Sveti Nikola Mir-Likijski veliki Cudotvorac
Kao arhiepiskop Nikola je poučavao narod u veri ne samo u crkvi, već i po domovima, na ulici i na svakom mestu. Mladiće je savetovao, bolesne obilazio, sužnje otkupljivao i puštao na slobodu, žalosne je tešio a grešnima pokazivao put i način da se poprave.

Ali, kad nasta ljuto gonjenje hrišćana pod carem Dioklecijanom, i Nikola je dopao tamnice, i u njoj proveo mnogo godina, sve dok car Konstantin ne dade svim slobodu, te se Nikola opet vrati na svoju arhiepiskopsku stolicu.

Kada je posle toga car Konstantin sazvao prvi Vaseljenski sabor u Nikeji, i Nikola je bio član tog sabora, koji je osudio Arija i njegovu nauku. Iz revnosti prema čistoj veri udario je Ariju šamar.

Pošto je carica Jelena u to doba pronašla krst Hristov u Jerusalimu, mnogi ljudi počeše da obilaze sveta mesta. I Nikola je obišao sva sveta mesta. Na ovom putu desili su se mnogi čudnovati slučajevi: priča se, kad se svetitelj navezao na more, on predskaže da će biti oluje. Mornari, poznavajući sve morske znake, ismevali su Nikolu što govori o stvarima koje ne razume, tvrdeći da bure neće biti. Ali se uskoro navukoše gusti crni oblaci, zaduvaše jaki vetrovi i užasna bura poče da besni. Svi se na lađi uplašiše, očekujući da svakog časa postanu žrtve zapenušenih talasa. Nikola pade Bogu na molitvu i oblaci se odjednom raziđoše, vetar presta i bura se utiša.

Kad se iz Palestine vraćao kući pogodi se Nikola sa nekim lađarem da ga dovede u Likiju. Ali kad isploviše, lađari ne htedoše voziti kuda je hteo Nikola, već krenuše na drugu stranu. Nikola ih podseti na pogodbu i da mu čine nepravdu, ali mu oni zapretiše da ćuti. Odjednom se podiže jak vetar i okrete lađu drugim pravcem, i bez obzira na sva nastojanja lađara, vetar dotera lađu u jedno likijsko pristanište, gde se Nikola iskrca.

Ima mnogo priča i o tome kako je Nikola bio pomoćnik ljudima u bedi i nevolji: jednom beše velika glad u Likiji, a u Italiji je bio jedan trgovac koji je imao mnogo žita. Jedne noći tom trgovcu se u snu javi sveti Nikola i dade mu tri zlatnika kapare, da punu lađu žita doveze u grad Mir. Trgovac tako i učini, krene u Mir, svoje žito dobro rasproda, ali i spasi građane od gladi i nevolje.

Drugi put, desila se neka pobuna u Frigiji, i car Konstantin posla trojicu svojih vojvoda sa vojskom da uguše pobunu. No, vojnici, iskrcavši se u Likiji, počnu pljačkati tamošnje stanovništvo pa na više mesta izbiše i tuče između vojnika i građana. Nikola pozva vojvode, lepo ih počasti i umoli da zabrane svojim vojnicima pljačkanje, te tako otkloni bedu od svog naroda.

Baš u to vreme, jedan upravnik, koji je bio vrlo gramziv, osudi jednog nevinog građanina na smrt, da bi prigrabio njegovo imanje. Baš kad su ga hteli pogubiti, Nikola povede one tri vojvode na gubilište; i taman kad je dželat potegao mač da odseče nesrećniku glavu, Nikola ga ščepa za ruku, otme mu mač i baci ga na stranu. Niko nije smeo pitati svetitelja zašto je to učinio, jer su ga svi znali kao velikog pravednika, koji se uvek zauzima za nevine ljude. Usto, Nikola i upravnika žestoko pred svima osudi za njegovo srebroljublje i nepravedan sud.

Završivši posao u Frigiji i umirivši bunu, vojvode se vrate u Carigrad gde ih car, za zasluge, postavi za članove svoga saveta. Ali carev nadzornik Avlavije, koji im je zavideo na položaju, napadne ih kao izdajnike i car ih baci u tamnicu i osudi na smrt. Vojvode se setiše kako je sveti Nikola spasao nevinog građanina u Likiji i počeše mu se moliti da i njih nevine odbrani. Uoči dana kad ih je trebalo pogubiti javi se u snu sveti Nikola i caru i Avlaviju i reče im da odmah puste nevine vojvode. Car odmah ujutru naredi da mu se dovedu vojvode iz tamnice pa im reče: "Ne dajem vam život ja, no Nikola veliki služitelj Božji. Idite i njemu zahvalite, a od mene mu recite da sam izvršio ono što mi je naredio". Car im preda i jedno jevanđelje sa pozlaćenim koricama, skupocenu kadionicu i dva svećnjaka da odnesu u Mir. Vojvode radosno odu u Mir svetom Nikoli i zahvale mu na izbavljenju.

