Глава 21

1. Послије тога опет се јави Исус ученицима својијем на мору Тиверијадском. А јави се овако:

2. Бијаху заједно Симон Петар и Тома који се зваше Близанац, и Натанаило из Кане Галилејске, и синови Зеведејеви, и друга двојица од ученика његовијех.

3. Рече им Симон Петар: Идем да ловим рибу. Рекоше му: Идемо и ми с тобом. Онда изиђоше и одмах сједоше у лађу, и ону ноћ не ухватише ништа.

4. А кад би јутро, стаде Исус на бријегу; али ученици не познаше да је Исус.

5. А Исус им рече: Дјецо! еда што имате за јело? Одговорише му: Немамо.

6. А он им рече: Баците мрежу с десне стране лађе, и наћи ћете: Онда бацише, и већ на могаху извући је од мноштва рибе.

7. Онда ученик онај кога љубљаше Исус рече Петру: То је Господ. А Симон Петар кад чу да је Господ, запреже се кошуљом, јер бјеше го, и скочи у море.

8. А други ученици дођоше на лађи, јер не бјеше далеко од земље него око двјеста лаката, вукући мрежу с рибом.

9. Кад дакле ижљезоше на земљу, видјеше огањ наложен, и на њему метнуту рибу и хљеб.

10. Исус им рече: Принесите од рибе што сад ухватисте.

11. А Симон Петар уђе и извуче мрежу на земљу пуну великијех риба сто и педесет и три; и од толикога мноштва не продрије се мрежа.

12. Исус им рече: Ходите обједујте. А ни један од ученика не смједијаше да га пита: Ко си ти? видећи да је Господ.

13. А до+е и Исус, и узе хљеб, и даде им, тако и рибу.

14. Ово се већ трећи пут јави Исус ученицима својијем пошто устаде из мртвијех.

15. А кад обједоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин! љубиш ли ме већма него ови? Рече му: Да, Господе! ти знаш да те љубим. Рече му Исус: Паси јагањце моје.

16. Рече му опет другом: Симоне Јонин! љубиш ли ме? Рече му: Да, Господе! ти знаш да те љубим. Рече му Исус: Паси овце моје.

17. Рече му трећом: Симоне Јонин! љубиш ли ме? А Петар оста жалостан што му рече трећом: Љубиш ли ме? и рече му: Господе! ти све знаш, ти знаш да те љубим. Рече му Исус: Паси овце моје.

18. Заиста, заиста ти кажем: кад си био млад, опасивао си се сам, и ходио си куда си хтио; а кад остариш, ширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда не ћеш.

19. А ово рече показујући каком ће смрти прославити Бога. И рекавши ово рече му: Хајде за мном.

20. А Петар обазревши се видје гдје за њим иде онај ученик кога Исус љубљаше, који и на вечери лијеже на прси његове и рече; Господе! ко је тај који ће те издати?

21. Видјевши Петар овога рече Исусу: Господе! а шта ће овај?

22. Исус му рече: Ако хоћу да он остане док ја не дођем, што је теби до тога? Ти хајде за мном.

23. Онда изиђе ова ријеч међу браћом а онај ученик не ће умријети; али Исус не рече њему да не ће умријети, него: Ако хоћу да остане док ја не дођем, што је теби до тога?

24. Ово је онај ученик који свједочи за ово, који и написа ово: и знамо да је свједочанство његово истинито.

25. А има и друго много што учини Исус, које кад би се редом пописало ни у сами свијет, мислим не би могле стати написане књиге. Амин.

Дјела светијех апостола

писао их свети апостол и јеванђелист Лука.

Глава I.

Прву сам ти књигу написао о свему, о Теофиле, што поче Исус и творити и учити

2. До дана кад се узнесе, пошто Духом светијем заповједи апостолима које изабра,

3. Пред којима и по страдању своме показа себе жива многијем истинитијем знацима, и јавља им се четрдесет дана, и говори о царству Божијему.

4. И сабравши их заповједи им да не иду из Јерусалима, него да чекају обећање очино, које чусте, рече, од мене;

5. Јер је Јован крстио водом, а ви ћете се крстити Духом светијем не дуго послије овијех дана.

6. А они онда који заједно бијаху, питаху га говорећи: Господе! хоћеш ли сад начинити царство Израиљево?

7. А он им рече: Није ваше знати времена и љета које отац задржа у својој власти;

8. Него ћете примити силу кад сиђе Дух свети на вас; и бићете ми свједоци и у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и тја до краја земље.

9. И ово рекавши видјеше они гдје се подиже и однесе га облак из очију њиховијех.

10. И кад гледаху за њим гдје иде на небо, гле, два човјека стадоше пред њима у бијелијем хаљинама,

11. Који и рекоше: Људи Галилејци! шта стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видјесте да иде на небо.

12. Тада се вратише у Јерусалим с горе која се зове Маслинска, која је близу Јерусалима један суботни дан хода.

13. И кад уђоше, попеше се у собу гдје стајаху Петар и Јаков, и Јован и Андрија, Филип и Тома, Вартоломије и Матеј, Јаков Алфејев и Симон Зилот, и Јуда Јаковљев.

14. Ови сви једнодушно бијаху једнако на молитви и у мољењу са женама, и с Маријом матером Исусовом и браћом његовом.

