Бан Милутин и Дука Херцеговац

Често књиге земљу прехођаху,
ни ко знаде куда, ни откуд су.
Књиге иду од Призрена града,
од српскога силна цар-Стевана,
на Пожегу бану Милутину;
'вако царе бану говораше:
„Слуго моја, бане Милутине,
\ опреми се у бијелу двору,
поведи ми тридесет делија
од твојега равна Драгачева,
хајде с њима ка Призрену граду,
јер хоћемо, бане, војевати
надалеко, у земљу Бугарску,
на Мијајла, краља бугарскога;
тамо ћемо, бане, зачамати,
но се спреми за три годинице!"
Дође књига у Пожегу равну
на кољено бану Милутину.
Када бане књигу проучио,
уд'рише му сузе од очију.
А гледа га љуба Иконија,
па му тихо млада говорила:
„Господару, бане Милутине,
откуд књига, од кога ли града ?
Што л' је учиш, а сузе прољеваш?
Вели њојзи бане Милутине:
„Чу л' ме, душо; љубо Иконија,
ова ј' књига од Призрена града,
од нашега силна цар-Стевана;
цар ме зове на његову војску
надалеко, у земљу Бугарску,
на Мијајла, краља бугарскога,
каже, љубо, за три годинице
да ће бити боја с Бугарима.
Но чу ли ме, љубо Иконија,
гледај мене пребијеле дворе,
немој моје дворе опустити;
пази мене два нејака сина,
удоми ми сестрицу Јелицу
у лијепу варош Ђаковицу;
копај мене девет винограда
у Бањици и у Атеници,
у Лозници и у Паковраћу:
а чувај ми девет воденица
низ Бјелицу и низ Моравицу;
гледај нашу славну задужбину
под Баницом 'цркву Јежевицу;
чекај мене за три годинице,
док се вратим из земље Бугарске."
А кад бане љуби наручио,
опреми се на цареву војску,
он поведе тридесет делија,
оде право уз воду Мораву,
докле с' прими ломна Влаха Старог,
а одатле у Сјеницу равну,
од Сјенце у поље Косово,
од Косова уз Шару планину,
докле дође у Призрена града.
Али царе војску подигао
и пошао низ воду Бистрицу.
Сустиже га бане Милутине
на ономе Голешу планини;
ту се бане с царем састануо
и за лако здравље упитао
и сретна му пута честитао.
А вели му силан цар Стеване:
„Слуго моја, Милутине бане,
ако мене Бог и срећа даде
те добијем краља Бугарина,
хоћу тебе, слуго, поклонити
у државу земљу Босну славну,
да банујеш и да господујеш,
Милутине, за живота твога".
Па с' отале војска окренула,
низ Србију ка земљи Бугарској.
Кад дођоше у земљу Бугарску,
дочека их краљу Мијаило
украј Лаба, украј воде ладне.
Ту се краље с царем ударио,
били су се три бијела дана.
Кад четврто јутро освануло,
лоша краљу срећа прескочила,
те се краље с царем сусретнуо,
но га добро Стево дочекао,
на добру га коњу поћерао,
сустиже га у по поља равна,
сабљом ману одсјече му главу,
пороби му силовиту војску,
а он сједе у земљу Бугарску,
и умири земљу Бугарију.
Но задуго царе зачамао,
кажу, брате, за три годинице,
зачамао у земљи Бугарској,
и са шњиме бане Милутине.
Но да видиш младе бановице!
Ту не прође ни година дана,
она бана с војске не чекаше:
батали му пребијеле дворе,
опусти му девет винограда,
распродаде девет воденица,
поруши му цркву Јежевицу,
не удаде сестрицу Јелицу,
не пази му два нејака сина, —
него пише лист књиге бијеле,
те је шиље у Херцеговину,
на кољено Дуки Херцеговцу:
„Чу ли мене, Дука Херцеговче,
ти покупи кићене сватове,
с њима хајде у Пожегу равну
а мојему двору бијеломе
те ме узми за вијерну љубу,
јер сам млада данас останула,
та баница млада, удовица,
а бане је мене погинуо
војујући у земљи Бугарској;
но се немој, Дука, затрајати,
јер ме просе млогн просиоци."
Набрзо му књигу оправила.
А кад Дуки ситна књига дође,
те он виђе што му књига каже,
он не купи кићенијех свата,
већ се спреми на бијелој кули,
удри на се дибу и кадиву,
па се скиде низ бијелу кулу,
оде право у доње подруме,
те опреми дебела кулаша,
па се њему на рамена баци,
оде право преко Босне славне
докле стиже Дрини валовитој,
здраво Дрину воду пребродио,
а маши се ломна Влаха Старог,
докле дође до Ужица града,
па се спусти у Пожегу равну
ка банову двору бијеломе,
пред двором му одсједе кулаша,
а срете га госпођа баница,
руке шире, у лица се љубе,
узеше се за бијеле руке,
отидоше на танке чардаке,
угости га госпођа баница
са шећерли кавом и ракијом,
па дозива своје вјерне слуге,
овако им млада говорила:
„Чујете л' ме, моје вјерне слуге,
пазите ми мога господара,
господара, Дуку Херцеговца,
боље него старог Милутина!"
Тако стаде за петнаест дана,
док се спреми млада бановица,
па покупи све баново благо,
однесе му свијетло оружје,
одведе му два коња витеза,
зароби му два нејака сина
и са шњима сестрицу Јелицу,
оде с Дуком у Херцеговину.
Тако било, задуго не било,
глас отиде од уста до уста,
докле зачу бане Милутине,
а он скочи на ноге лагане,
оде право цару честитоме,
на јутру му назва добро јутро,
а боље му царе приватио:
„Добро дође, бане Милутине!
Што си, бане, тако уранио ?
А што ли си, сине, невесео?"
Поклања се бане до земљице,
љуби цару руку и кољено,
па му оде смјерно говорити:
„Господару, силан цар-Стеване,
ево има четири године,
како с тобом, царе, војујемо
по Бугарској, по земљи проклетој,
а моје сам дворе оставио
и баницу љубу Иконију,
па сад чујем да се преудала,
и б'јеле ми дворе похарала
са некаким Дуком Херцеговцем,
два ми млада заробила сина
и Јелицу моју милу сеју,
све одвео у Херцеговину,
моје б'јеле дворе баталио;
остало ми девет винограда
нерезани и неокопани,
не меље ми девет воденица,
но их куја свијех распродала,
порушила моју задужбину,
та лијепу цркву Јежевицу;
но ти с' молим, мили господару,
пусти мене до бијела двора,
да обиђем пребијеле дворе,
да повратим моје млого благо
а и моја два нејака сина
и сестрицу Јелицу ђевојку;
да с' осветим Дукн зулумћару,
