GLAVA SEDMA

Dok budem živ neću znati ko me je i kako iz svega toga spasio

Sve se događalo tako da nisam znao jesam li mrtav ili živ

Pretvaram se skoro u sijalicu. Povremeno sam se palio i gasio

Negde sam nešto zabrljao, ali kome sam i zašto baš toliko kriv.



Sa treskom sam se prizemljio, i u momentu došao k sebi

Razgledam, prisećam se… malo toga uspevam da povežem

Sada sam potpuno sam, razočaran, umoran… a kako i nebi

Upinjem se da povraćam. Ide teško, žestoko se naprežem.



Posle ko zna koliko sati, dana, meseci, godina, ili čitavog veka

Ustajem neuobičajeno odmoran; odupirem se o čvrstu stenu

Pošao sam opet, i opet… da vidim šta me još na ovom putu čeka

Bez ičega na sebi. Ali ono što nosim u sebi - ima najvišu cenu.



Idući tako, nasred puta, srećem devojčicu - tek koju godinu staru

Lebdela je kroz pejzaž, ne dodirujući tlo. Pružala ruke ka suncu.

Jedva čujnim glasom pitala je: “Čiko… čiko, imaš li neku paru?"

Nisam imao ništa, a zadrhtao sam od neizmerne sreće, na vrhuncu.



I ona je, možda, videla da nemam ništa, a ipak je tražila

Nisam se stideo svoje golotinje, već što nemam šta da joj dam

Mahao sam rukama nemoćno; njena prisutnost me je snažila

Rekla je: "Nema veze", slegla ramenima i - otišla. Ostadoh sam.



Sve tajne življenja ponekad mogu da budu besmisleno male

U odnosu na taj nasmejani dragulj, sa ovog ili onog sveta

Stvorio sam mnoge ideje, one mi nikada ništa nisu dale

A sad sam bio pred stvorenjem lepšim od najlepšeg cveta.



Zar opet iskušenja? Šta je sad na redu? Smem li da živim u nadi

Više ne razmišljam ni o čemu; puštam noge da me nose pravo, pravo

"Idi kud znaš!”, šapućem u sebi, "više ništa ne može da me iznenadi"

Vidim tačku i idem ka njoj. Nailazim na jezero kristalno plavo.

GLAVA OSMA

U jezeru su se kupale žene, providne, svetle, kao svetleće reklame

Prosipale biserni smeh, varnice nebeske vatre, kapljice čiste vode

Ja sam bio tu, gledao ih, a one se ponašaju kao da su potuno same

Igrale su se bučno; ujedale, cičale, uživale u moru netaknute slobode.



Prilazim bliže; primećujem da svaka ima tetoviran krst na ramenu

I zelene bradavice na dojkama; i zelene usne, oči; i zelenu kosu

Primećuju me. Neke mi prilaze, neke i dalje leže na golom kamenu

I dalje se smejući, vuku me u vodu. Prepuštam se dodiru i zanosu.



Za razliku od prethodnih bića, ova - najdivnija - su imala moć govora

Zapitkivale su o svemu. Pitale su za ime, poreklo, porodicu, dom,

Pričao sam sve što sam znao, sa puno detalja, polako, bez napora

Slušale su pažljivo; a svaki njihov dodir pogađao me je kao grom.



Stiskaju me između sebe; napon u preponama bio je sve veći

Nisam se branio, nisam ni želeo, prepuštam se, samo neka dave.

Stenjao sam od naslade, disao duboko… šta se tu još može reći?

Nazivam ih "`ene biljke", jer su se te{ko razlikovale od trave.



Ne moram sve da ispričam, jer - ne može sve rečima ni da se iskaže

Koliko je prošlo? Meri li se uopšte vreme ispod ove kupole sjajne

Čitavog života bežimo negde - negde gde se neće setiti da nas traže

A ja sam upao u vrtlog bez materije… ostalo je deo moje tajne.

GLAVA DEVETA

Trzam se iz bunila sa osećanjem blaženog, laganog podrhtavanja

Sedim na mokroj travi, osvrćem se oko sebe, tražim bar neki znak

Ustajem, pravim prve korake, praznim se; mokrim bez ustručavanja

Opipavam celoga sebe, trčim u krug, proveravam koliko sam jak.



