Expeliamus imas bas lep ritam u pesmama!

Hvala,  , ali ritam je posljednje o čemu mislim dok ih pišem...

***
   
Dok srca lupaju u zagrljaju,
suze provaljuju,
vrele suze,
kapi na prodaju, izdajice što me odaju.
Otrov liječi vrijeme,
još samo malo do vječnosti,
hvala, ne mogu više tuge,
sita sam svega...
Kucaju, kucaju srca  i misli i vrijeme,
kako mogu, pitam se,
da volim ono što mrzim,
da ljubim ono što me grize za dušu nemoćnu!?
Zbogom vrele suze, izdajice podle!
Kad bi još sa vama i ova bol da ode!

***   


Ovo je zid koji ne smijemo srušiti i pjesma naglas nerečena.
Ovo je duša pitanjima obavijena.
Ovaj zid, moraš zaobići,
odgovori sakriveni neka ostanu.
Neke riječi će za njima stići,
priče će važne da postanu.
Poslije svega prestaće smijeh,
i saviti se veđe,
postaće hladno i bijelo
a misli rjeđe.
Doći će rastanak i nastupiti ćutanje.
Umjesto da zaobiđeš zid izabraćeš lutanje.
Sagorjeće nas riječi,
kao kletva ili opomena,
nakon svega, samo pjesma uspomena.

***

Ovaj svijet nije naš
i vremena za tebe nema,
a ni za moje trošno srce.
Mrežu ne pletu crne udovice,
ali ti je duša zamršena.
Otrov struji kroz riječi,
a staklene oči skrivaju tajnu.

Ovaj dan nije naš
i vremena za mene nema.
Brojevi donose nova doba,
kazaljke klize od mene do tebe.
Po ko zna koji put,
Zbogom!
i sačuvaj tajnu neprolivene suze.

Crno, crno, crno, i nije čak ni boja...
Moje crno koje nedam nikome...
Vraćam mu se stalno, nema tu nikakvog redosleda.

Kad izgubim te zelene oči, vraćam se crnom...
Dok ne ubije i poslednju želju u meni da poživim,
Još toliko da vidim kako plačeš,
Plačeš kao dete posle batina..

Plakaćeš posle onog udarca,
Poslednjeg udarca koji ti budem zadala,
Prvog i poslednjeg...ali ćeš ga pamtiti.

Ljudi govore reči, reči govore laži,
Lagao si Ti, lagala sam ja...još ovaj put.
Ne puštam te!

I onda je pala kiša...
Sprala drveće, travu, puteve...
Jedan put nije oprala, šta više...još pada
Pada mi kraj nosa...slano je, i miriše na krv.

***   

Varka daljine uporno me mami,
opominje  da ostajemo  sami.
Varljiva sjenka u zaborav se skrije,
a potom joj glas čujem kao prije.
Razum, neki tuđi,
javi mi se nekad tako,
i kaže, da smo prije bili luđi,
a sada treba smireno i lako.
Uzalud znaci da me životu uče sada,
Ja znam!
Ljubav mi je bila hrana,
ostala sam gladna.

***

Iza sebe čijem korake,
neko me prati...
U grudima lupa strah,
raspliće se po mojim mislima,
ja znam neko me traži,
moj zločin me topi...

Kada sanjam, vidim ulice,
prikrivena lica zure u mene,
budim se sa strahom u očima.

Iza sebe...
čujem korake!
Znam, moj dom je blizu,
stići ću na vrijeme,
i usporim hod,
nehajno zastanem...
Čik ako smijete,
Dođite po mene!

***
Jutrom me probudi nula vremena
zakoračim danom u misli,
idem u pohod, pohod u život.
Dan me razvuče kroz ljlubav,
od pitanja do odgovora.
Provede me usud kroz patnju i mrak.
Uveče upadnem u svjetlost zvijezda,
i sanjam, a želje se kovitlaju u glavi.
Onda novo jutro čekam,
da me život opet probudi i saplete!

mozda zato i jesu tako lepe, i deluju kao da su spontano ispale iz tvog uma 

Postojalo je

Postojalo je nešto
pre slutnje,
ali tada nisam smela
pomaći usne,
da taj dah ne ode u bezdan.

Šta bi niklo iz suza
da sam ostala svoja?
Moraš razumeti,
Oholost niče iz naše istine.

U svakom delu moje
izgubljene duše, postoji sumnja,
zar sam drugačija od onih koji kriju,
svoje strasti u lancima kajanja?

Sudim samo vremenu,
što bez nas prolazi,
i kroz dim i sve vatre,
vidim nešto nalik suzi
Koja ćete ugasiti tiho.

Ni ti, ni ja, nismo heroji
izmišljeni u umu lovca na snove,
jer san te prevari samo ako se nadaš...

Postojalo je nešto,
nešto krhko, što nas je vezalo,
ugrizi usne i ne daj slutnji,
da pobegne u novi dan,
ako shvatiš...

Jer svakom je potreban taj tren,
baš taj...
... i to je sve što sam
ti ikada mogla dati.

Sve u vezi tebe iluziju mi stvara,
da li je taj osmeh stvaran
ili me samo vara?
Da li su tvoji osmesi pravi?
Sumnja ne odlazi,
Magiju mi kvari.

Mislio sam
da je u osmesima drugih žena
iskrenija ljubav,
da je u njihovim očima jači sjaj,
i kada smo najsrećniji bili
slutio sam...
među nama je kraj.

Sanjajući o nekoj novoj sreći
put me na novu stranu vodi,
ali na bilo koju stranu da krenem
srce uvek ka tebi hodi.
Jutrima se budim sa tobom u mislima,
u srcu te čuvam kao leptira na dlanu,
gde te noćima ima
na tim mestima te tražim po danu.

U očima drugih žena
dugom je obojen ovaj svet,
u njihovim očima sve je šareno,
ali ja samo želim da vidim lice njeno.

eh lepo ozivele su ove strane sve je prepuno lepih stihova, drago mi je da je tako 

to je zato sto sam ja dosla 
salim se, samtram da bi svi trebali da pisu pesme, na taj nacin se rastereti dusa...

Pismo


Dragi moj
Odavno te nisam zvala
Odavno mi nisi bio potreban
Do sada sam bila jaka i sve sam znala
I to da je život lak, ništa poseban

A grebnu me po vratu leden strah
I shvatih kolko nalik smo na sante leda
Što na moru ne slute svoj krah
dok plutaju bez ikakvog reda

shvatam, ovo neću moći sama
nekog trebam da mi drži bol
ta putanja, široka i strana
može ja osvetlit samo Bog

usud sebi svojom rukom crtam
za moju malu dušu velik dar
a vera moja, i kruta i krta
nezahvalno je shvatih kao ćar

prvo te za oproštaj molim
i za sve trenutke sreće hvala
sad me više nego ikad boli
čšto sam tako nejaka i mala

najveća me strepnja sinoć stegla
da pogrešnim putem ne zadenem
kad bih samo mogla, stala, pobegla
nе morala nikuda da skrenem

za snagu ti jedino ištem
ruku anđela na rame mi stavi
svi strahovi prestaće da pište
a ruka hrabro usud nek mi pravi...