Римљанима посланица светога апостола Павла.

Глава I.

Од Павла, слуге Исуса Христа, позванога апостола, изабранога за јеванђелије Божије,

2. Које Бог напријед обећа преко пророка својијех у светијем писмима

3. О сину својему, који је по тијелу рођен од сјемена Давидова,

4. А посвједочен силно за сина Божијега Духом светиње по васкрсенију из мртвијех, Исусу Христу Господу нашему,

5. Преко којега примисмо благодат и апостолство» да покоримо све незнабошце вјери имена његовога;

6. Међу којима сте и ви позвани Исусу Христу,

7. Свима који су у Риму, љубазнима Богу, и позванима светима: благодат вам и мир од Бога оца нашега и Господа Исуса Христа.

8. Прво дакле захваљујем Богу својему кроз Исуса Христа за све вас што се вјера ваша гласи по свему свијету.

9. Јер ми је свједок Бог, којему служим духом својијем у јеванђелију сина његова, да вас се опомињем без престанка,

10. Молећи се свагда Богу у молитвама својијем да би ми кад Божија воља помогла да дођем к вама;

11. Јер желим видјети вас, да вам дам какав духовни дар за ваше утврђење,

12. То јест, да се с вама утјешим вјером општом, и вашом и мојом.

13. Али вам не ћу затајати, браћо, да сам много пута хтио да вам дођем, па бих задржан дослије, да и међу вама имам какав род, као и међу осталијем незнабошцима.

14. Дужан сам и Грцима и дивљацима, и мудрима и неразумнима.

15. За то, од моје стране, готов сам и вама у Риму проповједити јеванђелије.

16. Јер се не стидим јеванђелија Христова; јер је сила Божија на спасеније свакоме који вјерује, а најприје Чивутину и Грку.

17. Јер се у њему јавља правда Божија из вјере у вјеру, као што је написано: Праведник ће од вјере жив бити.

18. Јер се открива гњев Божиј с неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди.

19. Јер што се може дознати за Бога познато је њима: јер им је Бог јавио;

20. Јер што се на њему не може видјети, од постања свијета могло се познати и видјети на створењима, и његова вјечна сила и божанство, да немају изговора.

21. Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудјеше у својијем мислима, и потамње неразумно срце њихово.

22. Кад се грађаху мудри, полудјеше,

23. И претворише славу вјечнога Бога у обличје смртнога човјека и птица и четвороножнијех животиња и гадова.

24. За то их предаде Бог у жељама њиховијех срца у нечистоту, да се погане тјелеса њихова међу њима самима;

25. Који претворише истину Божију у лаж, и већма поштоваше и послужише твар него творца, који је благословен ва вијек. Амин.

26. За то их предаде Бог у срамне сласти; јер жене њихове претворише путно употребљавање у беспутно.

27. Тако и људи оставивши путно употребљавање женскога рода, распалише се жељом својом један на другога, и људи с људима чињаху срам, и плату која требаше за пријевару њихову примаху на себи.

28. И као што не мараху да познаду Бога, за то их Бог предаде у покварен ум да чине што не ваља,

29. Да буду напуњени сваке неправде, курварства, злоће, лакомства, пакости; пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности;

30. Шаптачи, опадачи, богомрсци, силеџије, хвалише, поносити, измишљачи зала, непокорни родитељима,

31. Неразумни, невјере, нељубавни, непримирљиви, немилостиви.

32. А неки и правду Божију познавши да који то чине заслужују смрт, не само то чине, него пристају на то и онима који чине.

Глава II.

За то се не можеш изговорити, о човјече који год судиш! јер којијем судом судиш другоме, себе осуђујеш; јер то чиниш судећи.

2. А знамо да је суд Божиј прав на оне који то чине.

3. Него помишљаш ли, о човјече који судиш онима који то чине, и сам чиниш то! да ћеш ти побјећи од суда Божијега?

4. Или не мариш за богаство његове доброте и кротости и трпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води?

5. Него својом дрвености и непокајанијем срцем сабираш себи гњев за дан гњева у који ће се показати праведни суд Бога,

6. Који ће дати свакоме по дјелима његовијем:

7. Онима дакле који су трпљењем дјела доброга тражили славу и част и нераспадљивост, живот вјечни;

8. А онима који се уз пркос супроте истини а покоравају се неправди, немилост и гњев.

