Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 20. Jan 2021, 23:30:48
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 ... 5 6 8 9 10
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: O svecima  (Pročitano 53952 puta)
Zvezda u usponu


Bice Bolje

Zodijak Scorpio
Pol Muškarac
Poruke 1392
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
Imam prijatelja, Amerikanca, koji je pre nekoliko godina postao
pravoslavni hrišćanin. A onda i njegova žena i dvoje dece.
Sobzirom da su iz Alabame, gde je nekih 95 % stanovništva
crne boje kože, neobično mi je što im je Bog u srce stavio
sv. Mojsja Miruna kao svetitelja, crnog Etiopljanina,
koga sada slave i koji se Bogu moli za njih.
Evo skraćenog žitija sv. Mojsija, prepričanog u stilu romana od strane jednog
drugog amerikanca, člana Bugarske Pravoslavne Crkve:


"Mojsije etiopljanin je nadvisivao sve ostale. Zasenjivao ih je i zastrašivao svojom ogromnom fizičkom snagom i svojom nepokolebivom odlučnošću. Kao rob civilnog službenika, bio je toliko tvrdoglav, neposlušan i divalj da je njegov vlasnik odustao od pokušaja da ga kontroliše i oslobodio ga je okova.

Odvaživši se da ode u egipatsku pustinju, Mojsije se pridružio bandi lopova i ubica. Nedugo zatim, preuzeo je vođstvo nad ovom grupom bandita i započeo vladavinu terora: pustošenje okoline, pljačkanje karavana, poseda i sela, i ubijanje nevinih ljudi. Samo ime Mojsija izazivalo je strah nadaleko, pa su putnici počeli da izbegavaju mesta gde su postojale mogućnosti da ga sretnu.

Jednoga dana, blizu jedne okuke na Nilu, Mojsije je sakriven posmatrao jednog pastira, koji ga je jednom, čuvajući ovce na drugoj obali, uvredio. Stežući bodež u zubima, Mojsije je preplivao reku kako bi se osvetio. Kada je pastir podigao pogled, i video da Mojsije dolazi, pobegao je u strahu i pokrio se peskom, ostavljajući svoje stado. Mojsije je tražio pastira, ali nije uspeo da ga nađe. Zaklao je dve ovce, vezao ih na leđa, i preplivao nazad. Pojeo je najbolje meso i prodao kože da bi kupio vina.

Na svojim putovanjima, Mojsije je došao do manastira smeštenog među egipatskim planinama na mestu koje se zove Sketis. Mnogo monaha i pustinjaka živelo je u negostoljubivoj pustinji, boreći se da vode Bogougodan život u molitvi i kajanju. Mojsije je primetio debele zidove manastira i pomislio da tamo mora da je smešteno mnogo vrednih stvari. Lako se popevši na stare zidove, pažljivo je osmotrio manastirska dvorišta i zgrade. Iznenada, provalio je kod igumana. Nešto u mirnoj poniznosti svetog oca, dodirnulo je Mojsija duboko u srce. Sjajno svetlo, otkrilo je mračni ambis u njegovoj duši. Mojsije je video ispraznu obesnost svoga života i počeo je da oseća tugu zbog svog bezbožništva. Sa bolnom jasnoćom, shvatio je da je u svojim strastima još uvek rob, dok je ovaj čovek koji stoji pred njim istinski slobodan. Mojsije je napustio život pobunjenika i užitaka i pokajao se. Pitao je da postane monah. Brzo je shvatio, međutim, da kajanje nije lako, niti da je nešto što se jednom dogodi. Morao je da se bori svim svojim moćima da ostane čvrst u svojoj nameri. Na kraju, kao što ćemo videti, samo njegova snaga nije bila dovoljna. To je bila bezgranična ljubav Hrista, koja je pronašla i spasila ovu zalutalu ovcu.

Počinjavši monaški život, Mojsije je shvatio da treba da pronađe mesto da sagradi sebi keliju. Bog je inspirisao Svog novog slugu da ode malo dalje od staništa drugih monaha na mesto koje se zove Patara. Isprva je oklevao da se nastani tamo jer nije bilo vode, i trebalo je mnogo da se pešači da bi se došlo do bilo kakve vode. Ali glas sa neba ga je razuverio: «Idi i nemaj straha».  Verujući Božijem svetom proviđenju, Mojsije je sagradio sebi keliju. Monaška kelija je arena u kojoj on svakodnevno vodi rat sa svojim neprijateljem. To je hram u kome on obožava i opšti sa Bogom. Mnogo godina kasnije, kada bi Mojsija pitali za uputstva, on bi rekao: «Uđi u svoju keliju i kelija će te naučiti svemu.»

Jednog vrelog, letnjeg dana, nekoliko asketa doputovalo je u Pataru da poseti Mojsija. On ih je dočekao radosno i pozvao ih da sednu. Stavio je sočivo da se kuva, i otkrio da su njegovi lonci za vodu bili skoro prazni. Nije bilo dovoljno da usluži svoje goste. Izvinjavajući se, odlazio je napolje i podizao svoje ruke ka nebu, moleći svog Nebeskog Oca za milosrdnu pomoć. Istražujući široko prostranstvo neba, molio se sa velikim žarom, a onda bi se vraćao svojim gostim. Nekolilo puta se izvinjavao i odlazio napolje da se moli.  Nije trebalo mnogo vremena, njegova upornost i vera su bile nagrađene. Mračni kišni oblaci pojavili su se nad njegovom kelijom i pljusak je bio tako jak da je napunio lonce za vodu. Mojsije se obradovao i slavio Gospoda. Njegovi gosti, shvativši da se dogodilo nešto neobično, pitali su Mojsija zašto je odlazio napolje i vraćao se tako često. Mojsije im je skromno ispričao kako nije imao vode da im ponudi i kako je Gospod odgovorio na njegove molitve. Oni su se divili veličajući Boga, i vratili se u svoje kelije.

