čitam ja..samo mi je malo glupo sto se slabo medusobno komentirate..samo nizite nove radove... kad stavim pjesmu ocekujem neki komentar na nju... a ne neciju drugu pjesmu odmah iza moje...nadam se da kuzite sta hocu reci....

Ja sam ranije pokušavala da komentarišem, ali se niko na ovoj temi nije zadržao dovoljno dugo pa pošalje neki povratni komentar, kritiku ili pohvalu, bilo šta, pa sam tako i ja počela da postavljam svoje pesme bez komentara.

Komentari su dozvoljeni i ti moje pesme slobono mozes da komentarišeš i ja ću tvoje, možda će se i drugi priključiti  .

Pošto si postavila samo jednu pesmu, ja iz nje same ne mogu da izvučem neki dublji komentar. Mogu ti reći da je pesma snažna, pa šalje jake emocije, i ako pesma govori o gašenju emocija, o smrti tela, pa samim tim i prestanku postojanja. Jasno si opisala kraj jednog ljudskog života, a meni se ipak učinilo da to nije kraj svega. Šta misliš, kako bi izgledao nastavak NA PLOČNIKU SMRTI ?

evo ja komentarisah, kapiram sta zelis reci.. svakom je stalo da vidi dal je iko razumeo njegove reci ili neku poruku ili da je bar malo paznje obratio na ono sto je neko pokushao reci... makar to tumacenje bilo i pogresno..

Vas dve sto se zalite ste slobodne da bacite komente

Ne pružaj mi ruku prijateljstva...

Ne pružaj mi ruku prijateljstva, zar da te gledam drugim očima, i tebe i tu drugu, pa da ne znam šta me više boli - ili tvoja ruka na mom ramenu ili njene usne na tvojima!
Ne pružaj mi ruku prijateljstva, iz rukava tvojih viri mač, zar da se sama ubijem, zar poslije onakve strasti da ti budem prijatelj???



Ne umijem

Ostani
uvijek tako dalek,
dovoljno odsutan da više ne ranjavaš,
dovoljno grub da se više ne nadam,
dovoljno tuđi da odustanem...!
Ostani
komadić razbijenog ogledala
kojim ću večeras gađati Sudbinu,
na kojem ću svaki put kad se pogledam vidjeti
raskrvavljeno srce.
Ostani
miris u kiši svježeg zimskog jutra,
zaledi svaki osjećaj u meni
pa da krivica bude tvoja a ne moja...
Nek ti usne budu nepomične,
ne izazivaj me na samoubistvo,
i gledaj me nekim drugim, plavljim očima;
ja tim, tako sjajnim, ne umijem
odoljeti

OPET KUČKO KLEČIŠ

Ajde reci zašto nisi shvatila,
kad nisi shvatila šta si dosad radila.
A kad si shvatila ti si onda patila,
dok ja sam sedeo i gledao u sunčan dan.

U onaj dan posle duge i kišne noći ,
kad a sam mislio da ćeš meni doći.
Kad sam mislio da ćeš doći ili ćeš se javiti
to ćeš barem moći.

Al` ti si došla ,
i elegantno pored mene prošla.
Nisi ni znala,
koliko si u mojim očima pala.
Nisi ni znala ,
koliko si mi falila kad si od odlična postala obična.

Da li znaš zašto ljudi nose bradu,
da nebi lako izgubili svoga obraza.
Oni veruju u ljubav čast i snagu
a ti više nemaš ni ponosa.

Ti si stvorena na granici snova i stvarnosti.
I u očima neke novije mladosti.
Ti si jednostavno i idealno stvorena za sve ,
al` ja se nisam našao pokraj tebe.

I ne znam zašto se nisam našao pokraj tebe.
Ne znam zašto se nisam našao ni u tvome srcu .
I ne znam zašto se nisam našao ni u tebi.