Jezero je tu. I drveće. I ptice. I sve je tu, i sve je nekako pusto

Češkam se po glavi, sastavljkam kockice, vraćam ceo film ispočetka

E, da! Nema “žęna biljaka”. Možda se šale. Odlazim u šipražje gusto

Nalazim neko odelo. Odgovara mi. Malo dalje… pa to je čaura od metka!?



Uzimam je u ruku vrlo zabrinut. Prazna! Znoj mi klizi niz leđa

U znemiren, grozničavo razmišljam. Šta bi ona trebalo da znači?

Gledam po okolišu… nema ih više. Ipak, u oči mi pada kutija smeđa

I nju uzimam, i ona je prazna. Pogled u nebo - počinje da se oblači.



Reših da pobegnem sa začaranog mesta, što pre, svega mi je dosta

U trenu se smračilo. Pljusak i oluja nagnali su me u panično bekstvo

Zaustavlja me nabujala reka, pretrčavam preko rasklimanog mosta

Polurazrušena koliba kao da čeka baš mene - i moje prokletstvo.



Ulazim u smrdljivu tamu, mokar do kostiju, kiša je lila na sve strane

Debeli sloj prašine i paučine; reklo bi se prava, pravcata grobnica

Ostaci nameštaja; drveni stolovi i stolice u neredu razbacane

Od silne vlage na sebi strahujem da me ne uhvati groznica.



Na stolu šibice, sveće; neko je tu ložio vatru, pa to omogućio i meni

Skidam odelo i stavljam da se suši. Ne bih smeo da se razbolim

Ovde mi sigurno niko neće pomoći; ovde su samo mrtvi i usamljani

Svesno sam želeo smrt, a podsvest mi kaže da moram da se borim.



Tog dana su se nebesa spustila na zemlju i nemaju nameru da se dižu

U munjama pokušavam da čitam istoriju sveta, i još ponešto više

Mrtve drugove zamišljam pored sebe; pacovi počinju da me ližu

Teram ih i pitam se jesam li sam. Kao da još neko u blizini diše.



Sva ovozemaljska dobra i zla skupila se u ovom jednom, jedinom danu

Da mi pokažu svoju snagu, i svoju bezgraničnu moć razaranja

Da mi ne dozvole pravo na smrt, ili na poslednju davljeničku granu

Da mi pruže još jednu šansu i kažu: "Dosta je bilo pretvaranja"!

GLAVA DESETA

Dečak je izvukao poluživu devojčicu ispod mrtve, raščerečene majke

Uzeo je u naručje i bežao sa njom, što dublje, u gustu, tamnu šumu

U daljini se čuju povici, urlici, jauci; svakodnevne ljudske hajke

Izbio je na puteljak, trčao je njime… nije bilo nikog na tom drumu.



Naleteo je na moju kolibu, ušao u nju, i skamenio se od straha

Prstom mu pokazujem da ćuti, zatvorio sam vrata za njim i seo

Shvatio je da mu neću ništa, otišao je u ugao, i legao bez daha

Donosim mu komad hleba i vodu. Nije mogao ili tek - nije hteo.



Kad je došao k sebi svukao je devojčicu, kao svoje dete, do gole kože

Zahvatio je vodu iz bunara i pažljivo oprao svaki deo beživotnog tela

Nije dao da mu pomognem; siguran je u sebe, sve on to sam može

Na kraju me je ipak pogledao nemoćno i molećivo; ona je drhtala cela.



Prilazim devojčici, stavljam joj ruku na čelo, osećam hladan znoj

Nemam ništa kod sebe čime bih mogao da zaustavim malariju

Mališan je bio sasvim go, sve što je imao ne sebi dao je njoj

Polako sedamo kraj vatre, ćutimo i ložimo podnu drvenariju.



U odsjaju vatre ispitujem njegovo zabrinuto, snuždeno lice

Odavao je gotovo roditeljsku sigurnost; nisam mu primetio suzu

Gledao je nekud u daljinu, u jednu tačku na zidu, netremice

Ponudih mu delove odeće. Od svega uzeo je samo jednu bluzu.



Slušam kako mu telo titra; srce svira bolje od svakog orkestra

Gledajući njega stekao sam mnoga iskustva; sve se odjednom slilo

Trgao se iz razmišljanja i prošaputao: "Ona… ona je moja sestra"

I konačno gorko i iskreno zaplakao, bacivši se meni u krilo.



