E ljudi,treba mi mala pomoc.Vidim da ovde ima ljudi sto pisu super textove.Pa bih hteo da zamolim nekog ako moze da mi pomogne sa jednom pesmicom...    Za jednu curu,koja ima veoma neobiocno i lepo ime..."Za Larisu"...Pesmica u kojoj zelim da joj nagovestim da bih sve uradio za nju,da je volim(u tajnosti)...i tako nesto...Malo patetike,moram da je osovojim....Molim vas pomozite...

Hvala Unapred!!!

Ono sto ti neko napise,nije ono sto je u tvom srcu...nije to onda tvoje osecanje...
Potrudi se ...kad volis  sve dolazi iz srca...

Ma ja sam nekad pisao veoma dobro,ali bojim se da toga vise nema...Pa zato trazim pomoc.... 

Zasto "pjesmica"? To je za djecu... Moj ti je savjet da joj ti lijepo napises pismo i kazes sve sto zelis, ovako bi sve bilo usiljeno... Ko pise po narudzbini, nije pisac. Mada, bruka bi bila da joj tudju pjesmu odneses kao svoju, pa da je vidi na internetu... To znaci da ces svakako precutati to da pjesma nije tvoja, a u tom slucaju je najbolje uzeti nesto iz domace ljubavne poezije (mada tu dobro "leze" i ruske ljubavne) i da joj odrecitujes ili napises... Ovo je vec dobro skrenulo sa teme, pa da zavrsim- ako ces da me poslusas uzmi nesto profesionalno, kako sam ti rekao, ako neces... Ne znam. Mada, bolje bi bilo da si otvorio posebnu temu sa ovom molbom, pa da posalje ko sta hoce...

OK...Zahvaljujem na savetu..

krajnje je vreme da prekinemo ovaj off

                          * * *


Polako ali sigurno prolazi jos jedan dan,naravno isti kao I svi ostali.Dani u kojima razmisljam samo o tebi…hm,pitam se…kad ce to da prestane.Da li zavaravam sebe? Da li ces me ikada voleti? ….more pitanja,a nema nijednog odgovora ili ima?..Mozda bezim od istine,ne bi bilo nista cudno I da je tako.Nije mi bas strano da bezim od istine,uradio sam to hiljadu puta.Ali za sada neka ostane ovako,lakse mi je tako.Upravo stize poruka na mom telefonu,da kao I uvek ponadao sam se da si to ti…Ironicni smesak na mom licu,naravno-nisi ti..Pitam se,zar je tesko napisati I te hladne reci “cao,sta radis?”,eh da znas kako bi me to usrecilo.Sve ovo oko mene me ubija,gledam kroz prozor..sivi oblaci kao da se na nebu preslikala moja dusa,samo sivilo…Ova polumracna soba me ubija,I da upravo posle duze vremena cujem pesmu koja se vrti ko zna koliko vremena na mom kompu.”Ovo je odluka moja….” to sam cuo,hm…pitam se da li ja mogu da odlucim nesto veoma vazno.Da te zaboravim,da izbacim iz glave tvoje oci koji me prate danju,nocu..Ponovo si tu,ispred mene…Pa ja sanjam,kao I uvek,nikako da se vratim u realnost od koje sam uvek ziveo..Sta imas to u sebi sto mi neda mira.Sta bih dao samo da 5 min. osecas nesto prema meni.Da me barem malo usrecis,da 5 min…shvatio bih to kao dar sa neba,da je Bog I mene jednom pogledao.Ma sta ja to pricam…moram da zapalim cigaretu..palim…dim,mnogo dima…Osecam lagano kako dim prodire moja pluca,zahvata to slomljeno srce,gusi me…jako…Setih se,ne volis pusace…ali sta cu neka vrsta utehe,e da znas odmah bi ih bacio daleko,daleko…samo da si ti kraj mene…hahaha…smeh-ironican…Postao sam kao neki povodljivi klinac koji bi sve uradi,cak I razmisljam da zbog tebe ostavim cigarete…”Da se mogu probuditi u svetu ljubavi”,da tako kaze Tose Proeski u svojoj pesmi…pokusavam da zamislim kakav je to svet,zamisljam…”drzimo se za ruke,setamo,smeh,laganoo mi sapuces VOLIM TE”..hvata me jeza….Zvono,budi me iz ovog dubokog sna u kom sam zalutao,kao izgubljeni decak...Covek pogresio vrata,ali ne zna da je ovom greskom uradio mogo,probudi me iz sna.Pitam se,gde je izlaz? Na kraju tunala,ulice,coska…bojim se da proverim…postao sam I kukavica..Ma devojko….neznam vise..sve je sivo ali… znaj VOLIM TE…