15. И у дане оне уставши Петар између ученика рече (а бијаше народа заједно око сто и двадесет имена):

16. Људи браћо! требало је да се изврши оно писмо што прорече Дух свети устима Давидовијем за Јуду који бјеше пред онима што ухватише Исуса;

17. Јер се бројаше с нама, и бијаше примио дијел ове службе.

18. Он дакле стече њиву од плате неправедне, и објесивши се пуче по сриједи, и изасу се сва утроба његова.

19. И постаде знано свима који живе у Јерусалиму да ће се та њива прозвати њиховијем језиком Акелдама, које значи њива крвна.

20. Јер се пише у књизи Псалтиру: да буде двор његов пуст, и да не буде никога ко би живљео у њему, и: владичанство његово да прими други.

21. Треба дакле од овијех људи који су били с нама за све вријеме како међу нас уђе и изиђе Господ Исус,

22. Почевши од крштења Јованова до дана кад се узе од нас, да буде с нама свједок његова васкрсенија један од овијех.

23. И поставише двојицу, Јосифа који се зваше Варсава презименом Јуст, и Матија.

24. И помоливши се Богу рекоше: Ти, Господе! који познајеш срца свију покажи једнога од ове двојице кога си изабрао,

25. Да прими дијел ове службе и апостолства, из кога испаде Јуда да иде на мјесто своје.

26. И бацише коцке за њих, и паде коцка на Матија, и примише га међу једанаест апостола.

Глава II.

И кад се наврши педесет дана бијаху заједно сви апостоли једнодушно.

2. И у један пут постаде хука с неба као духање силнога вјетра, и напуни сву кућу гдје сјеђаху;

3. И показаше им се раздијељени језици као огњени; и сједе по један на свакога од њих.

4. И напунише се сви Духа светога, и стадоше говорити другијем језицима, као што им Дух даваше те говораху.

5. А у Јерусалиму стајаху Чивути људи побожни из свакога народа који је под небом.

6. А кад постаде овај глас, скупи се народ, и смете се: јер сваки од њих слушаше гдје они говоре његовијем језиком.

7. И дивљаху се и чуђаху се говорећи један другоме: Нијесу ли ово све Галилејци што говоре?

8. Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили?

9. Парћани, и Миђани, и Еламљани, и који смо из Месопотамије, и из Јудеје и Кападокије, и из Понта и Азије,

10. И из Фригије и Памфилије, из Мисира и крајева Ливијскијех код Кирине, и путници из Рима, и Јудејци и дошљаци,

11. Крићани и Арапи, чујемо гдје они говоре нашијем језицима величине Божије.

12. И дивљаху се сви и не могаху се начудити говорећи један другоме: Шта ће дакле ово бити?

13. А други подсмијевајући се говораху: Накитили су се вина.

14. А Петар стаде са једанаесторицом и подиже глас свој и рече им: Људи Јудејци и ви сви који живите у Јерусалиму! ово да вам је на знање, и чујте ријечи моје,

15. Јер ови нијесу пијани као што ви мислите, јер је тек трећи сахат дана;

16. Него је ово оно што каза пророк Јоило:

17. И биће у пошљедње дане, говори Господ, излићу од Духа својега на свако тијело, и прорећи ће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће утваре, и старци ваши сниће снове;

18. Јер ћу на слуге своје и на слушкиње своје у те дане излити од Духа својега, и прорећи ће.

19. И даћу чудеса горе на небу и знаке доље на земљи: крв и огањ и пушење дима.

20. Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и славни дан Господњи.

21. И биће да ће се сваки спасти који призове име Господње.

22. Људи Израиљци! послушајте ријечи ове: Исуса Назарећанина, човјека од Бога потврђена међу вама силама и чудесима и знацима које учини Бог преко њега међу вама, као што и сами знате,

23. Овога одређенијем савјетом и промислом Божијим предана примивши, преко руку безаконика приковасте и убисте;

24. Којега Бог подиже, раздријешивши свезе смртне, као што не бијаше могуће да га оне држе.

25. Јер Давид говори за њега: Господа једнако гледах пред собом: јер је с десне стране мене, да се не помакнем;

26. За то се развесели срце моје, и обрадова се језик мој, па још и тијело моје почиваће у наду;

27. Јер не ћеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да светац твој види трухљења.

28. Показао си ми путове живота; напунићеш ме весеља с лицем својијем.

29. Људи браћо! нека је слободно казати вам управо за старјешину Давида да и умрије, и укопан би, и гроб је његов међу нама до овога дана.

30. Пророк дакле будући, и знајући да му се Бог клетвом кле од рода бедара његовијех по тијелу подигнути Христа, и посадити га на пријестолу његову,

31. Предвидјевши говори за васкрсеније Христово да се не остави душа његова у паклу, ни тијело његово видје трухљења.

32. Овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви свједоци.

33. Десницом дакле Божијом подиже се, и обећање светога Духа примивши од оца, изли ово што ви сад видите и чујете.

34. Јер Давид не изиђе на небеса, него сам говори: рече Господ Господу мојему: сједи мени с десне стране,

35. Док положим непријатеље твоје подножје ногама твојима.

36. Тврдо дакле нека зна сав дом Израиљев да је и Господом и Христом Бог учинио овога Исуса кога ви распесте.

37. А кад чуше, ражали им се у срцу, и рекоше Петру и осталијем апостолима: Шта ћемо чинити, људи браћо?