да му вратим жалост за срамоту."
Кад је царе бана саслушао,
онда њему 'вако говорио:
„Приустав' се, бане Милутине,
да ти дадем сићана вермана,
што сам тебе, бане, поклонио
земљу Босну у твоју државу!"
Кад је бане цара саслушао, ,
приклони се до зелене траве,
пољуби га у скут и у руку,
па причека три бијела дана.
Кад четврто јутро освануло,
цар му даде сићана вермана
па с' отале бане подигао,
оде право кроз земљу Бугарску,
докле дође до Крушевца града,
а отале уз воду Мораву,
докле бане дође под Јелицу,
под Јелицу, у село Бањицу,
те огледа своје винограде;
па се вати равна Драгачева,
стиже бане питомој Пожези
а својему двору бијеломе;
ал' му б'јели двори потавнили,
полупани срчали пенџери,
обаљени високи чардаци,
обурвати дубоки подруми,
порушена мермерли авлија,
обаљена демирли капија;
у двору му нигђе никог нема,
осим болан слуга Миловане;
пита њега бане Милутине:
„О Бога ти, моја вјерна слуго,
ко похара моје б'јеле дворе ?
Ко л' одведе два нејака сина
и Јелицу моју милу сеју ?
Ко л' покупи из ризнице благо ?
Ко л' одведе коње из арова ?
Ко л' однесе свијетло оружје
и одведе љубу Иконију ?"
Вели њему слуга Миловане:
„Господару, Милутине бане,
све ти, бане, љуба похарала
са курвићем Дуком Херцеговцем;
све однесе у Херцеговину,
да се слави Дука, зулумћару
на срамоту тебе и твојима.
А кад бане слугу саслушао,
он се маши руком у џепове,
даде њему дванаест дуката:
„Нај то тебе, слуго Миловане,
те се рани и ода зла брани,
док се вратим из Херцеговине."
Па окрену помамна ђогина,
оде право преко Влаха Старог
доке стиже у Херцеговину
б'јелој кули Дуке Херцеговца;
али Дуке дома не бијаше,
но отишб ка Тројици цркви
и одвео љубу Иконију;
у двору му никог не бијаше,
до банова два нејака сина,
голи, боси стоје у авлији
и мећу се камена с рамена,
па говори млађи старијему:
„Удри, брате, ако боље можеш!"
А старији млађем говорио:
„Како ћу ти, брате, одбацити,
-кад се нисам вином причестио
ни бијелим љебом наранио,
откако сам баба изгубио?"
Кад то чуо бане Милутине,
уд'рише му сузе од очију,
угна ђога у мермер-авлију,
опази га двоје ђеце лудо,
па побјеже у бијеле дворе,
те казују својој милој тетки:
„Тето наша, Јелице ђевојко,
неко дође у мермер-авлију, ју,
и онјаше ђога бабовога."
А кад чула Јелица ђевојка,
те изиђе пред бијеле дворе,
одмах прзна свога мила брата,
па му паде млада око врата,
рони сузе низ бијело лице;
а тјеши је бане Милутине:
„Немој, сестро, више туговати!
Та доста си млада туговала,
у рукама Дуке зулумћара."
Те с' ђевојка мало утјешила,
доведе му два нејака сина,
оде бане ђецу миловати,
а Јелици тихо говорити:
„Отвори ми пребијелу кулу!"
Ал' му сестра тихо одговара:
„Кучка једна, а не снаха моја,
од куле је кључе однијела,
и отишла с Дуком зулумћаром
ка Тројици пребијелој цркви!"
Кад је бане сестру саслушао,
он подвикну тридесет делија,
те на кули обише капију.
Бан се пење на бијелу кулу
те отвора попете сепете,
нађе бане ђечине хаљине:
од кадиве зелене доламе,
и нађе им танке преобуке,
он обуче два нејака сина
и Јелицу своју милу сеју,
па он оби Дукине подруме,
напоји их вином црвенијем,
а нарани љебом бијелијем,
па их посла у мермер-авлију,
да с' играју млади по авлији,
а он сакри коње у подруме,
а делије на бијелу кулу;
оде гледат са бијеле куле
шта му ђеца по авлији раде,
и шта ће им Дука учиннти
када с љубом у авлију дође.
Мало било, задуго не било,
ал' ето ти Дуке Херцеговца
са његовом љубом Иконијом;
како виђе два банова сина,
он потрже плетену канџију,
оде ћерат ђецу по авлији.
Али скочи бане са чардака,
викну бане тридесет делија,
опколише Дуку зулумћара,
шћаху њега жива уватити;
но се не да Дука уватити,
трже сабљу у десницу руку,
двије бану погубио слуге.
Кад то внђе бане Милутине,
он удари Дуку зулумћара
са својијем перним буздованом,
удари га у чело јуначко,
Дука паде у зелену траву,
Дука паде, а бане допаде,
колико му крви жедан бјеше,
сабљом ману, одс'јече му главу.
То кад виђе љуба Иконија,
стаде бјегат млада низ авлију.
Не дадоше два банова снна,
веће одмах кују уватише,
у руке је бану додадоше.
Бане викну на своје делије,
донесоше б'јелу крпу платна,
залише је лојем и катраном,
па увише кују Иконију
саврх главе до зелене траве,
па он сједе пити рујно вино,
а њој русу косу запалише.
Кад догоре доље до очију,
она с' моли бану Мнлутину:
„Господару, бане Милутнне,
не дај, бане, твоје очи чарне,
доста си их пута пољубио!"
Алн вели бане Милутине:
„Док љубио, дотле и бранио,
сад нек брани Дука зулумћару!"
Кад догоре до бијелих дојки,
она зове два нејака сина:
„Ђецо моја, ако Бога знате,
ви не дајте двије б'јеле дојке,
доста су вас мл'јеком задојиле
и лудијех досад одраниле!"
Али вели двоје ђеце лудо:
„Јесу, мајко, ал' је скупо стало
та дворећи Дуку зулумћара
голи, боси за три годинице!"
Тако згоре кучка Иконија
саврх главе до зелене траве.
Бане скочи од земље на ноге,
те Дукину похарао кулу,
однесе му благо и оружје,
и одведе коње и соколе,
запали му пребијеле дворе,
па отиде новој бановини,
штоно му је царе поклонно
војујући по земљи Бугарској;
намјести се бане Милутине
у Маглаја, бијелога града.
Ту му дође земља Босна славна
V од Босне тридест капетана,
те се млади бану поклонише.
Бан удаде сестрицу Јелицу
у питому варош Ђаковицу
за сокола Брђанина Павла,
а ожени два нејака сина
спреко мора отуд од Латина:
стече бане млоге пријатеље.
Бог му дао са животом здравље!
Нама, браћо, на сретно весеље!
То велимо да се веселимо,
не би ли нас и Бог веселио!

