KISA

Duga jeova kisa na prozoru,
Ti cudni maleni vojnici
Dobuju mi neku strofu
I traze akord na zici…

Znam, pada po nekad,
Ali tada sam uvek sam,
Uvek dodje na prepad
I nema te kad krene san…

Vise se necu plasiti kise,
Obecavam.
To nebo ima neku maniju da pise,
Osecam!

Samo cu tiho, kad naidje stih,
Sakriti papir i crna slova,
I razliti te od kapi sivo-plavih
K’o da si boja…

Tebi

Znam, ti si mala.
Kao mala pahulja na oknu skrivenih želja.
I sjajna i pala,
Andjele iz pepela…

To je tvoja zvezda koju skidam,
Tako ludo, dok vodim rat
I sa tvojim dlanom  persiram
Dok ga prislanjam na vrat.

Hajde da se ne bojimo neba,
Nisi ti sama,
u ovoj sobi bez repa
prepunoj isteklog dana…

Ne, samo udahni taj polen,
Taj stidljivi prah mene,
Jer sebično sam stvoren
Od stene…

I kad na usni zadrhti jesen,
Znaćes kako se pišu pesme
Tebi…

Čudno je....
Gledaš oko sebe slušajući starogradsku muziku, razgovarajući sa prijateljima koje nisi video dve, odnosno šest godina, u društvu si voljene osobe. Prijatno je i ne razmišljaš.
Ne piješ a odlučio si, ipak, da popiješ neku čašu crnog vina, čuješ smeh, sve se kreće, galama ti ne smeta.
Živahno je i ne razmišljaš.
Čak i trubači koje ne voliš unose ritam u tvoje telo, stapaš se sa glasnom muzikom, gledaš onu sredovečnu ženu u uglu kako igra na stolu, smeješ se.
Veselo je i ne razmišljaš.
Kliziš niz kaldrmu, kristal pod nogama ne dozvoljava ti slobodan hod, hladan vazduh prija, a ti stegnuto paziš na svaki sledeći korak.
Opasno je i ne razmišljaš.
Golim rukama stresaš led sa stakla automobila, zagrevaš se na udobnom sedištu, posmatraš prolaznike, dečake u trenerkama i vojničkim jaknama, momke nesigurnog hoda, smrznutu devojku u kratkoj suknji, svetla grada.
Tiho je i ne razmišljaš.
Stravična poledica vodi auto gde želi, kreneš napred, vraćaš se nazad, pođeš levo, odeš desno, vidiš farove u daljini, idu ka tebi, nemaš gde....
Strah je tu, i ne razmišljaš.
Nedaleko si od kuće, još malo i u toploj sobi, grliš ogradu izbegavajući led, stišćeš ruku drage ti osobe, oslanjaš se na nekoga, onda staneš i gledaš kuda do druge strane ulice, smeješ se sebi i svom izrazu lica.
Smešno je i ne razmišljaš.
Ulaziš u toplu sobu, onako srećan što si tu, ležeš na mekani tepih, gledaš u plafon i smeješ se, u zanosu ljubavi, tu, na podu.
Lepo ti je i ne razmišljaš.....
Ali, kad padne mrak, kad ostaneš sam u tišini, kad se sve sabere i oduzme ti počneš da razmišljaš, i poželiš tada, sve da kažeš, toliko reči da uputiš....
I onda pomisliš, neka prenoći, znajući da već narednog dana ništa od toga nećeš reći ili uraditi, da će sve ostati nedorečeno....
U razmišljanjima utoneš u snove.
I novim danom, opet razmišljaš..... i razmišljaćeš tako u nedogled svaki put kad osetiš trenutak, osim, ako ne ostaviš to iza sebe bez da se osvrneš i gledaš za nečim što nestaje.... 

Na Katarini

Ostani daleko,
Samo ćeš tako razumeti tišinu,
I samo ćeš mi tako oprostiti,
Ako još jednom pogrešim,
I okrenem jedra ka Severu.

Slabost, lepljiva i otužna,
Tera me da za tobom plovim.
Slabost ili strah..
... sam nadeni ime ovoj kreaturi.

Imam posebne reči koje
Opisuju tebe:
Godina,
Sat,
Minut,
Tren.
To si ti...
Ovde, to si ti.

Hm, sad mi je i vetar,
Nekako povoljan...
Čuješ li tu ironiju?

Iskreno, ja nikada neću ostariti,
I nikada neću spoznati tugu.
Ima li šta tužnije od toga?

Fantastični stihovi, da mi je znati ko ih nikada neće pročitati...

***

Живот без дјела
постaје књига без ријечи.
Поставши жртва прошлости
престајем да вјерујем у садашњост.
Престајем бити све што желим
јер ми је неко украо вријеме.
Почињем вјеровати да је лаж
једино што постоји.

Мислила сам да могу поднијети.
Претешко ми падају ријечи.
Музе се сурово играју,
док аеди умиру.

