Može li se ovde pročitati nešto što ne znamo ili još uvek pišete eseje...pa da se i ja pridružim...

MARIHUANA U MEDICINSKE SVRHE

Odobreno uzgajanje i konzumiranje marihuane

Kanada je od danas postala prva zemlja na svetu u kojoj ce umirucim bolesnicima biti dozvoljeno da uzgajaju i konzumiraju marihuanu, uprkos protestima lekara koji su ukazivali da ce ih takva odluka dovesti u cudnu poziciju.
U Kanadi su, do sada, svi oni koji su zeleli da konzumiranjem marihuane ublaze bolove morali da se obrate ministarstvu zdravlja za posebnu dozvolu. Oko 300 bolesnika je to vec i ucinilo.
Od danas, medjutim, svim bolesnicima koji su u zavrsnim fazama bolesti, odnosno kojima je ostalo manje od godinu dana zivota, bice odobreno izdavanje lekarskih dozvola za uzgajanje marihuane.
Medju onima koji ce moci da iskoriste prednosti nove uredbe i oni koji trpe teske bolove, odnosno oboleli od bolesti kao sto su multipleks skleroza, rak, sida, nekih oblika artritisa i osobe sa problemima sa kicmenom mozdinom.
Organizacije koje rade sa bolesnicima na samrti i tesko obolelim osobama pozdravile su donosenje nove uredbe.
Pacijentima kojima bude dozvoljeno konzumiranja marihuane u medicinske svrhe moci ce da imaju zalihe za najvise 30 dana

mislim da je sve jasno 

Pa dobro, niste za eutanaziju, pa onda zašto ne dozvoliti ljudima koji su u terminalnoj fazi bolesti da se ne leče...inače, postoji isto toliko razloga za marihuanu koliko i protiv, ali u te diskusije neću da ulazim, jer nemam više živaca da se preganjam sa ljudima koji nisu spremni da prihvate neke, možda malo excentričnije poglede.
Tako da...toliko od mene.
Hvala na pažnji i doviđenja.

http://forum.burek.com/index.php?topic=243856
http://forum.burek.com/index.php/topic,9327.0.html
http://forum.burek.com/index.php/topic,99609.0.html

 

www.v-clinic.eu
je info Ruske klinike

IBOGAIN: DROGA ILI LEK

Nada, ipak, postoji

“Nalazi se na listi broj jedan zabranjenih preparata u SAD, uz heroin i kokain, na primer, ali za četiri decenije, koliko je na snazi ova zabrana, carina i DEA su uspeli da zaplene jedva – tri grama ovog preparata”, kaže Drago Plečko, Zagrepčanin, koji je čitav život posvetio istraživanju bolesti zavisnosti

Početkom leta objavili smo potresnu priču majke koja je život posvetila lečenju sina narkomana. Taj feljton je izazvao ogromno interesovanje: redakciji se i danas javljaju čitaoci koji bi da o svemu saznaju više. Jer, njena borba je imala neverovatan ishod: završila se – konačnim izlečenjem!

Po cenu da izneverimo strpljenje redovnih čitalaca, ipak prenosimo početak ispovesti ove Beograđanke, jer je ona “ključ” priče o ibogainu, čudesnom halucinogenom alkaloidu dobijenom ekstrakcijom korena žbunaste biljke iboge (endemski raste samo u ekvatorijalnom pojasu Afrike), a koji se, navodno s uspehom, ilegalno koristi u lečenju od bolesti zavisnosti:

“Dugo sam premišljala i skupljala hrabrost da to ispričam: prevagnulo je uverenje da će moje iskustvo, naše iskustvo zapravo, za neke nesrećnike slične nama biti od izuzetne važnosti i da će im pomoći da se iščupaju iz pakla u kakvom smo moja porodica i ja živeli dugih i preteških šest godina. Toliko je, naime, bilo potrebno da shvatimo šta se događa i da, uz neverovatne napore, ponore beznađa i ogromne žrtve, istrgnemo našeg sina iz kandždroge.

