Последњу помоћ. И тада, кад су се сестре и болничари разишли, кад је мајка остала сама са мном, извадила је из своје ташне једну малу бочицу. У њој је била света водица острошка. Дубоко, жарко и потресно, како само мајка може, моја мила мајка молила се Богу и Светој Мајци Божијој и светоме Чудотворцу Острошком. Ја се нисам могао сам подићи. Мајка ме је три пута запојила светом водицом, даром Светог Василија Острошког. Ја сам отворио очи. Препознао сам своју драгу родитељку и молитељку, своју сузну молитвеницу. Помогла ми је да се придигнем и прекрстим; заједно са њом очитао сам Оче наш, и пао у слатки, окрепљујући сан, који ми је донео здравље и живот до данашњег дана. Тако је свети Чудотворац Василије Острошки учинио оно што сва медицина није могла".

***

Домаћица из Бара Р. 3. исприча: "У јуну 1953. године, дошла је у госте мојој познаници и комшиници, њена пријатељица из Београда, супруга љекара опште праксе др М. Н. Са собом је довела свога тринаестогодишњег сина, ученика основне школе, који је боловао од дечје парализе. Сва средства савремене медицине родитељи су примијенили у лијечењу свога дјетета, али све то није ништа помогло. Дјечак се једва кретао уз помоћ нарочитих штака и без истих није могао ни корак крочити. Родитељи су били очајни због болести свога дјетета. По савјету неких својих познаница и пријатељица, које су припадале хришћанској заједници, мајка се са својим болесним сином упутила Острогу, да још ту потражи лијека свом парализованом сину. Почетком мјесеца јула 1953. стигли су у Острог гдје су се задржали два дана. За то вријеме надлежни свештеномонах неколико пута је прочитао молитву над дјечаком пред ћивотом Св. Василија. Када су ријешили да се врате своме дому, младић је осјетио лакоћу у ногама, о чему је на велику радост саопштио и мајци. Побољшање је било очигледно, јер се до тада тешко болесни младић, без много напора спустио у доњи манастир. Када су дошли у Доњи манастир литургија је била у току. По свршетку службе Божје дјечко је пред манастиром, на очиглед присутних ходочасника, оставио штаке и без икаквих тешкоћа упутио се према жељезничкој станици". Доцније су из Београда писали да је дечак сасвим оздравио и да је наставио школовање.

***

Осамнаестогодишња девојка Даница С. из села П. у околини Зрењанина, изненадно је умно оболела. Одмах по појави болести затражили су помоћ од лекара. Но, сваки труд лекара да јој помогну био је узалудан. Њено је стање из дана у дан било горе и неподношљивије, не само за родитеље већ и за суседе. Да не би узнемиравала околину, једини излаз био је да се девојка смести у душевну болницу. Али пре него што ће је сместити у душевну болницу, отац девојке се одлучи да употреби једино преостало средство, а то је, да је доведе у манастир Острог, без обзира на то што је пут дуг и напоран, а и скопчан са великим трошковима. У јуну 1958. намери се отац са ћерком, чије су руке биле везане јаким конопцем, у манастир Острог. Труд и трошак није жалио само да му болесна кћер нађе исцељење. После напорног путовања са тешком болесницом, стигли су у Дољи манастир, а одатле пешице наставише пут за Горњи манастир. Када су се приближили Горњем манастиру, на велико изненађење оца, девојка је сасвим нормално рекла оцу да се осећа лакше, замоливши га да јој ослободи руке од веза. Отац је то и учинио, јер је приметио да му кћи нормално говори и да има нормалан изглед. Пун хвале и благодарности Богу и Светом Василију, отац је привео исцељену ћерку ћивоту светитеља. Замолио је духовника, чувара ћивота, да болесници очита молитву за оздрављење. По свршеној молитви, девојка изјави оцу, на његову неисказану радост, да се осећа сасвим здрава и замолила је оца да стави прилог на свети ћивот за своје чудесно и брзо оздрављење.

