Глава 15

1. И приближаваху се к њему сви цариници и грјешници да га чују.

2. И викаху на њега фарисеји и књижевници говорећи: Овај прима грјешнике и једе с њима.

3. А он им каза причу ову говорећи:

4. Који човјек од вас имајући сто оваца и изгубивши једну од њих не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе?

5. И нашавши дигне је на рамо своје радујући се,

6. И дошавши кући сазове пријатеље и сусједе говорећи им: радујте се са мном: ја нађох своју овцу изгубљену.

7. Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу за једнога грјешника који се каје, него ли за деведесет и девет праведника којима не треба покајање.

8. Или која жена имајући десет динара, ако изгуби један динар, не запали свијећу, и не помете куће, и не тражи добро док не нађе?

9. И нашавши сазове другарице и сусједе говорећи: радујте се са мном: ја нађох динар изгубљени.

10. Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијима за једнога грјешника који се каје.

11. И рече: Један човјек имаше два сина,

12. И рече млађи од њих оцу: оче! дај ми дио од имања што припада мени. И отац им подијели имање.

13. И по том до неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у даљну земљу; и онамо просу имање своје живећи беспутно.

14. А кад потроши све, постаде велика глад у оној земљи, и он се нађе у невољи.

15. И отишавши приби се код једнога човјека у оној земљи; и он га посла у поље своје да чува свиње.

16. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му их не даваше.

17. А кад дође к себи, рече: колико најамника у оца мојега имају хљеба и сувише, а ја умирем од глади!

18. Устаћу и идем оцу својему, па ћу му рећи: оче! сагријеших небу и теби,

19. И већ нијесам достојан назвати се син твој : прими ме као једнога од својијех најамника.

20. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и цјелива га.

21. А син му рече: оче! сагријеших небу и теби, и већ нијесам достојан назвати се син твој.

22. А отац рече слугама својијем: изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге.

23. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо.

24. Јер овај мој син бјеше мртав, и оживље; и изгубљен бјеше, и нађе се. И стадоше се веселити.

25. А син његов старији бијаше у пољу, и долазећи кад се приближи кући чу пјевање и подвикивање.

26. И дозвавши једнога од слугу запита: шта је то?

27. А он му рече: брат твој дође; а отац твој закла теле угојено, што га је здрава видио?

28. А он се расрди и не шћадијаше да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га.

29. А он одговарајући рече оцу: ето те служим толико година, и никад не преступих твоје заповијести, па мени никад нијеси дао јарета да бих се провеселио са својијем друштвом;

30. А кад дође тај твој син који ти је имање просуо с курвама, заклао си му теле угојено.

31. А он му рече: сине! ти си свагда са мном, и све је моје твоје.

32. Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживље; и изгубљен бјеше, и нађе се.

Глава 16

1. А ученицима својијем говораше: Бијаше један човјек богат који имаше пристава, и тога облагаше код њега да му просипа имање.

2. И дозвавши га рече му: шта ово ја чујем за тебе? Дај рачун како си кућио кућу; јер више не можеш кућом управљати.

3. А пристав од куће рече у себи: шта ћу чинити? господар мој узима од мене управљање куће: копати не могу, просити стидим се.

4. Знам шта ћу чинити да би ме примили у куће своје кад ми се одузме управљање куће.

5. И дозвавши редом дужнике господара својега рече првоме: колико си дужан господару мојему?

6. А он рече: сто ока уља. И рече му: узми пијемо своје и сједи брзо те напиши педесет.

7. А потом рече другоме: а ти колико си дужан? А он рече: сто ока пшенице. И рече му:узми писмо своје и напиши осамдесет.

8. И похвали господар невјернога пристава што мудро учини; јер су синови овога вијека мудрији од синова видјела у својему нараштају.

9. И ја вама кажем: начините себи пријатеље неправеднијем богаством, да би вас кад осиромашите примили у вјечне куће.

10. Који је вјеран у малом и у многом је вјеран; а ко је невјеран у малом и у многом је невјеран.

11. Ако дакле у неправедном богаству вјерни не бисте, ко ће вам у истином вјеровати?

12. И ако у туђем не бисте вјерни, ко ће вам дати ваше?

13. Никакав пак слуга не може два господара служити; јер или ће на једнога мрзити а другога љубити, или ће једноме вољети а за другога не марити. Не можете служити Богу и богаству.

14. А ово све слушаху и фарисеји, који бијаху среброљупци, и ругаху му се.

15. И рече им: Ви сте они који се градите праведни пред људима; али Бог зна срца ваша; јер што је у људи високо, оно је мрзост пред Богом.

16. Закон и пророци су до Јована; одселе се царство Божије проповиједа јеванђелијем, и сваки наваљује да уђе. у њега.

17. Лашње је пак небу и земљи проћи него ли једној титли из закона пропасти.

18. Сваки који пушта жену своју и узима другу, прељубу чини; и који се жени пуштеницом, прељубу чини.

19. човјек неки пак бјеше богат, који се облачаше у скерлет и у свилу. и живљаше сваки дан господски и весељаше се.

20. А бијаше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовијем вратима гнојав,

21. И жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатога; још и пси долажаху и лизаху гној његов.

22. А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Аврамово; а умрије и богати, закопаше га.

23. И у паклу кад бјеше у мукама подиже очи своје и угледа из далека Аврама и Лазара у наручју његову,

24. И повикавши рече: оче Авраме! смилуј се на ме и пошљи ми Лазара нека умочи у воду врх од прста својега, и да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену.

25. А Аврам рече: синко! опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, и Лазар опет зла; а сад се он тјеши, а ти се мучиш.

