Kuća u njoj ja,
Ljudi među njima ja,
Zidovi između njih ja;
Neprimetan,sam,ali nisam tužan
Možda je i bolje ovako
Promašenu sudbinu sa
sjajem u očima nosim
maljem od stakla sam
oblikujem svoju viziju
pa makar ona bila
katranasto snežna

Nestanak (Nastanak)

Odjednom u vrtlogu vremena nestade,
baci se u hladnu neizvjesnost,
strepeći od sudova i osuda.

Baci se u budućnost predviđanu,
noseći trag današnjice,
živeći životom ovog dana,
u vrtlogu znakova,
mala, plašljiva riječ.

***

Sam hoda između zidova,
svijet se topi ispod koraka,
on je čarobnjak umoran od svega,
a život  mu soba bez reda.

Crta linije po staklu,
staklo je sad  pogled u svijet,
ono je njegov uspon i let.

On je umorni čarobnjak,
ali boji svijet
na staklu...
Ono daje ljepše sad,
ono će mu biti uspon i pad!

***
Pletem dan od tankih niti sna.
Avaj! Sve sam zamrsila!!!

Nosim kosmos na ramenima.
Pridržavam galaksije izgubljene u vremenu.

Zemlja se još jedom oko ose okrenula.
Dokle više tako!?

E, da je svijet ploča
pa da gurnem nekog sa ivice!!!

Kako mi je krenulo,
sama bih se spotakla...

***
Odjednom krah.
Stropoštavam se na dno,
postajem fleka
koju treba obrisati.
Samo par poteza i
prljavo će postati čisto.
Nažalost,  slučajni prolaznik
je nagazio u mrlju
i sada ostavlja tragove.

***
Riječ po riječ pada s margina.
Malo je crnog u ovoj bjelini.
Kada ostanem bez misli,
tri tačke.

Penjem se uz bezbroj stepenica,
potpuno iscrpljena.
Napokon dotičem vrata,
posežem za ključem
i shvatam da sam ga izgubila!!!
 
***
Liječim svoje ludilo...
Prihvatam čikanje s druge strane ogledala.
Postajem klaun,
a tako ih ne podnosim.
Crvene usne razvučene u nedogled,
Nacrtana suza na sablasnom licu.
Kad bi bar bili smiješni ili tužni...

Paradoks-riječ  na  čelu,
svi  vide osim mene.
Prikačen natpis na leđa,
svi se smiju, osim mene.

Ova bolest je neizlječiva.
Kada pronađu lijek
Neću biti tu...
Imam neke planove...
 

Кад сам отишла

Отишла сам и шта сада
Када немам осмех твој
О како ми то сад тешко
Ко олово на свест пада
Ал' се ипак ето надам
Да на планети овој
Где смо,канда,дошли грешком,
Тебе ,можда,једним смешком
Могу некад даровати
А ти мене барем тиме
Да ми памтиш лик и име
Како су то мале жеље...
Ал' се вечност у трен скрати
Када нешто лепо траје
А вас моје пријатеље
Нека свуда љубав прати
У мом срцу свима ћу ја
По месташце сачувати,
Ал' колико ми требате
То само ја могу знати,
То не могу испевати.

јан.2009.

Zaboravila sam neke puteve i staze,
kojima sam koračala...
I sada, često
upotrebim maštu
ne bih li povratila delić sećanja.
Zaboravila sam slike,
blede likove,
požutele stranice nekih časopisa
i senke koje su me pratile...
Koristim snove ne bih li makar deo
njihov oživela.
Zaboravila sam neke prijatelje, glasove,
zalaske sunca i šum reke...
Zaboravila sam ludoriju,
veliki deo detinjstva...
Koristim reči ispisane, koristim nadu
ne bih li vreme makar na tren vratila.
Zaboravila sam noć zvezda padalica,
zaboravila sam mesečinu
i konjanike tame...
Zaboravila sam ideale, zaboravila sam
neke svoje želje, i strahove,
i raskrsnice na kojima sam se nalazila;
vetrove koji su me vodili,
kiše koje su me krepile,
stope izgubljene u blatu...
Zaboravila sam livade kojima sam spokojno trčala
i vrelinu nekog leta...
Zaboravila  sam...
Koristim nova iskustva
ne bih li oslobodila prošlost
čvrstih stega zaborava....
A sad, koristim poslednje čestice svog nemira,
poslednje reči izrečene,
poslednju sliku u oku i sav napor,
koristim neke druge ljude,
koristim vreme, svaki trenutak
i nove kiše, nove reke, nove oči,
nov šapat i ponovni smeh...
I igram se sa svojim osećanjima-
oružjem razuma u bici protiv srca
koristim sebe da bih zaboravila...
Ali, ne ide... Ti si i dalje tu.