38. А Петар им рече: Покајте се, и да се крстите сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење гријеха; и примићете дар светога Духа;

39. Јер је за вас обећање и за дјецу вашу, и за све даљне које ће год дозвати Господ Бог наш.

40. И другијем многијем ријечима свједочаше, и мољаше их говорећи: Спасите се од овога покваренога рода.

41. Који дакле радо примише ријеч његову крстише се; и пристаде у тај дан око три хиљаде душа.

42. И осташе једнако у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хљеба, и у молитвама.

43. И уђе страх у сваку душу: јер апостоли чинише многа чудеса и знаке у Јерусалиму.

44. А сви који вјероваше бијаху заједно, и имаху све заједно.

45. И течевину и имање продаваху и раздаваху свима као што ко требаше.

46. И сваки дан бијаху једнако једнодушно у цркви, и ломљаху хљеб по кућама, и примаху храну с радости и у простоти срца,

47. Хвалећи Бога, и имајући милост у свију људи. А Господ сваки дан умножаваше друштво онијех који се спасаваху.

Глава III.

А Петар и Јован иђаху заједно горе у цркву на молитву у девети сахат.

2. И бијаше један човјек хром од утробе матере своје, којега ношаху и сваки дан метаху пред врата црквена која се зову Красна да проси милостињу од људи који улазе у цркву;

3. Који видјевши Петра и Јована да хоће да уђу у цркву прошаше милостињу.

4. А Петар погледавши на њ с Јованом, рече: Погледај на нас.

5. А он гледаше у њих мислећи да ће му они што дати.

6. А Петар рече: Сребра и злата нема у мене, него што имам ово ти дајем: у име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи.

7. И узе га за десницу и подиже. И одмах се утврдише његова стопала и глежњи.

8. И скочивши устаде, и хођаше, и уђе с њима у цркву идући и скачући и хвалећи Бога.

9. И видјеше га сви људи гдје иде и хвали Бога.

10. А знадијаху га да онај бјеше што милостиње ради сјеђаше код Краснијех врата црквенијех, и напунише се чуда и страха за то што би од њега.

11. А кад се исцијељени хроми држаше Петра и Јована, навалише к њима сви људи у тријем, који се зваше Соломунов, и чуђаху се.

12. А кад видје Петар, одговараше људима: Људи Израиљци! што се чудите овоме? Или шта гледате на нас, као да смо својом силом или побожношћу учинили да он иде?

13. Бог Аврамов и Исаков и Јаковљев, Бог отаца нашијех, прослави сина својега Исуса, којега ви предадосте, и одрекосте га се пред лицем Пилатовијем кад он суди да га пусти.

14. А ви свеца и праведника одрекосте се, и испросисте човјека крвника да вам поклони;

15. А начелника живота убисте, којега Бог васкрсе из мртвијех, чему смо ми свједоци.

16. И за вјеру имена његова овога, кога видите и познајете, утврди име његово; и вјера која је кроза њ даде му цијело здравље ово пред свима вама.

17. И сад, браћо, знам да из незнања оно учинисте, као и кнезови ваши.

18. А Бог како напријед јави устима свију пророка својијех да ће Христос пострадати, изврши тако.

19. Покајте се дакле, и обратите се да се очистите од гријеха својијех, да дођу времена одмарања од лица Господњега,

20. И да пошље напријед нареченога вам Христа Исуса,

21. Којега ваља дакле небо да прими до онога времена кад се све поправи, што Бог говори устима свију светијех пророка својијех од постања свијета.

22. Мојсије дакле оцевима нашијем рече: Господ Бог ваш подигнуће вам пророка из ваше браће, као мене; њега послушајте у свему што вам каже.

23. И биће да ће се свака душа која не послуша тога пророка истријебити из народа.

24. А и сви пророци од Самуила и по том колико их год говори, и за ове дане јављаше.

25. Ви сте синови пророка и завјета који учини Бог с оцевима вашијем говорећи Авраму: и у сјемену твојему благословиће се сви народи на земљи.

26. Вама најприје Бог подиже сина својега Исуса, и посла га да вас благосиља да се сваки од вас обрати од пакости својијех.

Глава IV.

А кад они говораху народу, наиђоше на њих свештеници и војвода црквени и садукеји;

2. И расрдише се, што они уче људе и јављају у Исусу васкрсеније из мртвијех.

3. И дигоше на њих руке, и метнуше их у затвор до ујутру: јер већ бјеше вече.

4. А од онијех који слушаху ријеч многи вјероваше, и постаде број људи око пет хиљада.

5. А кад би у јутру, скупише се кнезови њихови и старјешине и књижевници у Јерусалим.

6. И Ана поглавар свештенички и Кајафа и Јован и Александар и колико их год бјеше од рода свештеничкога;

7. И метнувши их на сриједу питаху: Каком силом или у чије име учинисте ви ово?

8. Тада Петар напунивши се Духа светога рече им: Кнезови народни и старјешине Израиљеве!

9. Ако нас данас питате за добро дјело које учинисмо болесну човјеку те он оздрави:

10. Да је на знање свима вама и свему народу Израиљеву да у име Исуса Христа Назарећанина, којега ви распесте, којега Бог подиже из мртвијех, стоји овај пред вама здрав.

11. Ово је камен који ви зидари одбацисте, а постаде глава од угла: и нема ни у једноме другом спасенија.