Да ли је све унапријед смишљено?
Престајем бити оно што желим,
можда због разочарења.
Е, када би неиспјеване пјесме
проговориле о љубави.
Даљина постаје тешка.
Сада је само лаж сигурна.

***

Како смијеш да ми пружиш руку?
Два стабла су пружала једно другом гране.
Позвао си дрвосјечу!

Како смијеш да ми нудиш љубав?
Двије птице су летјеле небом,
наругао си се њиховом лету.
Позвао си ловце!

Дјеца су се играла у врту.
Украо си им играчке,
а желиш чути мој смијех!

Била је музика за плес,
окренуо си ми леђа
и сломио ноте!
Избрисао си будућност неписаних ријечи
и згужвао папир!

Угасио си пламен који је горио у очима.
Заклонио си небеска свјетила
облаком своје душе!

И зато, молим те,
утишај глас и нестани попут утваре из сна.
Желим да се пробудим без страха
да ћу бити повријеђена,
поново.


***

Желим ти прићи
зато окрећем леђа
и бјежим у другу страну.

Желим ти чути глас
и зато постављам
најглупље питање
и изгледам као да ми је свеједно.

Постајем дрска и постиђена
само зато што не знам
како се постаје пријатељ
некоме ко ти је драг.

Како се бјежи од прошлости
научи ме.
Причај бајке,
ја вјерујем у чуда.
Опјевај неопјевано
да схватим колико си важан
у свијету саграђеном
од страха и бола.

Не знам како се постаје Ја
док губим себе,
поново...

Звона срушене цркве у Мостару

Испод  камена обгрљеног  кишом и буром
усамљен живи и пјева...
Испод  земље која крвљу и сузама липти
он сања о  „бољем овдје”.
Његове ријечи постају молитва,
док их шапућем бојажљиво.
Опомене и жеље сажео је  у пјесму.

Дух срушене цркве стоји стамено крај гробља,
одзвањају звона да те пробуде,
а  ти спаваш и знаш:
„сунце туђег неба не грије”.

Радо бих уснула крај твога узглавља
али још удишем овај ледени ваздух.
Радо бих се ушушкала лишћем
и каменом,
али морам још пустити глас
и пружити поглед.

Радо бих се осмјехнула,
али бринем да нас не притисне мрак.
Морам још газити ову драчу,
а ти ме причекај.
Доћи ћу да ти пружим руку,
први и посљедњи пут.
А ти, ти ме дочекај,
Алекса!!!
                        (Посвећено А.Ш.)

Godine                                                 3.11.2002.

Prolazi sve.
Trag na telu kaže,
pamti me, kako sam zaslužila.

Prolaze godine.
Gušći postaju redovi i bore.
Redovi na mom papiru,
bore na tvom licu.

Dolazi sve.
Jesen tihim korakom prati te,
zima umornim okom iza ugla
čeka te, da posrneš.

Ko će živeti posle tebe,
ako nestaneš,
šta će ostati od mene,
ako voleti prestaneš?

Godine i reči.
Svaka svog gospodara ima,
samo jedna toplina može da spreči,
bore koje donosi zima.

Vreme i sati.
Nije ih važno razumeti,
važno je znati,
do smrti voleti,
bilo koga i bilo gde.
Lako je reči - gotovo je.

Prolazi samo ono
što puštaš od sebe da ode.

***

Bogohulno stvaraš svijet
da li sa zebnjom
da li bez savjesti?
Kako smiješ opjevati
veličine božanskog djela
i taknuti tajnu netaknutu?
Imaš li straha od mraka
koji izazivaš
i koji se prelijeva preko okvira margina?
Ima li vremena za život i ljubav
ako budemo opet  i opet stvarali svijetove
svaki put kada nam se ne svidi
jedan jedini
najbolji i najgori?

Urlih Zadovoljstva ispustih tada
samoća me oterala od sebe
nevinim korakom kroz šumu bajki hodam
oko mene mrak , tama pokušava da udje
u prepolovljene panjeve sudbine
Nema zore dok noć ne zaspi
Ranjenog goluba uvideh na nebu
Trag krvi pratih od očaja

Pogrešno vrijeme

Nestaje vrijeme
odnešeno nepovratom.
Odlaze lica kroz neputeve,
ostaje  radost i strah
– maska tvoje duše.
Neodređenost vramena boli
kroz dodire
nesuđene, nezaslužene.
Suza nema, a ni tuge.
Praznina prosta postaje navika.
Oprosti mi što te volim
u pogrešna vremena.
Krivicu priznajem!

Dvije strane


Radosne pjesme
čizmom zgazila je tuga.
Teške su rane koje ljubav nosi.
Ovaj rat između
mudrosti i ludosti
oružje ne bira.
Krvavo platih,
izgubih sebe,
sve i sav život
pokušavajući da pomirim
sve strane naših ličnosti
Poraz od najboljih slatko je iskustvo
ali gorak početak
novog života.