Pronađi strast u meni, ali, ne želi telo moje
Primi me kao prijatelja samo ne kuni se u nas...
Izgubila sam i deo onoga što sam uzela za svoje,
Dole sam, u vrtlogu tuđih reči ne tražim spas...
Verovala sam da sam živa, da srca u meni ima
A vi ste svaku moju reč uspešno okrenuli!
Više ne verujem sebi, verujem lažljivim psima
Iz mene su sve ljudsko bez napora iskorenili...
Ja sada nisam ono što jesam- ulogu ste mi dali:
Bezdušna  žena sa sto lica, gruba, bez osećanja...
Ali, svaki jecaj skriće se u ovaj moj svet mali
I sve što je iskreno, čak i za tebe, ostaće tajna.
Dok sam se uporno trudila da za tebe budem čovek
Drugi su poruke slali da ničeg nema u meni...
Pokušavala, ubeđivala, tačno, ne mogu dovek.
Sad, ako baš želiš, posveti se ’ništa’ ženi...
Više nisam lepa, nestalo je iznutra sve.
Prezirom dušu hranim, i verujem u zlo!
Da se borim, pravdam, stvarno suvišno je...
Jednom će kristali naslikati ko je, zapravo ko.
Ipak, ostaću svoja u svetu  gde nije ništa sumorno
Možda odatle neki signal nesvesno stigne do tebe,
Mada, već dugo, ubeđujete me u suprotno...
Tada, sigurno, prosto ću reći ’kasno je ko te je*e!'
Možda naučim i kako da te zaboravu prepustim.
Tad veruj u tren slabosti, reci ’ne misli ona tako’
A ja, obećavam, probaću, sebi to da ne dopustim-
Jer teško je čovek ostati, a ološ može biti svako.

Posveceno Mladenovic Tomici........iz Kragujevca....koji je poginuo 2002.godine........a bio je moj prijatelj.....tada to nisam shvatala.....sada shvatam ,ali je kasno....
'Covecnost je raniva ali neunistiva..........'







Jos pamtim jedno srce koje je znalo bezuslovno da oprasta.Jos uvek pamtim ime jednog coveka koji je pre svega bio COVEK.dusu tog coveka u kojoj su pevali slavuji....pamtim....cekam.....
Sedim na nasoj klupi posmatrajuci nasa imena koja je on urezao.zatvorim oci.vidim ga kako urezuje ta imena,i usne mi se razvuku u blagi osmeh.
otvorim oci.
dragi lik nestaje.moj osmeh nestaje.
izbezumljena od uzaludnog cekanja,zeljna njegovog prisustva,ustajem.....koracam teskim koracima,nemo posmatrajuci prolaznike.osecam njihove sazaljive poglede na sebi,ali ne osvrcem se.....koracam.
zivim  jos jednom nase prijateljstvo kroz secanja,neumorno se priblizavajuci okrutnoj istini.Ocekujem da mi pevas: 'hello my darlin,hello my hunny'....kao onaj zabac kog si umeo da imitiras iz crtanog filma.......secas se?????kao nekada......
nekada kada si cinio sve za samo jedan moj osmeh,pevao mi,pricao,brao cvece za mene...kao niko,nigde i nikada!!!!
pokusavam da verujem da je ovo ruzan san koji ce nestati.jer ti si me tako ucio,da samo lepi snovi zive......
tisina.
prilazim kamenu....vidim poznate crte lica,poznat osmeh,sive oci.........
ali ne placem,jer na tom kamenu,surovom i hladnom,ja sam vec isplakala nadu i sve snove.ne remetim tisinu.samo gledam u nepomicni izraz lica.
214.dan ,kako se i sama pitam da li je coecnost zaista neunistiva...ja koja sam uvek verovala u sve lepo onozemaljsko i ovozemaljsko....
ja,koja sam uspela da ranim covecnost jednog mladog,ali pravog coveka,zanemarujuci pruzanje topline u njegovim ocima...a kako su samo bile  vesele i tople te oci....
uspravim se.obecam da cu opet doci.okrenem se.odem.
hladno mi je !
razmisljam o svojoj necovecnosti,dok mi bol paralise misli,mada njome nikada nisam uspela da unistim tvoja beskrajna nadanja i dobrotu.................
obuzeta svojim molitvama ,ceznula sam za svojim idealima,trazeci ih uvek daleko od tebe,u drugima,dok je moja molitva bila vec uslisena......moj ideal bio je tu.kraj mene.bio,a nije vise......
i znam da je besciljan svaki moj odlazak tamo,na groblje......ali ja eto,opet odlazim.....
'dolazim i nocu,trazim cvece sto brao.....'