9. Невоља и туга на сваку душу човјека који чини зло, а најприје Чивутина и Грка;

10. А слава и част и мир свакоме који чини добро, а најприје Чивутину и Грку;

11. Јер Бог не гледа ко је ко.

12. Јер који без закона сагријешише, без закона ће и изгинути; и који у закону сагријешише, по закону ће се осудити

13. (Јер пред Богом нијесу праведни они који слушају закон, него ће се они оправдати који га творе;

14. Јер кад незнабошци не имајући закона сами од себе чине што је по закону, они закона не имајући сами су себи закон:

15. Они доказују да је оно написано у срцима њиховијем што се чини по закону, будући да им савјест свједочи, и мисли међу собом туже се или правдају)

16. На дан кад Бог узасуди тајне људске по јеванђелију мојему преко Исуса Христа.

17. Гле, ти се зовеш Чивутин, а ослањаш се на закон, и хвалиш се Богом,

18. И познајеш вољу, и избираш што је боље, јер си научен од закона;

19. И мислиш да си вођ слијепима, видјело онима који су у мраку,

20. Наказатељ безумнима, учитељ дјеци, који имаш углед разума и истине у закону.

21. Учећи дакле другога себе не учиш;

22. Проповиједајући да се не краде, крадеш; говорећи: Не чини прељубе, чиниш прељубу; гадећи се на идоле, крадеш светињу;

23. Који се хвалиш законом, а пријеступом закона срамотиш Бога.

24. Јер се име Божије због вас хули у незнабошцима, као што стоји написано.

25. Обрезање помаже ако закон држиш; ако ли си преступник закона, обрезање је твоје необрезање постало.

26. Ако дакле необрезање правду закона држи, за што се не би његово необрезање за обрезање узело?

27. И онај који је од рода необрезан и извршује закон, осудиће тебе који си са словима и обрезањем преступник закона.

28. Јер оно није Чивутин који је споља Чивутин, нити је оно обрезање које је споља на тијелу;

29. Него је оно Чивутин који је изнутра, и обрезање срца духом а не словима, то је обрезање, коме је хвала не од људи него од Бога.

Глава III.

Шта је дакле бољи Чивутин од другијех људи? Или шта помаже обрезање?

2. Много свакојако; прво што су им повјерене ријечи Божије.

3. А што неки не вјероваше, шта је за то? Еда ће њихово невјерство вјеру Божију укинути?

4. Боже сачувај! него Бог нека буде истинит, а човјек сваки лажа, као што стоји написано: Да се оправдаш у својијем ријечима, и да побиједиш кад ти стану судити.

5. Ако ли неправда наша Божију правду подиже, шта ћемо рећи? Еда ли је Бог неправедан кад се срди? По човјеку говорим:

6. Боже сачувај! Јер како би могао Бог судити свијету?

7. Јер ако истина Божија у мојој лажи већа постане на славу његову, за што још и ја као грјешник да будем осуђен?

8. За што дакле (као што вичу на нас, и као што кажу неки да ми говоримо) да не чинимо зла да дође добро? Њима ће суд бити праведан.

9. Шта дакле? Јесмо ли бољи од њих? Ни по што! Јер горе доказасмо да су и Чивути и Грци сви под гријехом,

10. Као што стоји написано: Ни једнога нема праведна,

11. Ни једнога нема разумна, и ни једнога који тражи Бога;

12. Сви се уклонише и заједно неваљали посташе: нема га који чини добро, нема ни једнога циглог.

13. Њихово је грло гроб отворен, језицима својима варају, ијед је аспидин под уснама њиховима.

14. Њихова су уста пуна клетве и грчине.

15. Њихове су ноге брзе да прољевају крв.

16. На путовима је њиховима раскопавање и невоља;

17. И пута мирнога не познаше.

18. Нема страха Божијега пред очима њиховима.

19. А знамо да оно што закон говори, говори онима који су у закону, да се свака уста затисну, и сав свијет да буде крив Богу; :

20. Јер се дјелама закона ни једно тијело не ће оправдати пред њим; јер кроз закон долази познање гријеха.