Monaški život je daleko od toga da bude lak. Mojsije je prolazio kroz teška vremena boreći se sa svojim strastima. On je čeznuo za zadovoljstvima sveta i svi njegovi napori da potisnu zavođenja zloga činila su se uzaludnim. Uprkos njegovoj veliko snazi i odlučnosti, osećao se bespomoćnim pred lukavim iskušenjima neprijatelja. Svaki put kad bi pokušao da se moli, nečiste misli i sećanja preplavljivale bi njegov um. Stalno je iznova pokušavao da spreči ove misli i slike, ali bilo je uzalud. Mojsije je počeo razgovore sa Ocem Isidorom o svojoj borbi. On ga je ohrabrivao da nastavi, i da se moli i posti. Mojsije se vratio u svoju keliju i udvostručio svoje napore. Jeo je samo 200 grama suvog hleba dnevno i izgovarao pedeset molitvi dnevno. Zakleo se Bogu da neće spavati ili savijati kolena tokom noći. Tako je ostajao da stoji, sa otvorenim očima cele noći. Borio se na svoj način sedam godina. Tolika je bila herkulska snaga i neverovatna moć volje koju je Mojsije primenio u svom junačkom naporu da istinski okaje svoj stari način života.

Dok je Mojsije bio tako zaposlen boreći se da postane mio Bogu, prišla su mu četiri lopova koji su greškom mislili da je tu neko koga bi mogli da opljačkaju. Bili su nesvesni toga ko je crni monah i njegove velike fizičke snage. Lopovi su nasrnuli na Mojsija očekujući da će biti obuzet strahom. Umesto toga, Mojsije je brzo ustao, lako ih savladao i svezao ih. I onda, podigavši ih na ramena, sve ih je odneo u crkvu. Iznenađenim ocima koji su bili tamo, izjavio je: «Meni, grešniku, nije dozvoljeno da kažnjavam ove ljude. Uhvatio sam ih u pokušaju pljačke i dovodim ih vama. Šta naređujete da uradim sa njima?» Kad su lopovi čuli da ih je to Mojsije savladao, pokajali su se, odbacili svoj pređašnji način života i priznali svoje grehe. Postali su monasi, prateći Mojsija u poslušnosti i imitirajući njegov način života.

Mojsije je preuzeo zadatak da puni lonce za vodu starijim monasima koji su živeli u pustinji, često veoma daleko od reke ili izvora. Mojsije je radio noću puneći vodene mešine i vrčeve i noseći ih do ćelija gde su pripadale. Isti taj Mojsije koji je davno tako lako uzimao od drugih sada je sebi dao zadatak da pomaže drugima. Vrata njegovog srca otvorila su se da bi volela svog suseda dok se borio da okaje svoju prošlost i da služi svom bratu.

Jedne noći, kad se Mojsije sagao da napuni mešinu, đavo ga je snažno udario otpozadi velikom motkom.  Sledećeg jutra, nekoliko monaha pronašlo ga je kako leži pored vode, skoro mrtav, i obavestilo Oca Isidora, koji im je naredio da Mojsija dovedu k njemu. Nekoliko monaha požurilo je do potoka, pažljivo podiglo teško ranjenog Mojsija, i vratilo se sa njim u crkvu. Mojsiju je bilo potrebno mnogo vremena da se oporavi i nikad nije dostigao veliku vitalnost i zdravlje koje je imao ranije. Mesecima kasnije, kada je bio u stanju da se vrati u svoju keliju, Mojsije se borio da ponovo nastavi svoje ranije hrabre napore, ali su ga i dalje mučile stare strasti. Otac Isidor je zahtevao od njega da prestane sa svojim borbama i uputio ga na ispovest i Sveto Pričešće. Otac Isidor rekao je Mojsiju da više ne treba bude uznemiravan iskušenjima koja su ga tako često napadala. Mojsije je poslušao i učinio kako mu je starešina rekao. Kroz oproštenje Svetog Pričešća i milost Božiju, Mojsije je bio oslobođen besnih napada neprijatelja. Tu je najzad bila pobeda. Posle dugo vremena došao je mir. Spolja, Mojsije je bio slabiji, ali unuar sebe počeo je da spoznaje snagu Hrista učinjenu savršenom u slabosti.

Dok je Mojsije napredovao u umetnosti duhovnog ratovanja, njegova slava kao mudrog duhovnika je rasla. On, koji je nekada izbegavan po svaku cenu, sada je počeo da biva tražen. Izvesni bogati, visoki zvaničnik, došao je u Sketis sa velikim karavnom. On je darivao monahe i raspitivao se gde može da nađe časnog Mojsija. Pošto su mu objansili, zvaničnik je krenuo da poseti etiopskog monaha. Mojsije, otkrivši u Duhu dolazak zvaničika, izašao je da se srete s njim prerušen kao putnik. Susrevši se sa prašnjavim ocem na putu, zvaničnik ga je pitao da li zna nešto o Mojsiju. «Šta hoćete sa tim smutljivcem» upitao ga je otac. «Držite se podalje od njega; od njega ne očekujte ništa dobro». Zvaničnik, zaprepašćen i sablaznut, okrenuo se ka Sketisu i ispričao monasima o svom razgovoru na putu. Nisu mogli da veruju da neko može tako da govori o Mojsiju i zamolili su zvaničnika da opiše čoveka kog je sreo. On ga je opisao kao visokog, sedog i crnog, u prašnjavoj pocepanoj odeći. Čuvći ovo, monasi kojima je pao kamen sa srca rekli su zvaničniku da monah sa kojim je razgovarao, je bio sam Mojsije. Zvaničnik je donekle bio uvređen i shvatio je da Mojsije želi da izbegne priznanja i pohvale ljudi. I tako podučen, vratio se svome domu.

Oci iz Sketisa sazvali su skupštinu da bi osudili brata koji je teško zgrešio. Mojsije je pozvan zajedno sa ostalima ali je on skromno odbio. On se trudio i nastojao da nikada ne prosuđuje i osuđuje ljude. Kada bi se setio svoje grozne prošlosti i mnogih tekućih prekršaja, nije bio voljan da osuđuje druge na bilo koji način. Sveštenik je bio poslat da zahteva od Mojsija da dođe i učestvuje po sili poslušnosti. Mojsije je sa tugom pihvatio. Napunio je veliku korpu peskom i probušio malu rupu na dnu. Podigavši ovaj veliki teret na leđa krenuo je na okupljanje. Stigao je na sastanak teško dišući, savijen pod svojim teretom. Zbunjeni očevi su pozdravili Mojsija, pitajući ga zašto nosi korpu napunjenu peskom. «Ovaj pesak predstavlja moje mnogobrojne grehe koji pritiskaju otpozadi, gde ne mogu da ih vidim a ja sam došao na ovaj dan da sudim mane koje nisu moje». Čuvši njegove reči, očevi su bili posramnjeni. Ostavili su stvar koja se ticala brata koji je pogrešio i vratili se u svoje kelije.