12. Јер нема другога имена под небом данога људима којијем би се ми могли спасти.

13. А кад видјеше слободу Петрову и Јованову, и знајући да су људи некњижевни и прости, дивљаху се, а знадијаху их да бијаху с Исусом.

14. А видећи исцијељенога човјека гдје с њима стоји не могаху ништа противу рећи.

15. Онда им заповједише да изиђу на поље из савјета, па питаху један другога

16. Говорећи: Шта ћемо чинити овијем људима? Јер велики знак што учинише они познат је свима који живе у Јерусалиму, и не можемо одрећи;

17. Али да се даље не разилази по народу, да им оштро запријетимо да више не говоре за име ово никоме.

18. И дозвавши их заповједише им да ништа не спомињу нити уче у име Исусово.

19. Петар и Јован одговарајући рекоше им: Судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо него ли Бога?

20. Јер ми не можемо не говорити што видјесмо и чусмо.

21. А они запријетивши им пустише их, не нашавши ништа како би их мучили, народа ради; јер сви хваљаху Бога за оно што се бјеше догодило.

22. Јер ономе човјеку бјеше више од четрдесет година на ком се догоди ово чудо здравља.

23. А кад их отпустише, дођоше к својима, и јавише шта им рекоше главари свештенички и старјешине.

24. А они кад чуше, једнодушно подигоше глас к Богу и рекоше: Господе Боже, ти који си створио небо и земљу и море и све што је у њима;

25. Који устима Давида слуге својега рече: за што се буне незнабошци, и народи измишљавају празне ријечи?

26. Састаше се цареви земаљски, и кнезови се сабраше у једно на Господа и на Христа његова.

27. Заиста се сабраше у овоме граду на светога сина твојега Исуса, којега си помазао, Ирод и Понтијски Пилат с незнабошцима и с народом Израиљевијем,

28. Да учине што рука твоја и савјет твој напријед одреди да буде.

29. И сад Господе! погледај на њихове пријетње, и дај слугама својима да говоре са сваком слободом ријеч твоју;

30. И пружај руку своју на исцјељивање и да знаци и чудеса бивају именом светога сина твојега Исуса.

31. И пошто се они помолише Богу затресе се мјесто гдје бијаху сабрани, и напунише се сви Духа светога, и говораху ријеч Божију са слободом.

32. А у народа који вјерова бјеше једно срце и једна душа; и ни један не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко.

33. И апостоли с великом силом свједочаху за васкрсеније Господа Исуса Христа; и благодат велика бјеше на свима њима:

34. Јер ни један међу њима не бјеше сиромашан, јер колико их год бијаше који имадијаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце што узимаху за то,

35. И метаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме као што ко требаше.

36. А Јосија, прозвани од апостола Варнава, које значи син утјехе, Левит родом из Кипра,

37. Он имадијаше њиву, и продавши је донесе новце и метну апостолима пред ноге.

Глава V.

А један човјек, по имену Ананија, са женом својом Сапфиром, продаде њиву,

2. И сакри од новаца са знањем и жене своје, и донесавши један дијел метну апостолима пред ноге.

3. А Петар рече: Ананија! за што напуни сотона срце твоје да слажеш Духу светоме и сакријеш од новаца што узе за њиву?

4. Кад је била у тебе не бјеше ли твоја? И кад је продаде не бијаше ли у твојој власти? За што си дакле такову ствар метнуо у срце своје? Људима нијеси слагао него Богу.

5. А кад чу Ананија ријечи ове, паде и издахну; и уђе велики страх у све који слушаху ово.

6. А момци уставши узеше га и изнесоше те закопаше.

7. А кад прође око три сахата, уђе и жена његова, не знајући шта је било.

8. А Петар јој одговори: Кажи ми јесте ли за толико дали њиву? А она рече: Да, за толико.

9. А Петар јој рече: За што се договористе да искушате Духа Господњега? Гле, ноге онијех који твога мужа закопаше пред вратима су, и изнијеће те.

10. И одмах паде пред ногама његовијем и издахну. А момци ушавши нађоше је мртву и изнесоше је и закопаше код мужа њезина.

11. И уђе велики страх у сву цркву и у све који чуше ово.

12. А рукама апостолскима учинише се многи знаци и чудеса међу људима; и бијаху сви једнодушно у тријему Соломунову.

13. А од осталијех нико не смијаше приступити к њима; него их хваљаше народ.

14. А све више пристајаху они који вјероваху Господа, мноштво људи и жена,

15. Тако да и по улицама изношаху болеснике, и метаху на постељама и на носилима, да би кад прође Петар барем сјенка његова осјенила кога од њих.

16. А долажаху многи и из околнијех градова у Јерусалим, и доношаху болеснике и које мучаху нечисти духови; и сви оздрављаху.

17. Али устаде поглавар свештенички и сви који бијаху с њим, од јереси садукејске, и напунише се зависти,

18. И дигоше руке своје на апостоле, и метнуше их у општи затвор.

19. А анђео Господњи отвори ноћу врата тамничка, и изведавши их рече:

20. Идите и станите у цркви те говорите народу све ријечи овога живота.

21. А кад они чуше, уђоше у јутру у цркву, и учаху. А кад дође поглавар свештенички и који бијаху с њим, сазваше сабор и све старјешине од синова Израиљевијех, и послаше у тамницу да их доведу.