Privijam ga uz sebe, privijam kaputom i puštam da se dobro isplače

Pao mu je na pleća ogroman teret, za njega su sve to veliki zadaci

Brišem mu suze, milujem po glavi, i stiskam ga sve jače i jače

Plači mali čoveče, plači! Pre tebe plakali su i najveći junaci.



Legosmo da spavamo, stiskamo se u uglu, pipam ih ispod brade

Bili su vlažni, grejali se me|usobno, vatra ja lagano utihnula

Još jednom opipavam malu… manje je drhtala… bilo je neke nade

Zaspalo se brzo. Naporan dan i teška noć. Samo se grmljavina čula.



A čim je svanulo budim se, sedam… jutarnjim suncem omamljen

I devojčica je sedela, gledala je umilno. Bože moj! Kao da je zdrava?!

I mališan je bio budan, okretao je glavu ka zidu, bio je nešto posramljen

Da, to je! Upišao se. Eto kako se preko noći gubi teško stečena slava.



Pravio se važan, bio je hrabar, vešto skrivao traume, strahove, jeze…

Od uzbuđenja i napetosti popustio je kao svako živo ljudsko biće

Gledam ga u oči, stavljam mu do znanja: "Neka mili… neme veze!"

Odlazimo do potoka, voda je ledena, ali deluje kao najslađe piće.



Sledeđih nekoliko dana hrana su nam ptice i dvetri konzerve

Konzerve smo zatekli, i bez obzira na rizik, rešili da ih "dignemo"

Skupljamo sve što može da posluži, stvaramo sve veće rezerve

I rešavamo da odemo; idemo samo pravo pa gde i kada stignemo.



Tročlana ekipa sa dva deteta i jednim obeznađenim klošarom

Traže civilizaciju, ako je negde ima. (I ona sigurno traži nas)

Šljapkamo po blatu, po blagom suncu, sa nekim posebnim žarom

Iscepani, prljavi, histerično veseli… ne kontrolišemo svoj glas.

GLAVA JEDANAESTA

Stižemo do sela sa čudnim ljudima, u njemu puno šatora razapetih

Na svakom koraku ključaju kotlovi, miriše ukusno meso na ražnju

Muškarci vuku teška drva, dižu ih i bacaju, mišica silno napetih

Žene bez stida doje decu… Na nas niko nije obraćao pažnju.



Onako snažni, tamnoputi, odaju izraz strahopoštovanja i sigurnosti

Jedan od njih nam daje znak da sednemo. Sedamo bez otpora i borbe

Trpaju pred nas obilje hrane, bez kurtoazije i bez ikakve smernosti

I dok mi punimo želudac, oni za to vreme pune naše ispržanjene torbe.



Hladno su nas dočekali, tako nas i ispraćaju; odlazimo sa pomalo sete

Dobro natovareni spolja i iznutra, otežalim nogama dalje koračamo

Tek koji metar dalje čujem devojčicu: “A… gde su sad one čike i tete?"

Okrećem se, otvorenih usta. Ispuštam teret. Pa… nikog nema tamo?!



Vraćamo se tih nekoliko koraka. Pod nogama samo kamenje i vlaga

Gledam u torbe. One su tu. I hrana je tu. Ali nema onog čudnog sela

Pre samo par sekundi… Ovde… Na ovom mestu… Nigde nikakvog traga!?

Pokušavam da se smirim, da ne uplašim klince, a ježim se ispod odela.



Produžavamo dalje, smušeno, zbunjeno… ne više sa onim starim elanom

Razmišljam o svemu - koga ima i nema? - zabrinutost mi ne napušta lice

Prolazimo ko zna koliko vremena i prostora; ređamo dan za danom

Deca pored mene ulivaju mi moral. Trošimo ostatke hrane nemilice.



* * *

U čudnom, polubudnom stanju osećam tlo pod nogama

Po užarenom suncu zadihano kročim, pored mene visoke kuće

Više ne znam šta je stvarnost. Hladim se po čelu oblogama

Zar opet u neki imaginarni svet? Znam samo da mi je vruće.



Toliko vruće da sam goreo ceo; bacam se na asfalt sneno

Ne pružam više nikakav otpor; ako je vreme umiranja, neka,

Ređaju se automobili, ljudi… sve mi je ionako besmisleno

Točak negde mora da se zaustavi, ne može se bežati doveka.