Episkop, čuvši za izuzetan život Svtog Mojsija, odlučio je da mu dodeli sveštenstvo. Mojsije je odbijao, protestima pokazujući svoju nevoljnost. Episkop je zahtevao, i pod svetom pokornušću, Mojsije je primio sveštenstvo. Za vreme jednog od velikih postova, želeći da prikaže veliku poniznost Svetog Mojsija, radi poučenja svog stada, naredio je drugim sveštenicima da verbalno vređaju Mojsija i izbace ga iz svetilišta. Naredio je jednom svešteniku da prati Mojsija i izvesti o Mojsijevom odgovoru na ovo grubo isključenje. Kada je otac Mojsije ušao u svetilište, ostali sveštenici su se okrenuli prema njemu pretvarajući se da su ljuti, govoreći mu reči kao: «Izlazi odavde rugobo, ruglo ovoga sveta! Nisi vredan da udješ u ovo sveto mesto!» Neki su očekivali da se Mojsije naljuti, ali Mojsije se ponizno okrenuo i otišao, ne znajući da ga prate. Ovaj koji ga je pratio, prisustvovao je njegovom razgovoru sa samim sobom: «Zar ti nisam rekao, ti grešno i ružno stvorenje da nisi vredan da razgovaraš sa ljudima? Oni su u pravu što te prekorevaju i ponašaju se prema tebi na ovakav način.» Svedok se brzo vratio i preneo šta je video i čuo i svi su bili zadivljeni i poučeni takvom neizrecivom poniznošću.

Čuli su i kako je naš sveti otac Mojsije, koji je živeo u skladu sa onim što je propovedao, rekao, «Podnosi nemilost i nedaće u Ime Isusovo sa poniznošću i strahom u srcu; i pokaži mu tvoju slabost i On će postati snažan u tebi.»

Do kraja svog života Mojsije je napravio ogromnu promenu od vođe bande od sedamdeset lopova do služenja kao duhovni otac sedamdeset monaha. On je snažno napredovao u duhovnoj borbi i, zahvaljujući milosti Božijoj, isticao se u vrlini i svetosti, što se vidi po njegovoj ogromnoj gostoljubivosti i ljubavi. Ovaj prethodni ogorčeni čovekomrzac, postao je poznat po svojoj ljubavi i dobroti.

Priča, često pričana, odnosi se na posetioe koji su želeli da posete Svetog Mojsija i čuvenog asketu Arsenija. Arsenije je bio veliki pustinjak koji je bio tako usredsređen na molitvu da kada bi posetioci dolazili u njegovu keliju, on nije prekidao svoju molitvu da bi im ukazao poštovanje ili ih pozdravio na bilo koji način. Posećujući Mojsija, oni su primani sa toplim gostoprimstvom i okrepljivani kako telesno tako i duhovno. Kasnije, kada bi ih monasi upitali kom ocu daju prednost, posetioci bi ukazivali na Svetog Mojsija, koji ih je okrepljivao. Za ovu priliku vezano je pitanje koje je jedan od otaca uputio Bogu u molitvi moleći, «O Gospode otkri mi ovu stvar; jedan se kloni sveta u slavu Tvoga imena, a drugi prima i milosrdan je u slavu Tvog imena». Data mu je vizija u kojoj je video dva velika broda na reci. Otac Arsenije i Božiji Duh putovali su u tišini u jednom, a otac Mojsije i anđeli Božiji bili su u drugom, i oni su hranili monaha medom iz saća.

Drugom prilikom, za vreme Posta, naređeno je svim u Sketu da poste radi pripreme za Pashu. Za to vreme, neki posetioci iz Egipta došli su u keliju Svetog Mojsija, koji ih je primio toplo i stavio malo hrane da skuva za njih. Njegovi susedi, videvši dim, preneli su sveštenicima da je Mojsije prekršio naređenje i da kuva hranu u keliji. Sveštenici su naredili susedima da ćute o toj stvari i rekli da će da se obrate Mojsiju za vreme dolazećeg Sabata. Na sam Sabat, sveštenici su pozdravili Mojsija govoreći «O Oče Mojsije, iako si prekršio nalog ljudi, ti ispunjavaš nalog Božiji!».

Na zadnjoj stranici zemaljskog njegovog života, Otac Mojsije stoji u sredini od sedam svojih monaha i upozorava ih da prilazi nekoliko varvara koji bi mogli da ga ubiju i opustoše njihov dom. Uzbunjeni, monasi zahtevaju od njega da pobege. On im je rekao «Mnogo godina čekao sam ovo vreme i ispunjenje reči Gospoda, «Onaj ko se mača maši, od mača će i poginuti». Kako mogu da odem sada i izgubim svoju krunu?» Ostali, čuvši ovo, odlučili su da ostanu i umru sa njim. Jedan od sedmorice sakrio se da bi preživeo i poneo svedočanstvo. Varvari su upali nasilno u njihov dom i odsekli Mojskiju glavu, ostalih šest ubili, i odneli sve što su mogli da nađu. Preživeli svedok video je sedam kruna kako silaze sa neba i zaustavljaju se iznad pravednog Mojsija i ostalih koji su bili sa njim.

Tako završava zemaljski i počinje nebeski život Svetog Mojsija etiopljanina.

Na kraju, on je još uvek rob, čovek snage i čovek velikih apetita; sada je rob Hrista i stoga istinski slobodan. Njegova snaga bila je moć Hrista učinjena savršenom u slabosti. On je žudeo za božanskim stvarima koje nikada ne iščezavaju.

Veliki je Gospod u Svojim Svetima."





IP sačuvana
social share
Bice bolje
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svakodnevni prolaznik


Srbiju moze spasiti samo Pravoslavlje

Zodijak Aquarius
Pol Muškarac
Poruke 391
Zastava http://forum.burek.co.yu/index.php?action=mm
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.02
Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спасоносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше "пред лицем" Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија.

У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13—35).

По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији, проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече.

Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука стиже у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. То се догодило у време Другог путовања светога Павла. Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији (Д. Ап. 20, 6), проповедајући и ширећи хришћанство.

Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. Не напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава).

Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога свега. У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола. У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше "први очевидци и слуге речи". (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.

После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. Не прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по други пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени; јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4,6.10).

Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.

У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији, рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом.

Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог.

У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано. У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја.

Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама.

Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу — живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин.