Ramenima si slegla i jednostavno klekla.
I sada klečiš ,
opet kučko klečiš.
Ali ne znaš pred kime jer dok dereš kolena on ne spominje ime.

Još se brani time što te gleda kako plačeš,
a ti moraš još da skačeš.
i još te gleda kako veneš ,
a ti moraš da se smeješ.
Nisi svesna svoga straha ,
ti se bojiš čak i mraka ove noći koja daleko od tebe beži.

I zato klečiš,
opet kučko klečiš.
Ali ne znaš pred kime jer dok dereš kolena on ne spominje ime.

sto si ti ogorcen....

zahvaljujem na komentaru...nema nastavka, za mene je to kraj,,, i doziva smrt da ga spasi...
budem i ja vas komentirala, samo dok procitam sve ovo ad do ž, ne volim napola price komentirati, ali obecavam bit cu aktivna ova i u smislu komentara i u smislu novih stihova jer mi je to struka - studiram knjizevnost.

evo jos nesto od mene...

Balkoni

Gledam balkone.
Stotine balkona.
Svaki skriva jednu priču.
Svaka priča posebna,
svoja.
Svaka nosi svoj križ,
svoj teret, svoju bol.
I sreću i radost.
Gledam u stotine
neispričanih priča
o ljubavi i mržnji,
radosti i patnji,
ratovima i mirenjima,
prvom poljupcu
i posljednjem susretu.
Gledam u stotine
sivih, razrušenih balkona
i još stotine novih, tek sagrađenih,
a svaki sa svojom pričom.
Gledam balkone sa svog balkona.
U trenutku osjetim
da se upravo sad
jedna balkonska vrata zatvaraju.
Jedna priča je došla do konca.
Nema više.
Vrata su zalupila!
Nema nastavka u idućem broju!
Gotovo!
Kraj!
Gledam balkone sa svog balkona
nemoćna da spriječim vrata da se zatvore…

evo da i ja prokomentarishem...
@crnalavica--kad sam vidjela naslov,odmah me asociralo na Lorkinu poeziju,znash ono:"kad umrem,ostavite balkon otvoren..."
ocito si  spoznala nesto sto u principu nisi htjela,ali sta  je tu je i ti se miris sa sudbinom...dopada mi se sto,iako je pjesma tuzna,ima neku notu optimizma...eto...moje skromno misljenje

Super, super konačno komentari  .

Crnalavice, potpuno si upravu kada kažeš, da se ne može komentarisati polovična priča, ali na osnovu samo dve pesme koje si ovde postavila, mogu ti reći da nisi pogrešila zanimanje. I druga pesma je dobra ali je na mene jači utisak ostavila prva...

Cesarice18, slično gledamo na Sudbinu, kao na komadiće nečega i svačega, sa kojima bih najradije gadjale izvor naše boli. Još nešto, gorčina postoji i u tvojim pesmama, ali nikako nisi ogorčena.

Evo nešto moje...

Bilo gde, bilo kada

Mogu ti dati samo reč,
jer samo reči nosim ispod ovog kaputa,
umire sve posadjeno, sve ukorenjeno,
svakog jutra i njenog minuta.

Sve što je rečeno, ostaće na zidovima,
jer se krv lakše zaboravi,
ni živo meso odsečeno, tako ne boli,
kao jedna reč.

Možeš me poljubiti i ne voleti me,
možeš me ostaviti i ne okrenuti se,
svi putevi su blatnjavi od tvoje ljubavi,
zato, ovu reč nikad ne zaboravi,
to jedino ne možeš.

Ne vredim više, od bilo koje druge žene,
isto ćeš tražiti i od nje i od mene,
da uz tebe stoji ili kleči,
da te voli i uguši svoje reči.

Ali ja samo ovo mogu da ti dam,
da pored druge ne ostaneš sam,
one će ćutati, ja govoriti,
i nijednu od nas nećeš zaboraviti.

da znaš da jesam!

A i u tvojim pesmama vidim ogorčenost.