Смрт Краљевића Марка

Поранио Краљевићу Марко
у неђељу прије јарког сунца,
Покрај мора Урвином планином.
Када Марко био уз Урвину,
Поче њему Шарац посртати,
Посртати и сузе ронити.
То је Марку врло мучно било,
Па је Марко Шарцу говорио:
"Давор', Шаро, давор', добро моје!
Ево има сто и шесет љета
Како сам се с тобом састануо,
Још ми нигда посрнуо ниси;
А данас ми поче посртати,
Посртати и сузе ронити:
Нека Бог зна, добро бити неће!
Хоће једном бити према глави,
Јали мојој, јали према твојој!"
То је Марко у ријечи био,
Кличе вила с Урвине планине,
Те дозива Краљевића Марка:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Знадеш, брате, што ти коњ посрће?
- Жали Шарац тебе господара,
Јер ћете се брзо растанути."
Али Марко вили проговара:
"Б'јела вило, грло те бољело!
Како бих се са Шарцем растао,
Кад сам прош'о земљу и градове,
И обиш'о исток до запада,
Та од Шарца бољег коња нема,
Нит' нада мном бољега јунака!
Не мислим се са Шарцем растати
Док је моје на рамену главе."
Ал' му б'јела одговара вила:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Тебе нитко Шарца отет' неће,
Нит' ти можеш умријети, Марко,
Од јунака, ни од оштре сабље,
Од топуза, ни од бојна копља:
- Ти с' не бојиш на земљи јунака;
Већ ћеш, болан, умријети, Марко,
Ја од Бога, од старог крвника!
Ако л' ми се вјеровати нећеш,
Када будеш вису на планину,
Погледаћеш з десна на лијево,
Опазићеш двије танке јеле,
Сву су гору врхом надвисиле,
Зеленијем листом зачиниле,
Међу њима бунар вода има:
Онђе хоћеш Шарца окренути,
С коња сјаши, за јелу га свежи,
Наднеси се над бунар над воду,
Ту ћеш своје огледати лице,
Па ћеш виђет' кад ћеш умријети."
То је Марко послушао виле:
Кад је био вису на планину,
Погледао с десна на лијево,
Опазио двије танке јеле,
Сву су гору врхом надвисиле,
Зеленијем листом зачиниле:
Онђе Марко окренуо Шарца,
С њега сја'о, за јелу га свез'о;
Наднесе се над бунар над воду,
Над водом је лице огледао;
А кад Марко лице огледао,
Виђе Марко кад ће умријети;
Сузе проли, па је говорио:
"Лажив св'јете, мој лијепи цв'јете!
Л'јеп ти беше, ја за мало года,
Та за мало, три стотин' година!
Земан дође да св'јетом пром'јеним."
Па повади Краљевићу Марко,
Па повади сабљу од појаса,
И он дође до коња Шарина,
Сабљом Шарцу осијече главу,
Да му Шарац Турком не допадне,
Да Турцима не чини измета,
Да не носи воде ни ђугума.
А кад Марко посијече Шарца,
Шарца коња свога укопао,
Боље Шарца нег' брата Андрију;
Бритку сабљу преби на четверо,
Да му сабља Турком не допадне,
Да се турци њоме не поносе
Што је њима остало од Марка,
Да хришћанлук Марка не прокуне.
А кад Марко бритку преби сабљу,
Бојно копље сломи на седмеро,
Па га баци у јелове гране;
Узе Марко перна буздована,
Узе њега у десницу руку,
Па га баци с Урвине планине
А у сиње у дебело море,
Па топузу Марко бесједио:
"Кад мој топуз из мора изиш'о,
Онда 'ваки ђетић постануо!"
Када Марко сактиса оружје,
Онда трже дивит од појаса,
А из џепа књиге без јазије;
Књигу пише Краљевићу Марко:
"Ко гођ дође Урвином планином
Међу јеле студену бунару,
Те затече онђе дели-Марка,
Нек знаде да је мртав Марко!
Код Марка су три ћемера блага,
Каква блага, све жута дуката!
Један ћу ми ћемер халалити
Што ће моје т'јело укопати;
Други ћемер нек се цркве красе;
Трећи ћемер кљасту и слијепу:
Нек слијепи по свијету ходе,
Нек пјевају и спомињу Марка!"
Када Марко књигу накитио,
Књигу врже на јелову грану,
Откуда је с пута на погледу;
Златан дивит у бунар бацио;
Скиде Марко зелену доламу,
Прострије је под јелом по трави,
Прекрсти се, сједе на доламу,
Самур-калпак на очи намаче,
Доље леже, горе не устаде.
Мртав Марко крај бунара био
Од дан' до дан' неђељицу дана:
Ко гођ проће друмом широкијем,
Те опази Краљевића Марка,
Сватко мисли ту спава Марко,
Око њега далеко облази,
Јер се боји да га не пробуди.
Ђе је срећа, ту је и несрећа,
Ђе несреће, ти у среће има:
А сва добра сређа изнијела
Игумана Светогорца Васа,
Од бијеле цркве Вилиндара,
Са својијем ђаком Исаијом.
Кад игуман опазио Марка,
На ђакона, десном руком маше:
"Лакше, синко, да га не пробудиш!
Јер је Марко иза сна зловољан,
Па нас може оба погубити."
Гледећ' кале како Марко спава,
Више Марка књигу опазио,
Према себе књигу проучио:
Књига каже да је мртав Марко!
Онда кале коња одсједнуо,
Па прихвати за делију Марка,
Ал' се Марко давно преставио.
Проли сузе проигуман Васо,
Јер је њему врло жао Марка;
Отпаса му три ћемера блага,
Отпасује себи припасује.
Мисли мисли проигуман Васо
Ђе би мртва сахранио Марка;
Мисли мисли, све на једно смисли:
Мртва Марка на свог коња врже,
Па га снесе мору на галију,
С мртвим Марком сједе на галију,
Одвезе га право Светој Гори,
Изнесе га под Вилиндар цркву,
Унесе га у Вилиндар цркву,
Чати Марку што самртну треба;
На земљи му т'јело опојао,
Насред б'јеле цркве Вилиндара;
Онђе старац укопао Марка,
Биљеге му никакве не врже,
Да се Марку за гроб не разнаде,
Да се њему душмани не свете.

Турци у Марка на слави

Бога моли Краљевићу Марко
од године опет до године:
да прослави крсно име красно,
крсно име, светог летног Ђурђа,
да му Турци на свето не доћу.
А кад Марку свети Ђурађ дође,
сву господу на свето зазива,
у двору му три софре бијаху:
прва софра дванаест владика,
друга софра господа хришћанска,
трећа софра ништи и убоги,
Марко служи вино свештеником
и убавој господи хришћанској,
мајка служи ниште и убоге,
а Јелица носи ђаконије,
Ваистину послао на стражу,
да му чува стражу од Турака,
да му Турци на свето не дођу.
Отуд иду три аге цареве
и за њима триест јањичара,
углас вичу три аге цареве
и за њима триест јањичара:
„Каурине, отвори капију,
да видимо, луди каурине,
како Марко крсно име служи".
Слуга лепо турски одговара:
„Ман'те ме се, Турци јањичари!
Ја вам не смем отворити врата,
ја се бојим господара мога".
Ал' то Турци ништа и не маре,
потргоше триест буздована,
на капији оборише врата,
на слугина плећа набројише
триест и шест златних буздована,
добро слуги леђа намекшаше.
Кад јунаку бојак досадио
и јуначка плећа утрнула,
оде Марку у дворе плачући.
Беседи му Краљевићу Марко:
„Ваистина, моје чедо драго,
што је, сине, те сузе проливаш?
Ил' си гладан, ил' си жедан, сине?
Ако с' гладан, ето ђаконије;
ако с' жедан, ето вина хладна;
немој грозне сузе проливати,
не скрви ми моје име крсно".
Ал' беседи слуга Ваистина:
,,Господару, Краљевићу Марко,
нит' сам гладан, па нити сам жедан;
зло је мене изело из хлеба,
а горе ме из вина попило
а у твоме двору господскоме:
ти ме посла да ти чувам стражу;
тко би теби сачувао стражу?
Отуд иду три аге цареве
и за њима триест јањичара,
углас вичу три аге цареве:
,Каурине, отвори капију
да видимо, луди каурине,
како Марко крсно име служи.
Ја им лепо турски одговарам:
,Ман'те ме се, Турци јањичари!
Ја вам не смем отворити врата,
ја се бојим господара мога;
но то Турци ништа и не маре,
потргоше триест буздована,
на капији оборише врата,
и на моја плећа набројише
триест и шест златних буздована".
Кад је Марко саслушао речи,
узе Марко сабљу и буздован,
па се стаде софри заклињати:
„Чујете ли, софро и господо!
Тако мене не родила мајка,
племенита госпођа краљица,
не могу вам Прилип накитити
ни босиљком ни руменом ружом,
већ све редом турскијем главама.
А стаде га заклињати мајка,
племенита госпођа краљица:
„Немој, Марко, моје чедо драго!"
Мајка вади дојке из недара:
„Не убила т' храна материна,
немој данас крви учинити,
данас ти је крсно име красно.
Тко ти данас у дворове дође,
напој жедна, а нахрани гладна
за душицу твојих родитеља
и за здравље твоје и Јелино".
То је Марко послушао мајку,
сабљ' остави, буздован не хтеде,
у двор иду за невољу Турци,
па их седа за трпезу редом:
„Ваистина, донеси им вина,
душо Јело, носи ђаконију!"
Слуга носи вино и ракију,
а Јелица царску ђаконију;
уживаше, напише се вина.
Кад се Турци понапише вина,
Турци турски међ' собом беседе:
„Море, друштво, хајд' да путујемо,
док нам није пресела ужина".
Мисле Турци не зна турски Марко,
ал' је Марко у цара дворио
преко мора у Шаму турскоме,
дворио га за седам година,
па је чисто турски научио,
канда га је Туркиња родила;
па је Марко Турком беседио:
„Море, Турци, сед'те, пијте вино,
плаћајте ми слуги мелемашче!
Баш ако ли и тако нећете,
ви станите да вам одударим
по једаред мојим буздованом;
у мом више буздовану нема:
четрдесет ока хладна гвожђа,
дваест ока лепа чиста сребра
и шест ока жеженога злата,
једно с другим шесет и шест ока;
то видите да сте заслужили,
поклем сте ми врата оборили,
на мог слуге плећа набројили
триест и шест златних буздована".
Ал' све Турке похвата грозница
од Маркова страшна буздована:
сваки вади по дваест дуката,
аге ваде по триест дуката,
мећу Марку на скут на доламу,
не би ли се беда оставила;
ал' се беда оставити неће,
каурин се вина понапио,
рад је с Турци да заметне кавгу:
„Море, Турци, сед'те, пијте вино,
дарујдете вашу кравајношу!
Није моја Јела робињица,
на себи је свилу помрчила
док је вама ужину донела".
Ал' је Турком голема невоља:
већ у једних понестало блага,
узаима један од другога,
сваки вади по десет дуката,
аге ваде по дваест дуката,
мећу Марку на скут на доламу,
грће Марко у џепове руком.
Оде Марко у двор певајући
Јевросими својој старој мајци:
„Јевросима, моја стара мајко,
не узимам благо од Турака,
не узимам што ја блага немам,
већ узимам благо од Турака
нек се пева и нек приповеда
што ј' чинио Марко од Турака".
Одош' Турци из двора плачући,
Турци турски међ' собом беседе:
„Бог убио свакога Турчина
који више каурину дође
кад каурин крсно име служи!
Што дадосмо за једну ужину,
била б' храна за годину дана".