Текст преузет из књиге:
Преподобни Јустин Ћелијски,
"ЖИТИЈА СВЕТИХ
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svakodnevni prolaznik


Srbiju moze spasiti samo Pravoslavlje

Zodijak Aquarius
Pol Muškarac
Poruke 391
Zastava http://forum.burek.co.yu/index.php?action=mm
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.02
Evo da posaljem i ikonu SV. LUKE
Da uoblicimo sve

Fajlovi prikačeni uz poruku (kliknite na slike za punu veličinu)

SV APOSTOL LUKA.jpg
(77.91 KB, 500x687)
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Pocetnik

Zodijak
Pol
Poruke 7
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
sveti nil sinajski: kada budemo slusali sebe - tada necemo osudjivti druge, jeru namasamima mnogo je onoga za sta druge osudjujemo. 19. i 20. april, kapi zive vode. :flower:
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Prijatelj foruma
Legenda foruma


*¤*¤* Magic and Illusion *¤*¤*

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 45674
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.5.0.11
Чуда светог Василија



Преко стотину чуда забележили су острошки монаси само у последње време и она се чувају у рукописној збирци манастира Острога, нека су и објављена. Нека од ових објављених чуда, која је средио јеромонах Иринеј Гавриловић, и ми овде објављујемо, а остала доставио је прота Васо Ивошевић.

***

У фебруару 1942. године, за време бомбардовања манастира Острога, једна граната из брдског топа немачког удари у камени зид изнад Горњег манастира, разби врата на црквици Часног Крста, али, за чудо, том приликом не експлодира. Граната се од пада разбила на двоје, упаљач је пао на једну, а барутно пуњење на Другу страну црквеног каменог пода. Стручним испитивањем доцније утврђено је да је граната била сасвим исправна и као таква требала је да експлодира. Очигледно је свима да Светитељ то није допустио, јер би тиме била нанета велика штета светој цркви и његовој испосници. Ова граната се и данас чува цела у Горњем манастиру.

***

Један занатлија из околине Никшића беше се тешко разболео. Лекари на прегледу установише да је парализа у пуном стадијуму. Од тога није било лека. Човек се био сав склупчао. Родбина га саветоваше да пође у Острог Светом Василију, али је он то одмах одбио, јер беше атеиста, неверник. После извесног времена, јави му се Свети Василије у сну и позва га да дође к њему у Острог па ће га он исцелити. Пошто дуго поразмисли, овај човек најзад одлучи, и пристаде да га понесу у манастир. Дошавши у манастир он се исповеди и ону ноћ преноћи под кивотом Светитељевим, где су му читали молитве. После краћег времена сасвим је оздравио, и из захвалности према Светом Василију своме најстаријем сину дао је име Василије.

***

Месеца септембра 1956. године дође на поклоњење Св. Василију Драго Џабаркапа из села Вруље, код Пљеваља, и исприча: "Пре две године био сам много болестан од стомака. Обраћао сам се лекарима у Пљевљима, Пријепољу и Сарајеву. Лекари су били у недоумици у погледу моје болести. На крају су открили да је по среди чир у стомаку. После свега, лекари су ми предложили да дођем у болницу и да тамо одлежим 20 дана, а потом ће ме по писменој сагласности мојој и мојих родитеља, оперисати. Упркос тешким боловима који су сваког часа бивали неподношљивији, на операцију нисам пристао. Отишао сам кући. Чим сам дошао кући легао сам у постељу, од које се нисам никуд могао макнути. Исте године, у марту месецу, налазећи се у болесничкој постељи, уснио сам један необичан сан. Наиме сањам да путујем једним путем, мени уопште непознатим. Због непознатости пута беше ме ухватио велики страх, који се удвостручи, када са тог пута скренух ка једној малој пећини, која беше испуњена мраком. Изненада, у њој се појави један /мени непознат/ човек, и запита ме: Зашто плачеш? Ја му одговорих да ме је страх, јер немам никога са мном. Тада ми он рече да пођем с њим. И ја пођем. Путујући с њим, дођох до једних малих врата, која беху затворена. Непознати човек их отвори и ми обојица уђосмо унутра. Просторија беше лепа и врло светла, мада нигде лампу нисам видео. Тада ми он рече: "Овде ћеш ти ноћити. Ово је дом Светог Василија". После ових речи ја се пренем из сна, дубоко потресен оним што сам снио. Сан сам одмах испричао својим родитељима, који се сагласише да одмах пођем у Острог. Тако се ја са мајком, мада тешко болестан и исцрпљен, упутим по први пут у Острог. У Острогу сам преноћио код Свеца две ноћи, уз свакодневно читање молитава. Мени одмах буде боље и после два дана, ја готово потпуно здрав, пођем весео, и здрав, својој кући. А радост мојих родитеља била је безгранична. Из захвалности светом оцу Василију на исцељењу, дошао сам и ове године са својим ујаком Дашом Цмиљанићем и мајком Миљом. Увек се молим Богу и Светом Василију да ме и даље чува, мене и све моје, од сваке напасти".

***

Месеца августа 1957. године, доведоше у Горњи манастир тешко болесну невесту, која боловаше дуже времена, по имену Лену Јунчај, из села Друме (Тузи). Довео ју је њен муж Лека и девер Нуа. Толико је била болесна, да су је са жељезничке станице Острог њен муж и девер са много тешкоћа и напора изнели до манастира. По доласку у Горњи манастир, одмах су ушли у цркву и приступили ћивоту Светог Василија. Замолили су да се болесници очита молитва за оздрављење, што им је одмах удовољено. По очитаној молитви, замолили су да њиxова болесница остане мало и да одлежи код светог кивота. И то им је било допуштено. Болесница је заспала код светог ћивота и спавала је близу два сата. Затим су је пробудили и пошли своме дому. Болесница се очигледно осећала боље. По доласку својој кући, болесница је нагло почела осећати придолазак здравља и ускоро потпуно оздравила. После неколико дана, од њеног девера, који је био писменији од мужа болеснице, стигло је писмо у коме Нуа извештава да је његова снаха потпуно оздравила. Сви они благодаре Богу и Светом Василију.