26. И преко свега тога постављена је међу нама и вама велика пропаст, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи. не могу, нити они отуда к нама да прелазе.

27. Тада рече: молим те дакле, оче, да га пошљеш кући оца мојега,

28. Јер имам пет браће: нека им посвједочи да не би и они дошли на ово мјесто мучења.

29. Рече му Аврам: они имају Мојсија и пророке, нека њих слушају.

30. А он рече: не, оче Авраме! него ако им дође ко из мртвијех покајаће се.

31. А Аврам му рече: Ако не слушају Мојсија и пророка, да ко и из мртвијех устане не ће вјеровати.

Глава 17

1. А ученицима рече: Није могуће да не дођу саблазни; али тешко ономе с кога долазе;

2. Боље би му било да му се воденични камен објеси о врату, и да га баце у море, него да саблазни једнога од овијех малијех.

3. чувајте се. Ако ти сагријеши брат твој, накарај га; па ако се покаје, опрости му.

4. И ако ти седам пута на дан сагријеши, и седам пута на дан дође к теби и рече: кајем се, опрости му.

5. И рекоше апостоли Господу: Дометни нам вјере.

6. А Господ рече: Кад бисте имали вјере колико зрно горушично, и рекли бисте овоме дуду: ишчупај се и усади се у море, и послушао би вас.

7. Који пак од вас кад има слугу који оре или чува стоку па кад дође из поља, рече му: ходи брзо и сједи за трпезу?

8. Него не каже ли му: уготови ми да вечерам, и запрегни се те ми служи док једем и пијем, па онда и ти једи и пиј?

9. Еда ли ће он захвалити слузи томе кад сврши што му се заповједи? Не вјерујем.

10. Тако и ви кад свршите све што вам је заповјеђено говорите: ми смо залудне слуге, јер учинисмо што смо били дужни чинити.

11. И кад иђаше у Јерусалим, он пролажаше између Самарије и Галилеје.

12. И кад улажаше у једно село сретоше га десет губавијех људи, који сташе издалека,

13. И подигоше глас говорећи: Исусе учитељу! помилуј нас.

14. И видјевши их рече им: Идите и покажите се свештеницима. И они идући очистише се.

15. А један од њих видјевши да се исцијели поврати се хвалећи Бога иза гласа,

16. И паде ничице пред ноге његове, и захвали му. И то бјеше Самарјанин.

17. А Исус одговарајући рече: Не исцијелише ли се десеторица? Гдје су дакле деветорица?

18. Како се међу њима који не нађе да се врати да захвали Богу, него сам овај туђин?

19. И рече му: Устани, иди; вјера твоја поможе ти.

20. А кад га упиташе фарисеји: Кад ће доћи царство Божије? одговарајући рече им: Царство Божије не ће доћи да се види;

24. Нити ће се казати: ево га овдје или ондје; јер гле, царство је Божије унутра у вама.

22. А ученицима рече: Доћи ће вријеме кад ћете зажељети да видите један дан сина човјечијега, и не ћете видјети.

23. И рећи ће вам: ево овдје је, или: ено ондје; али не излазите, нити тражите.

24. Јер како што муња сине с неба, и засвијетли се преко свега што је под небом, тако ће бити и син човјечиј у свој дан.

25. Али му најприје треба много пострадати, и окривљену бити од рода својега.

26. И како је било у вријеме Нојево онако ће бити у дане сина човјечијега.

27. Јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и дође потоп и погуби све.

28. Тако као што би у дане Лотове: јеђаху, пијаху, куповаху, продаваху, сађаху, зидаху;

29. А у дан кад изиђе Лот из Содома, удари огањ и сумпор из неба и погуби све.

30. Тако ће бити и у онај дан кад ће се јавити син човјечиј.

31. у онај дан који се деси на крову а покућство његово у кући, нека не силази да га узме; и који се деси у пољу, тако нека се не враћа натраг.

32. Опомињите се жене Лотове.

33. Који пође да сачува душу своју, изгубиће је; а који је изгуби, оживљеће је.

34. Кажем вам: у ону ноћ биће два на једноме одру, један ће се узети а други ће се оставити;

35. Двије ће мљети заједно, једна ће се узети а друга ће се оставити;

36. Два ће бити на њиви, један ће се узети а други ће се оставити.

37. И одговарајући рекоше му: Гдје, Господе? А он им рече: Гдје је стрвина онамо ће се и орлови скупити.

Глава 18

1. Каза им пак и причу како се треба свагда молити Богу, и не дати да дотужи,

2. Говорећи: у једноме граду бијаше један судија који се Бога не бојаше и људи не стиђаше.

3. А у ономе граду бијаше једна удовица и долажаше к њему говорећи: не дај ме мојему супарнику.

4. И не шћадијаше за дуго. А најпослије рече у себи: ако се и не бојим Бога и људи не срамим,

5. Но будући да ми досађује ова удовица, одбранићу је, да ми једнако не долази и не досађује.

6. Тада рече Господ: чујте шта говори неправедни судија.

7. А камо ли Бог не ће одбранити избранијех својијех који га моле дан и ноћ?

8. Кажем вам да ће их одбранити брзо. Али син човјечиј кад дође хоће ли наћи вјеру на земљи?

9. А и другима који мишљаху за себе да су праведници и друге уништаваху каза причу ову:

10. Два човјека уђоше у цркву да се моле Богу, један фарисеј а други цариник.

11. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже! хвалим те што ја нијесам као остали људи: хајдуци, неправедници, прељубочници, или као овај цариник.

12. Постим двапут у недјељи; дајем десетак од свега што имам.