22. А кад слуге отидоше, не нађоше их у тамници; онда се вратише и јавише им

23. Говорећи: Тамницу нађосмо закључану са сваком тврђом и чуваре гдје стоје пред вратима: али кад отворисмо, унутра ни једнога не нађосмо.

24. А кад чуше ове ријечи поглавар свештенички и војвода црквени и остали главари свештенички, не могаху им се начудити шта би то сад било.

25. А неко дође и јави им говорећи: Ено они људи што их бацисте у тамницу, стоје у цркви и уче народ.

26. Тада отиде војвода с момцима и доведе их не на силу: јер се бојаху народа да их не побије камењем.

27. А кад их доведоше, поставише их пред сабор, и запита их поглавар свештенички говорећи:

28. Не запријетисмо ли вам оштро да не учите у ово име? и гле, напунисте Јерусалим својом науком, и хоћете да баците на нас крв овога човјека.

29. А Петар и апостоли одговарајући рекоше: Већма се треба Богу покоравати него ли људима.

30. Бог отаца нашијех подиже Исуса, којега ви убисте објесивши на дрво.

31. Овога Бог десницом својом узвиси за поглавара и спаса, да да Израиљу покајање и опроштење гријеха.

32. И ми смо његови свједоци овијех ријечи и Дух свети којега Бог даде онима који се њему покоравају.

33. А кад они чуше, врло се расрдише, и мишљаху да их побију.

34. Али онда устаде у скупштини један фарисеј, по имену Гамалиило, законик, поштован од свега народа, и заповједи да апостоли мало изиђу на поље,

35. Па рече њима: Људи Израиљци! гледајте добро за ове људе шта ћете чинити;

36. Јер прије овијех дана уста Тевда, говорећи да је он нешто, за којијем пристаде људи на број око четири стотине; он би убијен, и сви који га слушаху разиђоше се и пропадоше.

37. По том уста Јуда Галилејац, у дане пријеписа, и одвуче доста људи за собом; и он погибе, и сви који га слушаху разасуше се.

38. И сад вам кажем: прођите се овијех људи и оставите их; јер ако буде од људи овај савјет или ово дјело, поквариће се;

39. Ако ли је од Бога, не можете га покварити, да се како не нађете као богоборци.

40. Онда га послушаше, и дозвавши апостоле избише их, и запријетише им да не говоре у име Исусово, и отпустише их.

41. А они онда отидоше од сабора радујући се што се удостојише примити срамоту за име Господа Исуса.

42. А сваки дан у цркви и по кућама не престајаху учити и проповиједати јеванђелије о Исусу Христу.

Глава VI.

А у ове дане, кад се умножише ученици, подигоше Грци вику на Чивуте што се њихове удовице заборављаху кад се дијељаше храна сваки дан.

2. Онда дванаесторица дозвавши мноштво ученика, рекоше: Није прилично нама да оставимо ријеч Божију па да служимо око трпеза.

3. Нађите дакле, браћо, међу собом седам поштенијех људи, пунијех Духа светога и премудрости, које ћемо поставити над овијем послом.

4. А ми ћемо у молитви и у служби ријечи остати.

5. И ова ријеч би угодна свему народу. И избраше Стефана, човјека напуњена вјере и Духа светога, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу покрштењака из Антиохије.

6. Ове поставише пред апостоле, и они помоливши се Богу метнуше руке на њих.

7. И ријеч Божија растијаше, и множаше се врло број ученика у Јерусалиму. И свештеници многи покораваху се вјери.

8. А Стефан пун вјере и силе чињаше знаке и чудеса велика међу људима.

9. Тада усташе неки из зборнице која се зове Ливерћанска и Кириначка и Александријначка и онијех који бијаху из Киликије и Азије, и препираху се са Стефаном.

10. И не могаху противу стати премудрости и Духу којијем говораше.

11. Тада подговорише људе те казаше: Чусмо га гдје хули на Мојсија и на Бога.

12. И побунише народ и старјешине и књижевнике, и нападоше и ухватише га, и доведоше га на сабор.

13. И изведоше лажне свједоке који говораху: Овај човјек не престаје хулити на ово свето мјесто и на закон.

14. Јер га чусмо гдје говори: овај Исус Назарећанин развалиће ово мјесто, и измијениће обичаје које нам остави Мојсије.

15. И погледавши на њ сви који сјеђаху на сабору видјеше лице његово као лице анђела.

Глава VII.

А поглавар свештенички рече: је ли дакле тако?

2. А он рече: Људи браћо и оци! послушајте. Бог славе јави се оцу нашему Авраму кад бјеше у Месопотамији, прије него се досели у Харан,

3. И рече му: Изиђи из земље своје и од рода својега и из дома оца својега, и дођи у земљу коју ћу ти ја показати.

4. Тада изиђе из земље Халдејске, и досели се у Харан; и оданде, по смрти оца његова, пресели га у ову земљу у којој ви сад живите.

5. И не даде му нашљедства у њој ни стопе; и обрече му је дати у држање и сјемену његову послије њега, док он још немаше дјетета.

6. Али Бог рече овако: сјеме твоје биће дошљаци у земљи туђој, и натјераће га да служи, и мучиће га четири стотине година.

7. И народу коме ће служити ја ћу судити, рече Бог; и по том ће изићи, и служиће мени на овоме мјесту.

