Не умем твојим речима да искажем своја осећања,
не знам твојим погледом да видим живот,
не могу твојим постојањем да оправдам себе.
Ја нисам ти...
Не умем твојим бојама да офарбам небо,
не знам твојим мислима да одем у прошлост,
не могу твојим осмехом да обасјам дан.
Ја нисам ти...
Не умем твојим инатом да нанесем бол,
не знам да волим на твој начин,
не могу срцем твојим да измамим радост.
Ја нисам ти...
Не умем да додирнем твојим прстима,
не знам да прихватим твојим рукама,
не могу да препустим твоје тело.
Ја нисам ти...
Али, зато, умем да осетим твој немир,
знам да разумем твоје речи,
могу да препознам твоју лаж....
и искреност.
Могу да се узнемирим због твог бола,
могу да се радујем твом осмеху,
могу да верујем у нас....
Ја сам део тебе.

Можда једном
у блиској или даљој будућности
наиђеш на неког сличног мени,
можда се у теби тада пробуди осећај кривице
што си могао
а ниси умео
или ниси хтео, смео...
Тада ћеш се сигурно запитати
због чега беле птице одлазе
а сиве остају,
због чега слике не бледе
А копије жуте...
Можда и ставиш руку на срце
и потражиш опрост,
не од Бога-
од мене...
А ја ћу бити далеко
радовати се сваком излазећем сунцу,
радовати се малим стварима,
искреним пријатељима
и на тебе нећу мислити...
Ни имена ти се нећу сећати....
Можда ћеш пожелети да чујеш нашу песму
али, та песма више неће имати смисла,
не без мене.
Свака нота којој сам ја одређивала висину
неће бити иста,
сваки глас, сваки шапат
и рука на рамену,
поглед очију
неће бити мој...
И теби, неће имати смисла...
Тело уз тело, можда лепше од мог
не и драже;
Рука у руци, можда нежнија од моје
не и топлија;
Дах на врату, можда ватренији од мог
не и искренији
теби, неће имати смисла...
Рађање новог јутра
неће имати смисла;
Пољубац у први сумрак
неће имати смисла;
Ништа без мене, теби,
неће имати смисла...
Бићеш окружен лепим женама,
бићеш окружен пријатељима,
али, жену и пријатеља као што сам ја била
нећеш имати....
И живот ће ти изгубити смисао!
Изгубићеш вољу,
имаћеш је само за враћање у прошлост,
изгубићеш жељу,
имаћеш је само за добијање опроста,
који си од мене добио,
заборав га је донео....
Опростиће ти и Бог,
али, теби и даље неће имати смисла.
Јер, опроштај који чекаш
мораш сам себи дати...
Kад се сетиш свих грубих речи,
кад се сетиш свих украдених дана,
кад се сетиш свог одбијања,
жене коју си желео уз себе...
Mожда се тада искрено покајеш
и оростиш себи,
али,
ни тај опроштај неће имати смисла...
Ништа више неће имати смисла.
Не, без мене.....

napisao sam ja dvije sveske pripovijedaka, al mi se neda da to ovde postavljam (puno kucanja)... a i nema neku vrijednost... dalje sam napisao zbirku pjesama (42.) nažalost - odavno je izgubljena...

        

Nikodin Cernodimski? pesme su lepe, sadrzajne, ko je on?

                                                                             PS Ucim Ruski neuspesno vec 9 god.

                                                           SAMO BOL

Neka mi oproste sve nase obale
Sto ih pamtim sa bolom u dusi!
Neka mi oproste oni koje volim
A koje sam zapostavio.

Moja jutra su samo bol.
Ona je zauvek na drugim stazama,
Ne znam da li su to
Staze radosti

Sve me podseca na nju,
Cvece, lisce, septembar,
Kisa,vetar
Reka koja tece.

Dani koji dolaze donose
Treptaje njene duse.
A zivot je surovo kratak

Za mene je sve nestalo,
Umrle su sve radosti
Ziv je samo bol

ja sam učio njemački 5 godina pa ga batalio... nema ništa od jezika dok ne odeš u inostranstvo