***

Вера Ј., млада девојка из околине Бара, по занимању службеница, изненадно се разболела 1950. године, од неког тешког нервног растројства и као таква није била способна низакакав посао. Забринути родитељи водили су је лекарима на све стране и тражили помоћ од најбољих специјалиста-невролога на клиникама у Београду и Загребу, али, нажалост, без успеха. Њено здравствено стање из дана у дан нагло се погоршавало. Када је већ била изгубљена свака нада да ће девојка икада оздравити, мајка је одлучила да је, кријући од комшија, доведе у Острог, и да тамо потражи лека. На пут је кренула почетком зиме исте године. Са великом муком су изашли од Доњег до Горњег манастира. Девојку је захватила нека изнемоглост и трзала се као бесомучна, у намери да се врати натраг. Уз велике напоре довели су је до Горњег манастира, где јој је чувар ћивота прочитао молитву, намењену за оздрављење оваквих болесника. Ту ноћ преноћили су у Горњем манастиру. Сутрадан, девојка је осванула потпуно здрава, на велико изненађење и радост своје мајке и свих присутних. Вратила се весела и лака својој кући, и кроз неколико дана наставила је свој ранији службенички посао.

***

Радомир Пантовић из села Градца, 13. јула 1961. године, у Горњем манастиру, исприча овакав свој случај. "Године 1929. био сам тешко оболео. Услед те болести изгубио сам и моћ говора. Сви напори да се излечим и да ми се говор поврати, били су узалудни. Тада се мој отац реши да ме води у Острог. Уз велики труд мога оца и уз моје невоље, стигли смо у Горњи манастир, где смо приступили Свецу. Ту ми је калуђер читао молитву. После молитве остао сам да мало заспим у цркви. Легао сам и заспао. Када сам се пробудио, био сам потпуно здрав. Ништа нисам осећао да ме боли и, на моју велику радост, могао сам да говорим. Не мало били су изненађени калуђер и мој отац, и други који су ту били присутни. После тога, сви заједнички заблагодарисмо Богу и Светом Василију, који ми подари исцељење. Са својим оцем, вратих се кући здрав и весео. Следеће године дошао сам да се захвалим Светитељу, што и сада, после десет година, чиним, и чинићу док сам год у животу и будем у могућности. Долазићу у Острог, на поклоњење и захвалност великом чудотворцу, Светом Василију".

***

У летњим месецима, много побожног народа долази у манастир Острог на поклоњење Светом Василију. А 4. августа 1961. године дошао је на поклоњење и Славко Јовановић из Сарајева те исприча истинити догађај исцељења његовог брата. - "Мој брат, прича Славко, по имену Радивоје, бјеше тежак умни болесник. Стварно и формално био је луд. Болест га је снашла негдје 1948. године. У сарајевској болници провео је око 5-6 мјесеци, али без икаквог побољшања и наде за оздрављење. Моји родитељи намисле да га изведу из болнице и да га доведу овдје у Острог, код Светог Василија. Иако тамошњим љекарима то није било по вољи, ипак су га отпустили. Можда им је било и драго што ће се, ма и за краће вријеме, ослободити једног тешког болесника. Моји родитељи, болесног брата везана поведу у Острог, вјерујући да ће ту наћи исцјељења. Када су га довели овдје у Горњи манастир, крај ћивота Светог Василија, очитано му је масло, послије којег му је одмах било боље. Са руку су му скинули конопце и сљедећег дана вратили су се кући радосни, благодарећи Светом Василију који му подари здравље и исцјељење. Када су стигли кући, у наше мјесто Зубач (код Сарајева), сви мјештани и својте били су не мало изненађени видећи Радивоја здрава и свјесна. Радивоје се послије и оженио и сада има своју породицу. Он сада ради столарски посао. Непрекидно слави и хвали Бога и Његовог угодника, Светог Василија Острошког". Тако, и сада задивљен тим чудним делом Божјим, заврши своју повест Славко Јовановић.

***

Сваке године, бар једанпут годишње, у Острогу се може видети један млад човек, високо образован, запослен као правник у једном великом предузећу, где журно хита Горњем манастиру, да заблагодари Светом Василију за своје исцељење. Ево шта прича он, Божидар Челебић, из Београда. - "Почетком 1961. године тешко сам оболео од једне тешке болести. Лечен сам у болници пуна 4 месеца, али без успеха и са мало наде на оздрављење. У време док сам лежао у болници и борио се са тешком болешћу, мој друг Александар Џ. по жељи моје дубоко верујуће мајке, дошао је у манастир Острог и ту, за моје оздрављење, свршио освећење масла. У исто време када је свршавао освећење масла за мене, осетио сам неку чудну лакоћу и побољшање здравља. Ускоро сам, на опште изненађење лекара, затражио отпуштање из болнице. У своме захтеву био сам врло упоран тако да су лекари морали удовољити мојој жељи, мада су веровали да ћу дуго живети. Данас сам са мојим колегом Александром дошао у Острог да се помолим Богу и захвалим Светом Василију што сам потпуно здрав", заврши Божидар Челебић.

***

Многи поклоници који нису у могућности да доведу своје болеснике ћивоту Светитеља, доносе њихову одећу и остављају је под ћивот Светитеља, да ту преноћи бар једну ноћ. Поред одеће, доносе и храну, најчешће шећер, и поступају на исти начин. Том приликом, чувар ћивота прочита молитву над дотичним предметима. Приликом повратка, освећене ствари узимају са собом и носе их болесницима, верујући да ће им и на овај начин Свети Василије помоћи. И заиста помаже, што ће се видети из следећег случаја. Дана 15. августа 1962. године, у Горњем манастиру, Божидар Шијаковић са својом женом, Славком, исприча следеће: "Наш син Видомир, био је тешко болестан од неке болести главе, од које је страховито патио пуне две године. За то време тражили смо лека код многих лекара и обишли многе болнице. Лекари су му давали разне лекове и инјекције, али све је било без користи. Главобоље није нестајало. Претпрошле године, мајка моје жене, Илинка Новаковић, пође за Острог да се поклони и помоли Светом Василију. Том приликом дали смо јој килограм шећера у коцкама да стави под ћивот Светога Василија и да се на истоме очита молитва за здравље Видомирово, што је она и учинила. Када се вратила кући донела нам је поменути шећер. Тај шећер ми смо неколико дана давали Видомиру, верујући да ће му, као ствар освећена у Острогу, помоћи. Не знамо како и на који начин, али знамо: када је тај шећер појео, он је потпуно оздравио и од тада до данас глава га никада више није заболела. Дошли смо да заблагодаримо Богу и Светом Василију што нам је исцелио сина".