Posle ovoga desio se i sledeći slučaj: jedna lađa brodila je iz Egipta, pa je uhvati velika bura na moru. Brodari i putnici pripadnu na molitvu, pozivajući svetog Nikolu u pomoć, jer već su bili čudni da je mnogima pomogao. U taj mah pojavi se sveti Nikola na lađi, pa dohvati krmu u ruke, počne upravljati brodom i izbavi je opasnosti, pa ga odmah nestade. Bura se utiša i putnici dođu u pristanište. Kad su ušli u grad, ugledaju svoga dobrotvora što ih je spasao od bure, počnu da mu ljube noge i zahvaljuju, a on im odgovori: "Podajte slavu Bogu što vas je izbavio, a ja sam čovek grešan kao što ste i vi". Svetitelj je, međutim, prozreo da su ti moreplovci bili gusari, te ih posavetuje da poprave svoje vladanje, da ih druga kakva Božja kazna ne stigne.

Tako je sveti Nikola do duboke starosti upravljao crkvom, učio, savetovao i činio dobra i čudna dela. Bogu predade svoj duh 345. godine posle Hrista, u petak, 6. decembra, pošto je 58. godina kao sveštenik služio Bogu i narodu. Njegovo telo je svečano sahranjeno u sabornoj crkvi mir-likijske mitropolije.

Više stotina godina njegovo telo je počivalo tamo gde je i sahranjeno; i mnogi ljudi su dolazili na njegov grob i molili mu se da ih od bolesti i bede izbavi. U starim se knjigama pominje da su još za njegova života i Skiti, tj. Stari Sloveni, sa reke Dona dolazili u Mir svome svetitelju, a i posle njegove smrti su na njegov grob dovodili svoje bolesnike. Otuda se može objasniti zašto je sveti Nikola kod srpskog naroda toliko uvažen, te najveći deo svečara njega slavi.

U jedanaestom veku Turci su osvojili skoro sve oblasti istočnog rimskog carstva u Aziji, pa su svuda nemilosrdno progonili hrišćane, rušili hramove i spaljivali mošti svetitelja. I grad Mir je bio izložen njihovim nasrtajima, te su se mnogi stanovnici iz njega iselili.

Tada su mnoge crkve u donjoj Italiji potpadale pod carigradsku patrijaršiju, pa i crkva grada Barija u Italiji, na Jadranskom moru. Jednom pobožnom svešteniku barskom javio se sveti Nikola u snu rečima: "Idi, javi narodu i osvećenom saboru, da moje telo iz Mira u Likiji prenesu u Bari, jer nije ugodno Gospodu da ostane u pustom i bezljudnom gradu". Bilo je to 1096. godine. Građani barski natovare tri lađe sa žitom, preruše kaluđere u lađare, pa ih pošalju u istočne krajeve da žito prodaju a mošti da donesu. Ovoj ekspediciji sretno ispade za rukom da pronađu telo svetog Nikole u mirskoj crkvi, natovare ga na lađu i donesu u Bari. Osmog maja pred veče prispeju putnici u Bari, i uz veliku svečanost i litiju svetiteljeve mošti su položene u crkvi svetog Jovana Preteče. U crkvu odmah navale mnogi slepi, gluvi, nemi, duševno bolesni tražeći isceljenje, a mnogi su ga i dobijali. Posle tri godine, podignu Barani velelepnu crkvu svetom Nikoli i tu prenesu njegove mošti. Ovom hramu docnije je i srpski kralj Stevan Dečanski slao bogate priloge i čitav hram u srebro okitio, jer je i njemu sveti Nikola vid povratio (kao što je rečeno u njegovom životopisu).

***

Spomen na dan smrti svetog Nikole slavi se 19. decembra (6. decembra) i taj dan narod zove Zimski sveti Nikola, a 22. maja (9. maja), kada se čini spomen radi prenosa njegovih mošti, zove se Letnji sveti Nikola.

