MARKO KRALJEVIĆ I ZMIJA ŠESTOPERKA

Rano rani Kraljeviću Marko,
Rano rani u neđelju mladu,
Nit s' umio, nit Bogu molio,
Nit je išo u preb'jelu crkvu,
Već on ide u lov u planinu,
Ne bi l' kakva lova ulovio,
Ili srnu, il' košutu b'jelu,
Il' jelena, ponosito zvjere!
Kad je došo nasred gore ravne,
nasred gore oganj vatra gori,
A iz ognja nešto Marka viče:
"Oj, junače, Kraljeviću Marko,
Izbavi me iz ognjene vatre!"
Trže Marko sablju od pojasa,
Pa ju tura u ognjanu vatru,
Al, iz vatre zmija šarovita,
Pa se Marku oko sablje mota!
Neće zmija u zelenu travu,
Već se vata Marku oko pasa,
I od pasa u grudi junačke,
Da b' mu živo srce iščupala!
Ciknu, vrisnu Kraljeviću Marko,
Pa on zove svoju milu majku:
"Izbavi me, moja mila majko,
Zmija mi se oko pasa svila!"
"Ne izlazim, moj jedini sine,
Makar majka ne imala Marka!"
Ciknu, vrisnu Kraljeviću Marko,
Pa doziva svoju milu seju:
"Izbavi me, molja sejo mila,
Zmija mi se oko pasa svila!"
Al' govori jedinica seja:
"Ne izlazim, moj jedini bajo,
Makar seja baju ne imala!"
Ciknu, vrisnu Kraljeviću Marko,
I on zove svoju vjernu ljubu:
"Izađi mi, moja vjerna ljubo,
Izbavi me zmije šarovite,
Zmija mi se oko pasa svila!"
Izlazila ljuba Anđelija,
Izlazila, pa je govorila:
"Oj, Boga ti, zmijo šarovita,
Odmotaj se od mog Marka pasa,
Pa ti ajde meni u njedarca!"
Progovara zmija šarovita:
"Oj, junače, Kraljeviću Marko,
Da ti ne bi tvoje vjerne ljube,
Ja bi' tebe danas kindisala,
I živo ti srce iščupala,
Jer ja n'jesam zmija šarovita,
Već ja jesam neđeljica mlada,
Ne bi više ti lovak lovio,
Nit bi tr'o neđeljicu mladu!"

ŽALOSNI JUNAK I VILA

Za noć vila goru prejezdila,
za njom jezdi Ivo na konjicu,
Al' govori prebijela vila:
"Stan' pričekaj, na konjicu Ivo,
Stan', pričekaj, da otpočinemo!"
Al' govori sa konjica Ivo:
"Nije meni do čega je tebi,
Već je meni do velje žalosti:
Kruto j' meni care govorio -
Da do zore ja naziđem dvore,
Da ne ziđem p'jeskom, ni kamenom,
Već da ziđem s kosti od junaka,
Gradska vrata - pleća od junaka,
a pendžeri - oči djevojačke!"

NEBESKA NEVJESTA

"Oj, djevojko, Tankosava,
Tanko si se opasala,
Još se tanje potkosala.
Što si kose naruđala,
Jer se nisi počešljala?"
"Kako bi' se počešljala,
Kad sam češalj izgubila,
Na dnu sela, kod jasena.
Na jasenu duge grane,
Na granama zlatne rese;
Ja ustrgo jednu resu,
Pa je nosim kujundžiji,
Da m' sakuje zlatne ključe,
Zlatne ključe svake ruke,
Da otvorim b'jele dvore,
B'jele dvore i gradove,
Da ja vidim šta j' u dvoru?
Al' u dvoru oganj gori,
A u ognju kolo igra:
U tom kolu devet braće,
Devet braće, sve rođena,
Među njima seka Marta,
Na glavi joj zlatna parta,
I svilena podvezača,
I dva mila miloduva,
I četiri kalopera,
I dve trake suva zlata.
Ciči, plače seka Marta,
Tješilo je devet braće,
Devet braće, sve rođena:
Šut', ne plači, seka Marto,
Daćemo te gore Bogu;
Sve zvjezdice - jetrvice,
A Danica - zaodnica,
Dva anđela - dva đevera,
Sjajan mjesec - to je svekar,
Zaodnica - svekrvica!"