***

Месеца децембра 1962. године, ћивоту Светог Василија приступи Н. Н. из Бара са својом старом мајком. Н. Н. замоли свештеномонаха, чувара светог ћивота, да му прочита молитву за здравље. По завршеној молитви, човек, чије је лице изражавало унутрашњу патњу и неко чудно узнемирење, са приметним сузама на лицу, обрати се свештеномонаху, речима: "Оче, ја сам древна пијаница. Све што зарадим потрошим за пиће. Поред тога живим неуредним, прљавим животом. Ничије савете нити уважавам нити прихватам. Прекјуче сам са таквог пута дошао кући, пред сам мрак и одмах сам легао да спавам. У току ноћи да ли је то био сан или јава, то вам не могу објаснити, пред очи ми изађе лик, за који разумедох да је Свети Василије, па ми прекорним речима рече: "Зашто то радиш? Зашто живиш таквим животом? Зашто се не поправиш?" Затим ми рече: "Поћи у манастир Острог и код мог ћивота дај обећање да више нећеш пити и неуредно живети!" Потом прилика ишчезе. Од тада до данас тај лик и те речи не скидају ми се са ума, нити имам мира. Нешто ме непрекидно гони и непрекидно шапће: иди, изврши што ти је наређено. Више нисам могао издржати, и ево, дошао сам да се помолим Богу и поклоним Светом Василију и да овде дам обећање да се више никада нећу опијанити и да ћу живети честитим животом. Дозволите ми оче, да вам још нешто кажем, додаде Н. Н.: Када сам у своме дому донео одлуку да пођем у Острог и дам овај свечани завет, осетио сам неку радост и неку снагу да то не могу ни сада исказати. И још нешто да вам кажем оче: Мојој одлуци, да пођем у Острог, највише се изненадила и обрадовала моја мајка, која је са сузама у очима клекнула на колена и говорила: "Слава Ти и хвала, велики Острошки Свече, када си се смиловао и погледао на мој дом". - Одлазећи из Острога Н. Н. је отишао као други човек. Радост је заменила тугу, а душевни мир, узнемирење. Приликом поздрава при растанку Н. Н. је рекао: "Од данас, ја и мој дом, славићемо Бога и Светога Василија, како будемо знали и умели, молићемо се да нам Господ буде у помоћи и да нас чува од свакога зла".



6. маја 1964. године. муслимани Асиб Гушо и Шевка Зајко доведоше тешко болесну. такође муслиманку, Фатиму. Фатима је била тежак болесник. Од неких страховитих грчева у целом телу патила је пуних пет година. Болови су је бацали у несвест те је у тим мукама викала, ружила и своје најмилије. За тих пет година тешке болести, која је прелазила у лудило, са болесницом су обишли све лекаре, врачаре и траваре, али лека и помоћи није било. Чули су за исцељења од таквих болести у Острогу, па су болесну Фатиму њен рођак Асиб и комшиница Шевка довели у Горњи манастир. Када су је довели пред цркву у којој лежи тело Светог Василија, болесница је из гласа викала" Нећу тамо да улазим". То је поновила неколико пута, уз лудачке трзаје да се врати назад. Чувар ћивота отворио им је цркву, мало касније и ћивот Светог Василија, и помогао да болесницу приведу Светитељу. Са великом муком у томе се на крају и успело. Родбини болеснице пошло је за руком да је убеде и да целива Светитеља, што је она и учинила. У том тренутку њу снађе неко ужасно грчење и дрхтање, да је то било страшно и гледати. Пошто се мало смирила, болесници је прочитана молитва. По свршеној молитви њу тек тада ухвати нека језива мука и трзаји, од којих је спопаде такво знојење, да је за кратко време била сва мокра. То стање не потраја дуго. Неочекивано, на очиглед свих нас, њу изненадно обузе неки мир и спокојство, које се јасно одражаваше на њеном лицу. Она се потпуно смири, клече код ћивота Светитеља и отпоче да се моли. Не потраја дуго, она устаде сва озарена и рече свима нама: "Хвала Богу и Светом Василију, ја оздравих. Ништа ме не боли". То изговори па припаде целивати ћивот Светитеља. Присутни, задивљени оваквој милости Божијој, захвалише Богу и Његовом Угоднику за ово чудно исцељење. Ту ноћ болесница је сасвим мирно провела у Острогу, а када је свануло прва је дошла на јутрењу, да још једанпут заблагодари Богу, који је молитвама Светог Василија исцели.

***

Месеца јула 1964. године, приступи моштима Светог Василија викарни епископ Варнава. После поклоњења Светитељу, испричао нам је случај свог исцељења водицом из Острога. Када је испричао овај истинити догађај, умолили смо га да нам свој случај исцељења и писмено изложи. То је он и учинио. Ево тога писма. - "Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. г. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха. А било је и на пар дана пред Св. оца Николаја, наше Крсне славе. У кући се ужурбано спремало за Славу. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа држала се светих правила и закона и мој отац био је спреман пре и да не слави, него да омрси на Св. Николаја. И тада је гром ударио из ведра неба.



Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао постељу. Али већ сутра у јутру, кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу. Шарлах. Кућа је нагло изменила цео изглед, из градског физиката дошли су људи и на кућна врата ставили цедуљу са натписом: "Заразна болест". На плакату је била насликана мртвачка глава, знак смртне опасности за посетиоце Свети отац Никола те године дошао је нашој кући тужно. Кућа је била закључана. Једина брига укућана била је моје здравље мој живот. Био сам најтежи болесник у целом заразном одељењу. Већ су ме морали и везати. У врућини и бунилу хтео сам да скачем кроз прозор. Кад је докторима изгледало да је све свршено и изгубљено, допустили су да мајка дође да буде са мном у последњим часовима мога земаљског живота. Кад је мајка дошла нисам је препознао. Већ сам био примио камфор инјекцију. Последњу помоћ. И тада, кад су се сестре и болничари разишли, кад је мајка остала сама са мном, извадила је из своје ташне једну малу бочицу. У њој је била света водица острошка. Дубоко, жарко и потресно, како само мајка може, моја мила мајка молила се Богу и Светој Мајци Божијој и светоме Чудотворцу Острошком. Ја се нисам могао сам подићи. Мајка ме је три пута запојила светом водицом, даром Светог Василија Острошког. Ја сам отворио очи. Препознао сам своју драгу родитељку и молитељку, своју сузну молитвеницу. Помогла ми је да се придигнем и прекрстим; заједно са њом очитао сам Оче наш, и пао у слатки, окрепљујући сан, који ми је донео здравље и живот до данашњег дана. Тако је свети Чудотворац Василије Острошки учинио оно што сва медицина није могла".