13. А цариник издалека стајаше, и не шћаше ми очију подигнути на небо, него бијаше прси своје говорећи: Боже! милостив буди мени грјешноме!

14. Кажем вам да овај отиде оправдан кући својој, а не онај. Јер сваки који се сам подиже понизиће се; а који се сам понижује подигнуће се.

15. Доношаху к њему и дјецу да их се дотакне; а кад видјеше ученици, запријетише им.

16. А Исус дозвавши их рече: Пустите дјецу нека долазе к мени, и не браните им; јер је таковијех царство Божије.

17. И кажем вам заиста: који не прими царства Божијега као дијете, не ће ући у њега.

18. И запита га један кнез говорећи: Учитељу благи! шта да учиним да наслиједим живот вјечни?

19. А Исус рече му: што ме зовеш благијем? нико није благ осим једнога Бога.

20. Заповијести знаш: не чини прељубе; не убиј; не укради; не свједочи лажно; поштуј оца својега и матер своју.

21. А он рече: Све сам ово сачувао од младости своје.

22. А кад то чу Исус рече му: Још ти једно не достаје: продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и хајде за мном.

23. А кад он чу то постаде жалостан, јер бјеше врло богат.

24. А кад га видје Исус гдје постаде жалостан, рече: Како је тешко ући у царство Божије онима који имају богаство!

25. Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије.

26. А они који слушаху рекоше: Ко се дакле може спасти?

27. А он рече: што је у људи немогуће у Бога је могуће.

28. А Петар рече: Ето ми смо оставили све и за тобом идемо.

29. А он им рече: Заиста вам кажем: нема ни једнога који би оставио кућу, или родитеље, или браћу, или сестре, или жену, или дјецу царства ради Божијега,

30. Који не ће примити више у ово вријеме, и на ономе свијету живот вјечни.

31. Узе пак дванаесторицу и рече им: Ево идемо горе у Јерусалим, и све ће се свршити што су пророци писали за сина човјечијега.

32. Јер ће га предати незнабошцима, и наругаће му се. и ружиће га, и попљуваће га,

33. И биће га, и убиће га; и трећи дан устаће.

34. И они ништа од тога не разумјеше, и бесједа ова бјеше од њих сакривена, и не разумјеше што им се каза.

35. А кад се приближи к Јерихону, један слијепац сјеђаше крај пута просећи.

36. А кад чу народ гдје пролази запита: шта је то?

37. И казаше му да Исус Назарећанин пролази.

38. И повика говорећи: Исусе, сине Давидов! помилуј ме.

39. И пријећаху му они што иђаху напријед да ућути; а он још више викаше: Сине Давидов! помилуј ме.

40. А Исус стаде и заповједи да му га доведу; а кад му се приближи, запита га

41. Говорећи: шта хоћеш да ти учиним? А он рече: Господе! да прогледам.

42. А Исус му рече: Прогледај; вјера твоја поможе ти.

43. И одмах прогледа, и пође за њим хвалећи Бога. И сви људи који видјеше хваљаху Бога.

Глава 19

1. И кад уђе у Јерихон и пролажаше крозањ,

2. И гле, човјек по имену Закхеј, који бјеше старјешина царинички, и бјеше богат,

3. И искаше да види Исуса да га позна; и не могаше од народа, јер бјеше малога раста;

4. И потрчавши напријед, попе се на дуд да га види; јер му је онуда требао проћи.

5. И кад дође Исус на ово мјесто, погледавши горе видје га, и рече му: Закхеју! сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у твојој кући.

6. И сиђе брзо; и прими га радујући се.

7. И сви, кад видјеше, викаху на њега говорећи да грјешноме човјеку дође у кућу.

8. А Закхеј стаде и рече Господу: Господе! ево пола имања својега даћу сиромасима, и ако сам кога занио вратићу онолико четворо.

9. А Исус му рече: Данас дође спасеније кући овој; јер је и ово син Аврамов.

10. Јер је син човјечиј дошао да нађе и спасе што је изгубљено.

11. А кад они то слушаху настави казивати причу; јер бјеше близу Јерусалима, и мишљаху да ће се одмах јавити царство Божије.

12. Рече дакле: Један човјек од добра рода отиде у даљну земљу да прими себи царство, и да се врати.

13. Дозвавши пак десет својијех слуга даде им десет кеса, и рече им: тргујте док се ја вратим.

14. И грађани његови мржаху на њега, и послаше за њим посланике говорећи: не ћемо да он царује над нама.

15. И кад се он врати, пошто прими царство, рече да дозову оне слуге којима даде сребро, да види шта је који добио.

16. Тада дође први говорећи: господару! кеса твоја донесе десет кеса.

17. И рече му: добро, добри слуго; кад си ми у малом био вјеран ево ти власт над десет градова.

18. И дође други говорећи: господару! кеса твоја донесе пет кеса.

19. А он рече и ономе: и ти буди над пет градова.

20. И трећи дође говорећи: господару! ево твоја кеса коју сам завезао у убрус и чувао.

21. Јер сам се бојао тебе: јер си човјек тврд: узимаш што нијеси оставио, и жњеш што нијеси сијао.

22. А господар му рече: по твојијем ћу ти ријечима судити, зли слуго! знао си да сам ја тврд човјек, узимам што нијесам оставио, и жњем што нијесам сијао:

23. Па за што нијеси дао мојега сребра трговцима, и ја дошавши примио бих га с добитком?

24. И рече онима што стајаху пред њим: узмите од њега кесу и подајте ономе што има десет кеса.

25. И рекоше му: господару! он има десет кеса.

26. А он им одговори: јер вам каже да ће се свакоме који има дати; а од онога који нема узеће се од њега и оно што има.