                                       Život mi visi o koncu


             „ Ne, ne želim da završim kao ostali! Život je tako neizvjestan, ali i određen. Kako je to bilo!?
Da sam radio, radio sam, trudio sam se i više nego ostali, a rezultati su vrednovani različito kako kad, kako od koga. I toga mi je dosta! Znam ja svoje mjesto. Dobro, možda i nije baš na samom vrhu ali na dnu sigurno nije.
   E, kad se sjetim! Kad sam bio mlad i zelen, ništa mi nije bilo teško. Volio sam Sunce, toplotu, proljeće, vazduh. Ma, sve sam volio! A sada? Sada ne vidim Sunce, samo po malo žmirka, ne grije, proljeće mi ne cvrkuće na uho, vazduh prljav. Došla je jesen mog života!
   Kako sad da se odvojim od svojih? Prerano je za me, prerano.
Ovo nije kraj kakav zaslužujem. Neću da se sapletem i budem na gomili sa ostalim, boljim i gorim...nisam ja za to. Moj život je za nešto drugo.
   Ipak, sve je to normalno. Smjenjuju se generacije. Davao sam sve od sebe da im bude bolje, da se lakše diše...Ne mogu više! Tako mi je teško ovo rastajanje od duše. Život mi visi o koncu! Sad je stvarno kraj!”
Govorio je žuti, uveli list, prije nego što je pao na tlo, prljavo od blata i drugog trulog lišća.


                                                       Prebacivanja

  „Kako užasno izgledaš, kao olinjalo pseto što se smuca po ulici, tražeći po kontejnerima otpatke.Nekada je to bio pas sa pedigreom, a sada samo izgladnjela džukela. Niko ne zna da je nosila ogrlicu sa imenom, da je bila pažena i voljena. Vidi kako su te pregazili tvoji glupi ideali! Vodiš pasji život, dođu šinteri i odvedu te. Sam si kriv. Uzalud tražiš opravdanja, nema te vode koja može oprati tvoje blatnjavo lice, samo suze kajanja mogu očstiti tvoju prljavu dušu. Šta ti je vrijeme donijelo? Sekundara kagano siše krv satima, a ti još misliš da tvoje srce otkucava. Varaš se čovječe! Bilo je lijepo biti nezavisan, sam sebi vođa, koga slabo poštuješ, bilo je lijepo sanjati i imati planove ali sve je to bilo lajanje u prazno.
Sada ti se sve čita iz očiju, to su one smeđe vodnjikave oči, koje možeš vidjeti kod divljih životinja u zoo vrtu. Tužno gledaju kroz rešetke...pogledom zovu divljinu, sreća je daleko.
Da li imaš više šansi, ko zna?
Iskoristi ovu jedinu priliku, potrudi se, udahni noć bez košmara, i dan bez straha. Ako već imaš slobodu da biraš, biraj manje briga. Sad ćeš reći da te zamaram i da ti ne možeš sam protiv svih! Znam da to ne zavisi samo od tebe, ali bar ono što možeš promijeniti, promijeni na bolje.
Postoji nada, uvijek, neko te voli, voli i ti, ne daj drugima da ćut i strahuju zbog tebe. Ne zaboravi, ti si vođa, i neke trebaš izvesti na pravi put!
Trebaš im pružiti ljubav i osmijeh, to je ono što im je najpotrebnije.
Stavi tačku na te krupne zamisli koje se ostvaruju preko noći.
Pogledaj se, ko je sve bolji ili gori od tebe?
Znaš li svoj identitet, kome si određen, ko te zove? Zašto ćutiš i kriješ se,, iskorači slobodno sam, i reci bez trunke nedoumice da svi griješe i da postojiš, poseban, jak u svojim odlukama.”
Govori čovjek svom liku u ogledalu, dok mu glas odjekuje u polutamnoj zatvorskoj ćeliji.Kroz rešetke naslućuje kakav je svijet, i sija mu nada u očima. Misli mu prekida zvuk nečijih koraka, on ne zna čiji su, sveštenika, dželata ili samo stražara.