***

Домаћица из Бара Р. 3. исприча: "У јуну 1953. године, дошла је у госте мојој познаници и комшиници, њена пријатељица из Београда, супруга љекара опште праксе др М. Н. Са собом је довела свога тринаестогодишњег сина, ученика основне школе, који је боловао од дечје парализе. Сва средства савремене медицине родитељи су примијенили у лијечењу свога дјетета, али све то није ништа помогло. Дјечак се једва кретао уз помоћ нарочитих штака и без истих није могао ни корак крочити. Родитељи су били очајни због болести свога дјетета. По савјету неких својих познаница и пријатељица, које су припадале хришћанској заједници, мајка се са својим болесним сином упутила Острогу, да још ту потражи лијека свом парализованом сину. Почетком мјесеца јула 1953. стигли су у Острог гдје су се задржали два дана. За то вријеме надлежни свештеномонах неколико пута је прочитао молитву над дјечаком пред ћивотом Св. Василија. Када су ријешили да се врате своме дому, младић је осјетио лакоћу у ногама, о чему је на велику радост саопштио и мајци. Побољшање је било очигледно, јер се до тада тешко болесни младић, без много напора спустио у доњи манастир. Када су дошли у Доњи манастир литургија је била у току. По свршетку службе Божје дјечко је пред манастиром, на очиглед присутних ходочасника, оставио штаке и без икаквих тешкоћа упутио се према жељезничкој станици". Доцније су из Београда писали да је дечак сасвим оздравио и да је наставио школовање.

***

Осамнаестогодишња девојка Даница С. из села П. у околини Зрењанина, изненадно је умно оболела. Одмах по појави болести затражили су помоћ од лекара. Но, сваки труд лекара да јој помогну био је узалудан. Њено је стање из дана у дан било горе и неподношљивије, не само за родитеље већ и за суседе. Да не би узнемиравала околину, једини излаз био је да се девојка смести у душевну болницу. Али пре него што ће је сместити у душевну болницу, отац девојке се одлучи да употреби једино преостало средство, а то је, да је доведе у манастир Острог, без обзира на то што је пут дуг и напоран, а и скопчан са великим трошковима. У јуну 1958. намери се отац са ћерком, чије су руке биле везане јаким конопцем, у манастир Острог. Труд и трошак није жалио само да му болесна кћер нађе исцељење. После напорног путовања са тешком болесницом, стигли су у Дољи манастир, а одатле пешице наставише пут за Горњи манастир. Када су се приближили Горњем манастиру, на велико изненађење оца, девојка је сасвим нормално рекла оцу да се осећа лакше, замоливши га да јој ослободи руке од веза. Отац је то и учинио, јер је приметио да му кћи нормално говори и да има нормалан изглед. Пун хвале и благодарности Богу и Светом Василију, отац је привео исцељену ћерку ћивоту светитеља. Замолио је духовника, чувара ћивота, да болесници очита молитву за оздрављење. По свршеној молитви, девојка изјави оцу, на његову неисказану радост, да се осећа сасвим здрава и замолила је оца да стави прилог на свети ћивот за своје чудесно и брзо оздрављење.

***

Сваке године, уочи Лучин-дана у светом Острогу, у Горњем манастиру, може се видети један старији човек, поодмаклих година, али који се још увек одлично држи и својим корпулентним стасом успешно носи на својим плећима скоро осам деценија живота. Овај осамдесетогодишњак, кад год је у могућности дође у Острог да се помоли Богу. Међутим, дан уочи Светог Луке никада не пропушта, а да са великим страхопоштовањем и молитвеном усрдношћу не приступи ћивоту Светога Василија, да му заблагодари што га је у младости исцелио од тешке болести згрчености тела, и кроз то га привео познању Бога. То је, у крају у коме живи, добро познати човек и домаћин, Петар Копривица.



Ове године, уочи Св. Луке, пред само вече, уђе у канцеларију Доњег манастира чика Петар, и пошто се са свима присутнима поздрави, рече, да долази из Горњег манастира. Пошто седе изусти: "Данас је, оче игумане, тачно 50 година, од дана када сам тешко болестан донијет код ћивота Св. Василија". Чувши ове речи у мени се распламти нека радозналост да из уста чика Петра чујем о ономе што сам негде прочитао, те га замолих да нам подробно исприча о свом чудесном исцељењу, посредством Св. Василија. Удовољавајући жељи свих присутних, чика Петар исприча, и ништа не затаји: "У својој младости припадао сам напредној струји, како се тада сматрало, те нисам ниушта вјеровао. Одбацивао сам сваку вјеру у Бога. У неку моћ Свеца такође нисам вјеровао. При свем том био сам познати хулитељ имена Божијег. Све сам псовао и светиње исмијавао. Али свеблаги Бог није допустио да дуго останем у таквом тешком безакоњу. У јануару 1920. године тешко се разболим. Моја болест је била неподношљива, не само за мене него и за моју фамилију. У тим невољама умјесто да се обратим Богу, ја сам све више и вишу хулио на Бога. Узалуд су ме родитељи, браћа и сестре, одвраћали од псовке и безвјерија. Болест се сваким даном погоршавала, и на крају почео сам се грчити. Узалуд сам се мучио и трошио новац од љекара до љекара, од травара до травара, помоћи није било. Напротив, муке су биле тешке и неподношљиве. Моји су били изгубили сваку наду да ћу икада оздравити.