27. А оне моје непријатеље који нијесу хтјели да ја будем цар над њима, доведите амо, и исијеците преда мном.

28. И казавши ово пође напријед, и иђоше горе у Јерусалим.

29. И кад се приближи Витфази и Витанији код горе која се зваше Маслинска, посла два од ученика својијех

30. Говорећи: Идите у то село према вама, и кад уђете у њега наћи ћете магаре привезано на које никакав човјек никад није усједао; одријешите га и доведите.

31. И ако вас ко упита: за што дријешите? овако му кажите: оно Господ треба.

32. А кад отидоше послани, нађоше као што им каза.

33. А кад они дријешаху магаре рекоше им господари од њега: За што дријешите магаре?

34. А они рекоше: Оно Господу треба.

35. И доведоше га к Исусу, и бацише хаљине своје на магаре, и посадише Исуса.

36. А кад иђаше, простираху хаљине своје по путу.

37. А кад се приближи већ да сиђе с горе Маслинске, поче све мноштво ученика у радости хвалити Бога иза гласа за сва чудеса што су видјели,

38. Говорећи: Благословен цар који иде у име Господње! мир на небу и слава на висини!

39. И неки фарисеји из народа рекоше му: учитељу! запријети ученицима својијем.

40. И одговарајући рече им: Кажем вам: ако они ућуте, камење ће повикати.

41. И кад се приближи, угледа град и заплака за њим

42. Говорећи: Кад би и ти знао у овај твој дан што је за мир твој! али је сад сакривено од очију твојијех.

43. Јер ће доћи дани на тебе, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и обузеће те са свију страна;

44. И разбиће тебе и дјецу твоју у теби, и не ће оставити у теби камена на камену, за то што нијеси познао времена у којему си похођен.

45. И ушавши у цркву стаде изгонити оне што продаваху у њој и куповаху,

46. Говорећи им: у писму стоји: дом мој дом је молитве, а ви начинисте од њега пећину хајдучку.

47. И учаше сваки дан у цркви. А главари свештенички и књижевници и старјешине народне гледаху да га погубе.

48. И не налажаху шта би му учинили; јер сав народ иђаше за њим, и слушаху га.

Глава 20

1. И кад он у један од онијех дана учаше народ у цркви и проповиједаше јеванђелије, дођоше главари свештенички

2. И рекоше му говорећи: Кажи нам каквом власти то чиниш? Или ко ти је дао власт ту?

3. А он одговарајући рече им: И ја ћу вас упитати једну ријеч, и кажите ми:

4. Крштење Јованово или би с неба или од људи?

5. А они помишљаху у себи говорећи: Ако речемо: с неба, рећи ће: за што му дакле не вјеровасте?

6. Ако ли речемо: од људи, сав ће нас народ побити камењем: јер сви вјероваху да Јован бјеше пророк.

7. И одговорише: Не знамо откуда.

8. А Исус им рече: Ни ја вама не ћу казати каквом власти ово чиним.

9. А народу поче казивати причу ову: Један човјек посади виноград, и даде га виноградарима па отиде на по дуго времена.

10. И у вријеме посла к виноградарима слугу да му даду од рода виноградскога; али виноградари избише га, и послаше празна.

11. И посла опет другога слугу; а они и онога избивши и осрамотивши послаше празна.

12. И посла опет трећег; а они и онога ранише, и истјераше.

13. Онда рече господар од винограда: шта ћу чинити? Да пошљем сина својега љубазнога: еда се како застиде кад виде њега.

14. А виноградари видјевши њега мишљаху у себи говорећи: ово је нашљедник; ходите да га убијемо да наше буде достојање.

15. И изведоше га на поље из винограда и убише. шта ће дакле учинити њима господар од винограда?

16. Доћи ће и погубиће ове виноградаре, и даће виноград другима. А они што слушаху рекоше: Не дао Бог!

17. А он погледавши иа њих рече: шта значи дакле оно у писму: камен који одбацише зидари онај поста глава од угла?

18. Сваки који падне на тај камен разбиће се; а на кога он падне сатрће га.

19. И гледаху главари свештенички и књижевници у онај час да дигну руке нањ: али се побојаше народа, јер разумјеше да њима ову причу каза.

20. И пажаху на њега, и послаше вребаче, који се грађаху као да су побожни: не би ли га ухватили у ријечи да га предаду поглаварима и власти судијној.

21. И упитане га говорећи: учитељу! знамо да право говориш и учиш. и не гледаш ко је ко, него заиста учиш путу Божијем:

22. Треба ли нам ћесару давати харач, или не?

23. А он разумјевши њихово лукавство рече им: шта ме кушате?

24. Покажите ми динар; чиј је на њему образ и натпис? А они одговарајући рекоше: ћесарев.

25. А он им рече: Подајте дакле што је ћесарево ћесару, и што је Божије Богу.

26. И не могоше ријечи његове покудити пред народом; и дивише се одговору његову, и умукоше.

27. А приступише неки од садукеја који кажу да нема васкрсенија, и питаху га

28. Говорећи: учитељу! Мојсије нам написа: ако коме умре брат који има жену, и умре без дјеце, да брат његов узме жену, и да подигне сјеме брату својему.

29. Бијаше седам браће, и први узе жену, и умрије без дјеце;

30. И узе други жену, и он умрије без дјеце;

31. И трећи је узе; а тако и сви седам; и не оставише дјеце, и помријеше;

32. А послије свију умрије и жена.

33. О васкрсенију дакле кога ће од њих бити жена? јер је она седморици била жена.