Женидба Поповић Стојана

Запросио Поповић Стојане
надалеко лијепу ђевојку,
у питомом Млетку латинскоме,
у млетачког краља Мијаила;
прстен ставља, свадбу уговара:
док отиде двору бијеломе
и покупи кићене сватове.
Док он даде прстен и јабуку,
потрошио три товара блага;
док дарива свасти и пунице,
даде Стојан хиљаду дуката.
Краљ Стојану тихо говораше:
„О мој зете, Поповић Стојане,
купи свата колико ти драго,
по ђевојку кад гођ тебе драго;
ал' чујеш ме, Поповић Стојане!
Немој водит Срба у сватове,
јер су Срби тешке пијанице,
а у кавзи кавгаџије љуте,
опиће се, заметнуће кавгу,
па је тешко кавзи џевап дати
у латинском Млетку плетеноме;
већ поведи Грке и Бугаре".
А то слуша госпоја краљица,
погледала мало на Стојана,
погледала, па се насмјенула.
Опреми се Поповић Стојане,
па он оде двору бијеломе,
у путу га књига достигнула
од пунице, ђевојачке мајке:
„О мој зете, Поповић Стојане,
ти не води Грка ни Бугара,
већ све зови Србе у сватове:
Латини су старе варалице,
бојати се какве пријеваре".
Кад Стојану така књига дође,
замисли се Поповић Стојане,
у тој мисли своме двору дође.
Пред њег стара ишетала мајка,
руке шире, у лица се љубе,
Стојан мајку у бијелу руку.
Пита мајка Поповић. Стојана:
„Да мој синко, Поповић Стојане,
јеси л' мене путовао мирно?
Јеси л' мене снаху испросио,
мене снаху, себе вјерну љубу?"
Лроговори Поповић Стојане:
„Мирно сам ти, мати, путовао,
и тебе сам снаху испросио,
тебе снаху, мене вјерну љубу,
три товара блага потрошио,
осим тога хиљаду дуката
док даривах свасти и пунице.
Јоште краљу мене говорио
да не водим Срба у сватове,
већ да водим Грке и Бугаре.
У путу ме, мати, књига стиже
од пунице, ђевојачке мајке,
да поведем Србе у сватове.
Сјетуј мене, моја стара мајко!
Које сада боље послушати?"
Стара мајка бесједи Стојану:
,,Боље, синко, ђевојачку мајку:
Латини су варалице старе.
Кума куми од Будима краља,
старог свата Мандушића Вука,
а војводу од Сибиња Јанка,
а чауша Рељу Крилатицу,
барјактара Милош-Обилића,
а ђевера Краљевића Марка,
а остале кога тебе драго,
па се не бој пријеваре, синко".
Стојан своју послушао мајку:
гради књиге на четири стране,
те сакупи кићене сватове,
скупи Стојан хиљаду сватова;
кума куми од Будима краља,
старог свата Мандушића Вука,
а војводу од Сибиња Јанка,
а чауша Рељу Крилатицу,
барјактара Милош Обилића,
а ђевера Краљевића Марка;
па одоше Млетку латинскоме.
Кад су дошли Млетку латинскоме,
лијепо их краљу дочекао:
коње воде у подруме доње,
а јунаке на бијеле куле;
придржа их три-четири дана
док с' одморе коњи и јунаци.
Кад четврто јутро освануло,
повикаше кићени чауши:
„Хазурала, кићени сватови!
Кратки данци, а дуги конаци,
земан дође, треба путовати".
Тад изиђе краљу од Млетака
и изнесе господске дарове:
куму даје од злата кошуљу,
старом свату од злата синију,
а војводи од злата јабуку,
а чаушу копље коштуницу,
а Милошу сабљу оковану,
Краљевићу тешку топузину,
још му даше коња и ђевојку:
„Ето, Марко, коња и ђевојке
до бијела двора Стојанова,
предај њему лијепу ђевојку".
Дигоше се кићени сватови,
лијепо их краљу испратио,
све сватове редом даривао:
ког јаглуком, кога бошчалуком.
Отидоше здраво и весело,
лримише се брду на планину.
Кад. изишли брду на планину,
сједи јунак крај друма широка,
на њему је чудно одијело:
вас у срми и у чистом злату,
тешко га је поклопило перје,
побратиме, до зелене траве,
нешто му се прни преко зуба
колик' јагње од пола године,
сјаје му се токе кроз бркове
као јарко кроз горицу сунце,
жуте му се ноге до кољена,
побратиме, у чистоме злату,
покрај њега лежи топузина,
преко крила копље убојито,
а о бедри сабља окована;
пије јунак црвенику вино,
служи му га из горице вила
десном руком и чашом од злата,
а лијевом мезе му додаје.
Кад наљезе кита и сватови,
скочи јунак на ноге лагане,
па говори краљу од Будима:
„Дајде море, од Будима краљу!
Баци, куме, од злата кошуљу,
што су тебе тамо даривали".
Даде краљу, ријеч не учини.
Краљу прође, а наљезе Вуче,
заиска му синију од злата,
даде Вуче, ријеч не учини.
Тад наљезе од Сибиња Јанко,
заиска му од злата јабуку,
даде Јанко, ријеч не учини
Ал' ето ти Реље Крилатице,
заиска му копље коштуницу,
даде Реља, ријеч не учини.
Тад наљезе Милош од Поцерја,
заиска му сабљу оковану;
шћаше Милош извадити кавгу,
ал' дружина викну на Милоша:
„Подај сабљу, не замећи кавге!"
Даде Милош сабљу оковану.
Ал' ето ти Краљевића Марка
и он води коња под ђевојком;
стаде јунак њему бесједити:
„Дајде, море, Краљевићу Марко!
Дајде, море, коња и ђевојку,
што су тебе тамо даривали".
Вели њему Краљевићу Марко:
„Побратиме, џине од Латина,
коњ мој није, а ђевојка туђа,
а мене су, брате, даривали,
даривали тешком топузином,
и ја ћу је тебе поклонити".
Више џине упитати не шће,
већ он пође коња да ухвати,
да ухвати коња под ђевојком.
Марко скиде тешку топузину,
а завара очи Латинину,
па он ману тешком топузином
Латинина међу очи чарне;
оба ока њему искочише,
а допаде Краљевићу Марко,
па од џина одсијече главу,
скиде с њега ђузел-одијело,
па узима господске дарове,
сватовима даре повратио:
куму даде кошуљу од злата,
старом свату од злата синију,
војеводи од злата јабуку,
а чаушу копље коштуницу,
а Милошу сабљу оковану,
оста Марку тешка топузина.
Отидоше кићени сватови,
оде Марко гором пјевајући,
оста џине ногом копајући.

МАРКО ПОЗНАЈЕ ОЧИНУ САБЉУ
Рано рани Туркиња ђевојка,
Прије зоре и бијела дана,
На Марицу бијелити платно.
До сунца јој бистра вода била,
Од сунца се вода замутила,
Ударила мутна и крвава,
Па проноси коње и калпаке,
Испред подне рањене јунаке.
Па нанесе једнога јунака,
Узела га вода на матицу,
Окреће низ воду Марицу.
Виђе јунак код воде ђевојку,
Па је поче Богом сестримити:
"Богом сестро, лијепа ђевојко,
Баци мене једну крпу платна,
Извади ме из воде Марице,
Честиту ћу тебе оставити!"
Ђевојка се на Бога примила:
Баци њему један крај од платна,
Извади га води на обалу.
На јунаку рана седамнаест;
На јунаку чудно одијело:
О бедри му сабља окована,
На сабљи су три балчака златна,
У балчацим' три камена драга,
- Ваља сабља три царева града!
Вели јунак Туркињи ђевојци:
"Сестро моја, Туркиња ђевојко,
Кога имаш код бијела двора?"
Рече њему туркиња ђевојка:
"Имадем једну остарјелу мајку,
И имадем брата Мустаф-агу."
Проговара добар рањен јунак:
"Сестро моја, Туркиња ђевојко,
Иди кажи брату Мустаф-аги
Да ме носи двору бијеломе;
Код мене су три ћемера блага,
У свакоме по триста дуката:
Ја ћу један тебе поклонити,
Други твоме брату Мустаф-аги,
А трећи ћу себе оставити,
Да ја видам моје грдне ране;
Ако Бог да те ране извидам,
Честиту ћу тебе оставити
И твојега брата Мустаф-агу."
Оде цура двору бијеломе,
Те казује брату Мустаф-аги:
"О мој брате, ага Мустаф-ага,
Добила сам рањена јунака
На Марици на води студеној;
Код њега су три ћемера блага,
У свакоме по триста дуката:
Један хоће мене поклонити,
А други ће тебе, Мустаф-ага,
А трећи ће себе оставити,
Да он вида своје грдне ране;
Немој ми се, брате, преварити,
Да погубиш рањена јунака;
Донеси га двору бијеломе."
Оде Туре на воду Марицу;
А кад виђе рањена јунака,
Узе гледат' сабљу оковану:
Ману њоме, одс'јече му главу!
Скиде с њега дивно одијело,
Па он оде двору бијеломе.
Пред њега је сестра излазила,
А кад виђе шта је учинио.
Она рече брату Мустаф-аги:
"Зашто, брате, да од Бога нађеш!
Зашто згуби мога побратима?
На што си се болан преварио
- А на једну сабљу оковану!
Еда Бог да одсјекла ти главу!"
То му рече, уз кулу утече.
Мало време затим постајало,
Дође ферман од цара турскога
Мустаф-аги, да иде на војску.
Оде Мујо на цареву војску,
Припасао сабљу оковану;
А кад дође у цареву војску,
Гледа сабљу мало и велико:
Никоме се извадити не да.
Дођ' у руке Краљевићу Марку,
Сама му се сабља извадила!
Кад је Марко сабљу загледао,
Ал' на сабљи три слова хришћанска:
Једно слово Новака ковача,
Друго слово Вукашина краља,
Треће слово Краљевића Марка.
Пита Марко Туре Мустав-агу:
"Ој, Бога ти, турско момче младо,
Откуд тебе ова бритка сабља?
Или си је за благо купио?
Или си је у боју добио?
Или ти је од баба остала?
Или ти је љуба донијела,
Донијела љуба од мираза?"
Вели њему Туре Мустаф-ага:
"Ој Бога ми, каурине Марко,
Кад ме питаш, право ћу ти казат'."
Све му каза каконо је било.
Вели њему Краљевићу Марко:
"Зашто, Туре, да од Бога нађеш,
Нијеси му ране извидао?
Данас би ти дао агалуке
Код нашега цара честитога."
Вели њему Туре Мустаф-ага:
"Бе не лудуј, каурине Марко!
Да ти можеш добит' агалуке,
Најприје би себе извадио!
Већ дај амо сабљу оковану!"
Ману сабљом од Прилепа Марко,
Скиде главу Турчин-Мустаф-аги.
Отидоше цару казивати;
Цар по Марка оправио слуге.
Како који Марку долазаше,
Марка зове, Марко не говори,
Већ он сједи, пије мрко вино,
Кад се Марку веће досадило,
Он пригрну ћурак наопако,
А узима тешку топузину,
Па отиде цару под чадора:
Колико се ражљутио Марко,
У чизмама сједе на серџаду!
Па погледа цара попријеко,
Крваве му сузе из очију.
Кад је царе сагледао Марка
И пред њиме тешку топузину,
Цар с' одмиче, а Марко примиче,
Док доћера цара до дувара;
Цар се маши у џепове руком,
Те извади стотину дуката,
Па их даје Краљевићу Марку:
"Иди, Марко, напиј ми се вина!
Што су тебе тако ражљутили?"
- "Не питај ме, царе поочиме!
Познао сам сабљу баба мога;
Да сам, Бог д'о, у твојим рукама,
И ти би ме 'вако ражљутио!"
Па он уста, и оде чадору.