У току ових неиздржљивих мука, често су ми говорили и савјетовали да пођем у Острог, код Св. Василија. Док сам невоље могао трпјети, такве савјете нисам прихватао, јер у то нисам вјеровао. Но, притијешњен боловима и дугом везаношћу за постељу, пристанем да пођем у Острог. Са тешком муком баш на данашњи дан, мој млађи брат Лука ме доведе у Горњи манастир. Приступих Светитељу, а потом изађох напоље, да се мало одморим. Млади јеромонах Борис Кажанегра (сада игуман манастира Прасквице), сазнавши потанко о мојој болести, утјеши ме ријечима да ће ми Господ и Свети Василије повратити здравље, ако будем чврсто вјеровао и искрено се молио. Потом ми је код ћивота Светитеља очитао врачевске молитве и свршио бденије. Ноћ сам преноћио у цркви и на моју радост, баш ту ноћ осјетим велику олакшицу. Сјутрадан, сићем у Доњи манастир и овдје ми - показа руком на цркву - сврше освећење масла. После овога вратим се кући, у Никшић, са смањеним и подношљивим боловима. Такво стање трајало је неколико дана све док једнога дана нисам ушао у радионицу и видио да један посао није добро урадио мој млађи брат Ђорђије. Тада сам, по мојој злој навици, љутећи се на брата, почео да вријеђам име Божије и Његових Светитеља. И гле чуда! Истог часа наступе болови неупоредиво тежи, него они прије одласка у Острог. Тада сам се увјерио, чврсто и непоколебљиво, да постоји Бог, који кажњава и награђује. Кајао сам се са сузама у очима што увриједих милосрђе Божије. Сузе не бјеху довољне да оперу мој гријех и моју дрскост. Стање моје болести сваким даном се погоршавало и бивало све очајније. У таквом стању сам провео пуна четири мјесеца. Живци су ми просто горјели. Имао сам осјећање да се нешто запалило у мени и на мени. Осим тога, запаљење живаца потпуно ме је згрчило, тако да главу нисам могао одвојити од кољена. У тим неизрецивим мукама дочеках прољеће. Нешто ме је неодољиво вукло у Острог. То је била жеља и мојих домаћих. И чим попусти зима, мој најмлађи брат Филип, посади ме на коња, и на Теодорову суботу, ноћу, приспијем у Горњи манастир. Ту ми је опет прочитана молитва и свршено бденије. Како је освитала Прва недјеља Великог поста то сићем у Доњи манастир на св. литургију, гдје се и причестих. Послије овога, захваљујући милосрђу Божијем, оних тешких и несносних болова је нестало. Могао сам се полако кретати. То ми даде снаге и подгрија жељу да пођем и у манастир Ждребаоник, да се поклоним и Св. Арсенију. Бог ми даде снаге те и ту жељу испуних. Из манастира Ждребаоника сам се вратио кући. Болови не бјеху потпуно нестали, али бјеху подношљиви. Но, сада сам се обазриво чувао да не би опет нечим разгњевио Бога. У милост и казну Божију више никада нисам посумњао. Трудио сам се да живим по закону Божијем. Посте сам постио, Цркву посјећивао и често молио свештенике да ми читају молитву за потпуно оздрављење. И уколико сам побожније живио, утолико се моје здравствено стање побољшавало, али се исправити нисам могао за дуже вријеме.



Тих дана зажелим да још једанпут пођем у свети Острог. Овог пута са мном је пошла моја сестра. И овом приликом пред ћивотом Св. Василија прочитана ми је молитва. Послије ове молитве ја се осјетим потпуно здравим. Топло се захвалим Богу и Светитељу на исцјељењу, и својим ногама вратим се кући као наново рођен душом и тијелом. Од тада до данас, та болест ми се никада више није повратила. Ова истинита повјест збила се 1922. године. Увијек сам благодаран Св. Василију за своје исцјељење, а исто тако непрекидно му благодарим што ме је кроз болест привикао покајању" - заврши истиниту повјест о себи чика Петар. - А она капија од гвожђа, у Горњем манастиру кажу да је Ваш прилог манастиру Св. Василија, у знак захвалности за исцјељење, додадох чика Петру. "Да, када је стари манастир изгорио, рече чика Петар, дуго сам молио тадашњег старешину манастира, оца Леонтија, да ми дозволи да за потребе Горњег манастира урадим нешто својом руком, за уздарје Светом Василију, за своје исцјељење. Он ми дозволи те направих ону гвоздену капију, која и данас постоји".

***

Ћерка једне старије госпође Гркиње из Ниша била је тешко оболела на плућима. Лекарске интервенције почеле су доста касно. Једне вечери, док је жалосна мајка седела крај тешко болесне ћерке која је издисала под високом температуром, од умора паде у краткотрајан сан. У сну јој се јави Свети Василије Острошки и рече јој да не плаче, јер ће он исцелити њену ћерку. И заиста, ујутро је болесници било нагло лакше. После новог прегледа, лекари су на опште чуђење установили да је болесница потпуно оздравила. Мајка Гркиња добро је упамтила лик који јој се јавио у сну, и када је затим у цркви видела икону Светог Василија Острошког, препознала је да је то био он. Она и ћерка одале су дубоку захвалност великом Острошком Чудотворцу.

Молитвама Светог оца нашег Василија, новојављеног Чудотворца Острошког, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе Своје. Амин!
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Clan u razvoju


Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 24
Zastava Tenja
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.4
mob
SonyEricsson k610i
Najbolje ti je care da im preporučiš da si kupe knjige od Justina Popovića žitije svetih, ili Prolog !
 :[1]:
IP sačuvana
social share
Branimir Novaković
Pogledaj profil Skype
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Poznata licnost


i love wolf

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 3144
Zastava USA
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.24
mob
Nokia n73
Najbolje ti je care da im preporučiš da si kupe knjige od Justina Popovića žitije svetih, ili Prolog !
 :[1]:
ako ti smeta a ti se uhvati bugije i pusti ljude ciste duse da kazu nesto.neka nam je na pomoci Sv.Vasilije Ostroski i Sv.Serafim Sarovski
IP sačuvana
social share
nediraj vuka777 dok spava jer to rijetko radi
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Krajnje beznadezan

Znam čoveka ...

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 11717
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
Pogledajte mosti svetog Aleksandra Svirskog

Fajlovi prikačeni uz poruku (kliknite na slike za punu veličinu)

mosti svetog Aleksandra Svirskog..jpg
(63.46 KB, 572x389)
mosti svetog Aleksandra Svirskog.jpg
(45.38 KB, 376x580)
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Poznata licnost


i love wolf

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 3144
Zastava USA
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.24
mob
Nokia n73
na ovaj forum trebaju da dodju oni sektasi kao jehovini sedoci i da vide sta nama pravim vjernicima znace svetci i njihove mosti i koliko je nasa vjera jaca od njihove koja je nastala tamo nekad 1930 god.Boze pomozi i tim ljudima da izadju na pravi put jer si ti jedini koji to mozes.
IP sačuvana
social share
nediraj vuka777 dok spava jer to rijetko radi
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Krajnje beznadezan

Znam čoveka ...

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 11717
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
Brate Bog pomaze svima verujem da ce i njima
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 5 6 8 9 10
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 20. Jan 2021, 23:30:48
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: Advokat Draganić :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.127 sec za 16 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.