ĐEVOJKA I OKOVAN DELIJA

Vozila se galija po moru,
Milice moja! -
U galiji okovan delija;
gledala ga s pendžeta đevojka.
"Što me gledaš, s pendžera, đevojko?
Okovan sam, ljubit te ne mogu;
oženjen sam, uzet te ne mogu!"
"Ne gledam te da me mladu ljubiš,
nit te gledam da me mladu uzmeš,
već te gledam da te nešto pitam:
Š čim ti tvoje sokolove raniš?
Š čim ih raniš, š čime li napajaš?"
"Biser trunim, sokolove ranim;
suze ronim, sokolove pojim."

JOVAN I JOVANKA

Ovce čuva čoban i čobanka,
Po imenu Jovan i Jovanka,
Jovan ovce, a Jovanka janjce.
Kad je bilo oko devet sati,
Al' počeše ovce plandovati.
Tad govori Jovan čobanine:
"Sejo moja, Jovanko čobanko,
Ajde, sejo, umij belo lice,
Dones' bratu u fruli vodice."
Ode seja, umi belo lice,
I donese u fruli vodice.
Govori joj Jovan čobanine:
"Sejo moja, lepog lica tvoga,
Grehota je da ga drugi ljubi,
Osim tvoga brata rođenoga!"

TI SE SEBI RUVO SAKUPILA

Vezak vezla jedina u majke.
Iznad nje se tanak oblak vija,
iz oblaka nješto progovara:
"Ne vez' veska jedina u majke!
Ti si sebi ruvo sakupila -
crne zemlje i zelene trave,
i dva lakta bijeloga platna!"

LIJEPA MARA I ARAMBAŠA NIKO

Smilje Mara kraj jezera brala,
Beruć smilje za jezero zašla,
Nabasala na triest ajduka;
Sve triest i' Bogom pobratila,
Arambašu po dva, po tri puta:
"Bogom brate, arambaša Niko,
Ne daj mene junacima ljubit!"
Baca s' Niko kopljem za sunašce:
"Sjaj-žarano, ti zalazi rano,
Da s' naljubim lijepe djevojke!"
Al' govori lijepa djevojka:
"Mili Bože i neđeljo mlada,
Stvaraj mene u zmiju šarenu,
Da se 'vatim Niki oko vrata!"
Bog je dragi za dušu sprimio,
Stvarao je u zmiju šarenu,
'Vatila se Niki oko vrata.
Al' govori arambaša Niko:
"Odrini se, šarena zmijice,
Odrini se od mog b'jelog vrata!"
"Bome neću, arambaša Niko,
Ovde oću zimu zimovati,
Na proljeće mlade izvoditi!"

MARKO KONJA POD MOSTOM KOVAO

Marko konja pod mostom kovao,
Zlaćane mu potkove metao
I srebrne eksere udaro -
Da ne dira Marina kaplaja,
Da j' ne budi dok u dvoru spava
Jer je Mara roda gospodskoga:
Braća su joj na moru ključari,
A bratići kapetanovići!

SMILJANIĆ ILIJA I DJEVOJKA

Lov lovio Smiljanić Ilija
pokraj dvora lijepe djevojke.
Progovara lijepa djevojka:
"Oj, Boga ti, Smiljanić Ilija,
ne lov' lova pokraj dvora moga;
moja će te braća darovati
sitnim prahom i brzim olovom!"
Odgovara Smiljanić Ilija:
"Ako će me braća darovati
sitnim prahom i brzim olovom,
ja ću u tvom dvoru bolovati
i na tvome krilu umrijeti!"

 IZGLEDANJE DRAGOGA

Vjetar piri, rožmarin miriše;
čini mi se da moj ide dragi!
Da ja znadem otkuda će doći,
putem bi mu bosiljak sijala,
stranputice rumene ružice -
nek mi dragi po mirisu dođe,
po mirisu više neg po suncu.