21. А сад се без законајави правда Божија, посвједочена од закона и од пророка;

22. А правда Божија вјером Исуса Христа у све и на све који вјерују; јер нема разлике.

23. Јер сви сагријешише и изгубили су славу Божију,

24. И оправдаће се за бадава благодаћу његовом, откупом Исуса Христа,

25. Којега постави Бог очишћење вјером у крви његовој да покаже своју правду опроштењем пређашњијех гријеха;

26. У подношењу Божијему, да покаже правду своју у садашње вријеме да је он праведан и да правда онога који је од вјере Исусове.

27. Гдје је дакле хвала? Прође. Какијем законом,? је ли законом дјела? Не, него законом вјере.

28. Мислимо дакле да ће се човјек оправдати вјером без дјела закона.

29. Или је само Чивутски Бог, а не и незнабожачки? Да, и незнабожачки.

30. Јер је један Бог који ће оправдати обрезање из вјере и необрезање вјером.

31. Кваримо ли дакле закон вјером? Боже сачувај! него га још утврђујемо.

Глава IV.

Шта ћемо дакле рећи за Аврама, оца својега, да је по тијелу нашао?

2. Јер ако се Аврам дјелима оправда, има хвалу, али не у Бога.

3. Јер шта говори писмо? Вјерова Аврам Богу, и прими му се у правду.

4. А ономе који ради не броји се плата по милости него по дугу.

5. А ономе који не ради а вјерује онога који правда безбожника, прима се вјера његова у правду.

6. Као што и Давид говори да је благо човјеку коме Бог прима правду без дјела закона:

7. Благо онима којима се опростише безакоња, и којима се гријеси прикрише.

8. Благо човјеку коме Господ не прима гријеха.

9. Ово дакле блаженство или је у обрезању или у необрезању? Јер говоримо да се Авраму прими вјера у правду.

10. Како му се дакле прими? или кад је био у обрезању или необрезању? Не у обрезању него у необрезању.

11. И прими знак обрезања као печат правде вјере коју имаше у необрезању, да би био отац свију који вјерују у необрезању, да се и њима прими у правду;

12. И да би био отац обрезања не само онима који су од обрезања, него и онима који ходе по стопама вјере која бјеше у необрезању оца нашега Аврама.

13. Јер обећање Авраму или сјемену његову да буде нашљедник свијету не би законом него правдом вјере.

14. Јер ако су нашљедници они који су од закона, пропаде вјера, и поквари се обећање.

15. Јер закон гради гњев; јер гдје нема закона нема ни пријеступа.

16. За то од вјере да буде по милости да обећање тврдо остане свему сјемену, не само које је од закона него и које је од вјере Аврама, који је отац свима нама,

17. (Као што стоји написано: Поставих те оца многијем народима) пред Богом коме вјерова, који оживљује мртве, и зове оно што није као оно што јест:

18. Он вјерова на над кад се није било ничему надати да ће он бити отац многијем народима, као што му бјеше речено: Тако ће бити сјеме твоје.

19. И не ослабивши вјером не погледа ни на своје већ уморено тијело, јер му бјеше негдје око сто година, ни на мртвост Сарине материце.

20. И за обећање Божије не посумња се невјеровањем, него ојача у вјери, и даде славу Богу.

21. И знадијаше јаманчо да што обећа кадар је и учинити.

22. Зато се и прими њему у правду.

23. Али није писано за њега једнога само да му се прими,

24. Него и за нас, којима ће се примити ако вјерујемо онога који васкрсе Исуса Христа Господа нашега из мртвијех,

25. Који се предаде за гријехе наше, и устаде за оправдање наше.

Глава V.

Оправдавши се дакле вјером, имамо мир с Богом кроз Господа својега Исуса Христа,

2. Кроз којега и приступ нађосмо вјером у ову благодат у којој стојимо, и хвалимо се надањем славе Божије.

3. Не само пак то, него се хвалимо и невољама, знајући да невоља трпљење гради;

4. А трпљење искуство, а искуство надање;

5. А надање не ће се осрамотити, јер се љубав Божија изли у срца наша Духом светијем који је дат нама.