Na ikoni predstavlja se sveti Nikola u svom arhijerejskom okrugu.

Kao što su mnogobošci verovali da ima boga koji upravlja gromom (Jupiter, Zevs, Perun), tako su verovali da nad vodom gospodare morski i rečni bogovi (Neptun, Posejdon). Gromovničku dužnost hrišćani, pa i Srbi, preneli su na svetog Iliju, a za zaštitnika na vodama uzeli su svetog Nikolu, jer je on mnoge brodare od bura spasavao. Zato se i danas veruje da sveti Nikola pomaže na moru, te ga zato svi lađari hrišćani slave kao svog patrona. Nekada se na svim hrišćanskim lađama nalazila ikona svetog Nikole, a on se naročito praznovao duž Jadranskog i Sredozemnog mora. Kažu da su ga čak i turski lađari poštovali. Uoči svetog Nikole, oko 4 časa po podne, svaka lađa, ma gde da se našla, stane i baci sidro; a na dan svetog Nikole, svi lađari bi se lepo obukli, istakli zastave na brodu, pucali iz topova, pa pošto bi se pomolili svetom Nikoli, ceo dan bi proslavljali i častili se. Tek kad prođe dan slave, sutradan bi nastavljali plovidbu. I Srpsko parobrodsko društvo slavilo je svetog Nikolu.

Po narodnom verovanju sveti Nikola prevozi duše sa ovog na onaj svet. Pre nego što je sveti Aranđeo počeo vaditi duše ljudima, to je radio sveti Nikola.

Knez Miloš Obrenović je svoga svetog Nikolu slavio sasvim po narodnom običaju, i kad je dizao u slavu, obično su mu pucali topovi, i zvonila crkvena zvona.
 

Pored
http://www.spc.org.yu/
http://www.svetosavlje.org/
http://www.bsn.org.yu/

...

pogledajte i

http://solair.eunet.yu/~velimiri/Sv.Ilija.htm
http://www.sveta-petka.net/index.html

Vladika Nikolaj Velimirović je rođen 1880 g. u selu Lelići, iznad Valjeva, gde je učio osnovnu školu. Posle završene gimnazije u Valjevu i Bogoslovije u Beogradu (1902) učiteljevao je u Dračiću i Leskovcima kod Valjeva, a 1903. i 1904. g. u Herceg Novom. Od 1904. do 1909 g. studirao je u Švajcarskoj, Nemačkoj, Engleskoj i Rusiji. Teologiju je doktorirao na Univerzitetu u Bernu, a filosofiju na Oksfordu. Po povratku u Srbiju zamonašio se, a potom je postavljen za profesora Beogradske Bogoslovije, gde je predavao filosofiju, psihologiju, logiku, istoriju i strane jezike.

Za vreme Prvog svetskog rata, u najkritičnijem trenutku, vlada Srbije šalje Nikolaja u Ameriku i Englesku u diplomatsku misiju, da objašnjava pravi smisao srpske borbe.

Godine 1919. Nikolaj je izabran za episkopa žičkog, a potom je premešten u Ohrid gde je ostao do 1934. g. kad se vratio u Žiču.

Zbog njegovog ugleda i uticaja Nemci su ga odmah po okupaciji Srbije uhapsili i zatvorili u manastir Ljubostinju, zatim u manastir Vojlovicu i najzad, zajedno sa patrijarhom Gavrilom Dožićem, sproveli u Dahau.

Kad se rat završio, Nikolaj je otišao u Ameriku. Umro je 18. marta 1958. g. u Pensilvaniji gde je bio rektor i profesor Ruske bogoslovije. Iz porte manastira Sv. Save u Libertvilu kod Čikaga, gde je bio sahranjen, njegove mošti prenete su u Lelić, dne 12. maja 1991. godine.

 

hvala na ovoj veoma zanimljivoji poucnoj temi

Tema je zaista zanimljiva, izvanredno je postavljena. Za početak, postavio bih pitanje zašto Dušan Silni, car Srba i Grka, kao jedan od Nemanjića, nije ušao među svece? Imam nekih informacija o tome, ali mi se čine nedovoljnim i neubjedljivim. Možda je neko na Forumu u mogućnosti da nešto više kaže o tome.