Марко Краљевић и бег Костадин

Коње јашу до два побратима,
Бег Костадин и Краљевић Марко,
Бег Костадин беседио Марку,
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Да ти мени о јесени дођеш,
О јесени, о Дмитрову данку,
А о моме крсноме имену,
Па да видиш части и поштења,
А и лепа, брате, дочекања,
И господске ђаконије редом."
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Не хвали се, беже, с дочекањем!
Кад ја тражих брата Андријаша,
Ја се десих у двору твојему
О јесени, о Дмитрову данку,
А о твоме крсноме имену:
Видио сам твоје дочекање,
И видих ти до три нечовептва."
Ал' беседи беже Костадине:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Та каква ми нечовештва кажеш?"
Вели њему Краљевићу Марко:
"Прво ти је, брате, нечовештво:
Дођоше ти до две сиротице,
Да ј' нахраниш хлеба бијелога
И напојиш вина црвенога;
А ти велиш дема сиротама:
- "Ид'т одатле, један људски гаде!
Не гад'те ми пред господом вина!"
А мени је жао, беже, било,
Жао било двеју сиротица,
Па ја узех до две сиротице,
Одведох их доле на чаршију,
Нахраних их хлеба бијелога
И напојих вина црвенога,
Па покројих на њих чисти скерлет,
Чисти скерлет и зелену свилу,
Па их онда послах двору твоме;
А ја, беже, гледам из прикрајка
Како ћеш их онда дочекати;
А ти узе једно сирочади,
Узе њега у лијеву руку,
Друго узе на десницу руку,
Однесе их удворе за столе:
"Јед'те пијте, господски синови!"
Друго ти је, беже, нечовјештво:
Што су били стари господари,
Ша су своју хазну изгубили,
И на њима стари скерлет беше,
Оне мећеш у доњу трпезу;
А који су нови господари
И одскора хазну заметнули,
И на њима нови скерлет беше,
Оне мећеш у горњу трпезу,
Пред њих носиш вино и ракију
И господску ђаконију редом.
Треће ти је, беже, нечовештво:
Ти имадеш и оца и мајку,
- Ни једнога у асталу нема,
Да ти пије прву чашу вина!"

Марко Краљевић и вила

Појездише до два побратима
преко красна Мироча планине;
Та једно је Краљевићу Марко,
А друго је војвода Милошу;
Напоредо језде добре коње,
Напоредо носе копља бојна,
Један другом бело лице љуби,
Од милоште до два побратима;
Паке Марко на Шарцу задрема,
Пак беседи побратиму своме:
"А мој брате, војвода Милошу,
Тешко ме је санак обрвао,
Певај, брате, те ме разговарај!"
Ал' беседи војвода Милошу:
"А мој брате, Краљевићу Марко,
Ја бих тебе, брате попевао,
Ал' сам синоћ много пио вино
У планини с вилом Равијојлом,
Пак је мене запретила Вила,
Ако мене чује да попевам,
Хоће мене она устрелити
И у грло и у срце живо."
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Певај, брате, ти се не бој виле
Док је мене Краљевића Марка,
И мојега видовита Шарца,
И мојега шестопера златна!"
Онда Милош поче да попева,
А красну је песму започео
Од свих наших бољих и старијих,
Како ј'који држо краљевину
По честитој по Маћедонији,
Како себе има задужбину;
А Марку је песма омилила,
Наслони се седлу на облучје.
Марко спава, Милош попијева.
Зачула га вила Равијојла,
Па Милошу поче да отпева;
Милош пева, вила му отпева;
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него је у виле.
Расрди се вила Равијојла,
Пак одскочи у Мироч планину,
Запе лука и две беле стреле,
Једна удри у грло Милоша,
Друга удри у срце јуначко.
Рече Милош: "Јао моја мајко!
Јао Марко, Богом побратиме!
Јао брате, вила ме устрели!
А нисам ли тебе беседио
Да не певам кроз Мироч планину?"
А Марко се трже иза санка,
Па одскочи с коња шаренога,
Добро Шарцу колане потеже,
Шарца коња и грли и љуби:
"Јао Шаро, моје десно крило,
Достигни ми вилу Равијојлу!
Чистим ћу те сребром потковати,
Чистим сребром и жеженим златом;
Покрићу те свилом до колена,
Од колена ките до копита;
Гриву ћу ти измешати златом,
А поткитит' ситнијем бисером;
Ако ли ми не достигнеш виле,
Оба ћу ти ока извадити,
Све четири ноге подломити,
Па ћу т' овде тако оставити,
Те се туци од јеле до јеле,
К'о ја, Марко, без мог побратима."
Дохвати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.
Вила лети по врху планине,
Шарац језди по среди планине:
Нигде виле чути ни видети.
Кад је Шарац сагледао вилу,
По с три копља у висину скаче,
По с четити добре у напредак:
Брзо Шарац достигао вилу.
Кад се вила виде у невољи,
Прну, јадна, небу под облаке,
Потеже се буздованом Марко
Пустимице, добро нештедице,
Белу вилу међ' плећи удари,
Обори је на земљицу чарну,
Пак је стаде бити буздованом,
Преврће је с десне на лијеву,
Пак је бије шестопером златним:
"Зашто, вило, да те Бог убије!
Зашт' устрели побратима мога?
Дај ти биље ономе јунаку,
Јер се нећеш наносити главе."
Ста га вила Богом братимити:
"Богом брате, Краљевићу Марко,
Вишњим Богом и светим Јованом!
Дај ме пуштај у планину живу,
Да наберем по Мирочу биља,
Да загасим ране на јунаку."
Ал' је Марко милостив на Бога,
А жалостив на срцу јуначком:
Пусти вилу у планину живу;
Биље бере по Мирочу вила,
Биље бере, често се одзива:
"Сад ћу доћи, Богом побратиме!"
Набра вила по Мирочу биља,
И загаси ране на јунаку:
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него што је било,
А здравије срце у јунаку,
Баш здравије него што је било.
Оде вила у Мироч планину,
Оде Марко с побратимом својим,
Отидоше поречкој крајини,
И Тимок су воду пребродили
На Брегову селу великоме,
Па одоше крајини Видинској.
Али вила међ' вилама каже:
"О чујете, виле другарице!
Не стрељајте по гори јунака
Док је гласа Краљевића Марка
И његова видовита Шарца
И његова шестопера златна!
Што сам, јадна, од њег' претрпила,
И једва сам и жива остала!"