6. Јер Христос још кад слаби бјесмо умрије у вријеме своје за безбожнике.

7. Јер једва ко умре за праведника; за доброга може бити да би се ко усудио умријети.

8. Али Бог показује своју љубав к нама што Христос још кад бијасмо грјешници умрије за нас.

9. Много ћемо дакле већма бити крозањ спасени од гњева кад смо се сад оправдали крвљу његовом.

10. Јер кад смо се помирили с Богом смрћу сина његова док смо још били непријатељи, много ћемо се већма спасти у животу његову кад смо се помирили.

11. Не само пак то, него се хвалимо и Богом кроз Господа својега Исуса Христа, кроз којега сад примисмо помирење.

12. За то као што кроз једног човјека дође на свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, јер сви сагријешише.

13. Јер гријех бјеше на свијету до закона; али се гријех не примаше кад не бјеше закона;

14. Него царова смрт од Адама тја до Мојсија и над онима који нијесу сагријешили преступивши као Адам, који је прилика онога који шћадијаше доћи.

15. Али дар није тако као гријех; јер кад кроз гријех једнога помријеше многи, много се већа благодат Божија и дар изли изобилно на многе благодаћу једнога човјека Исуса Христа.

16. И дар није као гријех једнога: јер за гријех једнога би осуђење, а дар од многијех гријехова оправдање.

17. Јер кад за гријех једнога царова смрт кроз једнога, колико ће већма они који примају изобиље благодати и дар правде у животу царовати кроз једнога Исуса Христа!

18. За то дакле као што за гријех једнога дође осуђење на све људе, тако и правдом једнога дође на све људе оправдање живота.

19. Јер као што непослушањем једнога човјека посташе многи грјешни, тако ће и послушањем једнога бити многи праведни.

20. А закон дође уз то да се умножи гријех; јер гдје се умножи гријех ондје се још већма умножи благодат,

21. Да као што царова гријех за смрт, тако и благодат да царује правдом за живот вјечни, кроз Исуса Христа Господа нашега.

Глава VI.

Шта ћемо дакле рећи? Хоћемо ли остати у гријеху да се благодат умножи? Боже сачувај!

2. Јер који умријесмо гријеху како ћемо још живљети у њему?

3. Или не знате да сви који се крстисмо у Исуса Христа, у смрт његову крстисмо се?

4. Тако се с њим погребосмо крштењем у смрт да као што уста Христос из мртвијех славом очином, тако и ми у новом животу да ходимо.

5. Јер кад смо једнаки с њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсенијем;

6.. Знајући ово да се стари наш човјек разапе с њиме, да би се тијело грјешно покварило, да више не бисмо служили гријеху.

7. Јер који умрије опрости се од гријеха.

8. А ако умријесмо с Христом, вјерујемо да ћемо и живљети с њим,

9. Знајући да Христос уста из мртвијех, већ више не умире; смрт више не ће обладати њиме.

10. Јер што умрије, гријеху умрије једанпут; а што живи, Богу живи.

11. Тако и ви дакле држите себе да сте мртви гријеху а живи Богу у Христу Исусу Господу нашему.

12. Да не царује дакле гријех у вашему смртном тијелу, да га слушате у сластима његовијем;

13. Нити дајите удова својијех гријеху за оружје неправде; него дајите себе Богу, као који сте живи из мртвијех, и уде своје Богу за оружје правде.

14. Јер гријех не ће вама обладати, јер нијесте под законом него под благодаћу.

15. Шта дакле? Хоћемо ли гријешити кад нијесмо под законом него под благодаћу? Боже сачувај!

16. Не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушање, слуге сте онога кога слушате, или гријеха за смрт, или послушања за правду?

17. Хвала дакле Богу што бивши робови гријеху послушасте од срца ту науку којој се и предадосте.

18. Опростивши се пак од гријеха постасте слуге правди.

19. Као човјек говорим, за слабост вашега тијела. Јер као што дадосте уде своје за робове нечистоти и безакоњу на безакоње, тако сад дајите уде своје за слуге правди на посвећење.

20. Јер кад бијасте робови гријеху, прости бијасте од правде.

21. Какав дакле онда има досте плод за који се сад стидите? Јер је онога крај смрт.

