Potpuno se slažem sa tobom mkicus, svašta tu može da se nagomila, ovako napišeš pesmu i odmah ti je lakše.

Pisati život

Kada je ćutanje laž,
biraj samo iskrene poglede,
sve što vetrom širi se,
sada je, strano tvom oku.

Možda ne razumem
sve linije nebom prošarane
i sve tajne u zvezdama zaključane,
ali tu sam, medju njima,
i lako mi je, tebe ovde videti.

Trag mesečevog zraka na koži,
ne peče zagrljaj,
suze ne ostavljaju ožiljke.
U paukovu mrežu uhvati sreću,
ako te moja istina zaboli.

Pisati život.
Dva daha u jednom.
Dva otkucaja istog srca.
Dva obećanja da ovo nije uzalud.

Čekanje onoga što dolazi,
odsjaj peščanog sata u daljini,
poruka duše koja govori:
„ Ovde sam uprkos nesudjenom
peru rajske ptice’’.
Nastavljam potragu.

Šta je sa tobom,
od kakvog si kamena satkan,
i koje se dubine najviše plašiš,
da li ćeš se rasprštiti
kada prvi maestral zapeva?

Kada je ćutanje laž,
tišina je bog ljubavi.

18:46
- Ej, šta radiš?
- Ništa jbg, smaram se...pada kiša, pukla mi je žica na đitri, jedem govna, sve u svemu. Ti?
- Radim neki tattoo, skoro sam gotov...da dođem da ti to sredim?
- 'Aj'...kući sam, dođi.
19:58
- Gde si ribo, daj da vidim šta si sad opet sjebala. Garant si divljala...
- Ma nisam, skidala sam ONU pesmu i pukla, sad mogu da skidam...
- Evo ti žice, komplet, ja častim...za utorak moraš biti spremna.
- Biću, uštimala sam se maximalno...
- Nego, da li ti još uzimaš...?
- Da...Neeee, da ustvari.
- Rekla si da nećeš više.
- Ne umem da obećavam, vidiš kakav mi je moral...
- Moral ti je odličan, ti si loša.
- Ja jesam uvek bila loša, pa šta je tu čudno? - nasmejala se, onako, veštački, iritirajuće, ali ON je to voleo.
- Kafa?
- Skuvaj...ovo će da potraje, a i hoću da te čujem...
20:17
- Daj da prvo vidim tetovažu.
- Ma ok je...vidi je, savršeno.
- Pa kad sam je ja radio...
- Pa kad sam je ja crtala...
21:14
- Slušam te-zavalio se u fotelju dok sam ja tražila trzalicu po tepihu....
- Čekaj, mamu joj, tu je bila...evo je.
Krenula je muzika, muzika koja će odlučiti da li sam od utorka član benda ili ne...
- Pošto ništa nije savršeno, rećiću samo da je odlično...prolaziš.
- jeeeeeee hahahahahahaahhahaaha
- I u bendu i kao moja devojka.......
Pauza, zastoj, trenutak....
- Kao šta?
I onda je sve postalo crno.

hrast


ne dadu mi misli oka sklopit
nit vazduha teškog miris jak
gledam tromi odvlači se zrak
sunca što se u daljini topi

i povlači svetlost sa svih strana
što tog dana posulo j' po tlu
a sve vreme opire se snu
moćnog hrasta svaki list i grana

izuvijan u visine mrke stremi
da dohvati studen mraka dah
koji mu se sklanja, prejak strah
je noći da obgrli hrast božanski, nemi

nebo i tlo spaja krunom svojom
u kojoj vekovima priče su se krile
kakve su se bitke pod njim bile
dok bio je posut crnom bojom

strah me hvata pred neznanim brojem
snenih duša pod njim i mudraca
sto zamršena krošnja utehu im baca
svih godina, dok ljudi postoje

dok mu vreme gladno koru ljušti
svaki greh naš u po jednu granu svije
skuplja ih i strpljivo krije
propevaće ih jednom kad zašušti

zato svako pokori se sudu
moćnog hrasta koji vreme krije
u kom san moj svoje snove snije
gledam ga, u strahu i cudu...


kako vam se cini, s obzirom da sam je malopre napisala na brzinu...

mkicus jako lepo i maštovito, svaka čast sa ritam i stil, baš mi se svidja 
super je što ima toliko novih ljubitelja poezije na forumu, samo tako nastavi, btw., uopšte ne deluje kao da si je pisala na brzinu...

Purpur

Pre boli, svi
živimo u purpurnom svetu.
To su minuti purpura.

Povezuju nas snovi.
Blokada i poezija
jedna drugoj su muze.

Uzevši svoju bol za ruku,
prelazim autoput smiraja.
Nadam se dobrim vestima.
Ko ne bi?

Pogrešna pisma,
neko ko ne pripada fantaziji,
ni realnosti,
čuje muziku snova
i strah koji sazreva u grlu.

Eto, uvek postoji takav neko.
Ubica purpura.
Dirigent vetrova.