34. И одговарајући Исус рече им: Дјеца овога свијета жене се и удају;

35. А који се удостоје добити онај свијет и васкрсеније из мртвијех нити ће се женити ни удавати;

36. Јер више не могу умријети; јер су као анђели; и синови су Божији кад су синови васкрсенија.

37. А да мртви устају, и Мојсије показа код купине гдје назива Господа Бога Аврамова и Бога Исакова и Бога Јаковљева.

38. А Бог није Бог мртвијех него живијех; јер су њему сви живи.

39. А неки од књижевника одговарајући рекоше: учитељу! добро си казао.

40. И већ не смијаху ништа да га запитају. А он им рече:

41. Како говоре да је Христос син Давидов?

42. Кад сам Давид говори у псалтиру: рече Господ Господу мојему: сједи мени с десне стране

43. Док положим непријатеље твоје подножје ногама твојима.

44. Давид дакле њега назива Господом; па како му је син?

45. А кад сав народ слушаше, рече ученицима својијем:

46. чувајте се од књижевника, који хоће да иду у дугачкијем хаљинама, и траже да им се клања по улицама, и првијех мјеста по зборницама, и зачеља на гозбама;

47. Који једу куће удовичке, и лажно се моле Богу дуго. Они ће још већма бити осуђени.

Глава 21

1. Погледавши пак горе видје богате гдје мећу прилоге своје у хазну Божију;

2. А видје и једну сиромашну удовицу која меташе ондје двије лепте;

3. И рече: Заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију:

4. Јер ови сви метнуше у прилог Богу од сувишка својега, а она од сиротиње своје метну сву храну своју што имаше.

5. И кад неки говораху за цркву да је украдена лијепијем камењем и закладима, рече:

6. Доћи ће дани у које од свега што видите не ће остати ни камен на камену који се не ће разметнути.

7. Запиташе га пак говорећи: учитељу! а кад ће то бити? и какав је знак кад ће се то догодити?

8. А он рече: чувајте се да вас не преваре, јер ће многи доћи на име моје говорећи: ја сам. и вријеме се приближи. Не идите дакле за њима.

9. А кад чујете ратове и буне, не плашите се; јер то све треба најприје да буде; али још није тада пошљедак.

10. Тада им рече: Устаће народ на народ и царство на царство;

11. И земља ће се трести врло по свијету, и биће глади и помори и страхоте и велики знаци биће на небу.

12. А прије свега овога метнуће на вас руке своје и гониће вас и предавати у зборнице и у тамнице; водиће вас пред цареве и краљеве имена мојега ради.

13. А то ће вам се догодити за свједочанство.

14. Метните дакле у срца своја, да се прије не приправљате како ћете одговарати:

15. Јер ћу вам ја дати уста и премудрост којој се не ће моћи противити ни одговорити сви ваши противници.

16. А предаваће вас и родитељи и браћа и рођаци и пријатељи; и побиће неке од вас.

17. И сви ће омрзнути на вас имена мојега ради.

18. И длака с главе ваше не ће погинути.

19. Трпљењем својијем спасавајте душе своје.

20. А кад видите да Јерусалим опколи војска онда знајте да се приближило вријеме да опусти.

21. Тада који буду у Јудеји нека бјеже у горе, и који буду у граду нека излазе на поље; и који су на пољу нека не улазе у њега:

22. Јер су ово дани освете, да се изврши све што је написано.

23. Али тешко труднима и дојилицама у те дане! Јер ће бити велика невоља на земљи, и гњев на овом народу.

24. И пашће од оштрица мача, и одвешће се у ропство по свијем народима; и Јерусалим ће газити незнабошци док се не изврше времена незнабожаца.

25. И биће знаци у сунцу и у мјесецу и у звијездама; и људима на земљи туга од сметње и од хуке морске и валова.

26. Људи ће умирати од страха и од чекања онога што иде на земљу; јер ће се и силе небеске покренути.

27. И тада ће угледати сина човјечијега гдје иде на облацима са силом и славом великом.

28. А кад се почне ово збивати, гледајте и подигните главе своје; јер се приближује избављење ваше.

29. И каза им причу: Гледајте на смокву и на сва дрвета;

30. Кад видите да већ потјерају, сами знате да је близу љето.

31. Тако и ви кад видите ово да се збива, знајте да је близу царство Божије.

32. Заиста вам кажем да овај нараштај не ће проћи док се ово све не збуде.

33. Небо и земља проћи ће, а ријечи моје не ће проћи.

34. Али се чувајте да како ваша срца не отежају ждерањем и пијанством и бригама овога свијета, и да вам овај дан не дође изненада.

35. Јер ће доћи као замка на све који живе по свој земљи.

36. Стражите дакле једнако и молите се Богу да бисте се удостојили утећи од свега овога што ће се збити, и стати пред сином човјечијим.

37. И дању учаше у цркви, а ноћу излажаше и ноћиваше на гори која се зове Маслинска.

38. И сав народ долажаше из јутра к њему у цркву да га слушају.

Глава 22

1. Приближаваше се пак празник пријеснијех хљебова који се зове пасха.

2. И гледаху главари свештенички и књижевници како би га убили; али се бојаху народа.

3. А сотона уђе у Јуду, који се зваше Искариот, и који бјеше један од дванаесторице.

4. И отишавши говори с главарима свештеничкијем и са старјешинама како ће им га издати.

5. И они се обрадоваше, и уговорише да му даду новце.

6. И он се обрече, и тражаше згодна времена да им га преда тајно од народа.

7. А дође дан пријеснијех хљебова у који требаше клати пасху;

8. И посла Петра и Јована рекавши: Идите уготовите нам пасху да једемо.