Дијете Јован и ћерка цара Стефана

Боже мили, чуда великога!
Од како је свијет постануо,
није љепши цвијет процватио,
како што је у Призрену граду
мила ћерца српског цар-Стефана,
а Милица лијепа ђевојка.
Милица је у кавезу расла
без промјене петнаест година,
а каква је, шинула је гуја,
би рекао и би се заклео,
ал' је вила, али је родила,
ал' је са њом другарица била.
Шта је земља на четири стране,
љепоте јој у свијету нема.
Да видите, браћо моја драга,
залуду јој вала и љепота,
говори се по Призрену граду,
живо чедо носи под појасом.
То се чудо на далеко чуло,
то зачуо српски цар Стефане.
Једно јутро Стефан подранио,
па пошета у кавез ђевојци.
Кад га виђе Милица ђевојка,
пред цара је на ноге скочила.
Цар Милици добро јутро виче,
ђевојка му боље прифатила,
па под царем јастук потурила.
Сједе Стефан у кавеза жута,
а Милица стаде цара дворит'.
Бесједи јој српски цар Стефане:
„Ћери моја, дуго јадна била,
са киме си чедо задобила?"
Кад то чула Милица ђевојка,
одиста се млада препанула;
ћути цура, ништа не бесједи.
Опет царе поче бесједити:
„Ћери моја, дуго јадна била,
са киме си чедо задобила?
Кунем ти се Богом истинијем,
и тврду ти божју вјеру дајем
да ти ништа учинити нећу,
ако мени по истини кажеш
А ђевојка сузе прољеваше,
Па Стефану вако говораше:
„О мој бабо, српски цар-Стефане,
кад ме питаш да ти право кажем.
Једно јутро јесам поранила,
узе круну у бијеле руке,
па изађо на бијелу кулу;
тури круну ја на моју главу
да ја виђу би л' ми приличила,
док огрија од истока сунце.
Кад је круна сунце опазила,
од круне је зрака ударила
по Призрену и око Призрена
чак до Шаре високе планине,
више Шаре у Јастреб планину,
где се многи соколови легу,
са њима су пребијеле виле.
Мили бабо, српски цар Стефане,
ја се врати у бијелу кулу,
на мјесто сам круну оставила,
кад је тамна ноћца долазила,
и док ноћи неко доба било,
полетио сив зелен соколе,
и за њиме седам лабудова
јест од Шаре и Јастреб-планине,
бијелој нам долећеше кули.
Лабудови падоше на кулу,
а сив соко на срчали пеицер,
сва се кула из темеља љуља.
Од сокола свјетлост ударила,
па се види у кавезу жуту
у поноћи као у сред подне.
Тресну соко соколова крила,
Оста момак у танку кошуљу.
Ту је тамну ноћцу преноћио,
а ујутру добро поранио,
више ми се није повратио,
са њиме сам чедо задобила."
А кад чуо српски цар Стефане,
цар се ману у цепове руком,
извади јој рушпа пет стотина,
па их даје Милици ђевојци:
„На, Милице, моја несретнице,
удри на се свилу и кадиву,
и ево ти штака позлаћена,
па ти Шари иди и Јастребу,
те ти свога заручника тражи;
са њиме си чедо задобила,
овамо ти повратишта нема,
повратишта нити утјецишта,
јер тако ми моје вјере тврде,
ако икад у Призрена дођеш,
растр'ћу те коњма на репове."
Кад ђевојка цара саслушала,
проли сузе низ бијело лице,
па отвори раве и долафе,
па извади свилу и кадиву;
на се удри и срму и злато,
окити се што љепше могаше,
узе млада штаку позлаћену,
па отиде низ бијелу кулу.
Браћо моја и дружино драга,
онда бјеше жалост погледати
како иде Милица ђевојка
право Шари високој планини,
а често се кули окреташе,
и Призрену граду бијелому;
сузе рони низ бијело лице,
љуто пишти до Бога се чује.
Док се Шари примакнула близу,
траг је смела, пут је изгубила,
пребијаше дрвље и камење.
Намјера је била нанијела
у планини на бијеле овце.
Кад ђевојку сагледаше овце,
одиста се биле препануле,
побјегоше чобанину своме.
А то виђе Виде чобанине,
па довати пушку џевердара,
одиста је убити оћаше,
па овако-Виде бесједио:
„Ајд' отале, пребијела вило,
не плаши ми пребијеле овце,
ако тутнем моје мрке вашке,
живу ће те раскинути, вило,
ако ли ми оћеш побјегнути,
убићу те пушком цевердаром."
Ђевојка му поче бесједити:
„Богом брате, Виде чобанине,
не удри ме пушком џевердаром,
ја нијесам пребијела вила,
но жалосна ћерка Стефанова
српска цара земље господара,
но ми кажи Јастријеб планину,
ђе се каде (?) соколови легу."
И то Виде за Бога ајаше,
па јој прими Богом побратимство,
овако јој Виде бесједио,
посестриму на пут је извео:
„Иди, сестро, горе уз планину;
кад изиђеш на врх од планине,
ту имају млоге раскрснице,
ти окрени с десна на лијево,
оћеш доћи зелену језеру,
код језера зелена је јела,
ту се, сестро, соколови легу;
то језеро никад није само,
чувају га соколови сиви."
А да видиш ћери Стефанове,
она тури у џепове руку,
па извади стотину дуката,
па их даје Виду побратиму:
„На ти, Виде, Богом побратиме,
нека знадеш да сестру имадеш."
Одатле се подиже ђевојка,
док изађе на врх од Јастреба,
ђено јесу многе раскрснице,
па окрену с десна на лијево.
Она дође и језеро нађе.
Код језера зелена је јела,
на јелику сив зелен соколе,
соко држи стреле и тетиве,
по језеру б'јели лабудови.
Кад ђевојку виђеше лабуди,
и они се били препанули,
а соко јој са јелике виче:
„Бјеж' отале, пребијела вило,
не плаши ми б'јеле лабудове,
јер тако ми моје вјере тврде,
ако запнем стрелу и тетиву,
оћу тебе устрелити, вило."
А ђевојка бесједи соколу:
„Не -удри ме стрелом ни тетивом,
но ми кажи суђеника мога;
ја нијесам пребијела вила,
но жалосна ћерка Стефанова,
по имену Милица ђевојка."
Све му каже што је и како је,
да јој више повратишта нема
у Призрена града бијелога.
Онда соко поче бесједити:
„Ти ако ћеш мене послушати,
соко тебе оће сјетовати.
Од језера ти истоку пођи,
док изађеш крају од планине,
оћеш виђет Орлујевца града,
добро гледај и виђи, ђевојко,
штоно има у вр' Орлујевца,
многе куле јесу покривене,
покривене тенећетом жутим,
једна има понајвиша кула,
понајвиша понајљепша кула,
покривена тенећетом жутим,
на кули је од злата јабука,
на јабуци соколова крила,
па се крило на чекрк окреће,
показује који вјетар дува,
кад огрије од истока сунце,
па јабука одговара сунцу,
а тенећка сјајноме мјесецу,
иди право под бијелу кулу,
оно кула суђеника твога.
Када кули пребијелој дођеш,
ту код куће ниђе нико нема,
само једна остарела бака,
то је бака Јованова мајка,
о ђевојко, твога суђеника;
она јесте срца милостива,
добро ће те стара дочекати,
питаће те што си и од куд си,
ти се немој по чем преварити,
да јој штогод за Јована кажеш,
но толико старој проговарај:
Једа Бог да да ти Јован дође!
Често ће ти Јован долазити."
Па отоле окрете ђевојка,
сузе рони низ бијело лице,
куд год иде Орлујевац нађе
и бијелу Јованову кулу.
Код куле му ниђе нико нема,
само бака Јованова-мајка,
сједи стара пред бијелу кулу.
Ђевојка јој Божју помоћ виче,
стара баба боље прихватила:
„Да си здраво, лијепа ђевојко,
каква тебе нужда доћерала
овој пустој Јовановој кули?"
А ђевојка била бесједила:
„Еда Бог да да ти Јован дође!"
Кад је баба ријеч саслушала,
води цуру на бијелу кулу.
Долази јој дијете Јоване,
сваку ноћцу Јован долазаше,
са њим иду пребијеле виле,
виле пану на бијелу кулу,
док подрани дијете Јоване,
са њим лете виле у планине.
Једно јутро баба подранила,
подранила Јованова мајка
у одају Милици ђевојци,
па Милици стара бесједила:
„О Милице, моја ћери драга,
ја имадо сина јединога
а Јована од седам година,
нестаде ми дијете Јована,
не знадо му гласа ни аваза.
То говоре и причају људи,
да га мене однијеше виле,
или, кћери, соколови сиви,
остаде му саморана мајка,
не зна јадна шта ће ни како ће.
Ево има петнаест година
како мајка не види Јована,
би вољела виђети Јована,
но сву земљу бутун царевину,
да ми даду и поклоне царство."
Сузе рони овако говори:
„О Јоване, моје ране грдне!"
А гледа је ћерка Стефанова,
па ђевојка срца милостива,
милостива ама жалостива,
врло јој се било сажаљело
баш на бабу Јованову мајку,
па ђевојка 'вако бесједила:
„Стара бабо, Јованова мајко,
ти ако ћеш бити вјере тврде,
ја ћу тебе за Јована казат'.
Како ноћу буде три сахата,
ти изађи пред бијелу кулу,
па погледај Шари и Јастребу,
ту ћеш видјет' ватре чудновате
од планине до бијеле куле,
кад се близу попримакну кули,
ту ћеш видјет' и Јована твога."
Да виш бабе Јованове мајке,
како ноћца тамна долазила,
оде стара пред бијелу кулу,
често гледа Шари и Јастребу,
док угледа ватре чудновате,
сипају се до земљице црне,
док дођоше Јовановој кули.
Да виш бабе Јованове мајке,
кад је било ноћи пола тамне,
баба узе кључе свако аке,
па отвори бијелу одају.
Док је стара отворила била,
виђе сина дијете Јована,
ђе Јоване санак борављаше,
виш' главе му крила и окриља,
момак леже у танку кошуљу.
Узе баба крила и окриља,
не би ли јој Јован остануо,
да јој више полећет' не може.
Кад ујутро јутро освануло,
освануло и сунце грануло,
док запишта лијепа ђевојка
на бијелу Јованову кулу.
У том баба брже поитала,
када виде дијете Јована,
не би л' га се нагледала мајка,
ками мајци да види Јована.
Кад је стара отворила врата,
мртва Јова нађе у одају,
сав је Јован у крв огрезнуо,
на Јовану има девет рана.
Дуго виле чекале Јована,
до зорице и бијела дана,
кад виђеше да Јована нема,
међу собом биле бесједиле:
„Младо момче је се преварило,
више с нама у планину неће."
Па узеше стреле и тетиве,
устрелише дијете Јована,
и момку су срце оштетиле.
Кад то виђе Јованова мајка,
закукала како кукавица,
мила снаха како ластавица,
у кукању обје говораху:
„О Јоване, наше јарко сунце,
мало ти нас бјеше огријало,
па нам саде за горипу зађе!