22. А сад опростивши се од гријеха, и поставши слуге Божије, имате плод свој на посвећење, а крај живот вјечни.

23. Јер је плата за гријех смрт, а дар Божиј је живот вјечни у Христу Господу нашему.

Глава VII.

Или не знате, браћо (јер говорим онима који знаду закон), да закон влада над човјеком докле је жив?

2. Јер је удата жена привезана законом за мужа доклегод он живи; а ако ли муж њезин умре, раздријеши се од закона мужевљега.

3. За то дакле док јој је муж жив бива прељубочиница ако пође за другог мужа; а ако јој умре муж проста је од закона да не буде прељубочиница ако пође за другога.

4. За то, браћо моја, и ви умријесте закону тијелом Христовијем, да будете другога, онога што уста из мртвијех, да род донесемо Богу.

5. Јер кад бијасмо у тијелу, бијаху сласти гријеховне, које кроз закон рађаху у удима нашима да се смрти род доноси.

6. А сад умрвши избависмо се од закона који нас држаше, да служимо (Богу) у обновљењу Духа а не у старини слова.

7. Шта ћемо дакле рећи? Јели закон гријех? Боже сачувај! него ја гријеха не познах осим кроз закон; јер не знадох за жељу да закон не каза: Не зажели.

8. А гријех узе почетак кроз заповијест, и начини у мени сваку жељу; јер је гријех без закона мртав.

9. А ја живљах некад без закона; а кад дође заповијест, онда гријех оживље,

10. А ја умријех, и нађе се да ми заповијест би за смрт која бјеше дата за живот.

11. Јер гријех узевши почетак кроз заповијест превари ме, и уби ме њоме.

12. Тако је дакле закон свет и заповијест света и праведна и добра.

13. Добро ли дакле би мени смрт? Боже сачувај! него гријех, да се покаже гријех добром чинећи ми смрт, да буде гријех одвише гријешан заповијешћу.

14. Јер знамо да је закон духован; а ја сам тјелесан, продан под гријех:

15. Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно шта хоћу, него на што мрзим оно чиним.

16. Ако ли оно чиним шта не ћу, хвалим закон да је добар.

17. А ово више ја не чиним него гријех који живи у мени.

18. Јер знам да добро не живи у мени, то јест у тијелу мојему. Јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим.

19. Јер добро шта хоћу не чиним, него зло што не ћу оно чиним.

20. А кад чиним оно што не ћу, већ ја то не чиним него гријех који живи у мени.

21. Налазим дакле закон, кад хоћу добро да чиним, да ме на зло нагони.

22. Јер имам радост у закону Божијему по унутрашњему човјеку;

23. Али видим други закон у удима својима, који се супроти закону ума мојега, и заробљава ме законом грјеховнијем који је у удима мојима.

24. Ја несрећни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове?

25. Захваљујем Богу својему кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако дакле ја сам умом својијем служим закону Божијему а тијелом закону грјеховноме.

Глава VIII.

Никаква дакле сад нема осуђења онима који су у Христу Исусу и не ходе по тијелу него по Духу.

2. Јер закон Духа који оживљава у Христу Исусу, опростио ме је од закона грјеховнога и смрти.

3. Јер што закону бјеше немогуће, јер бјеше ослабљен тијелом, посла Бог сина својега у обличју тијела грјеховнога, и за гријех осуди гријех у тијелу,

4. Да се правда закона испуни у нама који не живимо по тијелу него духу;

5. Јер који су по тијелу тјелесно мисле, а који су по духу духовно мисле.

6. Јер тјелесно мудровање смрт је, а духовно мудровање живот је и мир.

7. Јер тјелесно мудровање непријатељство је Богу, јер се не покорава закону Божијему нити може.

8. А који су у тијелу не могу Богу угодити.

9. А ви нијесте у тијелу него у духу; јер Дух Божиј у вама живи. А ако ко нема Духа Христова, он није његов.

10. А ако је Христос у вама, онда је тијело мртво гријеха ради а Дух жив правде ради.

11. А ако ли живи у вама Дух онога који је васкрсао Исуса из мртвијех, онај који је подигао Христа из мртвијех оживљеће и ваша смртна тјелеса Духом својијем који живи у вама.