8. И даде му завјет обрезања, и тако роди Исака, и обреза га у осми дан; и Исак Јакова, и Јаков дванаест старјешина.

9. И старјешине завиђаху Јосифу, и продадоше га у Мисир; и Бог бјеше с њим,

10. И избави га од свију његовијех невоља, и даде му милост и премудрост пред Фараоном царем Мисирскијем, и постави га поглаваром над Мисиром и над свијем домом својијем.

11. А дође глад на сву земљу Мисирску и Ханаанску и невоља велика, и не налажаху хране оци наши.

12. А Јаков чувши да има пшенице у Мисиру посла најприје оце наше.

13. И кад дођоше други пут, познаше Јосифа браћа његова, и род Јосифов поста познат Фараону.

14. А Јосиф посла и дозва оца својега Јакова и сву родбину своју, седамдесет и пет душа.

15. И Јаков сиђе у Мисир, и умрије, он и оцеви наши.

16. И пренесоше их у Сихем, и метнуше у гроб који купи Аврам за новце од синова Еморовијех у Сихему.

17. И кад се приближи вријеме обећања за које се Бог закле Авраму, народ се народи и умножи у Мисиру,

18. Док наста други цар у Мисиру, који не знаше Јосифа.

19. Овај намисли зло за наш род, измучи оце наше да своју дјецу бацаху да не живе.

20. У то се вријеме роди Мојсије, и бјеше Богу угодан, и би три мјесеца храњен у кући оца својега.

21. А кад га избацише, узе га кћи Фараонова, и одгаји га себи за сина.

22. И научи се Мојсије свој премудрости Мисирској, и бјеше силан у ријечима и у дјелима.

23. А кад му се навршиваше четрдесет година, дође му на ум да обиђе браћу своју, синове Израиљеве.

24. И видјевши једноме гдје се чини неправда, поможе, и покаја онога што му се чињаше неправда, и уби Мисирца.

25. Мишљаше пак да браћа његова разумију да Бог његовом руком њима спасеније даде: али они не разумјеше.

26. А сјутрадан дође међу такове који се бијаху свадили, и мираше их говорећи: људи! ви сте браћа, за што чините неправду један другоме?

27. А онај што чињаше неправду ближњему отури га говорећи: ко је тебе поставио кнезом и судијом над нама?

28. Или и мене хоћеш да убијеш, као што си јуче убио Мисирца.

29. А Мојсије побјеже од ове ријечи, и поста дошљак у земљи Мадијамској, гдје роди два сина.

30. И кад се наврши четрдесет година, јави му се у пустињи горе Синајске анђео Господњи у пламену огњеном у купини.

31. А кад Мојсије видје, дивљаше се утвари. А кад он приступи да види, би глас Господњи к њему:

32. Ја сам Бог отаца твојијех, Бог Аврамов и Бог Исаков и Бог Јаковљев. А Мојсије се бјеше уздрктао и не смијаше да погледа.

33. А Господ му рече: Изуј обућу са својијех ногу: јер је мјесто на коме стојиш света земља.

34. Ја добро видјех муку својега народа који је у Мисиру, и чух њихово уздисање, и сиђох да их избавим: и сад ходи да те пошљем у Мисир.

35. Овога Мојсија, којега отурише рекавши: ко те постави кнезом и судијом? овога Бог за кнеза и избавитеља посла руком анђела који му се јави у купини.

36. Овај их изведе учинивши чудеса и знаке у земљи Мисирској и у Црвеном мору и у пустињи четрдесет година.

37. Ово је Мојсије који каза синовима Израиљевијем: Господ Бог ваш подигнуће вам пророка из ваше браће, као мене: њега послушајте.

38. Ово је онај што бјеше у цркви у пустињи с анђелом, који му говори на гори Синајској, и с оцима нашијем; који прими ријечи живе да их нама да;

39. Којега не хтјеше послушати оци наши, него га одбацише, и окренуше се срцем својијем у Мисир,

40. Рекавши Арону: начини нам богове који ће ићи пред нама, јер овоме Мојсију, који нас изведе из земље Мисирске, не знамо шта би.

41. И тада начинише теле, и принесоше жртву идолу, и радоваху се рукотворини својој.

42. А Бог се окрену од њих, и предаде их да служе војницима небескијем, као што је писано у књизи пророка: еда заклања и жртве принесосте ми за четрдесет година у пустињи, доме Израиљев?

43. И примисте чадор Молохов, и звијезду бога својега Ремфана, кипове које начинисте да им се молите; и преселићу вас даље од Вавилона.

44. Оцеви наши имаху чадор свједочанства у пустињи, као што заповједи онај који говори Мојсију да га начини по оној прилици као што га видје;

45. Који и примише оцеви наши и донесоше с Исусом Навином у земљу незнабожаца, које отури Бог испред лица нашијех отаца, тја до Давида,

46. Који нађе милост у Бога, и измоли да нађе мјесто Богу Јаковљеву.

47. А Соломун му начини кућу.

48. Али највиши не живи у рукотворенијем црквама, као што говори пророк:

49. Небо је мени пријестол а земља подножје ногама мојима: како ћете ми кућу сазидати? говори Господ; или које је мјесто за моје почивање?

50. Не створи ли рука моја све ово?

51. Тврдоврати и необрезанијех срца и ушију! ви се једнако противите Духу светоме; како ваши оци, тако и ви.