9. А они му рекоше: Гдје хоћеш да уготовимо?

10. А он им рече: Ето кад уђете у град, срешће вас човјек који носи воду у крчагу; идите за њим у кућу у коју он уђе,

11. И кажите домаћину: учитељ вели: гдје је гостионица гдје ћу јести пасху с ученицима својијем?

12. И он ће вам показати велику собу прострту; ондје уготовите.

13. А они отидоше и нађоше као што им каза; и уготовише пасху.

14. И кад дође час, сједе за трпезу, и дванаест апостола с њим.

15. И рече им: Врло сам жељео да ову пасху једем с вама прије него пострадам;

16. Јер вам каже да је одселе не ћу јести док се не сврши у царству Божијему.

17. И узевши чашу даде хвалу, и рече: узмите је и раздјелите међу собом;

18. Јер вам кажем да не ћу пити од рода виноградскога док не дође царство Божије.

19. И узевши хљеб даде хвалу, и преломивши га даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен.

20. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша нови завјет мојом крви која се за вас прољева.

21. али ево рука издајника мојега са мном је на трпези.

22. И син човјечиј дакле се као што је уређено; али тешко човјеку ономе који га издаје!

23. И они сташе тражити међу собом који би дакле од њих био који ће то учинити.

24. А поста и препирање међу њима који би се држао међу њима да је највећи.

25. А он им рече: Цареви народни владају народом, а који њим управљају, зову се добротвори.

26. Али ви немојте тако; него који је највећи међу вама нека буде као најмањи, и који је старјешина нека буде као слуга.

27. Јер који је већи, који сједи за трпезом или који служи? Није ли онај који сједи за трпезом? А ја сам међу вама као слуга.

28. А ви сте они који сте се одржали са мном у мојијем напастима.

29. И ја остављам вама царство као што је отац мој мени оставио:

30. Да једете и пијете за трпезом мојом у царству мојему, и да сједите на пријестолима и судите над дванаест кољена Израиљевијех.

31. Рече пак Господ: Симоне! Симоне! ево вас иште сотона да би вас чинио као пшеницу.

32. А ја се молих за тебе да твоја вјера не престане; и ти кадгод обративши се утврди браћу своју.

33. А он му рече: Господе! с тобом готов сам и у тамницу и на смрт ићи.

34. А он рече: Кажем ти, Петре! данас не ће запјевати пијетао док се трипут не одречеш да ме познајеш.

35. И рече им: Кад вас послах без кесе и без торбе и без обуће, еда вам што не достаде? А они рекоше: Ништа.

36. А он им рече: Али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема нека прода хаљину своју и купи нож.

37. Јер вам каже да још и ово треба на мени да се изврши што стоји у писму: и међу злочинце метнуше га. Јер што је писано за мене, свршује се.

38. А они рекоше: Господе! ево овдје два ножа. А он им рече: Доста је.

39. И изишавши отиде по обичају на гору Маслинску; а за њим отидоше ученици његови.

40. А кад дође на мјесто рече им: Молите се Богу да не паднете у напаст.

41. И сам отступи од њих како се може каменом добацити, и клекнувши на кољена мољаше се Богу

42. Говорећи: Оче! кад би хтео да пронесеш ову чашу мимо мене! али не моја воља него твоја да буде.

43. А анђео му се јави с неба, и кријепи га.

44. И будући у борењу, мољаше се боље; зној пак његов бијаше као капље крви које капаху на земљу.

45. И уставши од молитве дође к ученицима својијем, и нађе их а они спавају од жалости,

46. И рече им: што спавате? устаните, молите се Богу да не паднете у напаст.

47. Док он пак још говораше, гле, народ и један од дванаесторице, који се зваше Јуда, иђаше пред њима, и приступи к Исусу да га цјелива. Јер им ово бијаше дао знак: Кога цјеливам онај је.

48. А Исус му рече: Јуда! зар цјеливом издајеш сина човјечијега?

49. А кад они што бијаху с њим видјеше шта ће бити, рекоше му: Господе! да бијемо ножем?

50. И удари један од њих слугу поглавара свештеничкога, и одсијече му десно ухо.

51. А Исус одговарајући рече: Оставите то. И дохвативши се до уха његова исцијели га.

52. А главарима свештеничкијем и војводама црквенијем и старјешинама који бијаху дошли нањ рече Исус: Зар као на хајдука изиђосте с ножевима и с кољем да ме ухватите?

53. Сваки дан био сам с вама у цркви и не дигосте руку на мене; али је сад ваш час и област таме.

54. А кад га ухватише, одведоше га и уведоше у двор поглавара свештеничкога. А Петар иђаше за њим издалека.

55. А кад они наложише огањ насред двора и сјеђаху заједно, и Петар сјеђаше међу њима.

56. Видјевши га пак једна слушкиња гдје сједи код огња, и погледавши нањ рече: И овај бјеше с њим.

57. А он га се одрече говорећи: жено! не познајем га.

58. И мало за тијем видје га други и рече: И ти си од њих. А Петар рече: човјече! нијесам.

59. И пошто прође око једнога сахата други неко потврђиваше говорећи: Заиста и овај бјеше с њим; јер је Галилејац.

60. А Петар рече: човјече! не знам шта говориш. И одмах док он још говораше запјева пијетао.

61. И обазревши се Господ погледа на Петра, и Петар се опомену ријечи Господње како му рече: Прије него пијетао запјева одрећи ћеш ме се трипут.

62. И изишавши на поље плака горко.

63. А људи који држаху Исуса ругаху му се, и бијаху га.

64. И покривши га бијаху га по образу и питаху га говорећи: Прореци ко те удари?