ЖЕНИДБА ДУШАНОВА

Кад се жени српски цар Стјепане,
надалеко запроси ђевојку,
у Леђану, граду латинскоме,
у латинског краља Мијаила,
по имену Роксанду ђевојку;
цар је проси, и краљ му је даје.
Цар испроси по књигам' ђевојку,
пак дозива Тодора везира:
„Слуго моја, Тодоре везире,
да ми идеш бијелу Леђану,
моме тасту, краљу Мијаилу,
да ми с њиме свадбу уговориш:
када ћемо поћи по ђевојку,
колико ли повести сватова;
да ми видиш Роксанду ђевојку:
може л' бити за цара царица,
може л' бити свој земљи госпођа;
да је видиш и да прстенујеш.
Вели њему Тодоре везире:
„Хоћу, царе, драги господине."
Пак с' опреми, оде у Латине.
Када дође бијелу Леђану,
лијепо га краљу дочекао;
вино пише неђељицу дана;
тада рече Тодоре везире:
„Пријатељу, Мијаило краљу,
није мене царе оправио
да ја пијем по Леђану вино,
већ да с тобом свадбу уговорим:
кад ће царе доћи по ђевојку,
у које ли доба од године,
колико л' ће повести сватова,
и да видим Роксанду ђевојку,
да је видим и да прстенујем."
Тада рече Мијаило краљу:
„Пријатељу, Тодоре везире,
што ме царе за сватове пита,
нека купи колико му драго;
по ђевојку када њему драго;
него ћеш ми цара поздравити,
нек не води своја два сестрића,
два сестрића, два Војиновића,
Вукашина и с њим Петрашина,
у пићу су тешке пијанице,
а у кавзи љуте кавгаџије,
опиће се, заметнуће кавгу,
пак је тешко џевап дати кавзи
у нашему бијелу Леђану.
А ђевојку сада ћеш виђети,
и прстен јој дати по закону."
А када је тавна ноћца дошла,
не доносе воштане свијеће,
већ по мраку изводе ђевојку.
Кад то виђе Тодоре везире,
он извади од злата прстење
са бисером и драгим камењем:
разасја се соба од камења;
така му се учини ђевојка,
да је љепша од бијеле виле.
Прстенова Роксанду ђевојку
и даде јој хиљаду дуката,
и ђевојку браћа одведоше.
Кад ујутрујутро освануло,
опреми се Тодоре везире,
пак отиде бијелу Призрену.
Када дође бијелу Призрену,
пита њега српски цар Стјепане:
„Слуго моја, Тодоре везире,
виђе ли ми Роксанду ђевојку?
Виђе ли је, и прстенова ли је ?
Што говори краљу Мијаило ?"
Тодор њему све по реду каже:
„Виђех, царе, и прстеновах је.
Да каква је Роксанда ђевојка,
онакове у Србина нема!
Добро збори краљу Мијаило:
по ђевојку када тебе драго,
свата купи колико ти драго;
само те је краљу поздравио:
да не водиш два сестрића твоја,
два сестрића, два Војиновића:
у пићу су тешке пијанице,
а у кавзи љуте кавгаџије:
опиће се, заметнуће кавгу,
пак је тешко џевап дати кавзи,
у Леђану, граду латинскоме.
Кад то зачу српски цар Стјепане,
удари се руком по кољену:
,,Јао мене до Бога милога!
Дотле ли се зулум огласио
од сестрића, од Војиновића!
А тако ми моје вјере тврде,
докле мене то весеље прође,
обојицу хоћу објесити
о вратима града Вучитрна,
по свијету да ме не срамоте!"
Стаде царе купити сватове,
скупи свата дванаест хиљада,
пак подиже низ Косово равно.
Кад су били испод Вучитрна,
гледала их два Војиновића,
међу собом млади говорили:
„Што л' се ујак на нас расрдио,
те нас не шће звати у сватове ?
Нетко нас је њему опаднуо,
с њега живо месо отпадало!
Цар отиде у земљу латинску,
а јунака са собом не има
ниједнога од рода својега,
који би му био у невољи,
ако би му било за невољу;
Латини су старе варалице,
ујака ће нашег погубити,
а незвани ићи не смијемо."
Вели њима остарјела мајка:
„Ђецо моја, два Војиновића,
ви имате брата у планини
код оваца, Милош-чобанина,
најмлађи је, а најбољи јунак,
а за њега царе и не знаде;
пошљите му лист књиге бијеле,
нека дође граду Вучитрну;
не пиш'те му што је и како је,
већ пишите: „Мајкаје на смрти,
пак те зове да те благосови,
да на тебе клетва не остане;
него брже ходи б'јелу двору,
не би л' живу застануо мајку!"
То су браћа мајку послушала:
брже пишу књигу на кољену,
те је шаљу у Шару планину,
своме брату Милош-чобанину:
„Ој Милошу, наш рођени брате,
брже да си граду Вучитрну,
стара нам је мајка на умору,
пак те зове да те благосови,
да на тебе клетва не остане."
Када Милош ситну књигу прими,
књигу гледа, а сузе прољева.
Пита њега тридесет чобана:
„О Милошу, наша поглавице,
и досад су књиге долазиле,
ал' се нису са сузам' училе;
откуд књига, ако Бога знадеш?"
Скочи Милош на ноге лагане,
па говори својим чобанима:
„Ој чобани, моја браћо драга,
ова књига јест од двора мога:
стара ми је на умору мајка,
пак ме зове да ме благосови,
да на мене клетва не остане;
ви чувајте по планини овце,
док ја одем и натраг се вратим.
Оде Милош граду Вучитрну.
Кад је био близу б'јела двора,
два су брата пред њег' ишетала,
а за њима остарјела мајка.
Вели њима Милош чобанине:
„Зашто, браћо, ако Бога знате,
без невоље јер градит невољу ?"
Веле њему до два мила брата:
„Ходи, брате, има и невоље!"
У б'јела се лица изљубише,
Милош мајку у бијелу руку.
Стадоше му редом казивати
како царе оде по ђевојку
надалеко у земљу латинску,
а не зове својијех сестрића:
„Већ, Милошу, наш рођени брате,
хоћеш, брате, незван за ујаком
у сватове поћи назорице ?
Ако њему буде до невоље,
да се њему у невољи нађеш;
ако ли му не буде невоље,
можеш доћи, да се не казујеш."
То је Милош једва дочекао:
„Хоћу, богме, моја браћо драга;
кад ујаку нећу, да коме ћу ?"
Тад га браћа опремат стадоше;
оде Петар опремат кулаша,
а Вукашин опрема Милоша:
на њег' меће танану кошуљу,
до појаса од чистога злата,
од појаса од бијеле свиле;
по кошуљи три танке ђечерме,
пак доламу од тридест пуцета,
по долами токе саковане,
златне токе од четири оке;
а на ноге ковче и чакшире;
а сврх свега бугар-кабаницу,
и на главу бугарску шубару:
начини се црни Бугарине,
ни браћа га познати не могу;
дадоше му копље убојито
и мач зелен старога Војина;
Петрашин му изведе кулаша
међедином свега опшивена,
да кулаша царе не познаде.
Л'јепо су га браћа сјетовала:
„Кад, Милошу, достигнеш сватове,
питаће те тко си и откуд си,
ти се кажи земље Каравлашке:
„Служио сам бега Радул-бега,
не шће мене службу да исплати,
пак ја пођох у свијет бијели,
да ђегођи боље службе тражим;
пак сам чуо за свате цареве
и присто сам незван за сватови
рад' комада љеба бијелога
и рад' чаше црвенога вина."
Чувај добро дизген од кулаша,
јер се кулаш јесте научио
путовати с коњма царевијем."
Тада Милош окрену кулаша,
пак за царем оде у сватове.
На Загорју сустиже сватове.
Питају га кићени сватови:
„Откуд идеш, млађано Бугарче?
Милош им се из далека каже,
ко што су га браћа научила.
Лијепо га свати дочекаше:
„Добро дошо, млађано Бугарче,
нек је један више у дружини!"
Кад су били путем путујући
(злу науку Милош научио
код оваца у Шари планини,
поспавати свагда око подне):
он задрема на коњу кулашу.
Како дизгин ослаби кулашу,
диже главу оде кроз сватове,
обаљује коње и јунаке,
докле дође коњма царевијем.
Како дође, с њима у ред стаде.
Лале шћаху бити Бугарина,
ал' не даде српски цар Стјепане!
„Не удрите млађано Бугарче!
Бугарче се спават научило
по планини овце чувајући;
не удрите, већ га пробудите!"
Буде њега лале и војводе:
„Устан', море, млађано Бугарче!
Бог ти стару не убио мајку,
која те је такога родила
и у свате цару опремила!
Кад се прену Милош Војиновић,
те сагледа цару очи чарне,
кулаш иде с коњма царевијем;
он покупи дизгене кулашу,
па ишћера њега из сватова:
удара га оштром бакрачлијом,
по три копља упријеко скаче,
по четири небу у висине,
унапредак ни броја се не зна;
из уста му живи огањ сипа,
а из носа модар пламен суче.
Стаде свата дванаест хиљада,
те гледају коња у Бугара;
коња гледе, а сами се чуде:
„Боже мили, чуда великога!
Добра коња, а лоша јунака!
Још такога ни виђели нисмо;
један бјеше у зета царева,
и сада је — у Војиновића."
Гледале га још три шићарције:
једно јесте Ђаковица Вуче,
а друго је Нестопољче Јанко,
а треће је момче Пријепољче;
гледали га, пак су говорили:
„Добра коња младог Бугарина!
Баш га овђе у сватов'ма нема,
та нема га ни у цара нашег!
Хајде мало да изостанемо,
не би ли га како измамили.
Кад су били до Клисуре близу,
изосташе до три шићарције,
па говоре Милош-чобанину:
„Чујеш море млађано Бугарче,
хоћеш дати коња на размјену?
Даћемо ти коња још бољега,
и још прида стотину дуката,
и сувише рало и волове,
пак ти ори, те се љебом рани.
Вели њима Милош Војиновић:
„Прођ'те ме се, до три шићарџије!
Бољег коња од овог не тражим,
ни овога умирит не могу;
што ће мене стотина дуката ?
На кантар их мјерити не знадем,
а бројем их бројити не ум'јем;
што ће мене рало и волови?
Мене није ни отац орао,
пак је мене љебом одранио.
Тад говоре до три шићарџије:
„Чујеш море, млађано Бугарче,
ако не даш коња на размјену,
ми ћемо га насилу отети!
Ал' говори Милош Војиновић:
„Сила отме земљу и градове,
камол' мене коња отет неће!
Волим дати коња на размјену,
јер не могу пјешке путовати."
Па устави својега кулаша,
пружн руку испод међедине,
они мисле бакрачлију скида,
ал' он скида златна шестоперца,
те удара Ђаковицу Вука:
колико га лако ударио,
три пута се Вуче преметнуо.
Вели њему Милош Војиновић:
„Толики ти родили гроздови
у питомој твојој Ђаковици!"
Побјеже му Нестопољче Јанко,
стиже њега Милош на кулашу,
удари га међу плећи живе,
четири се пута преметнуо:
„Држ' се добро, Нестопољче Јанко!
Толике ти јабуке родиле
у питому Нестопољу твоме!"
Бјежи јадно момче Пријепољче,
достиже га Милош на кулашу,
те и њега куцну шестоперцем,
седам се је пута преметнуло:
„Држ' се добро, момче Пријепољче,
па кад дођеш Пријепољу твоме,
повали се међу ђевојкама
ђе с' отео коња од Бугара!"
Па окрену коња за сватови.
Кад дођоше бијелу Леђану,
разапеше по пољу шаторе.
Зоб изиђе коњма царевијем,
нема ништа коњу Милошеву.
Кад то виђе Милош Војиновић,
узе торбу на лијеву руку
од зобнице једне те до друге,
док је своју пуну напунио.
Па он оде тражит механџију:
„Механџија, дај да пијем вина!"
Механџија њему одговара:
„Ид' одатле, црни Бугарине!
Да с' донио бугарску копању,
ако бих ти и усуо вина;
за те нису чаше позлаћене!
Погледа га Милош попријеко,
удари га руком уз образе:
колико га лако ударио,
три му зуба у грло сасуо.
Моли му се млади механџија:
„Не удри ме више, Бугарине!
Биће тебе вина изобила,