Volim ga...
Ali, ne onako kako drugi vole – pruži mi nešto i voleću te...
Niti ga volim kroz strast, niti kroz korist.
Ne volim ga kako romantične devojke vole svoje momke, ni kako uzorne supruge svoje muževe, ni kako sestra brata, dete majku, ni kao nekog dalekog rođaka koji mi prepisuje bogatstvo.
Ne volim ga kao Esmeralda Dijega, ni kao Žika Daru, ni kao komšiju, ni kao druga, niti ga volim kao neostvarenu želju.
Ne...
Ne volim ga kako bih mogla voleti kućnog ljubimca, niti kao kišu, jesen, konje, reke...
Ni kao divljinu, ni kao Izrael, ni kao prvu jutarnju kafu...
Ne volim ga kroz žudnju, niti kroz čežnju, niti kroz slatki nemir, ni radi uživanja, ni radi razgovora, ne volim ga na osnovu njegove unutrašnjosti, još manje na osnovu spoljašnosti...
Ne, ne volim ga kao ljubavnika, niti kao lovca, niti kao plen, niti kao predmet osvajanja, ni kao neosvojivu tvrđavu...
Ne volim ga ni kako on mene voli, ni kako voli svoju suprugu, svoju decu, svog psa, svoj posao, svoj izgled, svoju imovinu, svoju ljubavnicu...
Niti ga volim kako on sebe voli, niti kako ja sebe volim, ni kao zaštitnika, ni kao oslonac, ni kao rame za plakanje...
Niti ga volim kao što volim da zapalim cigaretu posle seksa, niti ga volim kako volim masažu nakon napornog fizičkog rada, niti kao kadu punu vruće vode, ni kao šampite niti kao bilo šta to mi izuzetno prija...
Ne volim ga kao nekog koga bih ljubila, niti kao nekog za čijim prisustvom vapim, niti kao nekoga sa kim bih se kraj reke šetala, niti ga volim na bilo koji način koji je do sada definisan i objašnjen, u nekoj seriji, filmu, knjizi, bilo kakvom priručniku....
Volim ga... volim ga nekako čudno, neobjašnjivo i neshvatljivo... volim ga kao... kao privezak na lančiću oko mog vrata...
Ne koristi, ne šteti, nije mi neophodan a ne bih bez njega... volim ga...
I tako pod odsjajem sunca, nekad, mali, srebrni privezak u obliku konja pruži neki sjaj tu negde, blizu srca, a on pod odsjajem pomisli na njega, nekad, pruža sjaj mom pogledu....
Ne znam kako, čudno... vezano bez posebnog razloga, eto, ja volim jednog čoveka...
Volim ga.... ni premalo, ni previše, ni malo, ni mnogo, ni manje ni više... volim ga – dovoljno.... 
- Onom koji zna da ga volim, zna koliko, ali, kao i ja, ne zna ni kako ni zašto.... 

Sene

Ne urušavaj beskonačno jezero snova,
ne cedi iz njega so i gorčinu,
tvoja koža neće izdržati
kamena krila prošlosti,
tako bučne i prazne,
i ne govori mi o bolu,
jer je ovde živeo zabavljajući sene,
smejući se jezi i osećanjima,
koja slutiše kraj od prvog ugla života,

pusti talase, neka šume,
plime i oseke neka se smenjuju,
kao dan i noć,
kao ono što je bilo i što će biti posle nas.