65. И друге многе хуле говораху нањ.

66. И кад свану, сабраше се старјешине народне и главари свештенички и књижевници, и одведоше га у свој суд

67. Говорећи: Јеси ли ти Христос? кажи нам. А он им рече: Ако вам и кажем, не ћете вјеровати.

68. А ако вас и запитам, не ћете ми одговорити, нити ћете ме пустити.

69. Одселе ће син човјечиј сједити с десне стране силе Божије.

70. Сви пак рекоше: Ти ли си дакле син Божиј? А он им рече: Ви кажете да сам ја.

71. А они рекоше: шта нам требају више свједочанства? јер сами чусмо из уста његовијех.

Глава 23

1. И уставши њих све мноштво одведоше га к Пилату.

2. И почеше га тужити говорећи: Овога нађосмо да отпађује народ наш, и забрањује давати ћесару данак, и говори да је он Христос цар.

3. А Пилат га запита: Ти ли си цар Јудејски? А он одговарајући рече му: Ти кажеш.

4. А Пилат рече главарима свештеничкијем и народу: Ја не налазим никакве кривице на овом човјеку.

5. А они наваљиваху говорећи: Он буни људе учећи по свој Јудеји почевши од Галилеје довде.

6. А Пилат чувши за Галилеју запита: Зар је он Галилејац?

7. И разумјевши да је из подручја Иродова посла га Ирод, који такођер бијаше, у Јерусалиму онијех дана.

8. А Ирод видјевши Исуса би му врло мило; јер је одавно жељео да га види, јер је много слушао за њега, и надаше се да ће видјети од њега како чудо.

9. И пита га много које за што; али му он ништа не одговори.

10. А главари свештенички и књижевнички стајаху, и једнако тужаху га.

11. А Ирод осрамотивши га са својијем војницима, и наругавши му се, обуче му бијелу хаљину, и посла га натраг Пилату.

12. И у тај се дан помирише Пилат и Ирод међу собом; јер прије бијаху у завади.

13. А Пилат сазвавши главаре свештеничке и кнезове и народ

14. Рече им: Доведосте ми овога човјека као који народ отпуђује, и ето ја га пред вама испитах, и не налазим на овом човјеку ни једне кривице што ви на њега говорите!

15. А ни Ирод, јер сам га слао к њему; и ето се не налази ништа да је учинио што би заслуживао смрт.

16. Даклем да га избијем па да пустим.

17. А требаше о сваком празнику пасхе да им пусти по једнога сужња.

18. Али народ сав повика говорећи: узми овога, а пусти нам Вараву;

19. Који бијаше бачен у тамницу за некакву буну учињену у граду и за крв.

20. А Пилат опет рече да би он хтио пустити Исуса.

21. А они викаху говорећи: Распни га, распни.

22. А он им трећи пут рече: Какво је дакле он зло учинио? ја ништа на њему не нађох што би заслуживао смрт; даклем да га избијем па да пустим.

23. А они једнако наваљиваху с великом виком, и искаху да се он разапне; и надвлада вика њихова и главара свештеничкијех.

24. И Пилат пресуди да буде као што они ишту.

25. И пусти онога што искаху, који бјеше бачен у тамницу за буну и за крв; а Исуса остави на њихову вољу.

26. И кад га поведоше, ухватише некога Симона Киринца који иђаше из поља, и метнуше на њега крст да носи за Исусом.

27. А за њим иђаше мноштво народа и жена, које плакаху и нарицаху за њим.

28. А Исус обазревши се на њих рече: Кћери Јерусалимске! не плачите за мном, него плачите за собом и за дјецом својом.

29. Јер гле, иду дани у које ће се рећи: благо нероткињама, и утробама које не родише, и сисама које не дојише.

30. Тада ће почети говорити горама: падните на нас; и бреговима: покријте нас.

31. Јер кад се овако ради од сирова дрвета, шта ће бити од суха?

32. Вођаху пак и друга два злочинца да погубе с њим.

33. И кад дођоше на мјесто које се зваше коштурница, ондје разапеше њега и злочинце, једнога с десне стране а другога с лијеве.

34. А Исус говораше: Оче! опрости им; јер не знаду шта чине. А дијелећи његове хаљине бацаху коцке.

35. И народ стајаше те гледаше, а и кнезови с њима ругаху му се говорећи: Другима поможе, нека поможе и себи, ако је он Христос, избраник Божиј.

36. А и војници му се ругаху, и приступаху к њему и даваху му оцат,

37. И говораху: Ако си ти цар Јудејски помози сам себи.

38. А бијаше над њим и натпис написан словима Грчкијем и Латинскијем и Чивутскијем: Ово је цар Јудејски.

39. А један од објешенијех злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос помози себи и нама.

40. А други одговарајући шуткаше га и говораше: Зар се ти не бојиш Бога, кад си и сам осуђен тако?

41. И ми смо још праведно осуђени; јер примамо по својијем дјелима као што смо заслужили; али он никаква зла није учинио.

42. И рече Исусу: Опомени ме се, Господе! кад дођеш у царство своје.

43. И рече му Исус: Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају.

44. А бијаше око шестога сахата, и тама би по свој земљи до сахата деветога.

45. И помрча сунце, и завјес црквени раздрије се на пола.

46. И повикавши Исус иза гласа рече: Оче! у руке твоје предаје дух свој. И рекавши ово издахну.

47. А кад видје капетан шта би, стаде хвалити Бога говорећи: Заиста овај човјек бјеше праведник.

48. И сав народ који се бијаше скупио да гледа ово, кад видје шта бива, врати се бијући се у прси своје.