Наход Момир

Подиже се српски цар Степане
из Призрена, места убавога,
подиже се итар лов ловити
до Велеза и воде Вардара;
с' собом води осам везирова
и Тодора деветог везира.
Лов ловио за петнаест дана,
тако му се срећа удесила,
те од лова ништа не улови:
ни јелена ни кошуте мудре,
ни од кака ситнога звериња.
А каде се натраг повратио,
нађе чедо у гори зеленој
у виново лишће завијено,
а виновом лозом повијено,
а по лицу листом покривено,
да му лице не гори од сунца.
Том се чуди царе господине,
откуд чедо у гори зеленој:
ил' је чедо досадило мајци,
те је њега оставила мајка,
ил' је кума кумче изнијела
да цар крсти и да га дарива,
ил5 су виле чедо подметнуле ?
Стаја царе летњи дан до подне,
не би л' гди ко чеду изишао,
ал' никогачути ни видети;
цар дозива Тодора везира:
„О Тодоре, мој мудри везире,
одседниде од коња витеза
те погледај оно чедо младо!
Ако чедо буде мушка глава,
дај га мене на коња витеза!"
Тодор везир од коња одседе
те погледа оно чедо младо;
тако цару даде Бог једини,
Бог једини и срећа царева,
те је чедо било мушка глава.
•Цару г' Тодор на коња додаје,
цар је лепо чедо приватио
у скут десни коласте аздије,
трипут га је лицем целивао,
па га зави у мараму свил'ну,
и метну га себе у недарца:
„Благо мене до Бога вишњега!
Бог ми даде сина изненада,
мојој Грозди браца рођенога,
моја Грозда врло брата жељна,
Бог јој даде брата изненада!
Па отиде двору господскоме.
Та у прво време јесте било,
кад господар откуд двору дође,
не излази слуга ни слушкиња,
господару коња да привати,
већ госпођа која је у двору;
ишетала царица Роксанда,
под царем је коња приватила:
„Цар' честити, добро си дошао!
Јеси л' лепа лова уловио?"
Цар царици мушко чедо даде,
а царица чедо приватила
у свилену убаву кецељу;
царица се чеду обрадова:
„Благо мене до Бога вишњега!
Лепшега ти лова и не тражим."
Однесе га у господске дворе,
прометну га кроз недра свилена,
да б' се дете од срца назвало,
окупа га и нанегова га;
однеше га Аранђела цркви,
окумише Тодора везира,
крсти Тодор чедо мушку главу,
од миља му лепо име даде,
лепо име: Наоде Момире.
Рани чедо царица госпођа,
рани чедо и негује лепо,
као свака мајка чедо своје;
расте дете Наоде Момире:
што детета увече омркне,
још толико ујутру осване;
одрастао од петнаест љета,
као друго од триест година;
ста се добра коња приватати,
добра коња и светла оружја.
Куд год иде царе господине,
поред себе води и Момира,
поред себе, кано киту цвећа;
што он рекне, и цар не прекрати.
Мани бише девет везирова.
Кад је било на Цветоносије,
збор зборило осам везирова:
„Да фалимо цара небескога!
Ми дворисмо цара одмалена,
одмалена паке до голема,
и седе нам браде до појаса,
не могосмо добра издворити,
како дете Наоде Момире,
једно младо јучерање дете,
како с' лепа добра додворило!
Како бисмо дете омразили
и са светлим царем завадили?"
А беседи Тодоре везире
(кум неверни, вера га убила!):
„Браћо моја, осам везирова,
ако ћемо изгубити душу,
ласно ћемо омразит Момира,
са честитим царем раставити:
каде буде уочи Васкрса,
остојимо то свето вечерње,
изиђемо из бијеле цркве,
ви узмите сваки по чауша,
те водите двору на вечеру,
ја ћу кума Наода Момира,
одвешћу га двору на вечеру, -
износићу трегодишње вино
и ракију од седам година;
опојићу Наода Момира,
однећу га у цареве дворе
на чардаке гди Гроздана спава,
метнућу га сестрици на руке,
а сестра је свака милостива
и на свога брата жалостива,
она ће га лепше пригрлити;
а кад буде на Васкрсеније,
и будемо на јутрењи светој,
буде време целиват 'ванђеље,
цар ће гледат и десно и лево,
да с Момиром целива 'ванђеље;
кад Момира не буде у цркви,
ја ћу с царем целиват 'ванђеље;
кад јутрењу свету савршимо,
изиђемо из бијеле цркве,
цар ће онда мене запитати:
„О Тодоре, камо ми Момире?
Што ми није детета у цркви ?
Код тебе је на вечери било,
на њега си навалио вино,
од вина га љуто боли глава,
те не може у цркву да дође.
Вас четири душом поднесите,
а четири криво сведочите:
,,Момир љуби сестру Гроздијанку.
Тако ћемо омразит Момира,
са честитим царем раставити."
Кад је било уочи Ускрса,
вечерње су свето остајали
и изишли из бијеле цркве,
сваки везир узе по чауша,
Тодор узе Наода Момира,
одведе га двору на вечеру,
пред њег' носи трегодишње вино
и ракију од седам година,
а у вино меша свако биље,
понајвише бенђелука тешка,
а на тврди санак намењује,
нека спава Наоде Момире,
док не сване и сунце не гране
и док буде доба летурђији.
Опи с' дете, ништ' о себи не зна,
наслоња се главом на Тодора,
на својега крштенога кума.
Тодор узе дете у наручје,
однесе га у дворе цареве,
на чардаке гди девојка спава,
и метну га Гроздани на руку:
а сестра је свака милостива
и на свога брата жалостива,
она га је лепше пригрлила.
Потом мало време постајало,
петли пеше, клепала уд'рише,
свештеници сташе на јутрење,
сва господа подрани у цркву
и пред њима српски цар Степане.
Јутрењу су свету остајали,
дође време целиват 'ванђеље,
а цар гледи и десно и лево,
не би л' гдигод видио Момира,
да са њиме целива 'ванђеље;
онда приђе Тодоре везире,
те са царем целива 'ванђеље.
Кад јутрењу свету савршили,
и изишли из бијеле цркве,
па пред црквом сели у столове,
онда царе поче беседити:
„О Тодоре, камо ми Момире?
Што ми није детета у цркви?!
Код тебе је било на вечери,
на њега си навалио вино,
од вина га љуто боли тлава,
те не може у цркву да дође ?"
Онда поче Тодор беседити:
,,Цар' честити, сунце огрејано,
ти Момира држиш и Гроздану,
рођенога брата и сестрицу;
Момир љуби сестру Гроздијанку."
Тад говори српски цар Степане:
„Муч', Тодоре, муком се замуко!
Ниј' истина што.на дете кажеш,
тако ми се не делило месо
за живота од моји костију,
ја не делнм Момир' и Гроздану!
Рођени су братац и сестрица."
Повикаше осам везирова:
четворица душом поднесоше,
а четири криво сведочише:
„Јесте, царе, Бог и њина душа!
Јесте, царе, данашњег нам дана!
Јесте, царе, умрлог нам часа!
Момир љуби сестру Гроздијанку,
и сад спава с њоме на чардаку!"
Расрди се српски цар Степане,
од љутине аљину раздера,
од жалости грозне сузе проли:
„Еј Момире, еј жалости моја!
Еј Момире, лепа кито цвећа!
Тешко мене, ја изгуби тебе!"
Пак намаче два џелата млада:
„Брзо ид'те, два целата млада,
на чардаке, гди Гроздана спава,
уватите Наода Момира,
водите га те га обесите
у градини у сувој давини,
штоно се је дрво осушило
има време три године дана,
нити листа, нити цветом цвати!"
Отидоше два џелата млада,
али Момир на чардаку спава,
код њег' седи сестра Гроздијанка,
над њим маше граном босиљковом,
своме брату чини лепа лада,
да јој братац мамуран поспава.
Ту дођоше два џелата млада,
намкоше му гајтан око врата.
Кад то виде госпођа девојка,
она писну као змија љута,
уд'ри лицем у земљицу чарну,
а Момир се трже иза санка,
очи метну, погледа нада се,
те угледа два целата млада,
па и стаде Богом братимити:
„Богом браћо, два целата млада,
немојте ме одма обесити,
водите ме цару родитељу,
да ја питам родитеља мога,
зашто мене оће да обеси,
шта ли сам му сагрешио љуто;
а сва моја браћа и дружина
радује се светом Васкрсењу,
мене баба оће да обеси
на знан данак на Васкрсеније!
Џелати су, ал' су милостиви,
они сташе сузе просипати
на Момира млада гледајући;
воде њега цару родитељу.
Кад Момира цару доведоше,
писну дете као змија љута,
паде цару преко свил'на крила,
љуби цара по недри свилени:
„Светли царе а мој родитељу,
што сам тебе, бабо, сагрешио,
те ме данас оћеш да обесиш,
на знан данак на Васкрсеније?
Сва се моја браћа и дружина
сад радује светом Васкрсењу,
а ти мене оћеш да обесиш!
А што сам ти сагрешио, бабо ?"
А цар ништа, веће сузе проли:
„Еј Момире, еј жалости моја!
Тешко мене, ја изгуби тебе.
Мене каже девет везирова
да ти љубиш сестру Гроздијанку;
тако ми се не делило месо
за живота од моји костију,
ја не делим тебе и Гроздану!
Рођени сте братац и сестрица.
Еј Момире, еј жалости моја!"
А беседи Наоде Момире:
„Има, бабо, читав месец дана,
како нисам сестрице видио
разма синоћ у зеленој башчи,
кад је брала с девојкама цвеће,
с њоме, бабо, тридест девојака,
сретосмо се на башчени врати,
ја њој дадо струк румене руже,
она мене струк бела босиљка,
те се, бабо, меновасмо цвећем
за милошту братац- и сестрица,
за милошту, за срамоту није."
Теде царе њему да верује,
ал' повика девет везирова:
„Чујеш, Боже, видиш ли, саборе!
Цар верује детету једноме,
не верује девет везирима,
бијелије брада до појаса!"
Нема куда српски цар Степане,
већ намаче два целата млада:
„Ајд', целати, те га обесите
у градини о сувој давини!"
Поведоше г' два џелата млада;
ал' се моли Наоде Момире:
„Богом браћо, два целата млада,
водите ме царици матери,
да ми прости и муку и рану:
рану њену — што ме је ранила;
муку њену — што је промучила
док је мене она одранила."
Џелати га не ктели слушати,
већ га воде у нову градину,
у градину под суву давину,
штоно се је дрво осушило
има веће три године дана,
нити листа, нити цветом цвати;
обесише Наода Момира.
То из двора нико не видио,
већ видила сестра Гроздијанка,
испред двора с висока чардака,
па утире сузе од образа,
она иде својој старој мајци:
„Одени ме, моја стара мајко,
обуци ме што год лепше можеш,
данас јесте светло Васкрсење,
девојке ме у коло зазивљу."
То царица једва дочекала,
обуче је што год лепше може,
баш кан' да је оће да удаје;
неће ићи жалосна Гроздана,
неће ићи млада међ' девојке,
већ украла свилене гајтане,
па отиде брацу у градину,
у градину под суву давину;
кад је вид'ла браца обешена,
уд'ри лицем о земљицу чарну,
па запишта као змија љута,
па с' и она млада обесила
о давини, о другојзи грани,
за живота јоште за својега,
десном руком браца загрлила.
Глас допаде царици Роксанди:
„Зло си села, госпођо царице!
Обоје ти деце обешено,
обешен ти Момир и Гроздана!"
А запишта царица Роксанда,
она иде цару честитоме,
паде цару преко свил'на крила,
па га љуби по недри свилени:
„Зашто, царе, огрејано сунце!
Зашт' обеси двоје деце наше,
нама, царе, нашу омладину,
омладину и обрадовање?"
А цар жали Наода Момира,
за Гроздану ништа и не знаде,
па беседи госпођи царици:
„Нисам тебе децу извешао,
обесило девет везирова,
обесило Наода Момира."
Ал' говори царица госпођа:
„Чујеш ли ме, светла круно моја,
јал' извешај девет везирова,
јали ћу се и ја обесити
о давини, о трећојзи грани,
а код оно двоје деце моје;
ја душмана гледати не могу,
да ми оде душмани по свету!"
Нема куда српски цар Степане,
већ намаче до девет целата,
те извеша девет везирова
проћу цркве о јели зеленој.
Потом мало време постајало,
па се диже царе и царица
а од њине велике жалости,
те одоше у нову градину,
у градину под суву давину;
што да виде? — Чуда невиђена:
давнна се сува помладнла
и зеленим улистала листом
и бијелим уцватила цветом,
обоје се деце посветило,
посвети се Момир и Гроздана;
па одоше под јелу зелену,
ал' зелена усанула јела,
поцрнило девет везирова,
а највише Тодоре везире,
кум неверни, вера га убила!
Под њима се земља провалила.
Цар намаче два целата млада,
откида и једног по једнога,
те и баца доле у бездану:
„Иди тамо са земље, неправдо!"
Стаде царе просипати благо,
те сарани двоје деце своје.
На Момиру зелен бор никао,
на Гроздани винова лозица,
савила се лоза око бора,
ко сестрина око брата рука