12. Тако дакле, браћо, нијесмо дужни тијелу да по тијелу живимо.

13. Јер ако живите по тијелу, помријећете; ако ли духом послове тјелесне морите, живљећете.

14. Јер који се владају по духу Божијему они су синови Божији.

15. Јер не примисте духа ропства, опет да се бојите; него примисте Духа посиначкога, којијем вичемо: Ава, оче!

16. Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија.

17. А кад смо дјеца и нашљедници смо: нашљедници дакле Божији, а сунашљедници Христови: јер с њим страдамо, да се с њим и прославимо.

18. Јер мислим да страдања садашњега времена нијесу ништа према слави која ће нам се јавити.

19. Јер чекање твари чека да се јаве синови Божији.

20. Јер се твар покори пропадљивости (не од своје воље него за вољу онога који је покори) на над,

21. Да ће се и сама твар опростити од ропства распадљивости на слободу славе дјеце Божије.

22. Јер знамо да сва твар уздише и тужи с нама до сад.

23. А не само она, него и ми који новину духа имамо, и ми сами у себи уздишемо чекајући посињења и избављења тијелу својему.

24. Јер се надом спасосмо. А над који се види није над; јер кад ко види што, како ће му се надати?

25. Ако ли се надамо ономе што не видимо, чекамо с трпљењем.

26. А тако и Дух помаже нам у нашијем слабостима: јер не знамо за што ћемо се молити као што треба, него сам Дух моли се за нас уздисањем неисказанијем.

27. А онај што испитује срца зна што је мисао Духа, јер по вољи Божијој моли се за свете.

28. А знамо да онима који љубе Бога све иде на добро, који су позвани по намјерењу.

29. Јер које напријед позна оне и одреди да буду једнаки обличју сина његова, да би он био прворођени међу многом браћом.

30. А које одреди оне и дозва; а које дозва оне оправда; а које оправда оне и прослави.

31. Шта ћемо дакле рећи на ово? Ако је Бог с нама, ко ће на нас?

32. Који дакле свога сина не поштедје, него га предаде за све нас, како дакле да нам с њим све не дарује?

33. Ко ће оптужити избране Божије? Бог који правда?

34. Ко ће осудити? Христос Исус, који умрије, па још и васкрсе, који је с десне стране Богу, и моли за нас?

35. Ко ће нас раставити од љубави Божије? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач? као што стоји написано:

36. За тебе нас убијају вас дан, држе нас као овце које су за клање.

37. Али у свему овоме побјеђујемо онога ради који нас је љубио.

38. Јер знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће,

39. Ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашему.

Глава IX.

Истину говорим тако ми Христа, не лажем, то ми свједочи савјест моја Духом светијем.

2. Да мије врло жао и срце ме моје боли без престанка;

3. Јер бих жељео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју која су ми род по тијелу,

4. Која су Израиљци, којијех је посинаштво и слава, и завјет и закон, и богомољство, и обећања;

5. Којијех су и оци, и од којијех је Христос по тијелу, који је над свима Бог благословен ва вијек. Амин.

6. А није могуће да ријеч Божија прође: јер нијесу сви Израиљци који су од Израиља;

7. Нити су сви дјеца који су сјеме Аврамово, него у Исаку, рече, назваће ти се сјеме.

8. То јест, нијесу оно дјеца Божија што су по тијелу дјеца, него дјеца обећања примају се за сјеме.

9. Јер је ово ријеч обећања: У ово вријеме доћи ћу и у Саре ће бити син.

10. Не само пак она него и Ревека, кад затрудње од самога Исака оца нашега.

11. Јер још док се дјеца не бијаху родила, ни учинила добра ни зла, да остане Божија наредба по избору,

12. Не за дјела, него онога ради који позива рече јој се: Већи ће служити мањему,

13. Као што стоји написано: Јаков ми омиље, а на Исава омрзох.

14. Шта ћемо дакле рећи? Еда ли је неправда у Бога? Боже сачувај!

15. Јер Мојсију говори: Кога ћу помиловати, помиловаћу, и на кога ћу се смиловати, смиловаћу се.

16. Тако дакле нити стоји до онога који хоће, ни до онога који трчи, него до Бога који помилује.