Imaš tren koji drhti i bubri,
crveni,
imaš istinu i moć
da odkačiš sene sa zidova,
obučeš ih sa naličija,
prerušiš se i prevariš zaborav,
u mom liku.

Na ulicama prošlost će
meriti korake, kao bol
i lokve davati odsjaj likova
slanih od snova,
i ako u njima ugledam,
samo jednu, oslobodjenu,
krilatu senu,
znaću da ovaj put nije bio uzaludan.

Zbog čega misliš da sam pametna?
Video si negde, neke reči koje sam ispisala, a koje, čak i nisu moje...
Misliš li da ja svoj život gradim na osnovu nekih priča,
na osnovu reči, koje je neko nekada izrekao?
Misliš li da sledim savete nekih ljudi ako ih kasnije
prosleđujem drugima...
Ne...
Istina, te reči ostanu u meni.
Kažu, da ono što pročitamo utiče na naše postupke
a toga nismo ni svesni... Opet kažu...
Moguće je...
Iz svega što sam pročitala, verovatno sam i sama izvukla neki zaključak.
Verovatno i sama delam onako kako je neko negde zapisao.
Verovatno se u mojoj podsvesti nižu neka nova saznanja,
preklapaju jedno drugo, i iako mislim da ih zaboravljam
ta saznanja često izrone odnekud sa dna
i usmere me kad je to neophodno...
Verujem, otud tvoj zaključak da sam pametna...
Umem da se nasmejem kad je najteže,
umem da se probudim raspoložena,
umem da se oslonim na sebe...
Umem po jutru da prepoznam dan
i naučila sam istom da se osmehnem...
Umem da primetim lepotu i dobrotu,
umem da započnem verujući da je započeto pola posla...
Naučila sam i da ne počinjem ako nisam spremna da dovršim,
naučila sam, da bez osmeha nikud ne krećem...
Naučila sam da je svaki novi dan nova šansa...
A sve to, sve je to neko rekao.. nekada, negde...
Naučila sam da se ne okrećem za prošlošću,
naučila sam da ne hitam ka budućnosti,
naučila sam da živim za samo tren ispred i iza sebe.
Naučila sam da verujem u ono u šta želim da verujem,
da zatvorim oči pred nečim u šta ne želim da poverujem.
I sve to... sve to me čini zdravom i srećnom... ne, ne mora biti da sam pametna... Možda mudra, dosetljiva, snalažljiva... Možda rečita, informisana... možda uporna, istrajna... Možda sposobna ili dobra za sebe, za druge...
Ne znači da sam pametna... niko nije...
Pametan čovek ne čini ludosti - ja, ja u ludostima nekad uživam...
Pametan čovek ne pravi greške - ja nisam žena bez pogrešaka...
Pametan čovek uvek dobro razmisli - ja često ishitreno donosim odluke...
Nisam pametna...
Možda umem da ocenim čoveka, da procenim trenutak, da napravim pametan potez, ali, to me opet ne čini pametnom..
Možda umem pametno da zborim ili radim, no, opet, ni to me ne čini pametnom...
Možda mogu biti primer nekome, dati savet, pomoći, usmeriti, ali, ni tada ne mogu biti pametna...
Nije pamet ono što možemo kupiti, ili pronaći na ulici...
Nije pamet ono što nasleđujemo niti ono sa čim se rodimo...
Čak je i ne stičemo vremenom, ne u potpunosti...
Ne znam, ne znam da odgonetnem zagonetku postojanja-
Pametan bi to umeo...
Ne znam da dešifrujem poruku života-
Pametan bi mogao...
Pametan ume sve...
Pametan može sve...
A ja, ja mogu samo da volim, da se smejem, da potiskujem sivilo sveta, da mislim pozitivno, da se pretvaram da sam jaka kada sam zapravo krhka i slomljena... i time ću biti zadovoljna...
Pod maskom, bez maske, ćutanjem ili pričom, biću srećna...
I možda to jeste pametno, ali, ja nisam...