Смрт цара Уроша

Рани мајка дијете Уроша.
ранила га и одранила га,
доранила до петнест година,
па га даје ујку Вукашину,
да га учи хитар лов ловити,
лов ловити по гори зеленој,
лов ловити по гори одити.
Не учи га ујко лов ловити,
ни одити по гори зеленој,
већ га води од јеле до јеле.
Бесједио дијете Уроше:
„Да мој ујко, Вукашине краљу,
не учиш ме хитар лов ловити,
лов ловити по гори зеленој,
лов ловити по гори одити,
већ ме водаш од јеле до јеле.
Одговара Вукашине краљу:
„Мој нећаче, дијете Урбше!
Ја те водим од јеле до јеле
до највише и најгранатије,
гди но има за одморе лада,
да сједнемо, да се одморимо,
и бијела љеба наједемо."
Па сједоше под зелену јелу.
Урош једе љеба бијелога,
Урош једе, ујко га не једе,
већ он ода по гори зеленој,
па пребира отрована биља,
да отрује дијете Уроша.
Отрова га и сарани млада
под највишом и најгранатијом
у горици а брснатом јелом,
гди сједоше јести љеба б'јела.
Чека мајка дијете Уроша,
чека мајка три неђеље дана,
чека мајка три мјесеца дана,
чека мајка годиницу дана.
Не мож' мајка сина да дочека,
већ се шеће у гору зелену,
шеће мајка од јеле до јеле,
свуда гледа, мотри и разгледа,
не би л' сина дигод припазила.
Тражила га две године дана,
ал1 не нађе дијете Уроша.
Кад наврши трећу годиницу,
манастир је у гори спазила,
и у њему стара калуђера.
К намастиру дошетала мајка,
наслања се на та мала врата,
на врати је сузе проливала.
Излазио стари калуђере,
па беседи Урошевој мајци:
„Бога теби, незнана старице,
ниси л' откуд Урошева мајка?"
Одговара мајка калуђеру:
„Јесам главом Урошева мајка,
д'јете тражим по гори зеленој,
д'јете тражим, ал' ке могу наћи.
Беседио стари калуђере:
„Бога теби, Урошева мајко,
пођи мало у напредак, мајко,
па погледај на ту десну страну,
опазићеш понајвишу јелу,
понајвишу и најгранатију,
понајгушћи под њоме је ладак,
онде лежи дијете Уроше,
њега јесте ујко погубио,
погубио Вукашине краљу.
Бог т' убио, Урошева мајко,
ако њега сузама полијеш,
ти се на њег' гроктом насмејавај."
Те је мајка речи послушала,
стара шеће мало унапреда,
погледала на ту десну страну,
опазила понајвишу јелу,
понајвишу и најгранатију,
понајдебљи под њоме је ладак,
ту угледа дијете Уроша.
Није њега сузом поливала,
већ се гроктом на њег' насмијала.
Онде мајка Уроша видила,
и онде се Урош посветио,
те се само посвећено т'јело
назидану манастиру шеће,
онде легло санак боравити,
боравити и болне цјелити,
да је слава Богу великоме,
и Урошу угоднику своме.

Смрт Душанова

(комади од пјесме)
Побоље се српски цар Стјепане
у Призрену, мјесту питомоме,
побоље се, умријети хоће.
Кад то виђе царица Роксанда,
пером пише, како мушка страна,
она пише три-четири књиге,
пошиље их на четири стране
по свој њиној редом царевини,
сву господу по реду позива:
„Чујете ли, сва наша господо,
тешко болан српски цар Стјепане,
боланјесте, умријети хоће;
но хајдете у Призрена града,
не би л' цара у животу нашли,
да чујете шта ће наручити,
и на ком' ће царство оставити.
Кад се таке књите растурише,
сва господа редом разумјела,
хитро иду како који може,
сви одоше у Призрена града
код силнога српског цар-Стјепана.
Затекоше цара у животу.
Код њега се сва господа саста.
И ту дође Вукашнне краље,
диже цара са свил'на душека,
прислони га у наручје сил'но,
па над њиме грозне сузе рони.
Погледује српски цар-Стјепане,
погледује сву редом господу,
погледује, паке проговара:
„Мили куме, Вукашине краље,
аманет ти моја царевина!
И аманет сви моји градови!
И аманет све моје војводе
по свој мојој редом царевини!
И аманет мој нејак Урошу
у кол'јевци од четр'ест дана!
Царуј, куме, за седам година,
осме подај мојему Урошу!"
Ал' говори Вукашине краље:
„Мили куме, српски цар-Стјепане,
није за ме твоја царевина,
ја не могу, куме, царовати:
јер ја имам сина самовољна,
сина мога, Краљевића Марка;
куд гођ иде, никога не пита,
ђе гођ сједне, свуђе пије вино,
а све ради кавгу да огради."
Рече њему српски цар Стјепане:
„Мили куме, Вукашине краље,
кад ја зацтих све моје војводе
по свој мојој редом царевини,
а ти не мо'ш кога си родио!
Но аманет моја царевина!
И аманет сви моји градови!
И аманет све моје војводе
по свој мојој редом царевини!
Аманет ти нејаки Урошу
у кол'јевци од четр'ест дана!
Царуј куме, за седам година,
осме подај мојему Урошу!"
То говори српски цар Стјепане,
то говори, а с душом се бори;
то изусти, лаку душу пусти.
он царова шеснаест година;
колико је зулум поставио:
што ношаше раја сиротиња,
што ношаше од свиле хаљине,
тад обуче сукнене хаљине.
Млади Урош соја господскога
довати се снаге и памети,
па дозива своју стару мајку:
„Мати моја, царице Роксанда,
дај ми, мајко, комад љеба бабов!"
Стара њему мајка говорила:
„Чујеш ли ме, мој млади Урошу,
има љеба, но је у другога,
баш у кума Вукашина краља:
каде ти је бабо починуо,
на самрти царство наручио
баш на кума Вукашина краља,
да царује за седам година,
осме тебе да предаде царство;
он царује шеснаест година."

