Sa osmehom

Ima nešto u vetru,
možda trun prašine
što ne zna šta sa sobom,
a meni, i to nesluteći
znači puno,
ali nastavlja da leti
za svojim maestrom
ostavlja tak
nabore na koži
i ono što je moglo biti.

Ostajem sa osmehom,
odlazim sa tišinom,
i upijam siluete požude
koje na koncima prošlosti
igraju moj tango.

Ako zatvorim oči i
ponovo se suočim sa čaurom
snova, možda će mi
biti žao, što ruku
više nisam ispružila
ka zagrljaju čednosti
koje su mi sa suzama
nudile agave.

Ima nešto u vetru,
možda delić tajne
koja dolazi sama i
bez potrebe, jer
znam kada je kraj
i kada prokletstva
odlaze onima koji
još uvek veruju.

Sa osmehom, puštam ih
da plove,
jer meni više ništa
ne mogu biti.

@josephin 

Hvala Licci  , evo i tebi jedan cvetak 

Josephin, De Sade kao pisac bi bilo na tebe ponosan, a meni jako svidjaju sta pises

  pocrvenela sam, hvala puno onodys

zora jos jedna je tu
sve je kao prije
ali nikako zaboravit nju
mislim u sebi samo jedan jos tren
cekam i tjesim se
cekam i nadam se
stvari koje nemamo cesto vise volimo
sada shvatam svoj bol
jer ona je bila zelja...
poslije koje zelja vise nema

. . . U meni osecaj bolesti nocas prikriva prave vrednosti,
gasi horizonte svetlosti,ulice cini mracne i dugacke,
beton hladan i celican,po mene pomalo odbojan,
gazim njime na silu,al' sila nije dovoljna. . .
Greške ponovo ponavljam,svi grešimo al' se svest obnavlja,
pa te svet ostavlja,uvek se tako ispostavlja,
vremenom svi te izdaju,veze se brzo kidaju
o dugima samo nesvesni snivaju,
pa se prevare,pa se ubijaju,duboko razocaraju
pa opet iz pocetka,uvek neku malenu nadu imaju,
al' posle sunca dolaze nesrece toliko gore. . .
i svi bi gore. . . svi bi na gore. . .

* Pad

Padam na dno koje uvek je duplo,
Ljubav što jurim je lešina, truplo,
Život šamara, budi vetar, daljine:
Ta pustinja nema poslednje dine.

Podižem glavu, al' crno je nebo,
Kanda je Đavo opet Anđela jeb'o,
Tad reci, prozbori, šapni u bradu:
Hteo nisi ni biti u Njegovom stadu.

Udahni, izdahni, znaš, guši te dim,
Hteo bi juriti, ali nemaš za kim,
Hteo bi više, uvek hteo bi bolje,
Al' uvek te stignu te otrovne zolje.

Jutro daleko, noć se k'o mrcina vuče,
San i da dođe, uvek samo dotuče,
Nema me, nestajem i gutam sate,
Knedla za knedlom, a svaka zna te:

Ti si onaj što pada, što se ne broji,
Čija duša i telo ne ume da stoji,
Naše su štake sve slomljene davno:
Bogalj u duši nikad ne pada slavno.


copyright©whoreofbabylon
datum: 10/21/2007