***

Сваке године, уочи Лучин-дана у светом Острогу, у Горњем манастиру, може се видети један старији човек, поодмаклих година, али који се још увек одлично држи и својим корпулентним стасом успешно носи на својим плећима скоро осам деценија живота. Овај осамдесетогодишњак, кад год је у могућности дође у Острог да се помоли Богу. Међутим, дан уочи Светог Луке никада не пропушта, а да са великим страхопоштовањем и молитвеном усрдношћу не приступи ћивоту Светога Василија, да му заблагодари што га је у младости исцелио од тешке болести згрчености тела, и кроз то га привео познању Бога. То је, у крају у коме живи, добро познати човек и домаћин, Петар Копривица.



Ове године, уочи Св. Луке, пред само вече, уђе у канцеларију Доњег манастира чика Петар, и пошто се са свима присутнима поздрави, рече, да долази из Горњег манастира. Пошто седе изусти: "Данас је, оче игумане, тачно 50 година, од дана када сам тешко болестан донијет код ћивота Св. Василија". Чувши ове речи у мени се распламти нека радозналост да из уста чика Петра чујем о ономе што сам негде прочитао, те га замолих да нам подробно исприча о свом чудесном исцељењу, посредством Св. Василија. Удовољавајући жељи свих присутних, чика Петар исприча, и ништа не затаји: "У својој младости припадао сам напредној струји, како се тада сматрало, те нисам ниушта вјеровао. Одбацивао сам сваку вјеру у Бога. У неку моћ Свеца такође нисам вјеровао. При свем том био сам познати хулитељ имена Божијег. Све сам псовао и светиње исмијавао. Али свеблаги Бог није допустио да дуго останем у таквом тешком безакоњу. У јануару 1920. године тешко се разболим. Моја болест је била неподношљива, не само за мене него и за моју фамилију. У тим невољама умјесто да се обратим Богу, ја сам све више и вишу хулио на Бога. Узалуд су ме родитељи, браћа и сестре, одвраћали од псовке и безвјерија. Болест се сваким даном погоршавала, и на крају почео сам се грчити. Узалуд сам се мучио и трошио новац од љекара до љекара, од травара до травара, помоћи није било. Напротив, муке су биле тешке и неподношљиве. Моји су били изгубили сваку наду да ћу икада оздравити.



У току ових неиздржљивих мука, често су ми говорили и савјетовали да пођем у Острог, код Св. Василија. Док сам невоље могао трпјети, такве савјете нисам прихватао, јер у то нисам вјеровао. Но, притијешњен боловима и дугом везаношћу за постељу, пристанем да пођем у Острог. Са тешком муком баш на данашњи дан, мој млађи брат Лука ме доведе у Горњи манастир. Приступих Светитељу, а потом изађох напоље, да се мало одморим. Млади јеромонах Борис Кажанегра (сада игуман манастира Прасквице), сазнавши потанко о мојој болести, утјеши ме ријечима да ће ми Господ и Свети Василије повратити здравље, ако будем чврсто вјеровао и искрено се молио. Потом ми је код ћивота Светитеља очитао врачевске молитве и свршио бденије. Ноћ сам преноћио у цркви и на моју радост, баш ту ноћ осјетим велику олакшицу. Сјутрадан, сићем у Доњи манастир и овдје ми - показа руком на цркву - сврше освећење масла. После овога вратим се кући, у Никшић, са смањеним и подношљивим боловима. Такво стање трајало је неколико дана све док једнога дана нисам ушао у радионицу и видио да један посао није добро урадио мој млађи брат Ђорђије. Тада сам, по мојој злој навици, љутећи се на брата, почео да вријеђам име Божије и Његових Светитеља. И гле чуда! Истог часа наступе болови неупоредиво тежи, него они прије одласка у Острог. Тада сам се увјерио, чврсто и непоколебљиво, да постоји Бог, који кажњава и награђује. Кајао сам се са сузама у очима што увриједих милосрђе Божије. Сузе не бјеху довољне да оперу мој гријех и моју дрскост. Стање моје болести сваким даном се погоршавало и бивало све очајније. У таквом стању сам провео пуна четири мјесеца. Живци су ми просто горјели. Имао сам осјећање да се нешто запалило у мени и на мени. Осим тога, запаљење живаца потпуно ме је згрчило, тако да главу нисам могао одвојити од кољена. У тим неизрецивим мукама дочеках прољеће. Нешто ме је неодољиво вукло у Острог. То је била жеља и мојих домаћих. И чим попусти зима, мој најмлађи брат Филип, посади ме на коња, и на Теодорову суботу, ноћу, приспијем у Горњи манастир. Ту ми је опет прочитана молитва и свршено бденије. Како је освитала Прва недјеља Великог поста то сићем у Доњи манастир на св. литургију, гдје се и причестих. Послије овога, захваљујући милосрђу Божијем, оних тешких и несносних болова је нестало. Могао сам се полако кретати. То ми даде снаге и подгрија жељу да пођем и у манастир Ждребаоник, да се поклоним и Св. Арсенију. Бог ми даде снаге те и ту жељу испуних. Из манастира Ждребаоника сам се вратио кући. Болови не бјеху потпуно нестали, али бјеху подношљиви. Но, сада сам се обазриво чувао да не би опет нечим разгњевио Бога. У милост и казну Божију више никада нисам посумњао. Трудио сам се да живим по закону Божијем. Посте сам постио, Цркву посјећивао и често молио свештенике да ми читају молитву за потпуно оздрављење. И уколико сам побожније живио, утолико се моје здравствено стање побољшавало, али се исправити нисам могао за дуже вријеме.