Женидба кнеза Лазара

Вино пије силан цар Стјепане
у Призрену, граду бијеломе.
Вино служи вјеран слуга Лазр,
па све цару чашу преслужује,
а на цара крнво погледује.
Царе пита вјерна слуга Лаза:
„Ој Бога ти, вјеран слуго Лазо,
што те питам, право да ми кажеш:
Што ти мене чашу преслужујеш ?
Што л' на мене криво погледујеш?
Али ти је коњиц олошао,
али ти је рухо остарило,
ал' т' је мало голијемна блага ?
Шта т' је мало у двору мојему ?"
Њему вели вјераН слуга Лазо:
„Вољан буди, царе, на бесједи!
Кад ме питаш, право да ти кажем:
Није мене коњиц олошао,
нити ми је рухо остарило,
нит' је мало голијемна блага;
свега доста у двору твојему;
вољан буди, царе, на бесједи!
Кад ме питаш, право да ти кажем:
Које слуге послије дођоше,
све се тебе слуге удворише,
све си слуге, царе иженио,
а ја ти се удворит не могох,
мене, царе, не кће оженити
за младости и љепоте моје."
Бесједи му силан цар Стјепане:
„Ој Бога ми, вјеран слуго Лазо,
ја не могу тебе оженити
свињарицом ни говедарицом,
за те тражим госпођу ђевојку,
и за мене добра пријатеља,
који ће ми сјести уз кољено,
са којим ћу ладно пити вино.
Но чу ли ме, вјеран слуго Лазо,
ја сам за те нашао ђевојку,
и за мене добра пријатеља,
у онога стара Југ-Богдана,
милу сеју девет Југовића,
баш Милнцу, милу мљезиницу;
но се Југу поменут не смије, —
није ласно њему поменути,
јер је Богдан рода господскога,
неће дати за слугу ђевојку;
но чу ли ме, вјеран слуго Лазо,
данас петак, а сјутра субота,
прекосјутра свијетла неђеља,
поћи ћемо у лов у планину,
позваћемо стара Југ-Богдана,
с њим ће поћи девет Југовића,
ти не иди у планину, Лазо,
но остани код бијела двора,
те готови господску вечеру;
кад дођемо из лова планине,
ја ћу свраћат Југа на вечеру,
а ти свраћај девет Југовића.
Кад сједемо за столове златне,
ти навали шећер и ракнју,
па донеси црвенику вино.
Кад се ладна напијемо вина,
о свачем ће Јуже бесједити,
како који добар јунак јесте,
изнијеће књиге старославне,
да казује пошљедње вријеме;
ти кад чујеш, вјерна слуго Лазо,
а ти трчи на танану кулу,
те донеси ону чашу златну,
штоно сам је скоро куповао
у бијелу Варадину граду
од ђевојке младе кујунџинке,
за њу дао товар и по блага;
наслужи је црвенијем вином,
поклоније стару Југ-Богдану,
тада ће се Богдан замнслити,
чим ће тебе, Лазо, даривати,
те ћу њему онда поменути
за Милицу, ћерцу мљезиницу."
Прође петак и прође субота;
рано дође свијетла неђеља,
царе пође у лов у планину,
и позваше стара Југ-Богдана.
С Југом пође девет Југовића,
отидоше у лов у планину.
Лов ловише по гори зеленој,
ни добише, ни шта изгубише,
но се своме повратише двору,
преда њих је ишетао Лазо;
царе свраћа Југа на вечеру,
Лазо свраћа девет Југовића.
Кад сједоше за столове златне:
уврх совре силан цар Стјепане,
а до њега стари Југ-Богдане,
а до Југа девет Југовића,
њима служи вјеран слуга Лазо;
он навали шећер и ракију,
па донесе црвенику вино.
Кад се ладна напојише вина,
о свачему сташе бесједити,
како који добар јунак јесте;
Југ извадк књиге старославне,
те казује пошљедње вријеме:
„Видите ли, моја браћо красна,
видите ли како књига каже:
настануће пошљедње вријеме,
нестануће овце и вшенице
и у пољу челе и цвијета;
кум ће кума по суду ћерати,
а брат брата звати по мегдану!"
Кад то зачу вјеран слуга Лазо,
он отрча на танану кулу,
те донесе ону чашу златну,
наслужи је црвенијем вином,
поклони је стару Југ-Богдану,
Богдан прими златну купу вина,
купу прими, а питије неће,
мисли Богдан шта је и како је,
чиме ли ће даривати Лаза.
Југу вели девет Југовића:
„О наш бабо, стари Југ-Богдане,
што не пијеш златну купу вина,
штоно ти је поклонио Лазо."
Вели њима стари Југ Богдане:
„Ђецо моја, девет Југовића,
ја ћу ласно пити купу вина, -
него мислим, моја ђецо драга,
чиме ћу ја даривати Лаза?"
Југу велн девет Југовића:
„Ласно ћеш га даривати, бабо:
у нас доста коња и сокола,
у нас доста пера и калпака."
Тад говори силан цар Стјепане:
„Има Лазо коња и сокола,
Лазо има пера и калпака;
Лазо тога неће ниједнога,
Лазо хоће Милицу ђевојку,
баш Милицу, милу мљезиницу,
милу сеју девет Југовића."
Кад зачуше девет Југовића,
поскочише на ноге лагане,
потегоше маче коврдине
да погубе цара у столици.
Моли им се стари Југ-Богдане:
„Нете, синци, ако Бога знате!
Ако данас цара погубите,
на вама ће останути клетва;
док извадим књиге старославне,
да ја гледам, синци, у књигама,
је л' Милица Лазу суђеница."
Књиге учи стари Југ Богдане,
књиге учи, грозне сузе рони:
„Нете, синци, ако Бога знате!
Милица је Лазу суђеница,
на њему ће останути царство,
са њоме ће царовати Лазо
у Крушевцу код воде Мораве.
Кад то зачу силан цар Стјепане,
он се маши руком у џепове,
те извади хиљаду дуката,
и извади од злата јабуку,
у јабуци три камена драга,
обиљежје Милици ђевојци.

Удаја сестре Душанове

Пије вино српски цар Стеване
у Призрену, мјесту питомоме.
До њега су старци патријари:
четири су стара патријара,
и до њих је до девет владика,
и дванаест учтугли везира,
и по реду српски господари.
Вино служи провизур Мијајло,
а свијетли сестра Кандосија
са њедара драгијем камењем.
Кад се царе напојио вина,
таде царе ријеч говорио:
„Чујете ли, сва српска господо,
што ја хоћу ријеч бесједити:
мргу л' бити вољан на бесједи,
да ја узмем сестру Кандосију,
да је узмем за љубу вијерну,
да се царско не разлази лице,
да се царско не растура благо?"
Сва господа устаде на ноге,
па се цару часно поклонише,
поклонише, не одговорише.
Кад то зачу млада Кандосија,
своје лице заклонила била
баш за слугу провизур-Мијајла.
Но то виђе српски цар Стеване,
те говори српски цар Стеване:
„Курво једна, провизур-Мијајло!
Ти ли наста тај јунак на земљи
да заклониш чксто царско лице,
царско лице за твоје скутове ?
Вјера моја, и тако ми Бога,
кад ујутру бијел дан осване,
погубићу провизур-Мијајла,
а узећу сестру Кандосију,
узећује за вијерну љубу!
Кад то зачу сестра Кандосија,
жао њојзи провизур-Мијајла;
златан ибрик из руку му узе,
сама поче цару служит вино.
Док се царе вином напојио,
слуге њега из стола дигоше,
узеше га за оба пазуха,
однијеше њега у ложницу,
простријеше три мека душека,
у душеке цара положише.
Кад ујутру п'јевци запјевали
и пред црквом звона ударила,
устадоше млоги свештеници
на јутрењу у бијелу цркву,
у бијелу цркву Свету Петку.
Кад на службу звона ударише,
таде слуге цара подигоше,
дигоше га из мека душека,
држе њега за оба пазуха,
однијеше г' у бијелу цркву,
посадише у стола сребрна.
Док у цркви службу савршише,
изљегоше из бијеле цркве,
цара држе млоге вјерне слуте,
држе њега за оба пазуха,
воде њега двору бијеломе,
посадише г' у стола сребрна,
и ту дође сва српска господа,
ту сједоше да пију ракију,
шећер ију, а ракију пију.
Ал' говори српски цар Стеване:
„Чујете ли, сва српска господо,
ја сам синоћ врло пијан био,
да што лоше бесједио нисам ?"
Сва устаде по реду господа,
часно цару диван учинише,
учинише, не одговорише.
Проговара провизур Мијајло:
„Буди, царе, вољан на бесједи!
Јеси синоћ ријеч говорио:
да погубиш провизур-Мијајла,
а да узмеш сестру Кандосију,
да је узмеш за љубу вијерну.
Таде царе ријеч проговара:
„Чујете ли, сва српска господо,
вино пити, а не опити се,
нит' је било, нити може бити!
Чу ли, слуго, провизур-Мијајло,
на част тебе твоја руса глава,
и на част ти сестра Кандосија,
ти је узми за љубу вијерну!"