ако цару неће ни достати."
Милош више не шће ни искати,
већ сам узе, пак се напи вина.
Док се Милош мало поначини,
у том свану и ограну сунце.
Ал' повика са града Латинче:
„Ој чујеш ли, српски цар-Стјепане,
ето доље под градом Леђаном
изишо је краљев заточниче,
зове тебе на мејдан јуначки;
ваља ићи мејдан дијелити,
или нећеш одавде изићи,
ни извести свата ниједнога,
акамоли Роксанду ђевојку !
Кад то зачу српски цар-Стјепане,
он телала пусти у сватове,
телал виче и тамо и амо:
„Није л' мајка родила јунака
и у свате цару опремила,
да за цара на мејдан изиђе ?
Честита би њега учинио."
Ал' се нитко наћи не могаше.
Цар с' удари руком по кољену:
„Јао мене до Бога милога!
Сад да су ми два сестрића моја,
два сестрића, два Војиновића,
сад би они на мејдан изишли."
Истом царе у бесједи бјеше,
Милош иде, а кулаша води
до пред шатор српског цар-Стјепана:
„Је л' слободно, царе господине,
да ја идем на мејдан у поље ?"
Вели њему српски цар Стјепане:
Јест слободно, млађано Бугарче,
јест слободно, ал' није прилике;
ако згубиш млада заточника,
честита ћу тебе учинити."
Узја Милош помамна кулаша,
па окрену од б'јела шатора
заметнувши копље наопако.
Говори му српски цар Стјепане:
„Не нос', синко, копље наопако,
већ окрени копље унапредак,
јер ће ти се смијати Латини."
Вели њему Милош Војиновић:
„Чувај, царе, ти господства твога:
ако мене до невоље буде,
ја ћу ласно копље окренути:
ако ли ми не буде невоље,
донети га могу и овако."
Па отиде низ поље леђанско.
Гледале га Латинке ђевојке,
гледале га, пак су говориле:
„Бо'же мили, чуда великога!
Каква је то царева замјена ?
Та на њему ни хаљина нема!
Весели се,краљев заточниче,
немаш на што сабље извадити,
нит' је имаш о што крвавити."
У то доба дође до шатора,
ђе заточник сједи под шатором,
за копље је свезао дората.
Вели њему Милош Војиновић:
„Устан' море, бијело Латинче,
да јуначки мејдан дијелимо!"
Ал' говори бијело Латинче:
„Ид' одатле, црни Бугарине!
Немам о што сабље поганити,
кад на тебе ни хаљина нема."
Ражљути се Милош Војиновић:
„Устан' море, бијело Латинче!
На тебе су побоље хаљине,
с тебе ћу их на себе обући!
Тад Латинче на ноге поскочи,
пак посједе помамна дората,
одмах оде пољем разиграват.
Милош њему стаде на биљези.
Баци копље бијело Латинче
на Милоша у прси јуначке;
Милош држи златна шестоперца,
на њега је копље дочекао,
пребио га на три половине.
Вели њему бијело Латинче:
„Чекај мало, црни Бугарине,
лоше су ми копље подметнули,
док отидем да копље пром'јеним."
Пак побјеже преко поља равна.
Ал' повика Милош Војиновић:
„Стани мало, бијело Латинче,
мило би ти било побјегнути!"
Пак поћера по пољу Латинче,
доћера га до леђанских врата,
ал' леђанска врата затворена.
Пусти копље Милош Војиновић
те прикова бијело Латинче,
прикова га за леђанска врата,
пак му русу одсијече главу,
кулашу је баци у зобницу;
па увати његова дората,
одведе га цару честитоме:
„Ето, царе, заточника главе!
Цар му даде благо небројено:
„Иди, синко, те се напиј вина;
честита ћу тебе учинити!"
Тек што Милош сједе пити вино,
ал' повика са града Латинче:
„Ето, царе, под Леђаном градом
на ливади три коња витеза,
под седлима и под ратовима,
и на њима три пламена мача,
врхови им небу окренути:
да прескочиш три коња витеза!
Ако ли их прескочити нећеш,
нећеш изић, ни извест ђевојке.
Опет викну телал по сватов'ма:
„Није л' мајка родила јунака
и у свате цару опремила,
да прескочи три коња витеза
и на њима три пламена мача ?
Тај се јунак наћи не могаше.
Ал' ето ти млада Бугарина
пред шатора српског цар-Стјепана:
„Је л' слободно царе господине,
да прескочим три коња витеза?" —
„Јест слободно, моје драго д'јете! -
Него скини бугар-кабаницу:
Бог убио онога терзију
који тије толику срезао
Говори му Милош Војиновић:
„Сједи, царе, пак пиј рујно вино,
не брини се мојом кабаницом;
ако буде срце у јунаку,
кабаница неће ништа смести:
којој овци своје руно смета,
онђе није ни овце ни руна!"
Па он оде у поље лађанско.
Када дође до добријех коња,
он проводи својега кулаша,
па кулашу своме проговара:
„Чекај мене у седло, кулашу!
А он прође с оне друге стране,
заигра се преко поља равна
и прескочи три коња витеза
и на њима три пламена мача,
устави се на својем кулашу;
па он узе три коња витеза,
одведе их српском цар-Стјепану.
Мало време затим постојало,
ал' повика са града Латинче:
„Хајде сада, царе Србљанине,
под највишу кулу у Леђану,
на кули је копље ударено,
на копљу је од злата јабука:
ти стријељај кроз прстен јабуку!
Милош више не шће ни чекати,
већ он пита цара честитога:
„Је л' слободно, царе господине,
да стријељам кроз прстен јабуку?"
„Јест слободно, мој рођени синко!
Оде Милош под бијелу кулу,
запе стр'јелу за златну тетиву,
устријели кроз прстен јабуку,
пак је узе у бијеле руке,
однесе је цару честитоме.
Лијепо га царе обдарио.
Мало време затим постајало,
ал' повика са града Латинче:
„Ето, царе, под бијелом кулом
изишла су два краљева сина,
извели су три л'јепе ђевојке,
три ђевојке, све три једнолике,
и на њима рухо једнолико:
иди познај које је Роксанда;
ако ли се које друге машиш,
нећеш изић ни изнијет главе,
акамоли извести ђевојке!"
Кад је царе р'јечи разумио,
он дозива Тодора везира:
„Иди, слуго, те познај ђевојку!"
Тодор му се право кунијаше;
„Нијесам је, царе, ни виђео,
јер су ми је по мраку извели,
када сам је ја прстеновао."
Цар с' ударн руком по кољену:
„Јао мене до Бога милога!
Надмудрисмо и надјуначисмо,
пак нам оста цура на срамоту!"
Кад то зачу Милош Војиновић,
он отиде цару честитоме:
„Је л' слободно, царе господине,
да ја познам Роксанду ђевојку ?" -
„Јест слободно моје драго д'јете,
ал' је јадно у те поуздање:
како ћеш ти познати ђевојку,
кадје нигда ни виђео ниси?"
Ал' говори Милош Војиновић:
„Не брини се, царе господине!
Кад ја бијах у Шари планини
код оваца дванаест хиљада,
за ноћ буде по триста јањаца;
ја сам свако по овци познавб:
Роксанду ћу по браћи познати."
Вели њему српски цар Стјепане:
„Иди, иди, моје драго д'јете!
Ако Бог да те познаш Роксанду,
дапу тебе земљу Скендерију
у државу за живота твога."
Оде Милош низ поље широко.
Када дође ђе стоје ђевојке,
збаци с главе бугарску шубару,
скиде с леђа бугар-кабаницу
(засија се скерлет и кадифа,
засјаше се токе на прсима
и злаћене ковче на ногама:
сину Милош у пољу зелену
као јарко иза горе сунце!)
пак је простре по зеленој трави,
просу по њој бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење;
тад извади мача зеленога,
па говори трима ђевојкама:
„Која је ту Роксанда ђевојка,
нек савије скуте и рукаве,
нека купи бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење;
ако ли се која друга маши,
вјера моја тако ми помогла,
осјећ' ћу јој руке до лаката!"
Кад то чуше три л'јепе ђевојке,
обје крајње средњу погледаше,
а Роксанда у зелену траву;
сави скуте и свил'не рукаве,
пак покупи бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење;
а ђевојке двије побјегоше
Али Милош утећ им не даде,
веће обје увати за руке,
све три води пред цара Стјепана;
цару даде Роксанду ђевојку,
и даде му једну уз Роксанду,
а трећу је себи уставио.
Цар Милоша међу очи љуби,
ал' још не зна тко је и откуд је.
Повикаше кићени чауши:
„Спремајте се, кићени сватови,
вријеме је двору путовати!"
Спремише се кита и сватови,
поведоше Роксанду ђевојку,
Кад су били мало иза града,
ал' говори Милош Војиновић:
„Господине, српски цар-Стјепане,
овђе има у Леђану граду,
има један Балачко војвода,
ја га знадем, и он ме познаје;
краљ га рани седам годин' дана
да рашћера кићене сватове
и да отме Роксанду ђевојку;
сад ће њега за нама послати.
На Балачку јесу до три главе:
из једне му модар пламен бије,
а из друге ладан вјетар дува;
кад два вјетра из главе изиђу,
Балачкаје ласно погубити;
већ ви ид'те, водите ђевојку,
ја ћу овђе чекати Балачка,
не би ли га како уставио."
Отидоше кићени сватови,
одведоше лијепу ђевојку;
оста Милош у гори зеленој
и са њиме три стотине друга.
Кад одоше свати из Леђана,
краљ дозива Балачка војводу:
„О Балачко, моја вјерна слуго,
можеш ли се у се поуздати
да рашћераш цареве сватове
и да отмеш Роксанду ђевојку?"
Пита њега Балачко војвода:
„Господине, од Леђана краљу,
какав бјеше јунак у сватов'ма,
што највеће отвори јунаштво?
Вели њему леђанска краљица:
„Слуго наша, Балачко војвода,
ту не има ни једног јунака,
осим једног црна Бугарина,
и то младо, још голобрадасто."
Ал' говори Балачко војвода:
„Није оно црни Бугарине,
већ је оно Милош Војиновић,
ни цар Стјепан њега не познаје,
ал' ја њега одавна познајем."
Вели њему леђанска краљица:
„Иди, слуго, Балачко војвода,
те ми отми пуру од Србаља,
а ја ћу је тебе поклонити."
Тад Балачко спреми бедевију,
па отрча друмом за сватови
са шест стотин' латинских катана.
Кад су били у гори зеленој,
кулаш стоји на друму широку,
а за њиме Милош Војиновић;
викну њега Балачко војвода:
„О Милошу, зар се мене надаш?"
Па он пусти један пламен модар,
опали му црну међедину;
а кад виђе да му не науди,
онда пусти вјетра студенога:
три пута се кулаш преметнуо,
ал' Милошу ништа не досади;
викну Милош из грла бијела:
„Ето тебе од шта се не надаш!
Па он пусти златна шестоперца:
колико га лако ударио,
из бојна га седла избацио;
пак потеже копље убојито,
прибоде га у зелену траву,
пак му све три одсијече главе,
кулашу их баци у зобницу.
Тад учини јуриш у катане
са својијех три стотине друга:
одсјекоше три стотине глава,
па одоше друмом за сватови.
Кад стигоше цара и сватове,
пред њег баци Балачкову главу;
цар му даде хиљаду дуката,
па одоше бијелу Призрену,
Кад су били кроз поље Косово,
Милош хоће граду Вучитрну,
па говори српском цар-Стјепану:
„Збогом остај, мој мили ујаче,
мој ујаче, српски цар-Стјепане!"
Таде се је царе осјетио
да је оно Милош Војиновић,
па говори својему нећаку:
„Та ти ли си, дијете Милошу!
Та ти ли си, мој мили нећаче!
Благо мајци која те родила,
и ујаку који те имаде!
Зашто ми се отприје не кажеш,
него сам те путем намучио
и конаком и глади и жеђу ?"
Тешко свуда своме без својега!