GLAVA DVANAESTA

Maris alkohola i benzina prati buđenje, ko zna koje po redu

Posle svakog buđenja čekala me strašna slika užasa i bola

Kroz maglu i dim bludim; prepoznajem ponešto u tom neredu

Bele zidove, i ljude u belom, i zelene čaršave prostrte preko stola.



“Probudio si se, najzad…” - čujem. Pa to kao da neko samnom govori

Ljudski glas, i ljudski osmeh… u to ću još teško da poverujem

Opet neko iživljavanje samnom…?! Opet ona mučenja i zatvori…?!

Za divno čudo, mirna atmosfera. Ništa zastrašujuće ne čujem.



Prikačen za neke mašine, nad glavom vidim svakojake cevi

U normalnim uslovima ovo bi trebalo da bude (jeste, to je!!!) - bolnica

Ali šta su za mene normalni uslovi, i šta još može da me oduševi?

Bežanje, jurnjava, krv, ubijanje… to je sva moja svakodnevnica.



Ipak, dolazim sebi. Ili mi se bar pričinjava da postajem svestan

Ovo su dakle bolničari (jesu, oni su!!!), pružaju mi pomoć i negu

Koliko uopšte smem da verujem očima, i kao zdrav i kao bolestan (!?)

Zna li neko kako se prepoznaje život? Po kom uzoru, i po kom belegu?



Zovu me po imenu. Znaju sve o meni. Postavljaju brojna pitanja

A onda zaključuju da sam umoran. Ostavljaju me samog da se odmaram

Ponešto uspevam da povežem u glavi, posle svih ovih preplitanja

I polako tonem u san. Jesam li sada siguran? Ili se opet varam?

GLAVA TRINAESTA

Nije viče bilo prevare. Sve je postepeno dolazilo na svoje mesto

Ispitivanje novinara, policije, romanopisaca, ili običnih znatiželjnika

Jedan sasvim običan čovek naprasno dobija počasni medijski presto

Postadoh prva ličnost. Bez mene nema ni jednog dnevnika ili nedeljnika.



Rekoče mi da me nije bilo godinu punu - i još nešto malo više - dana

Od svih ovih ispitivanja oni u policiji su me najviše uzbuđivali

Nisam bio uhapšen, ali mi nisu dozvoljavali nikud iz mog stana

Traže mi alibi za onu petoricu, a i ne znaju koliko su me izluđivali.



Šta mogu da izjavim, a da pred Bogom i pred sobom ostanem čist

Odveo sam petoricu ljudi (onako iz hira), umesto njih doveo dva deteta

U kom pravcu sam išao? I kako posle svega da okrenem novi list

Oni su mrtvi (možda i nisu). A ja? Živ - ili ležim ispod nekog drveta.



Nemam alibi, nemam objašnjenje. Ne verujem više ni sebi samom

Negde sam bio, nešto se desilo; prepuštam sve to višim silama

Tama se poigrala samnom - ili sam se ja poigrao sa dubokom tamom

Tek, sada je kraj. Komadi prošlosti se ne mogu skupljati vilama.



Puteve gospodnje niko ne bira, ali zato oni često biraju nas

Na tim putevima ostaje krv, i beskrajno mnogo žrtava palih

Neko na njima pronađe smrt, a neko verovatno nađe i spas

Ostaju večita pitanja, i ostaje još dosta puteva, velikih i malih.

ZAKLJUČAK

Eto, cenjena publiko, to je sve što sam imao da vam kažem

Ne vredi da lupam glavu. Zaključke ostavljam svima vama

Pred vama je mnogo strofa, pred vaše noge ih polažem

Drame su nekima život -

Neka se javi onaj kome život nije drama.



EPILOG

Neka mi oprosti savest ako sam ponegde čak i slagao

Kamo sreće da se sve može objasniti zdravim razumom

Slagao sam reči; za tačnim izrazima strpljivo tragao

Ponegde sam pisao srcem, a ponegde, nadam se, umom.



p. s.

Spavajte mirno ako možete

Vaša savest čeka prvu priliku

Da vam došapne tajnu o vama

Da vam izmeni sopstvenu sliku.

BLAGO



Blago su skrivali u zidu

Kleli se u očinji vid

Da će mene imati u vidu

Kad se bude delio - zid.

BRAT PO PATNJI



Danas moj brat po patnji

Krpi svoje poslednje dane

A nekada je išao u kraljevoj pratnji

I kralju nalazio mane.