Boreći se za njegov, spasavali smo i sopstvene živote. Brak i porodica su u toj neravnopravnoj borbi ostajali na margini, ali su bili tu, prisutni u onoj meri koju je zahtevalo njegovo lečenje i izlečenje.

Da li smo imali više sreće nego pameti, ne znam. To pitanje će, za sada, ostati bez odgovora. Ipak, volela bih da verujem da je to pre naš uspeh, rezultat našeg truda, nego prst sudbine.

Neka čitalac ne zameri što ću se truditi da sakrijem naš identitet: nije reč o stidu, već o strahu da bih, otkrivajući ga na ovakav način, mogla da narušim ravnotežu njegove krhke psihe i sve vratim u pređašnje stanje. Izlečen je, i pred njim je život sa svim šansama koje pruža svakom mladom čoveku; ne bih želela da mu to, makar i nehotice, oduzmem.

Posle svega, danas je redovan student, ima devojku i drugove, izlazi, putuje i živi punim plućima...”

Priča s početka vremena

Pred izazovom da li da nesrećnicima sa sličnim problemom ponudimo makar tračak nade, ili da sve prepustimo psihijatrima, biohemičarima, farmaceutima i državnim komisijama, ipak smo se opredelili za ono prvo: jer, od pronalaska do početka primene nekog leka može da prođe desetak godina, a vreme je za bolesnika, ili u ovom slučaju zavisnika i njegovu porodicu, najdragocenije.

Obratili smo se našem sradniku, uglednom antropologu i etnopsihijatru dr Časlavu Hadži Nikoliću, koji je valjda jedini stručnjak za ovu oblast kod nas, sa molbom da nam bolje protumači svojstva i dejstvo ibogaina u lečenju od bolesti zavisnosti. Nažalost, nije imao odgovore: čuo je za ovaj alkaloid, zna da ga je u terapiju uveo Amerikanac Erik Taub i da se koristi u centrima za lečenje u Amsterdamu i Ljubljani, ali on, lično, nema bližih saznanja o njegovoj upotrebi.

– Ideja lečenja od zavisnosti halucinogenima nije ni nova, niti neproverena – kaže naš sagovornik. – A ako se halucinogen ranije koristio u nekom tradicionalnom i ritualnom konceptu, ne umanjuje njegov značaj. Kao lekar uvek sam verovao da je osnovni zadatak svakog ko se odluči za ovaj posao, da istražuje sve moguće varijante koje bi mogle da ublaže nečiju patnju, bez obzira da li potiču iz Tavistoka i Hjustona, ili sa obala reka Niger, ili Rio Tigre... Siguran sam da je na isti način razmišljao i Žak Mabit, francuski lekar, koji je nakon decenija istraživanja biljaka “koje leče i koje ubijaju”, dakle posle toliko godina provedenih među amazonskim šamanima, odlučio da uradi ono o čemu sam ja oduvek sanjao, i to samo onda kada sam bio najhrabriji: dr Žak Mabit se usudio da u kišnim šumama Amazonije organizuje jedan centar u kome pokušava da hiljadugodišnje znanje šamana integriše u koncepte zapadne medicine, i to u veoma osetljivom fragmentu, u fragmentu koji se naziva – adolescentna narkomanija – sa kojim se zapadna kultura suočila tek nedavno. Sa svojom ekipom, koju pored njega i dr Roze, njegove supruge, čini još pet psihologa iz raznih delova sveta, iz Čilea, Francuske, Brazila i Belgije, pokušava da spoji znanja dveju kultura. Reč je o dugom, opasnom i dramatičom putu koji se svakako mora proveravati, ali se ne sme ignorisati. U svakom slučaju to je herojski poduhvat koji, kao i svi poduhvati te vrste, nailazi na otpore i odbijanja, ali i na podršku. Razume se da je nemoguće u ovakvom razgovoru iole korektno preneti tehnike koje primenjuje ekipa iz Tahivasija, ali mislim da je neophodno znati da negde u dubinama selve – amazonske prašume – neki ljudi biju svoju bitku za neku decu u drugim svetovima. To je ono što sam naglašavao i kada smo pre nekoliko godina razgovarali o mom boravku u Amazoniji i o upotrebi ajauaske, halucinogene biljke, čija svojstva poznaju samo šamani iz selve, u lečenju od zavisnosti. Uzgred da spomenem, dr Žak Mabit je trebalo juna prošle godine da svrati do Beograda. Od njega smo mogli da čujemo još nešto o njegovoj bolnici, ili o amazonskom poduhvatu, kako hoćete. Nažalost, isprečili su mu se činovnička malodušnost i profesionalna nezainteresovanost. Ajauaska, “lijana smrti”, koju sa šamanom ajauaskerom koristi u svojim seansama, za naše ljude je ostala samo daleka, nepoznata i mistična priča. A bojim se da će se nešto slično dogoditi i sa ibogainom!”