Почетак буне против дахија

Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,;
Нит' су ради Турци изјелице,
Ал' је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су Божји угодници,;
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош'о ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе.
Небом свеци сташе војевати;
И прилике различне метати
Виш' Србије по небу ведроме;
'Ваку прву прилику вргоше:
Од Трипуна до светога Ђурђа
Сваку ноћцу месец се ваташе,;
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.
Другу свеци вргоше прилику:
Од Ђурђева до Дмитрова дана
Све барјаци крвави идоше;
Виш' Србије на небу ведроме,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.
Трећу свеци вргоше прилику:
Гром загрми на светога Саву;
Усред зиме, кад му време није,
Сину муња на часне вериге,
Потресе се земља од истока,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.;
А четврту вргоше прилику:
Виш' Србије на небу ведроме
Увати се сунце у прољеће,
У прољеће на светог Трипуна,
Један данак три пута се вата,;
А три пута игра на истоку.
То гледају Турци Бијограци,
И на града сви седам дахија:
Аганлија и Кучук-Алија,
И два брата, два Фочића млада,;
Мехмед-ага и шњиме Мус-ага,
Мула Јусуф велики дахија,
Дервиш-ага грацки таинџија,
Старац Фочо од стотине љета,
Све седам се састало дахија;
Бијограду на Стамбол-капији,
Огрнули скерлетне бињише,
Сузе роне, а прилике гледе:
"Ала кардаш! Чуднијех прилика"
"Оно, јолдаш, по нас добро није.";
Па од јада сви седам дахија
Начинише од стакла тепсију,
Заграбише воде из Дунава,
На Небојшу кулу изнесоше,
Наврх куле вргоше тепсију,;
У тепсију зв'језде поваташе,
Да гледају небеске прилике,
Што ће њима бити до пошљетка,
Око ње се састаше дахије,
Над тепсијом лице огледаше;;
Кад дахије лице огледаше,
Све дахије очима виђеше,
Ни на једном главе не бијаше.
Кад то виђе све седам дахија,
Потегоше наџак од челика,;
Те разбише од стакла тепсију,
Бацише је низ бијелу кулу,
Низ бијелу кулу у Дунаво,
Од тепсије нек потрошка нема,
Па од јада сви седам дахија;
Пошеташе брижни невесели
Низ Небојшу кулу Јакшићеву,
Одшеташе у каву велику,
Пак сједоше по кави великој,
Све сједоше по кави великој,
Све сједоше један до другога,;
Старца Фочу вргли у зачеље,
Бијела му брада до појаса,
Пак повика све седам дахија:
"К нама брже, хоџе и 'ваизи!
"Понесите књиге инџијеле,
"Те гледајте, што вам књиге кажу,
"Што ће нама бити до пошљетка."
Потекоше хоџе и 'ваизи,
Донесоше књиге инџијеле;
Књиге гледе, грозне сузе роне,;
Дахијама овако говоре:
"Турци, браћо, све седам дахија"
'Вако нама инџијели кажу:
"Кад су 'наке бивале прилике
"Виш' Србије по небу ведроме,;
"Ев' од онда пет стотин' година,
"Тад је Српско погинуло царство,
"Ми смо онда царство задобили,
"И два влашка цара погубили:
"Константина насред Цариграда;
"Украј Шарца, украј воде ладне,
"И Лазара на пољу Косову;
"Милош уби за Лазу Мурата,
"Ал' га добро Милош не потуче,
"Већ све Мурат у животу бјеше,;
"Док ми Српско царство освојисмо,
"Онда себи везире дозива:
"Турци браћо, лале и везири!
"Ја умријех, вама добих царство,
"Него ово мене послушајте,;
"Да вам царство дуговјечно буде:
"Ви немојте раји горки бити,
"Веће раји врло добри буд'те;
"Нек је харач петнаест динари,
"Нек је харач и тридесет динари;;
"Не износ'те глоба ни пореза,
"Не износ'те на рају биједа;
"Не дирајте у њихове цркве,
"Ни у закон, нити у поштење;
"Не ћерајте освете на раји,;
"Што је мене Милош распорио,
"То је срећа војничка дон'јела:
"Не може се царство задобити,
"На душеку све дуван пушећи;
"Ви немојте рају разгонити;
"По шумама, да од вас зазире,
"Него паз'те рају к'о синове,
"Тако ће вам дуго бити царство;
"Ако л' мене то не послушате,
"Већ почнете зулум чинит' раји,;
"Ви ћет' онда изгубити царство. -
"Цар умрије, а ми остадосмо,
"И ми нашег цара не слушасмо,
"Већ велики зулум подигосмо:
"Погазисмо њихово поштење,;
"Свакојаке б'једе износисмо,
"И гријоту Богу учинисмо,
"Сад су 'наке постале прилике,
"Сад ће нетко изгубити царство;;
"Не бојте се краља ни једнога,
"Краљ, на цара ударити не ће,
"Нити може краљевство на царство,
"Јер је тако од Бога постало;
"Чувајте се раје сиротиње;;
"Кад устане кука и мотика,
"Биће Турком по Медији мука,
"У Шаму ће каде проплакати,
"Јера ће их раја уцв'јелити.
"Турци браћо све седам дахија!;
"Тако наши инџијели кажу,
"Да ће ваше куће погорети,
"Ви дахије главе погубити;
"Из огњишта пронић' ће вам трава,
"А мунаре попаст' паучина,;
"Не ће имат' ко језан учити;
"Куд су наши друми и калдрме,
"И куда су Турци пролазили
"И с коњскијем плочам' задирали,
"Из клина ће проникнути трава,;
"Друмови ће пожељет' Турака,
"А Турака нигде бити не ће,
"Тако књиге инџијели кажу."
Кад то чуше сви седам дахија,
Све дахије ником поникоше,;
И преда се у земљу поглаше,
С књигом не зна нико бесједити,
Ни како ће књизи одказати.
Старац Фочо подавио браду,
Па је б'јелу са зубима гризе,;
Ни он не зна с књигом бесједити,
Већ се и он томе послу чуди;
Не пониче Фочић Мехмед-ага,
Не пониче, већ јунак покличе:
"Дишер море, хоџе и ваизи!;
"Молт'те Бога и језан учите
"Сваки данак а све по пет пута,
"Не брин'те се нама дахијама:
"Док је нама здравља и памети,
"И док нам је биоградског града,;
"Ми смо кадри управити градом,
"Око града сиротињом рајом.
"Кад краљеви на нас војштит' не ће,
"Како ће нам раја досадити,
"Кад нас има у седам дахија,;
"У свакога по магаза блага?
"Каква блага? Све мека дуката,
"А све пуста блага лежећега;
"У нас, браћо, четири дахије,
"Аганлије и Кучук-Алије,;
"И у мене и Мула-Јусуфа,
"У свакога има пуста блага
"Небројена по двије магазе;
"Нас четири када устанемо,
"Устанемо на ноге лагане,;
"А магазе с благом отворимо,
"Просућемо рушпе по калдрми,
"На дукате покупити војску;
"Нас четири велике дахије
"На четверо разд'јелити војску,;
"На четверо к'о четири брата,
"Поћи ћемо из нашега града
"Кроз нашије седамн'ест нахија,
"Исјећ' ћемо све Српске кнезове,
"Све кнезове, Српске поглавице,;
"И кметове, што су за потребе,
"И попове Српске учитеље,
"Само луду ђецу оставити,
"Луду ђецу од седам година,
"Пак ће она права бити раја,;
"И добро ће Турке послужити.
"Док погубим кнеза Палалију
"Из лијепа села Бегаљице,
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим и Јована кнеза;
"Из Ландова села маленога,
"Он је паша, а ја сам субаша;
"И Станоја кнеза из Зеока,
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим Стеву Јаковљева;
"Из Лијевча гн'језда хајдучкога,
"Он је паша, а ја сам субаша;
"И Јована кнеза из Крснице.
"Док погубим до два Чарапића
"Из потока Б'јелог од Авале,;
"Кој' су кадри на Врачар изићи,
"У Биоград Турке затворити,
"Он је' паша, а ја сам субаша.
"Док погубим Црнога Ђорђија
"Из Тополе села поносита,;
"Који с Бечким тргује ћесаром,
"Он је кадар сву џебану купит'
"Од бијела града Варадина,
"И оружје, што је за потребе,
"Он је кадар на нас завојштити,;
"Он царује, а ја субашујем.
"Док погубим протопоп' Николу
"Из лијепа села Ритопека,
Он пашује, а ја субашујем.
"Док погубим Ђорђија Гузоњу;
"И његова брата Арсенија
"Из лијепа села Жељезника,
"Кој' је кадар Топчидер затворит':
"Док погубим протопопа Марка
"Из лијепа села Остружнице,;
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим до два игумана,
"Аџи-Ђеру и Аџи-Рувима,
"Који знаду злато растапати
"И са њиме ситне књиге писат',;
"Нас дахије цару опадати,
"Око себе рају сјетовати,
"Они паше, а ми смо субаше.
"Док погубим Бирчанин-Илију,
"Обор-кнеза испод Међедника,;
"Ево има три године дана,
"Од како се врло посилио:
"Кудгођ иде, све кр'ата јаше,
"А другога у поводу води;
"Он буздован о ункашу носи,;
"А бркове под калпаком држи,
"Он Турчину не да у кнежину,
"Кад Турчина у кнежини нађе,
"Топузом му ребра испребија,
"А кад Турчин стане умирати,;
"А он виче на своје хајдуке:
""Море, слуге! тамо пашче бац'те,
""Ђе му гавран кости наћи не ће.""
"А кад нама порезу донесе,
"Под оружјем на диван изиђе,;
"Десну руку на јатаган метне,
"А лијевом порезу додаје:
""Мехмед-ага, ето ти порезе,
""Сиротиња те је поздравила,
""Више теби давати не може."";
"Ја порезу започнем бројити,
"А он на ме очима стријеља:
""Мехмед-ага! зар ћеш је бројити?
""Та ја сам је једном избројио.""
"А ја више бројити не смијем,;
"Већ порезу украј себе бацим,
"Једва чекам, да се скине б'једа,
"Јер не могу да гледам у њега;
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим кнеза Грбовића;
"Из лијепа села Мратишића,
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим и Алексу кнеза
"Из лијепа села Бранковине,
"И Јакова брата Алексина:;
"Цар и ћесар кад се завадише,
"Код ћесара обрштери бише,
"И носише од злата кашкете,
"Попл 'јенише све Турске паланке,
"Поробише, ватром попалише,;
"Цар и ћесар кад мир учинише,
"А они се цару предадоше.
"И код цара кнезови посташе,
"Млоге Турке цару опадаше,
"Седам паша, што су опаднули,;
"Опаднули, па их поморили;
"Они паше, а ми смо субаше.
"Док погубим кнеза Тавнавскога,
"Из Љутица Станка обор-кнеза;
"Док погубим кнеза Мачванскога,;
"С Богатића Мартиновић-Лазу,
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим кнеза Поцерскога,
"С Метковића Ружичић-Мијајла,
"Он је паша, а ја сам субаша.;
"Док запалим Рачу украј Дрине,
"И погубим Аџи-Мелентија,