52. Којега од пророка не протјераше оци ваши? И побише оне који напријед јавише за долазак праведника, којега ви сад издајници и крвници постадосте;

53. Који примисте закон наредбом анђелском, и не одржасте.

54. Кад ово чуше, расрдише се врло у срцима својима, и шкргутаху зубима на њ.

55. А Стефан будући пун Духа светога погледа на небо и видје славу Божију и Исуса гдје стоји с десне стране Богу;

56. И рече: Ево видим небеса отворена и сина човјечијега гдје стоји с десне стране Богу.

57. А они повикавши иза гласа затискиваху уши своје, и навалише једнодушно на њ.

58. И изведавши га из града стадоше га засипати камењем, и свједоци хаљине своје метнуше код ногу младића по имену Савла.

59. И засипаху камењем Стефана, који се мољаше Богу и говораше: Господе Исусе! прими дух мој.

60. Онда клече на кољена и повика иза гласа: Господе! не прими им ово за гријех. И ово рекавши умрије.

Глава VIII.

Савле пак бјеше пристао на његову смрт. А у тај дан постаде велико гоњење на цркву Јерусалимску, и сви се расијаше по крајевима Јудејскијем и Самаријскијем осим апостола.

2. А људи побожни укопаше Стефана и велики плач учинише над њим.

3. А Савле досађиваше цркви, јер иђаше по кућама, и вуцијаше људе и жене те предаваше у тамницу.

4. А они што се бијаху расијали пролажаху проповиједајући ријеч.

5. А Филип сишавши у град Самаријски проповиједаше им Христа.

6. А народ пажаше једнодушно на оно што говораше Филип, слушајући и гледајући знаке које чињаше;

7. Јер духови нечисти с великом виком излажаху из многијех у којима бијаху, и многи узети и хроми оздравише.

8. И би велика радост у граду ономе.

9. А бјеше један човјек, по имену Симон, који прије чараше у граду и довођаше у чудо народ Самаријски, говорећи да је он нешто велико;

10. На којега гледаху сви, и мало и велико, говорећи: Ово је велика сила Божија.

11. А за то гледаху на њега што их много времена чинима удивљаваше.

12. Кад пак вјероваше Филипу који проповиједаше јеванђелије о царству Божијему и о имену Исуса Христа, кршћаваху се и људи и жене.

13. Тада и Симон вјерова, и крстивши се оста код Филипа; и видећи дјела и знаке велике који се чињаху дивљаше се врло.

14. А кад чуше апостоли који бијаху у Јерусалиму да Самарија прими ријеч Божију, послаше к њима Петра и Јована,

15. Који сишавши помолише се Богу за њих да приме Духа светога;

16. Јер још ни на једнога не бјеше дошао, него бијаху само крштени у име Господа Исуса.

17. Тада апостоли метнуше руке на њих, и они примише Духа светога.

18. А кад видје Симон да се даје Дух свети кад апостоли метну руке, донесе им новце

19. Говорећи: Дајте и мени ову власт да кад метнем руке на кога прими Духа светога.

20. А Петар му рече: Новци твоји с тобом да буду у погибао, што си помислио да се дар Божиј може добити за новце.

21. Нема теби дијела ни исета у овој ријечи; јер срце твоје није право пред Богом.

22. Покај се дакле од ове своје пакости, и моли се Богу да би ти се опростила помисао срца твога;

23. Јер те видим да си у гркој жучи и у свези неправде.

24. А Симон одговарајући рече: Помолите се ви Господу за мене да не наиђе на мене ништа од овога што рекосте.

25. Тако они посвједочивши и говоривши ријеч Господњу вратише се у Јерусалим, и многијем селима Самаријскијем проповједише јеванђелије.

26. А анђео Господњи рече Филипу говорећи: Устани и иди на подне на пут који силази од Јерусалима у Газу и пуст је.

27. И уставши пође. И гле, човјек Арапин, ушкопљеник, властелин Кандакије царице Арапске, што бјеше над свима њезинијем ризницама, који бјеше дошао у Јерусалим да се моли Богу,

28. Па се враћаше, и сједећи на колима својима читаше пророка Исаију.

29. А Дух рече Филипу: Приступи и прилијепи се тијем колима.

30. А Филип притрчавши чу га гдје чита пророка Исаију, и рече: А разумијеш ли што читаш?

31. А он рече: Како бих могао ако ме ко не упути? И умоли Филипа те се попе и сједе с њим.

32. А мјесто из писма које читаше бјеше ово: Као овца на заклање одведе се, и нијем као јагње пред онијем који га стриже, тако не отвори уста својијех.

33. У његовом понижењу укиде се суд његов. А род његов ко ће исказати? Јер се његов живот узима од земље.

34. Онда ушкопљеник одговори Филипу и рече: Молим те, за кога ово говори пророк? или за себе, или за кога другога?

35. А Филип отворивши уста своја, и почевши од писма овога, проповједи му јеванђелије Исусово.

36. Како иђаху путем дођоше на некаку воду; и рече ушкопљеник: Ево воде, шта брани мени да се крстим?

37. А Филип му рече: Ако вјерујеш од свега срца својега, можеш. А он одговарајући рече: Вјерујем да је Исус Христос син Божиј.

38. И заповједи да стану кола, и сиђоше оба на воду и Филип и ушкопљеник, и крсти га.