49. А сви његови знанци стајаху издалека, и жене које бијаху ишле за њим из Галилеје, и гледаху оно.

50. И гле, човјек, по имену Јосиф. савјетник, човјек добар и праведан,

51. (Он не бијаше пристао на њихов савјет и на посао) из Ариматеје града Јудејскога, који и сам чекаше царства Божијег,

52. Он приступивши к Пилату заиска тијело Исусово.

53. И скиде га, и обави платном, и метну га у гроб исјечен, у коме нико не бијаше никад метнут.

54. И дан бијаше петак, и субота освиташе.

55. А жене које бијаху дошле с Исусом из Галилеје, идоше за Јосифом, и видјеше гроб и како се тијело метну.

56. Вративши се пак приправише мирисе и миро; и у суботу дакле осташе на миру по закону.

Глава 24

1. А у први дан недјељни дођоше врло рано на гроб. и донесоше мирисе што приправише, и неке друге жене с њима;

2. Али нађоше камен одваљен од гроба.

3. И ушавши не нађоше тијела Господа Исуса.

4. И кад се оне чуђаху томе, гле, два човјека стане пред њима у сјајнијем хаљинама;

5. А кад се оне уплашише и оборише лица к земљи. рекоше им: што тражите живога међу мртвима?

6. Није овдје; него устаде: опомените се како вам каза кад бјеше још у Галилеји,

7. Говорећи да син човјечиј треба да се преда у руке људи грјешника и да се разапне и трећи дан да устане.

8. И опоменуше се ријечи његовијех.

9. И вративши се од гроба јавише све ово једанаесторици и свима осталијем.

10. А то бијаше Магдалина Марија и Јована и Марија Јаковљева и остале е њима које казаше ово апостолима.

11. И њима се учинише њихове ријечи као лаж, и не вјероваше им.

12. А Петар уставши отрча ка гробу, и наткучивши се видје саме хаљине гдје леже, и отиде, чудећи се у себи шта би.

13. И гле, двојица од њих иђаху у онај дан у село које бијаше далеко од Јерусалима шесет потркалишта и зваше се Емаус.

14. И они говораху међу собом о свима овијем догађајима.

15. И кад се они разговараху и запитиваху један другога, и Исус приближи се, и иђаше с њима.

16. А очи им се држаху да га не познаше.

17. А он им рече: Какав је то разговор који имате међу собом идући, и што сте невесели?

18. А један, по имену Клеопа, одговарајући рече му: Зар си ти један од црквара у Јерусалиму који нијеси чуо шта је у њему било овијех дана?

19. И рече им: шта? А они му рекоше: За Исуса Назарећанина, који бјеше пророк, силан у дјелу и у ријечи пред Богом и пред свијем народом;

20. Како га предадоше главари свештенички и кнезови наши те се осуди на смрт, и разапеше га?

21. А ми се надасмо да је он онај који ће избавити Израиља; али сврх свега тога ово је данас трећи дан како то би.

22. А уплашише нас и жене неке од нашијех које су биле рано на гробу,

23. И не нашавши тијела његова дођоше говорећи да су им се анђели јавили који су казали да је он жив.

24. И идоше једни од нашијех на гроб, и нађоше тако као што и жене казаше, али њега не видјеше.

25. И он им рече: О безумни и спорога срца за вјеровање свега што говорише пророци!

26. Није ли то требало да Христос претрпи и да уђе у славу своју?

27. И почевши од Мојсија и од свију пророка казиваше им што је за њега у свему писму.

28. И приближише се к селу у које иђаху, и он чињаше се да хоће даље да иде.

29. И они га устављаху говорећи: Остани с нама, јер је дан нагао, и близу је ноћ. И уђе с њима да ноћи.

30. И кад сјеђаше с њима за трпезом, узе хљеб и благословивши преломи га и даде им.

31. Тада се њима отворише очи и познаше га. И њега нестаде.

32. И они говораху један другоме: Не гораше ли наше срце у нама кад нам говораше путем и кад нам казиваше писмо?

33. И уставши онај час, вратише се у Јерусалим, и нађоше у скупу једанаесторицу и који бијаху с њима

34. Који говораху: Заиста устаде Господ, и јави се Симону.

35. И они казаше што би на путу, и како га познаше кад преломи хљеб.

36. А кад они ово говораху, и сам Исус стаде међу њима, и рече им: Мир вам.

37. А они се уплашише, и поплашени будући, мишљаху да виде духа.

38. И рече им: шта се плашите? И зашто такове мисли улазе у срца ваша?

39. Видите руке моје и ноге моје: ја сам главом; опипајте ме и видите; јер дух тијела и костију нема као што видите да ја имам.

40. И ово рекавши показа им руке и ноге.

41. А док они још не вјероваху од радости и чуђаху се рече им: Имате ли овдје што за јело?

42. А они му даше комад рибе печене, и меда у сату.

43. И узевши изједе пред њима.

44. И рече им: Ово су ријечи које сам вам говорио још док сам био с вама, да све треба да се сврши што је за мене написано у закону Мојсијеву и у пророцима и у псалмима.

45. Тада им отвори ум да разумију писмо.

46. И рече им: Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и да устане из мртвијех трећи дан;

47. И да се проповиједа покајање у име његово и опроштење гријеха по свијем народима почевши од Јерусалима.

48. А ви сте свједоци овоме.

49. И гле, ја ћу послати обећање оца својега на вас; а ви сједите у граду Јерусалимскоме док се не обучете у силу с висине.

50. И изведе их на поље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их.

51. И кад их благосиљаше, отступи од њих, и узношаше се на небо.

52. И они му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу.

53. И бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. Амин.