"Кој' је иш'о преко мора сињег,
"Те је влашку ћабу полазио,
"Пак се узгред у Стамбол свратио,;
"И од цара ферман излагао
"За стотину жутијех дуката,
"Да власима богомољу гради,
"Да је гради за седам година,
"Начини је за годину дана,;
"Ево има шест година дана
"Како зида покрај цкрве куле,
"А у куле набавља џебану
"И по мраку топове привлачи;
"Видиш, јолдаш, да се нечем' нада!;
"Пак ћем' онда заћи кроз нахије,
"Те исјећи све Српске кметове,
"Како би нам раја додијала?"
Све дахије на ноге скочише,
Мемед-аги сви се поклонише:;
"Фала јолдаш, Фочић Мемед-ага!
"Твоја памет пашовати може,
"Ми ћемо те пашом учинити,
"Тебе ћемо свагђе послушати."
Старац Фоча поче говорити:;
"Нуто момка! и нуто памети!
"С којом ријечи на пашалук сједе!
"Узми синко, Фочић Мехмед-ага,
"Узми сламе у бијелу руку,
"Мани сламом преко ватре живе:;
"Ил' ћеш ватру са тим угасити,
"Или ћеш је већма распалити?
"Ви можете, и Бог вам је дао,
"Тако силну покупити војску,
"И поћ'ћете, синко, кроз нахије;;
"Једног кнеза преварит' можете
"И на вјеру њега домамити;
"Своју ћете вјеру изгубити,
"Једног посјећ', а два ће утећи,
"Два пос'јеци, четири одоше,;
"Они ће вам куће попалити,
"Ви дахије од њих изгинути.
"Ал' ви тако немојте радити,
"Него мене старца послушајте:
"Ја сам глед'о у нашем инџилу,;
"Ово, наше, дуго бити не ће,
"Него ће се пром'јенити царство,
"Већ се, синко, подобрите раји:
"Од харача раји отпустите,
"Нек је харач, к'о што Мурат рече:;
"Прођите се глоба и пореза;
"С кнезовима ви се побратите,
"Кнезовима ате поклањајте,
"Кметовима осредње парипе,
"С поповима у дослуку буд'те,;
"Не би л' и ми уз њих преживљели,
"Јера наше дуго бити не ће.
"А шо ће нам више пусто благо?
"Да мељете, изјест' не можете."
Ал' говори Фочић Мемед-ага:;
"Мој бабајко, не слушам те стари."
То изрече, а на ноге скочи,
И за њиме остале дахије,
Пак на граду бацише топове,
На дукате покупише војску,;
Њи четири велике дахије:
Аганлија и Кучук-Алија,
Мула-Јусуф, Фочић Мемед-ага,
На четворо разд'јелише војску,
Њи четири, к'о четири брата,;
пак на граду отворише врата,
И одоше с војском по тефтишу
Кроз њихових седамн'ест нахија.
Првог Српског кнеза преварише:
Домамише кнеза Палалију;
И у Гроцкој њега погубише;
И Станоја кнеза из Зеока
Преварише, па га погубише
У његову двору бијеломе.
Преварише Марка Чарапића,;
Преварише, те га погубише;
И Гагића Јанка буљубашу
Из Болеча села маленога;
Погубише кнеза Теофана
Из Орашја Смедеревске на'је;;
Та и кнеза Петра из Ресаве,
Преварише Мата буљубашу
Из Липовца близу Крагујевца,
Те и њега млада погубише,
Моравцима цркви допадоше,;
И ту Аџи-Ђера погубише,
А Рувима у град опремише,
И у граду њега погубише.
Мехмед-ага у Ваљево дође:
Грбовић се бјеше осјетио,;
Па Грбовић на страни побјеже,
И дође му обор-кнез Алекса,
И дође му Бирчанин Илија,
Обојицу вата Мемед-ага,
Бијеле им савезао руке,;
Па их води на мост Колубари;
А кад виђе обор-кнез Алекса,
Да ће Турци оба погубити,
Тад он рече Фочић Мемед-аги:
"Господару Фочић Мехмед-ага!;
"Поклони ми живот на мејдану,
"Ево теби шест кеса блага."
Мемед-ага говори Алекси:
"Не могу те, Алекса, пустити,
"Да ми дадеш и сто кеса блага.";
Ал' бесједи Бирчанин Илија:
"Господару, Фочић Мехмед-ага!
"Ево теби и сто кеса блага,
"Поклони ми живот на мејдану."
Вели њему Фочић Мехмед-ага:;
"Не будали, Бирчанин Илија!
"Тко би горског упустио вука?"
Мехмед-ага викну на џелата
Џелат трже сабљу испод скута,
Те Илији одсијече главу;;
А Алекса сједе на ћуприју,
Па овако поче говорити
"Бог убио сваког ришћанина,
"Који држи вјеру у Турчину!
"Ах Јакове, мој рођени брате!;
"Ти не држи вјере у Турцима,
"Ђе с' удесиш, удри се с Турцима."
Још Алекса говорити шћаше,
Али џелат говорит' не даде,
Трже сабљу, одс'јече му главу.;
Када до два кнеза погибоше
На ћуприји насред Колубаре:
Кнез Алекса, Бирчанин Илија;
Аџи-Рувим насред Београда,
Једног дана, а једнога часа:;
Виш' њих јарко помрчало сунце.
Мехмед-ага конаку похити,
Не би л' још ког Срба застануо,
Да још бира ђеког да пос'јече.
Ал' кад Срби жалост опазише,;
Из чаршије на мах побјегоше,
Мемед-аги ниједан не дође.
Кад то виђе Фочић Мемед-ага,
Одмах позна, до горе уради,
И одмах се бјеше покајао,;
Ал' се веће доцкан покајати,
Већ повика дванаест делија,
И Узуна свога кавеџију:
"Чујете ли, моји соколови!
"Брзо добре коње посједните,;
"Пак трчите у село Тополу,
"Не би л' Црног погубили Ђорђа:
"Ако ли нам сад утече Ђорђе,
"Нека знате, добра бити не ће."
Кад то чуше дванаест делија,;
Одмах добре коње посједоше,
И пред њима Узун кавеџија,
Отидоше у село Тополу
У суботу уочи неђеље;
На освитак неђељи дођоше;
Прије зоре и бијела дана,
И Ђорђијне опколише дворе,
Ударише с обадвије стране,
А са двије стране повикаше:
"Изиђ' амо, Петровићу Ђорђе!";
Тко ће љута змаја преварити?
Тко ли њега спаваћива наћи?
Ђорђе се је јунак научио
Прије зоре свагда уранити,
Умити се и Богу молити,;
И попити почашу ракије:
Бјеше Ђорђе прије уранио
И отиш'о у доње подруме.
Када виђе око куће Турке,
Он се њима јавити не ћеде.;
Јави им се млада Ђорђијница:
"Да Бог с вама, Турци, ноћас био!
"Што тражите овђе у то доба?
"Ђорђе сада пред кућом бијаше,
"Ту сад бјеше, пак некуд отиде,;
"А ја не знам, куд је отишао."
А то Ђорђе и гледа и слуша.
Кад је Ђорђе избројио Турке,
Чашу попи, а пушку потпраши,
Узе доста праха и олова,;
Па изиђе својему обору
Међу своји дванаест чобана;
А кад дође, чобане избуди,
И овако чобанима рече:
"Браћо моја, дванаест чобана!;
"Устаните, обор отворите,
"Из обора ишћерајте свиње,
"Нека иду, куда коме драго;
"А ви браћо, мене послушајте,
"И шарене пушке потпрашите;;
"Ако Бог да, те се оно стече,
"Што сам данас радит' наумио,
"Честите ћу вас све учинити,
"Оковати у сребро и злато,
"А у свилу обућ' и кадиву.";
Сви чобани једва дочекаше,
Ишћераше свиње из обора,
Пак шарене пушке потпрашише
На мах они за Ђорђем пођоше.
Оде Ђорђе право своме двору,;
А кад Турке с чобанима виђе,
Онда Ђорђе овако говори:
"Чујете ли, дванаест чобана!
"Сваки јако глајте по Турчина,
"Ал' немојте пушака метати,;
"Докле моја најприје не пукне,
"Ја ћу гледат' Узуна Мемеда,
"Виђећете, што ћ' од њега бити."
То изрече Петровићу Ђорђе,
Земљи паде, пушци огањ даде,;
Пуче пушка, остат' пуста не ће;
Ђе је глед'о, Ђорђе погодио,
Мртав паде Узун са кулаша.
Кад то виђе дванаест чобана,
На мах пуче дванаест пушака,;
Мртви паде онђе шест Турака,
Шесторица на коњма побјеже.
На мах Ђорђе викну по Тополи,
Те сакупи јоште више друштва,
Све по трагу Турке поћераше,;
До Сибнице села доћераше,
И ту Турци у хан побјегоше,
Ками мајци да остати могу!
Ту их Ђорђе опколи са друштвом,
Па он викну у село Сибницу,;
Сибничани сви му долећеше;
ту се саста стотина јунака,
На мах Србљи хана запалише,
И тројица Турак' изгорјеше,
А тројица пред њих истрчаше,;
И Србини сва три погубише.
На све стране Ђорђе књиге посла
У свих градских седамн'ест нахија
На кметове селске поглаваре:
"Сваки свога убијте субашу;;
"Жене, ђецу у збјегове кријте."
Кад то чуле Српске поглавице,
На мах они послушаше Ђорђа:
Сви скочише на ноге лагане,
Припасаше свијетло оружје,;
Сваки свога убише субашу,
Жене, ђецу у збјег одведоше,
Кад је Ђорђе Србље узбунио
И с Турцима веће завадио,
Онда Ђорђе прође кроз нахије,;
Па попали Турске карауле,
И обори турске тефериче,
и удари на Турске паланке,
Све паланке он Турске попали,
Женско, мушко, све под мач удари,;
Тешко Србље с Турцима завади.
Турци мисле, да је раја шала,
Ал' је раја градовима глава;
Уста раја к'о из земље трава.
У градове саћераше Турке;;
Трчи Ђорђе од града до града,
И грађане свагђе довикује:
"Чујете ли, ви Турци грађани!
"На градов'ма отварајте врата,
"Измеђ' себе дајте зулумћаре,;
"Ак' хоћете мирни да будете,
"Да градова цару не кваримо:
"Јер ако их ви дати не ћете,
"Измеђ' себе Турке зулумћаре,
"Те градове раја начинила,;
"Градила их по девет година,
"Кадра их је за дан оборити
"И са царем кавгу заметнути;
"А када се с царем завадимо,
"Да устане сви седам краљева,;
"Да нас мире, помирит' нас не ће;
"Бићемо се, море, до једнога."
Тад грађани сузе прољеваху,
И Ђорђији 'вако говораху:
"Бег Ђорђије, од Србије главо!;
"Даваћемо штогод раја иште,
"Не кварите царевих градова,
"Ни са царем замећите кавге,
"Ми ћемо Турке зулумћаре."
Па грађани устадоше Турци,;
На градов'ма отворише врата
Измеђ' себе дају зулумћаре,
Зулумћаре изјелице Турке,
Предају их у Србињске руке.
Боже мили и Богородице!;
Када Србљи докопаше Турке
Зулумћаре у бијеле руке,
Па их сташе Србљи разводити
Преко поља без свијех хаљина,
Без ћурака и без антерија,;
Без сарука, у малим капама,
Без чизама и без јеменија,
Голе, босе топузима туку:
"Море, баша! кам' пореза наша'"
У по поља Ђорђе сабљу вади,;
Зулумћарске одсијеца главе.
А кад Ђорђе исијече Турке,
Исијече Турке зулумћаре,
Онда Ђорђе у градове уђе;
Што би Турак' по градов'ма б'јелим,;
Што би Турак за сјече, ис'јече;
За предаје што би, то предаде;
За крштења што би, то искрсти.
Кад је Ђорђе Србијом завлад'о,
И Србију крстом прекрстио,;
И својијем крилом закрилио
Од Видина пак до воде Дрине,
Од Косова те до Биограда,
'Вако Ђорђе Дрини говорио:
"Дрина водо! племенита међо;
"Измеђ' Босне и измеђ' Србије!
"Наскоро ће и то време доћи,
"Када ћу ја и тебека прећи
"И честиту Босну полазити."