39. А кад изиђоше из воде, Дух свети паде на ушкопљеника; а анђео Господњи узе Филипа, и више га не видје ушкопљеник; него отиде путем својијем радујући се.

40. А Филип се обрете у Азоту; и пролазећи проповиједаше јеванђелије свима градовима, док не дође у Ћесарију.

Глава IX.

А Савле још дишући пријетњом и смрћу на ученике Господње приступи к поглавару свештеничкоме,

2. И измоли у њега посланице у Дамаск на зборнице, ако кога нађе од овога пута, и људе и жене, свезане да доведе у Јерусалим.

3. А кад бјеше на путу и дође близу Дамаска, у један пут обасја га свјетлост с неба,

4. И паднувши на земљу чу глас гдје му говори: Савле! Савле! за што ме гониш?

5. А он рече: Ко си ти, Господе? А Господ рече: Ја сам Исус, којега ти гониш: тешко ти је противу бодила праћати се.

6. А он дркћући од страха рече: Господе! шта хоћеш да чиним? И Господ му рече: Устани и уђи у град, па ће ти се казати шта ти треба чинити.

7. А људи који иђаху с њим, стајаху и чуђаху се, јер чујаху глас а не виђаху никога.

8. А Савле уста од земље, и отворенијем очима својијем никога не виђаше. А они га узеше за руку и уведоше у Дамаск.

9. И бјеше три дана слијеп, и не једе, нити пи.

10. А у Дамаску бјеше један ученик, по имену Ананија, и рече му Господ у утвари: Ананија! А он рече: Ево ме, Господе!

11. А Господ му рече: Устани и иди у улицу која се зове Права, и тражи у дому Јудином по имену Савла Таршанина; јер гле, он се моли Богу,

12. И видје у утвари човјека, по имену Ананију, гдје уђе и метну руку на њ да прогледа.

13. А Ананија одговори: Господе! ја чух од многијех за тога човјека колика зла почини светима твојима у Јерусалиму;

14. И овдје има власт од главара свештеничкијех да веже све који призивају име твоје.

15. А Господ му рече: Иди, јер ми је он суд избрани да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве.

16. А ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје.

17. И пође Ананија, и уђе у кућу, и метнувши руке на њ рече: Савле брате! Господ Исус, који ти се јави на путу којијем си ишао, посла ме да прогледаш и да се напуниш Духа светога.

18. И одмах отпаде од очију његовијех као крљушт, и одмах прогледа, и уставши крсти се.

19. И пошто поједе окријепи се; и би Савле неколико дана с ученицима који бијаху у Дамаску.

20. И одмах по зборницама проповиједаше Исуса да је он син Божиј.

21. А сви који слушаху дивљаху се и говораху: Није ли ово онај што гоњаше у Јерусалиму оне који спомињаху име ово, и овдје за то дође да их повезане води главарима свештеничкијем?

22. А Савле се већма сиљаше, и забуњиваше Чивуте који живе у Дамаску, доказујући да је ово Христос.

23. А кад се наврши подоста дана, договорише се Чивути да га убију.

24. Али Савле дознаде њихов договор; а они чуваху врата дан и ноћ да би га убили;

25. А ученици га узеше ноћу и спустише преко зида у котарици.

26. А кад дође Савле у Јерусалим, огледаше да се прибије уз ученике; и сви га се бојаху, јер не вјероваху да је ученик.

27. А Варнава га узе и доведе к апостолима, и каза им како на путу видје Господа, и како му говори, и како у Дамаску слободно проповиједа име Исусово.

28. И бијаше с њима, и улази у Јерусалим и излази, и слободно проповиједаше име Господа Исуса.

29. И говораше и препираше се с Грцима; а они гледаху да га убију.

30. А кад разумјеше браћа, сведоше га у Ћесарију, и отпустише га у Тарс.

31. А цркве по свој Јудеји и Галилеји и Самарији бијаху на миру, и напредоваху, и хођаху у страху Господњем, и умножаваху се утјехом светога Духа.

32. И догоди се кад Петар обилажаше све, да дође и к светима који живљаху у Лиди.

33. И нађе тамо једнога човјека, по имену Енеју, који већ осам година лежаше на одру, јер бјеше узет.

34. И рече му Петар: Енеја! исцјељује те Исус Христос, устани и простри сам себи. И одмах уста.

35. И видјеше га сви који живљаху у Лиди и у Асарону, и обратише се ка Господу.

36. А у Јопи бјеше једна ученица, по имену Тавита, које значи срна, и она бјеше пуна добријех дјела и милостиње што чињаше.

37. И догоди се у те дане да се она разбоље и умрије; онда је окупаше и метнуше у горњу собу.

38. А будући да је Лида близу Јопе, онда ученици чувши да је Петар у њој послаше два човјека молећи га да не пожали труда доћи до њих.

39. А Петар уставши отиде с њима, и кад дође изведоше га у горњу собу, и скупише се око њега све удовице плачући и показујући сукње и хаљине што је радила Срна док је била с њима.

40. А Петар изгнавши све на поље клече на кољена и помоли се Богу, и окренувши се к тијелу рече: Тавито! устани. А она отвори очи своје, и видјевши Петра сједе.

41. Петар пак пруживши јој руку подиже је; и дозвавши свете и удовице показа је живу.

42. И ово се разгласи по свој Јопи, и многи вјероваше Господа.

43. И догоди се да он оста много дана у Јопи у некога Симона кожара.