Ovih dana dr Časlav Hadži Nikolić se sprema da otputuje u Nigeriju, gde će, između ostalog, proveriti i priču o ibogainu, indolskom alkaloidu sa halucinogenim dejstvom vrlo sličnim onom koje izaziva i ajauaska.

Možda će za razumevanje ove priče biti važan podatak da dr Žak Mabit i centar u Tahivasiju uživaju punu podršku Svetske zdravstvene organizacije, ali da ovo telo Ujedinjenih nacija nije našlo za shodno da podrži i istraživanja dejstva ibogaina, mada je reč o gotovo istovetnom terapeutskom sredstvu?!

Manijom protiv manije

Zagrepčanin Drago Plečko, koji se posvetio istraživanju droga, posebno onih sa halucinogenim dejstvom, i o tome objavio popularno pisanu knjigu koja je takoreći odmah postala svetski bestseler, rado je pristao da jedan deo svojih saznanja podeli sa čitaocima “Ilustrovane Politike”.

– Priču o ibogainu počeo bih jednim naizgled bizarnim podatkom. Naime, ovaj indolski alkaloid, koji je halucinogen, što na ljudski mozak utiče tako da stvara snažne, uzbudljive vizije, nalazi se na listi broj jedan zabranjenih preparata u SAD, uz heroin i kokain, na primer. Ali, za četiri decenije, koliko je na snazi ova zabrana, carina i DEA su uspeli da zaplene jedva – tri grama ibogaina! Da li vam to nešto govori?

Bilo bi teško, tvrdi naš sagovornik, laički razumljivo objasniti psihoterapeutska svojstva halucinogena, ali i da nema sumnje da vešt i dovoljno iskusan terapeut s takvim preparatom može da napravi čudo. Ipak, skeptičan je u pogledu tvrdnji da je procenat izlečenja, uz upotrebu ibogaina, zabeležen u gotovo sedamdeset odsto slučajeva.


Grm iboge (Tabernathe iboga)

Grm biljke iboge (Tabernathe iboga), koji raste u tropskim kišnim šumama zapadne Afrike, izaziva kod životinja zbilja neobičan tip ludila, što je početkom prošlog stoleća podstaklo pažnju istraživača, ali i farmaceutskih kompanija. Kompanije su početkom četrdesetih godina “otkrile” da ekstrakt iboge ima stimulativno dejstvo: sve do 1966. prerađivale su ga i prodavale kao – sredstvo protiv depresije i hroničnog umora.