Mislim da je izmedju ostalog zato sto je ubio svog oca,mada nije bio jedini od Nemanjica u toj sportskoj aktivnosti.
Drugi razlog je zato sto je bio anatemisan od strane Vaseljenskog patrijarha (ako se dobro secam  ), a razlog tome je opet izmedju ostalog i sto je isforsirao da Srpska arhiepiskopija postane patrijarsija...jer ga je prvi srpski patrijarh krunisao za cara (samo patrijarh je mogao da krunise cara,ne i arhiepiskop)...a mozda je ulogu imala i cinjenica da je osvojio Grcku,a Grci su bili na celu Vaseljenske patrijarsije...
Bilo kako bilo,anatema je skinuta tek posmrtno...nekih 30 god. kasnije,mislim...i predstavlja sama po sebi gotovo nepremostivu prepreku za posvecenje.

Sem toga,sama cinjenica da je od Nemanjica nije automatski i kvalifikacija za posvecenje,potrebno je vise od toga,mada je on sem tog sukoba sa crkvom i naravno mnogo goreg ubistva oca zaista mnogo ucinio za Srpsku crkvu-pitanje je kad bi i da li bi postala patrijarsija da nije bilo njega.

Za sve verujuce pravoslavce pomenuo bih ovde jednu veliku svetinju i jednog velikog svetitelja,a za koju mozda ne znate da postoji kod nas.Rec je o manastiru Crna rijeka i o Svetom Petru Koriskom,cije se mosti nalaze u manastiru.Manastir se nalazi na putu izmedju N. pazara i Tutina,kod mesta ribarici.Sam manastir se nalazi na 1350m n.v,a do same crkve se stize preko malenog drvenog mostica jer je nekada kad je reka prolazila  oblikovala mali kanjon,tako da se sama crkva nalazi udubljena u obronak planine.Pokusavajuci recima opisati tako nesto gotovo je nemoguce,sam pogled na tu crkvicu u steni,a posebno po ulasku u crkvu,kod coveka budi takvo strahopostovanje da je skoro nedolicno pokusavati recima opisati takvu svetinju.
Elem,vezano za sam manastir zna se da  se u njemu podvizavao Sv. Joanikije Devicki , a da su mosti,tacnije deo mostiju Sv. Petra Koriskog donete kasnije. Taj manastir je ponovo oziveo dolaskom Episkopa rasko-prizrenskog gospodina Artemija,tada jeromonaha,i od tada do dana danasnjeg Crna rijeka je pravi rasadnik duhovnika po rasko prizrenskoj eparhiji,gotovo svi igumani manastira te eparhije su ponikli u Crnoj rijeci.Vezano za samog Sv. Petra Koriskog pouzdano se zna da je pored Sv. Vasilija Ostroskog,najvise cuda i izlecenja zabelezeno u poslednje vreme.
Sve ovo sam napisao jer sam i sam osetio blagodat Boziju pored mostiju Sv. Petra,pa sam osetio potrebu kao Pravoslavac da to podelim sa onima kojima je pomoc od Gospoda kroz Svete svoje potrebna,da i oni blagodacu Bozijom pronadju mir i resenje svojih problema molitvama ovog Svetog ugodnika Bozijeg

Nadam se da je OK pricati i o katolickim svetiteljima, koji su manje 'drevniji' , ali ih je vredno spomenuti...

Karlo Boromejski - Moj izbor

SVETI KARLO BOROMEJSKI, biskup (1538-1584)
Već u ranom djetinjstvu Karlo Boromejski prima tonzuru kao znak pripadnosti kleričkom staležu. Ovaj je čin obavljen kako bi Karlo mogao primiti u nasledstvo crkvena imanja svojih roditelja. Sa 16 godina odlazi na studije gdje stiče velika znanja. Za vrijeme studija Karlov ujak kardinal Giovanni Medici postaje papa i uzima ime Pio IV. Papa poziva Karla u Rim i on već u 21. godini postaje apostolski protonotor, veliki penitencijar, šef uprave crkvene države, kancelar Crkve, kardinal, nadbiskup Milana, protektor raznih redova i država. On je bio i prvi kardinal državni tajnik u današnjem smislu, druga po važnosti ličnost u Crkvi. On drži u rukama niti papine unutrašnje i vanjske politike. Kroz njegove ruke prolazi sva korespodencija s kraljevima i biskupima. Neshvatljivo je kako je mogao obavljati toliko poslova. Bio je pravi fenomen radne sposobnosti. Bio je čovjek izvanredno jake volje. Spavao je samo pet sati. I tako je kraj svih poslova pronalazio vremena za molitvu i studij. Velikim mu je prijateljem i savjetnikom postao sveti Filip Neri. Velika je zasluga sv. Karla da je nakon mnogih pregovora uspio nadvladati mnogobrojne diplomatske i organizacijske poteškoće da bi se mogao nastaviti i dovršiti obnoviteljski Tridentski sabor. Milano nije 80 godina vidio svoga biskupa, već su ga zamjenjivali generalni vikari. Karlo je pošao u Milano u svoje nadbiskupsko sjedište.
Bio je čudo radinosti. Njegova korespondencija u ambrozijanskoj biblioteci broji 268 folijanata, a sadrži 35 000 pisama.
Umro je 1584. godine u dobi od 46 godina, iscrpljen molitvom, pokorom, napornim radom, brojnim putovanjima - stizao je i u najudaljenije i najzabačenije predjele svoje nadbiskupije - a osobito nesebičnim zalaganjem i služenjem svima za vrijeme velike pošasti kuge u Milanu.