Pre snova, živimo u začeću,
znamo svoju sudbinu,
čekamo juriš.
Maraton slepih.

Neki progledaju, drugi
postanu stranci,
a tek po neko rodi se sa
trećnom rukom na grudima.
Bezimen.

Držeći svoju bol kraičkom trepavice,
izgubljenu dušu ostavljam
na raskrsnici.
Purpurna prašina.
To jesi.

Bezimeni, igraj na vetru.
Znala sam tvoj ples.
Oči rezgvojene od lica.
Glava stopljena sa smolom.
Jedno smo.

U tvom imenu sada su sve boje.
Diše drugi svet.
Crno-beli...

lijepa je, samo ja nisam neki fan rime, pjesme mi tad djeluju nekako neozbiljno . . al to sam samo ja

hvala vam puno, eto, sad gotova predavanja, pa da ne dozvolim da mi kreativnost bude zapostavljena...

Ljubavi tamo nema

U hladnoj postelji drhtim sam dok u drugoj sobi
Ista drama bez kraja tišinu nemilo drobi

Zidovi guše bes što u susednoj sobi vri
Ne može da se pobegne, ne može da se spi

Sram izjeda misli  ne umem da se borim,
Slab sam u telu i dući, ali za nju ću da se molim
Za svaku majčinu suzu, jer ja sam najviše kriv.
Zbog mene su njene oči modre, a život siv

Za svaki očev šamar na majci ja sam kriv
Takvu očevu ljubav pamtiću dok sam živ.

Duša spokoja nema, i nemam mirnog sna,
Ljubavi tamo nema, niko ne zna da to znam.

Polje vetrova

Duša mastilom preslikana,
tvojim likom danas živi,
dlanovi okrenuti ka Suncu,
linije i bore mirišu na zeleno,
slano more godina koje su
preletele preko tvog čela.
Tek nekoliko, zar ne?

Jedan korak bliže vatri
i miris groždja beži na
krilima bele ptice,
svaki njen pad, tvoje je let,
zabeležen na kristalu sećanja.
Bešumno hodaš kroz vekove
sa belim vinom na usnama.

Kazna, bledi snovi, bez kajanja,
suda i čekanja, samo takva
ljubav poput pauka hvata leptira,
i on leti u susret tom osmehu,
očaran.
Kakva divna smrt, za tako
kratak život.

Znaš kuda vodi ovaj put,
i kome kuca tvoje srce,
u čudu se samo čudo može roditi,
na polju vetrova,
kroz oči blizanca,
ostajem, zadivljena!

pa mkicus zasluge ti se svakako ne mogu osporiti ) slazem se sa tobom da u svakom po neka pesma cuci i pritiska mu dusu te bi je trebalo pustiti napolje )

hej, ljudi! je l me netko trazio? mene su pritisli rokovi na faksu,(ali srecom vec sam 3 i po ispita dala  ) pa samo uletim i pročitam sta pišete, nemam strpljenja pisati komentare, od nervoze ne stignem ni procitati pjesme do kraja. ali od sih sto sam u cijelosti procitala najvise mi se urezala ''došo davo po svoje. i sama tema mi je neobična i cijela pjesma je da kazem ''luda'' u pozitivnom smjeru. jer po nekima smisao poezije jest u tome da zacudi covjeka, da se covjek zamisli nad stihovima, a ta pjesma me je bas sokirala.
nastavite da pisite, a ja cu, kad produ rokovi, ja cu sve ovo lijepo da procitam i iskomentiram.

evo nesto moje, prvo na sto sam kliknula.

Pustite me

Pustite me
da brojim ptice,
gledam u nebo i šutim.

Pustite me
da se rasplinem
u grimizu jutra
i da se razbijem
s prvim valom
u tisuće rosnih kapljica.

Pustite me
da se stopim
sa kristalnim kapima kiše,
da postanem
tišina koja pjeva,
mrak koji vidi,
voda koja čuje.

Pustite me da šutim
i gledam zvijezde.
Tada sam najsretnija.

Pustite me
da uživam u trajanju.


 
 

samo hrabro crnalavice, želim ti sve desetke 

Deo ludila

Ne žuri na drugi kraj sveta,
jer mesto ti je ovde,
u noći vlažnoj od užasa.

Podeli sa mnom gorčinu usana,
i sve što ne valja sa mnom podeli,
nekada je lako nizati godine,
uvek je teško misliti na smiraj.

Ne žuri da nekuda odeš,
samo dva koraka napred
i uhvatićeš me u laži,
ovu masku na licu
stvorili su ljudi i strahovi
i dah koji stoji u grudima.

Ja ne smem stati,
čujem korake zore iza ledja,
ne smem izgubiti i ovu noć,
nemiri, besani su,
čekam te, da mi i noćas
u vene uliješ hladnu realnost.

Stani, ne žuri,
da bi mogla ići unazad,
budi deo ludila...
... kada nestanem,
u rukama ćeš imati
slikovnicu osećanja,
u grudima srce koje me voli.