– Bio je popularan i među atletičarima, ali su ga već prvi “antidoping” testovi marginalizovali – podseća Drago Plečko. – Ipak, zanimljivo je da švajcarska kompanija “CIBA-Geigy” još 1956. utvrdila da ova supstanca zaista može da ublaži tegobe izazvane apstinencijalnom krizom, bar kod zavisnika od morfijuma! Ovaj podatak se nekim čudom zagubio, što bi se moglo objasniti samo činjenicom da su – opasnost od ibogaina blagovremeno uočili i moćni narko-karteli! Neko je, naime, dokučio da bi odvikavanje od kokaina, pre svega, ali i heroina, nekom drugom drogom bilo pogubno za “biznis” u kojem se godišnje obrće nekoliko hiljada milijardi dolara. Otuda i onaj podatak s početka ovog razgovora, da je ibogain, koji je za tri decenije zaplenjen u Americi, bio – u zanemarljivo maloj količini.

Možda bi ova ozbiljna istraživanja dejstva ibogaina bila nastavljena, da slučaj nije “isprofanisao” njujorški filmadžija Hauard Lotsof, inače težak zavisnik od heroina, koji je ličnim kanalima nabasao na retku endemsku biljku iz zapadne Afrike od koje je očekivao nova iskustva. Međutim, to što je doživeo tokom trideset šest sati žvakanja korena iboge, bilo je nešto slično – instant psihoterapiji. Ustanovio je, a docnije je i publikovao, da mu danima posle toga heroin zbilja nije nedostajao!

– Ali, on je to proverio ponovivši svoj eksperiment tokom sledećih godina na još šestorici teških narkomana, od kojih su čak petorica njih, bez ikakve apstinencijalne krize, zaboravili na heroin ili kokain! A to je fantastično...

Obznanivši ove zapanjujuće podatke, zapravo je proglasio rat – protiv iboge – u koji su se zdušno, i na istoj strani, javili narko-karteli i uvek alava farmaceutska industrija. Valjda i ne treba naglašavati da je Američka agencija za hranu i lekove, baš nekako u to vreme, ibogain stavila na onu svoju listu zabranjenih supstanci?!

Smrt u sumnjivom pakovanju

– Nije nikakva uteha to što je dr Georg Buči, Amerikanac švajcarskog porekla, 1966. godine uspeo da sintetizuje molekul ibogaina i da ga, jednostavno rečeno, proizvodi u laboratoriji: “presuda” je već bila na snazi – kaže Plečko.

Proterivanju ibogaina iz prakse, ali i iz sećanja, doprineo je i Lotsof, koji je svoje iskustvo u lečenju od bolesti zavisnosti počeo da primenjuje prvo u Panami, a zatim i u Holandiji. Naime, dogodila se jedna neobjašnjiva tragedija: dva mladića koja su bila pod terapijom ibogainom, naprasno su preminula, a navodno zato što su, pod dejstvom ovog alkaloida, ipak, uzeli heroin?! Bila je to vrlo sumnjiva smrt?

– Tačno, ali je, uprkos tome, četrdesetak zavisnika iz SAD, ipak, prihvatilo terapiju ibogainom posle ove tragedije, a bili su spremni da zbog nje putuju u Panamu, pa čak i u Holandiju, što rečito svedoči o njenoj efikasnosti.

Lotsof je, ipak, uspeo nešto da promeni: zaintrigirao je i privoleo na saradnju nekoliko holandskih lekara. Međutim, to bi prošlo nezapaženo da njihov rad, iz senke, nije nadgledala i dr Debora Meš, neurolog iz Univerzitetske klinike u Majamiju, inače tada uvažavani stručnjak za Alchajmerovu i Parkinsonovu bolest. To je, ali samo delimično, urodilo plodom: naime, metod lečenja ibogainom je “patentiran” 1986. godine.


Prah od korena iboge

– Te godine je osnovana i međunarodna organizacija koja se bavi pomaganjem zavisnicima – kaže Drago Plečko. – Ali, iz nje je poteklo ohrabrujuće saopštenje o delotvornosti ibogaina! Iz toga su se izrodila ozbiljnija istraživanja, a prema poslednjim podacima, dr Debora Meš i njen kolega dr Huan Sančez Ramires, završili su prvu fazu koju je, čak, odobrila vlada SAD. Posle toga, moglo bi se očekivati da će se i državne institucije, kao i privatni fondovi, zainteresovati za dalje testove.