Женидба краља Вукашина

Књигу пише жура Вукашине
у бијелу Скадру на Бојани,
те је шаље на Херцеговину
бијеломе граду Пирлитору,
Пирлитору према Дурмитору,
Видосави, љуби Момчиловој;
тајно пише, а тајно јој шаље,
у књизи јој овако бесједи:
„Видосава, Момчилова љубо,
шта ћеш у том леду и снијегу ?
Кад погледаш с града изнад себе,
ништа немаш лијепо виђети,
већ бијело брдо Дурмитора,
окићено ледом и снијегом
усред љета, као усред зиме;
кад погледаш стрмо испод града:
мутна тече Тара валовита,
она ваља дрвље и камење,
на њој нема брода ни ћуприје,
а око ње борје и мраморје;
већ ти отруј војводу Момчила,
ил' га отруј, или ми га издај,
ходи к мени у приморје равно
бијеломе Скадру на Бојану,
узећу те за вјерну љубовцу,
па ћеш бити госиођа краљица,
прести свилу на златно вретено,
свилу прести, на свили сједити,
а носити диву и кадиву
и још оно све жежено злато;
а какав је Скадар на Бојани!
Кад погледаш брду изнад града,
све порасле смокве и маслине
и још они грозни виногради;
кад погледаш стрмо испод града,
ал' узрасла шеница бјелица,
а око ње зелена ливада,
кроз њу тече зелена Бојана,
по њој плива риба свакојака,
кад гођ хоћеш, даје тазеједеш.
Дође књига љуби Момчиловој;
књигу гледа љуба Момчилова,
ону гледа, друту ситну пише:
„Господине, краљу Вукашине,
није ласно издати Момчила,
ни издати, нити отровати:
у Момчила сестра Јевросима,
готови му то господско јело,
прије њега јело огледује;
у Момчила девет миле браће
и дванаест првобратучеда,
они њему рујно вино служе,
прије њега сваку чашу пију;
Момчил' има коња Јабучила,
Јабучила коња крилатога;
куд гођ хоће, прелећети може;
у Момчила сабља са очима;
не боји се никога до Бога.
Већ ме чу лг, краљу Вукашине,
ти подигни млогу силну војску,
изведи је на Језера равна,
пак засједни у гори зеленој;
у Момчила чудан наук има,
свако јутро у свету неђељу
, рано рани у лов на Језера,
с' собом води девет миле браће
и дванаест првобратучеда
и четрест од града левера;
када буде уочи неђеље,
ја ћу спалит крила Јабучилу,
бритку ћу му сабљу затопити,
затопити оном сланом крвљу,
да се не да извадит из кора;
тако ћеш ти погубит Момчила."
Када краљу така књига дође,
те он виђе што му књига каже,
то је њему врло мило било,
па он диже млогу силну војску,
оде с војском на Херцеговину,
изведе је на Језера равна,
пак засједе у гори зеленој.
Кад је било уочи неђеље,
Момчил' оде у своју ложницу,
па он леже у меке душеке.
Мало прође, и љуба му дође,
али неће у меке душеке,
већ му рони сузе више главе.
А њу пита војвода Момчило:
„Видосава, моја вјерна љубо,
кака ти је голема невоља
те ми рониш сузе више главе?"
Ал' говори млада Видосава:
„Господару, Момчило војвода,
мени није никаке невоље,
већ сам чула једно чудно чудо,
чула јесам, ал' нисам виђела,
да ти имаш коња Јабучила,
Јабучила, коња крилатога,
ја не виђех твоме коњу крила,
те не могу млада вјеровати;
већ се бојим, хоћеш погинути.
Мудар бјеше војвода Момчило,
мудар бјеше, ал' се преварио,
својој љуби тако бесједио:
„Видосава, вјерна моја љубо,
за то ћу те ласно утјешити,
ти ћеш ласно виђет чилу крила:
када први запјевају п'јевци,
ти отиди у ноае ахаре,
тад ће чиле попуштити крила,
тад му можеш крила сагледати."
Пак он леже санак боравити.
Момчил' спава, љуба му не спава,
веће слуша млада у душеку
кад ће први п'јевци запјевати.
А кад први п'јевци запјеваше,
скочи млада из мека душека;
запалила фењер и свијећу,
па узима лоја и катрана,
оде право у нове ахаре.
Ал' истина што Момчило каже:
Јабучило крила попуштио,
попуштио крила до копита.
Таде она крила намазала,
намаза их лојем и катраном,
па свијећом крила запалила,
те сапали крила Јабучилу;
што не могла ватром сагорети,
то под колан притегнула тврдо;
онда млада оде у ризницу,
доватила сабљу Момчилову,
те је сланом натопила крвљу,
пак се врну у меке душеке.
Кад ујутру зора заб'јелила,
поранио војвода Момчило,
па говори љуби Видосави:
„Видосава, моја вјерна љубо,
ја сам ноћас чудан сан уснио,
ђе се пови један прамен магле
од проклете земље Васојеве,
пак се сави око Дурмитора;
ја ударих кроз тај прамен магле
са мојијех девет миле браће
и с дванаест првобратучеда
и четрест од града левера,
у магли се, љубо, растадосмо,
растадосмо, пак се не састасмо,
нека Бог зна, добра бити неће."
Вели њему љуба Видосава:
„Не бој ми се, мили господару!
Добар јунак добар сан уснио;
сан је лажа, а Бог је истина."
Опреми се војвода Момчило,
па он сиђе низ бнјелу кулу;
дочека га девет миле браће
и дванаест првобратучеда
и четрест од града левера,
а љуба му изведе чилаша,
добријех се коња доватише,
отидоше у лов на Језера.
Кад су били надомак Језера,
оптече их она силна војска.
Кад Момчило опазио војску,
он потеже сабљу од бедрице,
ал' се пуста не да извадити,
као да је за коре прирасла.
Онда рече војвода Момчило:
,,Чујете ли, моја браћо драга,
издаде ме куја Видосава,
но дајте ми сабљу понајбољу!"
Хитро су га браћа послушала,
дадоше му сабљу понајбољу,
па је Момчил' браћи бесједио;
„Чујете ли, моја браћо драга,
ви удрите војсци по крајима,
ја ћ' ударит војсци по сриједи.
Мили Боже, чуда великога!
Да је коме погледати било
како с'јече војвода Момчило,
како крчи друма низ планину;
више тлачи коњиц Јабучило
нег' што Момчил' бритком
сабљом сј'ече;
ал' га лоша срећа сусретнула:
кад изиђе према Пирлитору,
сусрете га девет враних коња,
а на њима брата ни једнога!
То кад виђе војвода Момчило,
у јунаку срце препукнуло,
од жалости за браћом рођеном,
бијеле му малаксаше руке,
те не може више да сијече,
већ удара коња Јабучила,
удара га чизмом и мамузом,
да полети граду Пирлитору,
ал' му коњиц полећет не може;
куне њега војвода Момчило:
„Јабучило, изјели те вуци!
Исшале смо одавде лећели,
без невоље, тек од обијести,
а данас ми полећети нећеш!"
Ал' му коњиц њиском одговара:
„Господару, војвода Момчило,
нит' ме куни нити ме нагони,
данас теби полећет не могу;
Бог убио твоју Видосаву!
Она ми је сапалила крила;
што не могла ватром сагорети,
то под колан притегнула тврдо;
веће бјежи куда теби драго!"
Кад то зачу војвода Момчило,
проли сузе низ јуначко лице,
па одскочи од коња чилаша,
трипут скочи, до града доскочи,
али граду врата затворена,
затворена и замандаљена!
Кад се Момчил' виђе иа невољи,
он дозивље сестру Јевросиму:
„Јевросима, моја мила сејо,
пушти мени једну крпу платна,
не бих ли ти у град утекао."
Сеја брату кроз плач одговара:
„А мој брате, војвода Момчило,
како ћу ти пуштит крпу платна,
кад је мени снаха Видосава,
моја снаха, твоја невјерница,
савезала косе за диреке?
Ал' је сестра срца жалостива,
жао јој је брата рођенога,
она цикну, како љута гуја,
ману главом и осталом снагом,
из главе је косе ишчупала,
оставила косе на диреку,
па довати једну крпу платна,
претури је граду низ бедене.
Момчил' вати ону крпу платна,
па се пење граду уз бедене,
готов' бјеше у град ускочити;
ал' долеће љуба невјерница,
оштру сабљу носи у рукама,
прес'јече му платно више руку,
Момчил' паде граду низ бедене,
краљеве га дочекаше слуге
на мачеве и на копља бојна,
на наџаке и на буздоване;
а допаде краљу Вукашине,
удари га оним бојним копљем,
удари га посред срца жива,
ал' говори војвода Момчило:
„Аманет ти, Вукашине краљу:
ти не узми моју Видосаву,
Видосаву, моју невјерницу,
јер ћ' и твоју изгубити главу:
данас мене у тебе издала,
а сјутра ће тебе у другога;
већ ти узми моју милу сеју,
сеју моју милу, Јевросиму,
она ће ти свагда вјерна бити,
родиће ти, ко и ја, јунака.
То говори војвода Момчило,
то говори, а с душом се бори,
то изусти, лаку душу пусти.
Кад погибе Момчило војвода,
а граду се отворише врата,
пак изиђе куја Видосава
те дочека краља Вукашина,
одведе га на бијелу кулу,
посади га у столове златне,
угости га вином и ракијом
и господском сваком ђаковијом,
па отиде у ризницу млада,
изнесе му рухо Момчилово,
Момчилово рухо и оружје.
Ал' да видиш чуда великога!
Што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче!
што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада!
што Момчилу таман чизма била,
ту Вукашин обје ноге меће!
што Момчилу златан прстен био,
ту Вукашин три прста завлачи!
што Момчилу таман сабља била,
Вукашину с' аршин земљом вуче!
што Момчилу таман џеба била,
краљ се под њом ни дигнут не може!
Тад говори краље Вукашине:
„Авај мени, до Бога милога!
Нуто курве, младе Видосаве!
Кад издаде оваквог јунака,
кога данас у свијету нема,
то ли мене сјутра издат неће!"
Па повикну своје вјерне слуге,
уватише кују Видосаву,
свезаше је коњма за репове,
одбише их испод Пирлитора,
те је коњи живу растргоше.
Краљ похара дворе Момчилове,
па он узе сестру Момчилову,
по имену дилбер-Јевросиму,
одведе је Скадру на Бојану,
и вјенча је себи за љубовцу.
С њом лијепи пород изродио,
породио Марка и Андрију,
а Марко се тури на ујака,
на ујака, војводу Момчила.