ovo je tekst koji sam napisala kao temu pismenog zadatka 'covecnost je ranjiva,ali neunistiva',rad je pisandaleke sada,2002.godine.....od tada je proslo puno godina od njegve smrti......nista mi nije vratilo ni nadoknadilo tu prazninu....i mene je povukao sa sobom......i uvek sam tamo.....par metara ispod zemlje......da mu budem blize....
zato nikada ne kazem da stojim sa obe noge na zemlji.....ne niti lebdim u oblacima....
ja sam dole,par metara ispod zemlje.....
dobila sam peticu na ovom sastavu koji sam citala pred celim razredom,placuci.....
i nasla ovaj tekst medju svojim sveskama.....zeleci da ga iskopam iz zaborava.....
njegova slika uramljena je u mojoj sobi....ne primete je svi....cak i oni koji su nam bili zajednicki prijatelji,zaboravili su Tomicu.....
ali ja nisam....on to ne zasluzuje............
ako postoji neko ko ga je poznavao....neka se slobodno javi,da ga otrgnemo od zaborava.....
dugo sam bila zavijena u crno i suze....ali drugi to ne mogu razumeti...lezala dva puta u bolnici ....od tuge.....niko to ne moze razumeti......

Kada se ovo srce otopi
I toplinom ljubavi me preplavi
Sa sobom doneće osećanja
Ali ne jedno, mnogo njih...
I umesto da sam santu razbila
Sad moram trpeti kap po kap,
A ko će ih ispijati, kome će teći?
Ti više nisi tu...
Kada se ovaj osećaj rasprostre
Kroz čitavo moje biće
Sa sobom pitanja doneće
Ali ne jedno, mnogo njih...
I umesto da sam jedan odgovor dala
Sad moram tražiti ko zna koliko,
A nemam od kuda, a nemam od koga.
Ti više nisi tu....
Kada se moje oči zatvore
I u njima lik tvoj pronađem
Znam, pokušaću rukama da ga dograbim,
Pokušaću da te zadržim,
Osećanja svoja da priznam ti,
I reči tople da uputim...
A kad se oči otvore
Shvatiću, kasno je....
Ti više nisi tu....

Imam pravo na spore korake,
na zagusljivi zrak,
izgubljeni pogled.
Imam pravo na prezir
i ogovaranje.

Imam dozivotno pravo na tugu
i pateticne suze,
iako mi se gade.
Uskracuju mi pravo na sebe,
ali i dalje postojim

i zelim tvoj osmijeh,
koji bi mi osvijetlio dane.

A to da trazim,
znam, nemam pravo...

evo jedne pesme mog benda koju sam ja napisao (kao i sve ) ... nadam se da ce vam se svideti :

Ona hoda na prstima,
i za sobom se ne okrece,
ne vidi svet sto kraje prolece,
i propast koja je uzima

ref :

Ne poznaje strast, ni bes, ni strah,
ona ne broji, poraze,
cini mi se da je gubim na mah,
u danima koji prolaze.

ponekad zastane , ili zadrhti
slobodna ona sama je i svoja
nestvarna u magli oblika i boja,
ne pravi razliku izmedju zivota i smrti

ref

tisina je njen konacan znak
i sve sto je nemo, ostalo je iza
da nekoga drugog vodi kroz mrak
i zauvek obrise jos samo jedan trag

ref..

e sad, dodajte veoma dobru muziku na ovo.. i dobili ste pesmu 

nadam se da niko nece "ukrasti" text

         ВЕНУ РУЖЕ

Букет ружа вене нежно,крхко,фино
отмено ко стара ренесансна слика.
Латице су попале рђом црвеном ко вино
и као сунце када нестаје с видика.

Лагано се крза обод лати сваке,
поезија лета што превире тихо,
слушају Сунчеве бронзане кораке.
Обориле главе.Не види их нико.

Пропупале су,процвале и свеле,
савршенство вечног природнога реда,
вену руже жуте,румене и беле
голубица замишљено с прозора их гледа.

( око 2002.)

svaka cast !!! prelepo!!! originalno!

Nemir

I kada sanjam reci,
Vetar progovori...
Zaigra svila sa njene usne

I ko da tugu spreci
Da mi se dodvori,
I da me tiho uzme.

Nemirne reci: “oslobodi me”
I ormar prepun detinjstva,
kao po ledu nekud vodi me,
da sebi priznam...

MARINA

Mozda ju je Zetska zauvek skrivala,
U senci svetiljki i nemirnih vozaca,
Ali nocas, Marina je snivala na mom ramenu
Odevena u ljubav.

Mozda suvise tiho,
Ja sam joj pricao
Iako sam znao da spava.
I nisam nasao smisao
Zasto je sanjam u njenom krevetu…

Ali mozda,
U nekom dalekom zivotu
K’o klise,
Vetar joj ponovi opet
Da za nju disem…