Тих дана зажелим да још једанпут пођем у свети Острог. Овог пута са мном је пошла моја сестра. И овом приликом пред ћивотом Св. Василија прочитана ми је молитва. Послије ове молитве ја се осјетим потпуно здравим. Топло се захвалим Богу и Светитељу на исцјељењу, и својим ногама вратим се кући као наново рођен душом и тијелом. Од тада до данас, та болест ми се никада више није повратила. Ова истинита повјест збила се 1922. године. Увијек сам благодаран Св. Василију за своје исцјељење, а исто тако непрекидно му благодарим што ме је кроз болест привикао покајању" - заврши истиниту повјест о себи чика Петар. - А она капија од гвожђа, у Горњем манастиру кажу да је Ваш прилог манастиру Св. Василија, у знак захвалности за исцјељење, додадох чика Петру. "Да, када је стари манастир изгорио, рече чика Петар, дуго сам молио тадашњег старешину манастира, оца Леонтија, да ми дозволи да за потребе Горњег манастира урадим нешто својом руком, за уздарје Светом Василију, за своје исцјељење. Он ми дозволи те направих ону гвоздену капију, која и данас постоји".

***

Ћерка једне старије госпође Гркиње из Ниша била је тешко оболела на плућима. Лекарске интервенције почеле су доста касно. Једне вечери, док је жалосна мајка седела крај тешко болесне ћерке која је издисала под високом температуром, од умора паде у краткотрајан сан. У сну јој се јави Свети Василије Острошки и рече јој да не плаче, јер ће он исцелити њену ћерку. И заиста, ујутро је болесници било нагло лакше. После новог прегледа, лекари су на опште чуђење установили да је болесница потпуно оздравила. Мајка Гркиња добро је упамтила лик који јој се јавио у сну, и када је затим у цркви видела икону Светог Василија Острошког, препознала је да је то био он. Она и ћерка одале су дубоку захвалност великом Острошком Чудотворцу.

Молитвама Светог оца нашег Василија, новојављеног Чудотворца Острошког, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе Своје. Амин!

Najbolje ti je care da im preporučiš da si kupe knjige od Justina Popovića žitije svetih, ili Prolog !
 

ako ti smeta a ti se uhvati bugije i pusti ljude ciste duse da kazu nesto.neka nam je na pomoci Sv.Vasilije Ostroski i Sv.Serafim Sarovski

Pogledajte mosti svetog Aleksandra Svirskog

na ovaj forum trebaju da dodju oni sektasi kao jehovini sedoci i da vide sta nama pravim vjernicima znace svetci i njihove mosti i koliko je nasa vjera jaca od njihove koja je nastala tamo nekad 1930 god.Boze pomozi i tim ljudima da izadju na pravi put jer si ti jedini koji to mozes.

Brate Bog pomaze svima verujem da ce i njima