17. Јер писмо говори Фараону: За то те исто подигох да на теби покажем силу своју, и да се разгласи име моје по свој земљи.

18. Тако дакле кога хоће милује, а кога хоће отврдоглави.

19. Рећи ћеш ми: За што нас још криви? јер ко се може супротити вољи његовој?

20. А ко си ти, о човјече! да противно одговараш Богу? Еда ли рукотворина говори мајстору своме: За што си ме тако начинио?

21. Или зар лончар нема власти над калом да од једне гуке начини један суд за част а други за срамоту?

22. А кад шћаше Бог да покаже гњев свој и да објави силу своју, поднесе с великијем трпљењем судове гњева који су приправљени за погибао.

23. И да покаже богаство славе своје на судима милости које приправи за славу;

24. Које нас и дозва не само од Чивута него и од незнабожаца,

25. Као што и у Јосији говори: Назваћу народ својијем који није мој народ, и нељубазницу љубазницом.

26. И биће на мјесту, гдје им се рече: Ви нијесте мој народ; тамо ће се назвати синови Бога живога.

27. А Исаија виче за Израиља: Ако буде број синова Израиљевијех као пијесак морски, остатак ће се спасти.

28. Јер ће он извршити ријеч своју, и наскоро ће извршити по правди, да, испуниће Господ наскоро ријеч своју на земљи.

29. И као што прорече Исаија: Да нам није Господ Саваот оставио сјемена, онда бисмо били као Содом и Гомор.

30. Шта ћемо дакле рећи? Да незнабошци који не тражише правде докучише правду, али правду од вјере.

31. А Израиљ тражећи закон правде не докучи закона правде.

32. За што? Јер не тражи из вјере него из дјела закона; јер се спотакоше на камен спотицања,

33. Као што стоји написано: Ево мећем у Сиону камен спотицања и стијену саблазни; и који га год вјерује не ће се постидјети.

Глава X.

Браћо! жеља је мојега срца и молитва к Богу за спасеније Израиља.

2. Јер им свједочим да имају ревност за Бога, али не по разуму.

3. Јер не познајући правде Божије и гледајући да своју правду утврде не покоравају се правди Божијој.

4. Јер је Христос свршетак закона: који га год вјерује оправдан је.

5. Јер Мојсије пише за правду која је од закона: Који човјек то чини живљеће у том.

6. А правда која је од вјере овака говори: Да не речеш у срцу својему: ко ће изићи на небо? то јест да сведе Христа;

7. Или: ко ће сићи у бездан? то јест да изведе Христа из мртвијех.

8. Али шта говори писмо? Близу ти је ријеч у устима твојима, и у срцу твојему, то јест ријеч вјере коју проповиједамо.

9. Јер ако признајеш устима својима да је Исус Господ, и вјерујеш у срцу својему да га Бог подиже из мртвијех, бићеш спасен.

10. Јер се срцем вјерује за правду а устима се признаје за спасеније.

11. Јер писмо говори: Који га год вјерује не ће се постидјети.

12. Јер нема разлике међу Чивутином и Грком: јер је он Бог свију, и богат за све који га призивљу.

13. Јер који год призове име Господње спашће се.

14. Како ће дакле призвати кога не вјероваше? А како ће вјеровати кога не чуше? А како ће чути без проповједника?

15. А како ће проповиједати ако не буду послани? Као што стоји написано: Како су красне ноге онијех који доносе глас за мир, који доносе глас за добро!

16. Али сви не послушаше јеванђелија: јер Исаија говори: Господе! ко вјерова нашему проповиједању?

17. Тако дакле вјера бива од проповиједања, а проповиједање ријечју Божијом.

18. Него велим: Зар не чуше? Још отиде по свој земљи глас њихов, и по крајевима васионога свијета ријечи њихове.

19. Него велим: Зар не разумје Израиљ? Први Мојсије говори: Ја ћу вас раздражити, не својијем народом, неразумнијем народом расрдићу вас.

20. А Исаија говори слободно: Нађоше ме који ме не траже; и јавих се онима који за ме не питају.

21. А к Израиљу говори: Вас дан пружах руке своје к народу који не да да му се каже и одговара насупрот.