Drago Plečko je od nas doznao da je Ministarstvo zdravlja Srbije osnovalo jednu posebnu komisiju koja bi trebalo da se bavi tradicionalnim (narodnim) načinima lečenja u medicini. Na ovo je reagovao onako kako smo i očekivali:

– Konačno da se neko toga setio. Čestitam na hrabrosti, ali i na inventivnosti.

Možda će u Beogradu uskoro nići centar koji će koristiti ovakve metode, uprkos tome što medicina još nije uspela sasvim da definiše ovaj fenomen i njegovu svrsishodnost.

Inače, Erik Taub, koji u SAD populariše ovaj metod, uskoro bi, sa svojim saradnicima, mogao da dođe ovamo kako bi održao niz edukativnih predavanja za svoje kolege, psihoterapeute, o značaju ibogaina u lečenju od bolesti zavisnosti.
   

Miloš LAZIĆ


Izvor: Politika

Бришу дрогу из сећања

Раније су наши овисници од дроге одлазили на лечење у Русију, данас њихови стручњаци помажу у српским болницама


Данас, у Србији, према истраживањима, сваки четврти адолесцент пробао је макар неку врсту наркотика
(Фото АФП)

Некад су наркомани из наше земље, решени да се ослободе зла које са собом носи дрога, најчешће одлазили на лечење у Русију, земљу која, уврежено је мишљење, има најбоље стручњаке и водеће методе у одвикавању од узимања наркотика. Методе које бришу сећање на дрогу код некадашњих наркомана, доскоро примењиване углавном на просторима Русије, стигле су и код нас.
У Београду је, наиме, прошлог месеца отворена болница у којој, уз наше неуропсихијатре, раде и руски лекари као стручни консултанти, преносећи своја искуства.

„Наркоманија је у забрињавајућем порасту”, једногласна је оцена др Ксеније Божић, главног лекара у „Рус медику”, и др Миленка Савића, директора болнице. Светска здравствена организација прогласила је одавно наркоманију озбиљном болешћу која све више узима маха. Данас, у Србији, показала су истраживања, сваки четврти адолесцент пробао је макар неку врсту наркотика.

„Највише је зависника од хероина”, рекао нам је др Савић. „Истина, обраћају нам се и они који користе екстази, марихуану, кокаин... Потребно је да они који узимају дрогу на време схвате да је наркоманија смртоносна болест и озбиљно прихвате чињеницу да им је помоћ неопходна. Важна је снага воље, подршка породице, али и стручна помоћ.”

- Пацијенти код нас на лечење долазе увек у пратњи родитеља или рођака. Како бисмо могли да пружимо потпуну пажњу зависницима који желе овде да се лече болница је капацитета од двадесетак кревета. Поред медикамената и апарата који утичу на њихово сећање, зависницима помажу и физијатри, организују им се породичне терапије - објашњава др Савић. - Јер, родитељи наркомана често умеју да кажу: „Од овог нема горе, изгубили смо дете, али и наш живот”.

- Постао сам очајан, почео сам да се будим и лежем с истом мишљу: како да набавим хероин - испричао нам је младић, којег смо затекли на лечењу у болници. - Цело моје друштво се дрогира. И сви у последње време размишљамо само о томе како да престанемо. Знам да ова метода успева, јер су двојица мојих другова били на лечењу у Москви и већ три године су „чисти”.

Третман у болници подразумева терапију у трајању од 21 дан, после чега лекари наредних годину дана прате здравље зависника. Такође, пацијентима се уграђују и импланти на три, шест месеци и годину дана. После третмана пацијенти, испоставило се, буквално забораве осећај који ствара дрога у њиховом организму. Полако се враћају нормалном животу, окрећу се породици, постају заинтересовани за секс.