Косовка дјевојка

Уранила Косовка девојка,
Уранила рано у недељу,
У недељу прије јарка сунца,
Засукала бијеле рукаве,
Засукала до бели лаката,
На плећима носи леба бела,
У рукама два кондира златна,
У једноме лађане водице,
У другоме руменога вина;
Она иде на Косово равно,
Па се шеће по разбоју млада,
По разбоју честитога кнеза,
Те преврће по крви јунаке;
Ког јунака у животу нађе,
Умива га лађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже лебом бијелијем.
Намера је намерила била
На јунака Орловића Павла,
На кнежева млада барјактара,
И њега је нашла у животу,
Десна му је рука осечена
И лијева нога до колена,
Вита су му ребра изломљена,
Виде му се џигерице беле;
Измиче га из те млоге крвце,
Умива га лађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже лебом бијелијем;
Кад јунаку срце заиграло,
Проговара Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко!
"Која ти је голема невоља,
"Те преврћеш по крви јунаке?
"Кога тражиш по разбоју млада?
"Или брата, или братучеда?
"Ал' по греку стара родитеља" *
Проговара Косовка девојка:
"Драги брато, делијо незнана!
"Ја од рода никога не тражим:
"Нити брата нити братучеда,
"Ни по греку стара родитеља;
"Мож' ли знати, делијо незнана,
"Кад кнез Лаза причешћива војску
"Код прекрасне Самодреже цркве
"Три недеље тридест калуђера?
"Сва се Српска причестила војска,
"Најпослије три војводе бојне'
"Једно јесте Милошу војвода,
"А друго је Косанчић Иване,
"А треће је Топлица Милане;
"Ја се онде деси на вратима,
"Кад се шета војвода Милошу,
"Красан јунак па овоме свету,
"Сабља му се по калдрми вуче,
"Свилен калпак, оковано перје,
"На јунаку коласта аздија,
"Око врата свилена марама,
"Обазре се и погледа на ме,
"С' себе скиде коласту аздију,
"С' себе скиде, па је мени даде
""На, Девојко, коласту аздију,
""По чему ћеш мене споменути,
""По аздији по имену моме:
""Ево т' идем погинути, душо,
""У табору честитога кнеза;
""Моли Бога, драга душо моја,
""Да ти с' здраво из табора вратим
""А и тебе добра срећа нађе,
""Узећу те за Милана мога,
""За Милана Богом побратима,
""кој' је мене Богом побратио,
""Вишњим Богом и светим Јованом;
""Ја ћу теби кум венчани бити.""
"За њим иде Косанчић Иване,
"Красан јунак на овоме свету,
"Сабља му се по калдрми вуче,
"Свилен калпак, оковано перје,
"На јунаку коласта аздија,
"Око врата свилена марама,
"На руци му бурма позлаћена,
"Обазре се и погледа на ме,
"С руке скиде бурму позлаћену,
"С руке скиде, па је мени даде:
""На, девојко, бурму позлаћену,
""По чему ћеш мене споменути,
""А по бурми по имену моме:
""Ево т' идем погинути, душо,
""У табору честитога кнеза;
""Моли Бога, моја душо драга,
""Да ти с' здраво из табора вратим,
""А и тебе добра срећа нађе,
""Узећу те за Милана мога,
""За Милана Богом побратима,
""кој' је мене Богом побратио,
""Вишњим Богом и светим Јованом,
""Ја ћу теби ручни девер бити." "
"За њим иде Топлица Милане,
"Красан јунак на овоме свету,
"Сабља му се по калдрми вуче,
"Свилен калпак, оковано перје,
"На јунаку коласта аздија,
"Око врата свилена марама,
"На руци му копрена од злата,
"Обазре се и погледа на ме,
"С руке скиде копрену од злата,
"С руке скиде, па је мени даде.
""На, девојко, копрену од злата,
""По чему ћеш мене споменути,
""По копрени по имену моме:
""Ево т' идем погинути, душо,
"У табору честитога таста;
""Моли Бога, моја душо драга,
""Да ти с' здраво из табора вратим,
""Тебе, душо, добра срећа нађе,
""Узећу те за верну љубовцу.""
"И одоше три војводе бојне.
"Њи ја данас по разбоју тражим."
Ал' беседи Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко!
"Видиш, душо, она копља бојна
"Понајвиша а и понајгушћа,
"Онде ј' пала крвца од Јунака
"Та доброме коњу до стремена,
"До стремена и до узенђије,
"А јунаку до свилена паса,
"Онде су ти сва три погинула,
"Већ ти иди двору бијеломе,
"Не крвави скута ни рукава."
Кад девојка саслушала речи,
Проли сузе низ бијело лице,
Она оде свом бијелу двору
Кукајући из бијела грла:
"Јао јадна! уде ти сам среће!
"Да се, јадна, за зелен бор ватим,
"И он би се зелен осушио."

Обретеније главе кнеза Лазара

Кад Лазару одсекоше главу
На убаву на пољу Косову,
Од Србља се нико не десио,
Већ се деси једно Туре младо,
Јесте Туре, ал' је од робиње,
Родила га Српкиња робиња,
Па беседи Турско момче младо:
"Ао Турци, моја браћо драга!
"Ово ј' глава једног господара,
"Греота је од Бога једнога,
"Да је кљују орли и гаврани,
"Да је газе коњи и јунаци."
Узе главу светога Лазара,
Зави у скут коласте аздије,
Па је носи до воде кладенца,
Спушта главу у воду кладенац.
Стајала је глава у кладенцу
Лепо време четрдесет лета,
А убаво на Косово тело,
Ни га једу орли ни гаврани,
Ни га газе коњи ни јунаци.
Мили Боже на свем' теби вала!
Подигле се кириџије младе
Од убава Скопља бела града,
Ови возе Грке и Бугаре,
Они иду Нишу и Видину,
На Косову конак учинили.
Вечерале кирихгије младе,
Вечерале, пак су ожедниле;
Измеђ' себе вењер ужегоше,
Ужегоше вењер јасну свећу.
Они траже воде по Косову,
Намера и намерила била,
Намерила на воду кладенца,
Један вели кирвдија млади:
"Ев' у води месечине сјајне "
Други вели кириџија млади:
"Није, браћо, месечина сјајна."
Трећи мучи, ништа не беседи,
Окрену се право ка Истоку,
Па помену Бога истинога,
Ист'ног Бога и светог Николу:
"Помоз' Боже, и оче Никола!"
Па загази у воду кладенца,
Те извади из кладенца главу
Светитеља Српскога Лазара,
Па је меће на зелену траву,
И заити воде у кондиру.
Док се жедни водом обредише,
Кад су црној земљи погледали,
Неста главе са зелене траве,
Оде глава преко поља сама,
Света глава до светога тела,
Припоји се како што ј' и била.
Кад у јутру бео дан освану,
Глас дадоше кириџије младе,
Глас дадоше старим свештеником,
И ту дође млого свештеника,
Три стотине стари свештеника,
И дванаест велики владика,
И четири стара патријара:
Прво Пећки, друго Цариградски,
Васиљенски и Јерусалимски;
Облачише велике одежде,
И на главе капе камилавке,
И у руке књиге староставне,
Па чатише велике молитве,
И држаше велика денија
За три дана и три ноћи тавне
Ни седоше, ни се одморише,
Ни легоше, ни санка имаше,
Моле свеца, куд ће светац поћи,
Да којој ће Лаза задужбини:
Ил' Опову, или Крушедолу,
Ил' ће Јаску, или Бешеновој,
Ил' Раковцу, или Шишатовцу,
Ил' ће Ђивши или Кувеждину,
Да или ће у Маћедонију;
Не ће светац задужбини туђој,
Већ он оће својој задужбини,
А у своју красну Раваницу
Под високом под Кучај-планином,
Што је Лаза саградио цркву
За живота јоште за својега,
Саградио себи задужбину
О свом лебу и о своме благу
А без суза без сиротињскије.