 Ево имог малог доприноса на овом форуму.
                                 31/18 октобар, Св. Петар Цетињски митрополит Црногорски

 Св. Петар Цетињски митрополит Црногорски. Рођен 1. априла 1749. год. у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој 12. години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и господарем Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, и ако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830. год. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у манастиру Цетињском. Господ га прослави на небесима и на земљи, као верног и трпељивог слугу Свога.

                                 26/13 фебруар, Преподобни Симеон Мироточиви - Стефан Немања

Преподобни Симеон Мироточиви - Стефан Немања. Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. године.

                                        10.мај/27. април, Спаљење моштију св. Саве архиеп. Српског

Спаљење моштију св. Саве архиеп. Српског. Тело св. Саве беше сахрањено у Милешеву. У време турске тираније народ српски скупљаше се над моштима свога светитеља, да тражи утехе и лека. Бојећи се, да се из тога места не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди, те се мошти Савине пренесу у Београд, и ту спале, на Врачару, 27 априла 1594 год. Но са спаљивањем моштију светитељевих обесни паша не спали светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу свога народа на земљи.

                                      29/16 мај, Свети свештеномученик Теодор, епископ вршачки

Свети свештеномученик Теодор, епископ вршачки. Епископ Теодор се 1594. године нашао на челу устаника против турака у Банату. Устаници су на заставама имали лик светога Саве. Темишварски паша ухвати у Вршцу владику Теодора и живог га одере на мех, на Вршачком брегу. Исте године донете су мошти светог Саве из манастира Милешеве и спаљене на Врачару.

                                       4. јун/22 мај, Свети мученик Јован Владимир, краљ српски

Свети мученик Јован Владимир, краљ српски. Беше од рода кнежевског из Захумља. Деда му се зваше Хвалимир, а отац Петрислав. Као владар мудар, милостив, кротак, девствен и храбар. Усрдно се Богу мољаше и драговољно цркве зидаше и помагаше. Али имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима и богумилима, а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило га преваром зароби и баци у тамницу. Када тамноваше, јави му се ангел Божји и предсказа му, да ће скоро бити ослобођен тамнице, али ипак да ће мученички скончати. Познавши га боље, Самуило га заволи и даде му своју кћер Косару за жену. Када умре Самуил, зацари се син његов Радомир. Но двојуродни брат Радомиров Владислав уби Радомира, па онда дозва на превару Владимира те и овога посече 1015. године. Мошти овога светог краља мученика почивају нетљене у његовом манастиру код Елбасана и на њима се кроз векове дешаваху, и дан дањи дешавају, многобројна чудеса. Код манастира Светог Наума, 1925. године подигнута је црква овоме крунисаном мученику као ктитору овога славног манастира.