Свети Саво

Збор зборила господа хришћанска
Код бијеле цркве Грачанице:
"Боже мили, чуда великога!
Куд се ђеде цар-Немање благо,
Седам кула гроша и дуката?"
Ту се деси Немањићу Саво,
Па говори господи хришћанској:
"Ој Бога вам, господо хришћанска!
Не говор'те о мом родитељу,
Не говор'те, не гријеш'те душе:
Није бабо расковао благо
На наџаке, ни на буздоване,
Ни на сабље, ни на бојна копља,
Ни добријем коњма на рахтове;
Већ је бабо потрошио благо
На три славна српска манастира:
- Једну бабо саградио цркву:
Б'јел Вилиндар насред Горе свете,
Красну славну себе задужбину,
Вјечну кућу на ономе св'јету,
Да се њему поје летурђија
Оног св'јета као и овога;
- Другу бабо саградио цркву:
Студеницу на Влаху Староме,
Красну славну мајци заду-бину,
Својој мајци царици Јелени,
Вјечну кућу на ономе св'јету,
Да с' њојзи поје летурђија
Оног св'јета као и овога;
- Трећу бабо саградио цркву:
Миљешевку на Херцеговини,
Красну славну Сави задужбину,
Вјечну кућу на ономе св'јету,
Да с' и њему поје летурђија
Оног св'јета као и овога.
Осталога што претече блага,
Остало је благо похарчио
Зидајући по калу калдрме
И градећи по водам' ћуприје,
Дијелећи кљасту и слијепу;
Док је души мјесто ухватио,
Седам кула блага похарчио:
Ето бабо куд похарчи благо!"
У глас викну господа хришћанска:
"Просто да си, Немањићу Саво!
Проста душа твојих родитеља!
Проста душа, а честито т'јело!
Што носили, свијетло вам било!
Што родили, све вам свето било!" И што рече господа хришћанска
На састанку код бијеле цркве,
Штогођ рекли, код Бога се стекло!

Зидање Скадра

Град градила три брата рођена,
До три брата, три Мрњавчевића:
Једно беше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрњавчевић Гојко;
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора;
Не могаше темељ подигнути,
А камои саградити града:
Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.
Кад настала година четврта,
Тада виче са планине вила:
"Не мучи се, Вукашине краље,
Не мучи се и не харчи блага!
Не мож, краље, темељ подигнути,
А камоли саградити града,
Док не нађеш два слична имена,
Док ненађеш Стојуи Стојана,
А обоје братаи сестрицу,
Да зазиђеш кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
И тако ћеш саградити града."
Кад то зачу Вукашине краље,
Он дозива слугу Десимира:
"Десимире, моје чедо драго,
Досад си ми био вјерна слуга,
А одсаде моје чедо драго!
Хватај, сине, коње у хинтове,
И понеси шест товара блага;
Иди, сине, преко б'јела св'јета,
Те ти тражи, сине, Стоју и Стојана,
А обоје брата и сестрицу;
Јали отми, јал' за благо купи,
Доведи их Скадру на Бојану,
Да зиђемо кули у темеља,
Не би л' нам се темељ обдржао,
И не би ли саградили града."
Кад то зачу слуга Десимире,
Он ухвати коњеу хинтове,
И понесе шест товара блага;
Оде слуга преко б'јела света,
Оде тражит' два слична имена:
Тражи слугу Стоју и Стојана,
Тражи слуга три године дана,
Ал' не нађе два слична имена,
Ал' не нађе Стоје и Стојана,
Па се врну Скадру на Бојану,
Даде краљу коње и хинтове,
И даде му шест товара блага:
Ја не нађох два слична имена,
Ја не нађох Стоје и Стојана."
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он подвикну Рада неимара,
Раде викну три стотин' мајстора:
Гради краље Скадар на Бојани,
Краље гради, вила обаљује,
- Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Па дозивље из планине вила:
"Море, чу ли, Вукашине краљу,
Не мучи се и не харчи блага!
Но ето сте три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Зиђите је кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћете саградити града."
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он дозива два брата рођена:
"Чујете ли, моја браћо драга,
Ето вила са планине виче,
Није вајде што харчимо благо,
Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Још говори са планине вила:
Ев' ми јесмо три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Да ј' у темељ кули узидамо:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћемо саградити града.
Но је л', браћо, Божја вјера тврда
Да ниједан љуби не докаже,
Већ на срећу да им оставимо,
Која сјутра на Бојану дође?"
И ту Божју вјеру зададоше
Да ниједан љуби не докаже.
У том их је ноћца застанула,
Отидоше у бијеле дворе,
Вечераше господску вечеру.
Ал' да видиш чуда великога!
Краљ Вукашин вјеру погазио,
Те он први својој љуби каза:
"Да се чуваш, моја вјерна љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет' ручак мајсторима,
Јер ћеш своју изгубити главу,
Зидаће те кули у темеља!"
И Угљеша вјеру погазио,
И он каза својој вјерној љуби:
"Не превар' се вјерна моја љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет' мајсторима ручак,
Јера хоћеш млада погинути,
Зидаће те кули у темеља!"
Млади Гојко вјеру не погази,
И он својој љуби не доказа.
Кад ујутру јутро освануло,
Поранише три Мрњавчевића,
Отидоше на град на Бојану.
Земан дође да се носи ручак,
А редак је госпођи краљици.
Она оде својој јетрвици,
Јетрвици, љуби Угљешиној:
"Чу ли мене, моја јетрвице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље! пребољет' не могу;
Но понеси мајсторима ручак."
Говорила љуба Угљешина:
"О јетрво, госпођо краљице!
Нешто мене забољела рука,
Тебе здравље пребољет' не могу;
Већ ти збори млађој јетрвици."
Она оде млађој јетрвици:
"Јетрвице, млада Гојковице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље! преболјет' не могу;
Но понеси мајсторима ручак."
Ал' говори Гојковица млада:
"Чу ли, нано, госпођо краљице!
Ја сам рада тебе послушати,
Но ми лудо чедо некупато,
А бијело платно неиспрато."
Вели њојзи госпођа краљица:
"Иди," каже, "моја јетрвице,
те однеси мајсторима ручак,
Ја ћу твоје изапрати платно,
А јетрва чедо окупати."
Нема шта ће Гојковица млада,
Већ понесе мајсторима ручак.
Кад је била на воду Бојану,
Угледа је Мрњавчевић Гојко;
Јунаку се срце ражалило,
Жао му је љубе вијернице,
Жао му је чеда у колијевци
Ђе остаде од мјесеца дана;
Па од лица сузе просипаше.
Угледа га танана невјеста,
Кротко ходи, док до њега приђе
, "Што је тебе, добри господару,
Те ти рониш сузе од образа?"
Ал' говори Мрњавчевић Гојко:
"Зло је моја вијернице љубо!
Имао сам од злата јабуку,
Па ми данас паде у Бојану,
Те је жалим, прегорет' не могу!"
Не сјећа се танана невјеста,
Но бесједи своме господару:
"Моли Бога ти за твоје здравље,
А салићеш и бољу јабуку!"
Тад јунаку грђе жао било,
Па на страну одвратио главу,
Не шће више ни гледати љубу;
А дођоше два Мрњавчевића,
Два ђевера Гојковице младе,
Узеше је за бијеле руке,
Поведоше у град да уграде,
Подвикнуше Рада неимара,
Раде викну до триста мајстора;
Ал' се смије танана невјеста,
Она мисли да је шале ради.
Турише је у град уграђиват';
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до кољена:
Још се смије танана невјеста,
Још се нада да је шале ради;
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до појаса:
Тад отежа дрвље и камење;
Онда виђе шта је јадну нађе,
Љуто писну како љута гуја,
Па замоли два мила ђевера:
"Не дајте ме младу и зелену!"
То се моли, ал' јој не помаже,
Јер ђевери у њу и не гледе.
Тад се прође срама и зазора,
Паке моли свога господара:
"Не дај мене, добри господару,
Да ме младу у град узидају!
Но ти прати мојој старој мајци:
Моја мајка има доста блага,
Нек ти купи роба ил' робињу.
Те зидајте кули у темеља."
То се моли, но јој не помаже.
А кад виђе танана невјеста
Да јој више молба не помаже,
Тад се моли Раду неимару:
"Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на дојкама,
Истури ми моје б'јеле дојке,
Када дође, мој нејаки Јово,
Каде дође, да подоји дојке!"
То је Раде за братство примио,
Остави јој прозор на дојкама,
Па јој дојке упоље истури,
Каде дође нејаки Јоване,
Каде дође, да подоји дојке.
Опет тужна, Рада дозивала:
"Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на очима,
Да ја гледам ка бијелу двору
Кад ће мене Јова доносити
И ка дворy опет односити."
И то Раде за братство примио,
Остави јој прозор на очима,
Те да гледа ка бијелу двору
Каде ће јој Јова доносити
И ка двору опет односити.
И тако је у град уградише,
па доносе чедо у кол'јевци,
Те га доји за неђељу дана,
По неђељи изгубила гласа;
Ал' ђетету онђе иде храна:
Дојише га за годину дана,
Како таде, тако и остаде,
Да и данас онђе иде храна:
Зарад' чуда и зарад' лијека,
Која жена не има млијека.