Не могу... Нисам способна... У мени си...
Читајући туђе песме и слушајући друге и приче о њиховој немогућој љубави вратила сам тебе, можда ми је само на тренутак било лакше, знајући, да нисам једина.... И оно што желим рећи себи, кажем њима.... Не вреди, враћаш се... Враћаш се са сваком кишом, ти и оних неколико дана и свих неколико година од кад те немам...
Убијам и ову мрву ведрине која је остала у мени, која ми је неопходна да се радујем најдражима који ме окружују...
Бришем осмех који сам коначно успела насликати на свом лицу...
Чему то? Не желим...
И кунем се истим тим најдражим последњи пут је да ти пишем, последњи је трептај у души, последње су речи теби упућене....
Зато их из душе исипам, нек плове реком прошлости до тебе, до мене;
до свега што смо били и осећали...
Нек се угаси дан који нас је спојио!
Нек престану кише - због тебе сам их заволела...
Могло је, могло је другачије.... да си имао храбрости.... Ниси, и крај је...
Дошао је одавно, али, ми га нисмо прихватили... Нисмо желели... Време је да ставимо ту црту, и наставимо даље...
Пишем, бришем.... губим смисао, немам речи....
Чудно је, за тебе сам их увек имала... за крај их немам...
Можда је и боље да крај остане недоречен... Можда, не знам... Знам да је толико тога што бих ти рекла.... изгубила сам ток, изгубила сам жељу...
Наша песма последњи пут свира.... и писаћу док се не заврши... Кад она буде готова, готово ће бити све....
И последњи пут пишем  29.08.1997.  наш први сусрет....
И последњи пут пишем  10.07. 2006. наш последњи сусрет....
и слово В као почетно слово твог имена.....
Нека сам била дете и нисам схватала сврху и смисао љубави, временом сам одрасла и ток мог одрастања пратило је сазнање да негде постојиш, и да је део мене код тебе.... временом, схватила сам много тога, и заволела, и постала вољена... и смејала се и плакала.... и шта год да сам радила, ти си, некако, био ту....
И последњи пут био си ту док сам читала песму 'само бол'  .... Отуд и жеља за последњим збогом .... само бол, тачно, са тобом, све је био само бол.....   
Нећу рећи оне две речи, које, уствари, никада нисмо ни чули једно од другог.... Не, нећу их рећи, јер, можда то никада нисам ни осећала...


19.11. 2008........

Никодин Чернодримски поет и писац и македонија,досада ние изашао у јавност са својот книгом па и за њега неразнашњених разлози,покушао је пуно пута да издаде книгу али увек нешто се наџе које га спречи да книга не виде белину дана,нада да че издати книга Никодин не губи,колкико има препрека до книге толико има више инспирације да твори и пише,значи Никодин Чернодримски је из Скопје из Македоније,пише оно што му душа и осечаје каже.нешто више за Чернодримски можете да сазнате уколико га посетите негов лични сајт www.cernodrimski.com\xA0  www.makedonijaonline.com/users/cernodrimski         унапред хвала онима кој че да посете мои сајт

Ја молама совеста да ми прости

Ме прегрна нежно мојата миленичка ноќта со својата поданичка тишината,ме прегрна и ми нареди со строг глас,во првиот момент бев навистина изненаден,но како одминуваше времето сватив дека навистина има право за својата лутина што така ја истураше на мене,ми нареди вечерва да ги напишам најтешкиот но и  најискрен монолог,дури и насловот на тој монолог ми го кажа“Ја молама совеста да ми прости .„во еден момент нејзиниот глас имаше бес,а веќе во другиот момент имаше загриженост,тогаш извика со еден громогласен глас,не не не простете тоа не беше глас , тоа беше еден нејзин болен крик,кој изгледа и се откорна некаде од длабочините,но крикот нејзин беше исполнет со светлост,прво беше еден но како гледав тоа беа снопови од светлост,крикот светлосен што одекна во првиот момент ме заслепи,и навистина не знаев што е и како понатаму.зборуваше за ноќта нејзината болна светлост,зборуваше а нијансите постојано се менуваа,зборуваше а подоцна разбрав дека тоа беше мојата совест.
-Смртнику,ти да да ти кој во себе го носиш генот на една од најстарите цивилизации на овој Балкан,еве погледни зад себе за да видиш подобро напред,погледај добро зошто јас ги слушам илјадниците клетви на твоите поколенија,ги слушам како ги фрлаат секојдневно врз вас,врз тебе и сличните натебе,ги фрлаат зошто го направивте најбезумниот чекор,го направивте тој чекот на ним и направивте безимени,вразумисе и вразуметесе,зошто стоиш на само еден чекор од сопствениот понор,понор кој нема крај,а крајот ќе биде една цела вечност,вразумисе зошто твојата и вашата неразумност ќе те однесе и тебе и сите како тебе во една агонија,да да тоа ќе биде и лична но и колективна агонија,погледни сега ќе го згуснам мракот и погледај добро овие снопови со светлост што евеги бликаат од оваа земја,тоа се смртнику гробовите на твоите предци,погледај добро ,погледај добро зошто ги има милиони,зарем сакаш ти тие како тебе со една безумност да ги изгаснеш овие светли факли кои милениуми пред тебе гордо светат и блескаат,кажими зарем сакаш со една неразумна и безумна постапка сакаш и сакате овие факли да ги изгаснете,и еднаш засекогаш да ги избришете гробовите на вашите предци,та момче овие факли беа тие кои и на твојот татко,и на твојот дедо и на твојот прадедо му го осветлуваа патот по кои чекореа кон својот вековен сон,сега кога тој сон ви е веќе стварност ти и сличните на тебе сакате да си направите кошмар и да ги изгасните факлите кој ви ги осветлуват вашите патеки по кој врвите секојдневно,зарем сакаш ти и тие слични како тебе да го изгаснете најветиот факел кој се вика Македонија

Птица

Со мртвата птица замина и песната
беше ранобудилка
еве утрово е тажно
или капкиве дожд се поладни
мракот беше превесник
гласот на смрта
светулките околу фенерот
танцот не го играа веќе
замреа
и злокобно зуеја
беше дел од јатото
најгласната
највеселата
со криљата и воздухот сетики
ете го тераше да трепери
другари неразделни беа
тишината
и молкот насекаде
поздравот последен
мртвата птица
песната
молк
тишина
се до некоја нова птица.