                                                                   29/16. Август
 
 
1. Нерукотворена икона Господа Исуса Христа. У оно време када Господ наш проповедаше Јеванђеље и исцељиваше сваку болест и сваки недуг на људима, беше у граду Едеси, на обали Еуфрата реке, кнез неки Авгар, сав прокажен губом.Он чу за Христа, Исцелитеља од сваке муке и болести, па посла неког живописца Ананију у Палестину с писмом Христу, у коме Авгар мољаше Господа да дође у Едесу и да га исцели од губе. У случају да Господ не могадне доћи, нареди кнез Ананији да живопише лик Његов и донесе, верујући да ће му тај лик повратити здравље. Господ одговори, да не може доћи, јер се приближаваше време Његовог страдања - узе убрус, убриса Своје лице, и на убрусу уписа се савршено пречисти лик Његов. Тај убрус предаде Господ Ананији с поруком, да ће се кнез од њега исцелити, али не сасвим, због чега ће Он њему доцније послати посланика, који ће збрисати и остатак болести његове. Примивши убрус кнез Авгар га целива, и губа спаде са свега његова тела, но остаде мало од ње на лицу његовом. Доцније апостол Тадеј проповедајући Јеванђеље дође Авгару, исцели га потајно и крсти га. Тада кнез полупа идоле, који стајаху пред капијом града, и над капијом стави онај убрус с ликом Христовим, налепљен на дрво, уоквирен у златан рам и окићен бисером. Још написа кнез испод иконе на капији: „Христе Боже, нико се не ће постидети, ко се у Тебе нада". Доцније, један од праунука Авгарових обнови идолопоклонство. И епископ тога града дође ноћу и зазида ону икону над капијом. Векови су од тада прошли. У време цара Јустинијана нападе Персијски цар Хозрој на Едесу, и град беше у великој тескоби. Деси се тада да епископ Едески Евлавије имаде виђење Пресвете Богородице, која му објави тајну о зазиданој и заборављеној икони. Икона би пронађена, и силом њеном војска Персијска побеђена.
 
2. Преп Јоаким Осоговски. Подвизавао се у другој половини XI века у планини Осоговској на месту званом Сарандопор, у једној пећини. На томе месту доцније подигне цркву један други подвижник, Теодор са Овчег Поља, коме сена сну јавио св. Јоаким. Многа чудеса кроз векове догађала су се од моштију преп. Јоакима, а и данас догађају.
 
[center][/center]

Управу си попечитељу за Петра Коришког и Јоаникија Девичког, стога и шаљем житије Св.  Петар Коришког нажалост не могу тренутно да нађем житије Св. Јоаникија Девичког.

                                                 18/5јун, Преподобни Петар Коришки

Преподобни Петар Коришки. Родом из села Корише, више манастира Светог Марка код Призрена (по другом пак предању из једног села код Пећи). Као младић орао на једном ћоравом волу. Био је необично кротак и безгневан. Са својом сестром Јеленом удаљио се рано на подвиг. Подвизавао се врло тврдо и истрајно. У тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносан. Око њега сабрало се мноштво монаха, и он им је био наставник. Бежећи од славе људске, он се неко време склонио у Црну Ријеку, где се доцније подвизавао свети Јанићије Девички. У старости упокојио се у својој пештери у Кориши. Оне ноћи када се он упокојио, видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Овај дивни светитељ живео је вероватно у XIII веку. Над његовим чудотворним моштима цар Душан подигао цркву, која је била метохом хиландарским. У новије време остатак моштију светог Петра пренет је тајно у Црну Ријеку, где и данас почива.
 

Старац Силуан Атонски - Кратак животопис
Део почетног поглавља књиге "Старац Силуан"
блаженопочившег архимандрита Софронија
Спољашњи живот блаженог старца протекао је без нарочитих догађаја. До одслужења војске проводио је живот као сиромашан руски сељак. Затим, одслуживши уобичајени војни рок у нижим чиновима, провео је дугих 46 година једноличног живота у манастиру као прост монах.

У манастирској монахологији забележено је: схимонах Силуан, световно име - Семјон Иванович Антонов, земљорадник из Тамбовске губерније, Лебединског округа, Шовског среза и села. Рођен 1866. године, у Свету Гору дошао 1892. године, пострижен у расу 1896. године, у схиму 1911. године. Вршио послушања на Каламаријском метоху (на манастирском имању изван Атона), у Старом Русику, на економији. Умро 11/24 септембра 1938. године.

Од "рођен" до "умро" - све изгледа безначајно, нема шта да се забележи. Дотицати се, пак, унутрашњег живота човека пред Богом нескромно је и смело дело. Откривати "дубоко" срце хришћанина на очиглед света, готово је исто што и светогрђе. Међутим, пошто смо уверени да сада, кад је старац напустио овај свет као његов победилац, више ништа не може нарушити његов вечни покој у Богу, усуђујемо се да бар понешто изнесемо о његовом неизмерно богатом и узвишеном животу, ради оних малобројних, који сами теже таквом Божанском животу.

Уколико је већа љубав, утолико је веће страдање
душе.
Уколико је потпунија љубав, утолико је потпуније
познање.
Уколико је ватренија љубав, утолико је пламенија
молитва.
Уколико је савршенија љубав, утолико је светији
живот.