- Више је мушкараца међу наркоманима него девојака - истиче др Савић. - Ипак, долазе и девојке. Решени су да се ослободе овог зла, које их уништава, и физички, и психички.

Гордана Башовић
[објављено: 24.10.2007.]


Izvor: Politika

jel probao neko drogu?

prijatelju da si ti ziv i zdrav ali rusi su ovde u Zemunu vec vise meseci samo po drugim imenom i sve je to isto sranje veruj mi jer ti govorim iz licnog iskustva 

Igla ubija mladost
B. STJELjA, 12. novembar 2007

HEROIN i ove godine uzima svoj danak, a naročito među mlađima. U poslednjih deset meseci policija je samo u glavnom gradu pronašla 83 mrtvih, a tik uz njihova tela - ispražnjen špric i krvavu iglu. Najmlađi je imao svega dvadeset godina.
- Broj onih kojima su presudili narkotici, višestruko je veći - opominju u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije i objašnjavaju da je policija u ovim slučajevima izašla na uviđaj te su im zbog toga poznati, a koliko ih je zaista umrlo zbog droge može samo da se nagađa.
Heroin, dodaju u MUP-u, ne spada u droge “početnice”, pa je trenutna situacija u kojoj umire sve više mladih, ocenjena kao dramatična. Stoga se stručnjaci, s pravom, pitaju kada su ta deca imala prvi susret sa drogom.
- Narkomanija je najteža bolest zavisnosti, ali je jedina koju čovek bira sam - podeseća Lambe Đorejlijevski iz Policijske uprave Beograda. - Različiti su i razlozi ovog izbora, ali se kod mladih najčešće svode samo na dva. Prvi je potreba identifikovanja sa grupom, a u drugom slučaju imaju želju da otvore neke nove vidike i steknu drugačija iskustva.
I psiholog Centra za socijalni rad na Novom Beogradu, Zoran Musterović, govori o razlozima zbog kojih se adolescenti odlučuju na upotrebu narkotika.
- Veoma često ne mogu da podnesu svoju depresiju, osamljenost i negativne emocije. Ukoliko mu nakon uzimanja nekog narkotika bude lakše, ubuduće primenjuju isti model suočavanja sa problemima, poznat kao “hemijsko rešavanje dilema”. Ne treba zanemariti ni dostupnost droga, koje su jeftine i do njih je veoma lako doći, a druženje sa “probatorima” je ocenjeno kao visoko rizično.
Žrtve, naročito mlade, svakako, slažu se naši sagovornici, ne treba prebrojavati jer ih je uvek - previše. Proces lečenja često je veoma dug i naporan, a povratak na takozvane “teške droge” u prvih šest meseci je skoro neizbežan. Tek se nakon pet godina apstinencije može govoriti o bivšem zavisniku, iza čijeg je oporavka skoro uvek stajala porodica, lekari i socijalni radnici.


ZAPLENA
Mimo onih na carini, policija glavnog grada oduzela je od Nove godine do danas od dilera duplo veće količine heroina nego lane. 53.469 grama u ovoj u odnosu na 22.000 u prošloj godini dokazuje veliku distribuciju, a samim tim i popularnost ove najzlokobnije droge. Marihuane je, međutim, zaplenjeno drastično manje nego lane, dodaju u MUP-u (47.544 grama ove i 288.000 grama lane).


DILERI
- KORIŠĆENjE narkotika neizbežno vodi u kriminal - ocenjuje Đorejlijevski. Tako, po procenama policije, od perioda uzimanja droge pa do prvog dosijea prođe tri godine. Dileri svom štićeniku ispunjavaju sitne snove, plaćaju stan, daruju novac, u zamenu za “leđa”. Ukoliko pi diler pao, njegov maloletnik bi preuzeo odgovornost i policiji rekao da je on vlasnik i preprodavac zaplenjene količine.

Izvor: Novosti