Kao ikonu nosi me.
Ali, ne kuni se u mene!
Daleko sam od svetice
Oči me odaju...
Čuvaj me kao ono malo vode na dlanu.
Ne ispuštaj, stisni šaku!
Nek bistrina kapi te
Prekrije prljavštinu mog uma...
Na hladne grudi stavi me.
Ipak ću umesto otkucaja srca
Čuti kapljice leda
Koji otapam...
I svojim gorkim usnama
Ispijaj čemer sa mojih!
Sva će se gorčina u med pretvoriti
Slatkom grehu se prepustimo...
Trajaće samo jednu noć.
Zar treba da je žalimo?
Oseti život i lepotu jeseni!
Voli me noćas i veruj u mene...
Budi moj!
Neću te noćas lagati,
Neću želju prekriti hladnim velom-
Oči će me odati....
Budi moj!
Večeras nek’ naša melodija svira;
Vreme se zaustavlja,
Sami smo...
Budi moj!
I samo ove noći
Neka istina bude istina,
A već narednog jutra
Ti se vrati svojim,
Ja svojim lažima...
Oči su moje
Izdajice!
Samo za tebe...
I samo, ove noći...

Te godine

Koliko nas dana deli,
Koliko godina i stanica
Da postanemo jedna krv?
Koliko blokova razdvaja,
Koliko asfalta i strahova,
Koliko tamnih kapi kiše
Iz oblaka, da konačno i odsanjamo,
Odrastemo.

Možda su se nekada naši koraci susreli
Na raskrsnici, pogledi ukrstili u prolazu...
Možda smo zajedno plakali nad
Mostom ranjenih krila, te godine.

Sećam se pustih, blatnjavih ulica,
Punih crnih rupa, koje su u sebi
Krile čitav jedan svemir,
Zbog kog sam živela.
Sećam se trava koje su igrale
Pod vodom i kad bi reka presušila
I proleća koje je rodilo požudni mesec,
Te godine.

Vreme od tad, kao da teče sporije.
Svi smo izbledeli, zajedno sa
Niskim kućama, zelenim parkovima,
I tim ogromnim sivim stražarima...

Bogovi mog grada su sklopili oči.
Ne želim večeras da ih budim.
Svakome su potrebni snovi
Puni slatke krvi,
Kojom će biti oslikane duše
Svih buntovnika i sanjara,
Koji prolaze pored naše nečiste krvi.

Koliko će dana proći
Do novog daha,
Koliko noći,
Do novog plača,
Koliko do zvezda koje su
Nam sijale u očima,
Te godine?

Nekada... bila sam tvoj san,
Zora koju miluje sunce,
Bila sam tvoj uzdah
I prva jutarnja misao.
Nekada...
Nekada... bila sam anđeo u noći
Koji te je čuvao u snovima,
Nad čijom si posteljom lebdeo.
Nekada...
Nekada...bila sam šapat na jastuku,
Svila kojom si milovan,
Osmeh koji je ulepšavao dan.
Nekada...
Nekada si sa usana mojih
Čitao skrivene poruke
I svaku unapred znao.
Nekada...
Nekada su me tvoje ruke volele,
Tvoji koraci u meni odzvanjali,
Tvoja mašta bila moj svet.
Nekada...
Nekada smo se voleli...
A, sada... sada je san postao mora.
Još si u meni
A nisi tu.
Sada su zore hladne bez sunca-
Kupa me zrak,
Ja ga ne osetim.
Sada su noći ispunjene uzdahom
A jastuk upija
Svaku suzu.
Sada poruke nemam kome uputiti
I u sebi čujem korake tvog odlaska...
A jeste,
Bilo je teško...
Da si otišao
Kao što svi odlaze-
Okreneš se i nestaneš.
Ostaviš me u magli prašine
Jašući na svom divljem konju
Gubeći se u daljini.
Bilo bi lakše...
Ali, ti si ostao...
A moj više nisi...
Odlazi!
Neka potonem u bezbojne misli
Nemoj mi dolaziti
Nemoj me ni od čega stvarati
Pusti ostatke onoga što sam bila
Da se rastope u notama nesreće.
I ostavi me samu u svitanje
Nemoj dolaziti.
Nemoj mom nemom pogledu vraćati sjaj
Nečega zbog čega sam živela.
Neka ostane zakopano u sećanju.
Okreni mi leđa i ne osvrći se!
Odlazi...
Pusti nek isplačem suze
Tebi namenjene,
Ne teraj ih svake večeri da teku...
Pusti ostatke
Onoga što sam nekada bila
da dogore u pepelu iluzija...

****
U mislima sam sačuvala delić onoga što je ostalo od nas
Tvoj osmeh...
Sve ostalo se u prah pretvorilo
Naša lica dobila su nove oblike
Godine su se poigrale sa nama
Naše želje su sazrele
Naši ciljevi su se usmerili ka nečem drugom
I nekim drugim ljudima smo potrebni
Našim ulicama neko drugi korača
Na našem mestu je izgrađen
Onaj veliki, ružni tržni centar
Naše kiše su postale prljave
A naše sunce je zašlo...
Godine su se poigrale sa nama...
Sve što smo imali
Sada se bori za opstanak u našem sećanju...
A ja... ja ću u mislima uvek čuvati delić onoga što je ostalo od nas
Tvoj osmeh...
****

Kad vidim crno ti crtaš belo
meni je tužno što tebi veselo
kad mi je hladno oko tebe vrelo
meni je deo što tebi celo
kad mi se sedi ti bi se šetao
meni je labud što tebi petao
ja bih pravo kad ti bi skretao
ja bih uvenula dok ti bi cvetao
kad želiš film ja hoću pesme
kad nešto tražim tebi se ne sme
meni do vina tebi do česme
ti voliš mace ja tigrove besne....
I šta smo onda ti i ja
šta je to što nas ne razdvaja
Šta smo onda ja i ti-
samo dve srećne suprotnosti...

Strah tvoj osetila sam...
Gledala te i plakala.
Nisam umela
Ni snage smogla
Da ti pomognem.
Nek’ sam prokleta!
Disala si teško
gledala u mene,
U očima tvojim
videla sam suze.
I proklinjem sada
Bespomoćno sebe!
O zašto dozvolih
Bog mi te uze...
Bila si uplašena
kada smo se srele,
Uzeh te u ruke
i privih uz sebe.
I proklinjem sada
Bespomoćno dan!
O zašto dozvolih
Da vežem se za tebe...
Vremenom je naša
ljubav samo rasla,
Sreća kad mi priđeš
i skočiš na mene...
I proklinjem sada
Svetiljke sudbine!
O zašto dozvolih
Samo blede sene...
Voleću te uvek
U to budi sigurna!
Čuvaj me sa neba
Kad me gledaš znaću...
Teško je izgubiti
Nešto što si voleo
No, živim sa tim...
Tako moram... Šta ću?
U noći međ’ zvezdama
Pisaću ti ime
K’o ikonu sliku tvoju
nositi sa sobom
Poklanjaću pesme tebi
I žalosne rime
Da osetim suze svoje
Tu, nad tvojim grobom
I kad vidim ulicom
nekoga da šeta
ko me slikom, delom
potseti na nas
pogledaću nebo
i moliti Boga
’čuvaj je jer zaista,
divan je to pas’
O Lea, o Lea...
Čija si sada i ko mi te čuva
O Lea, o Lea
Da l’ su ti anđeli ljubav pružili
O Lea, o Lea...
Kome se raduješ dok vetar duva
O Lea, o Lea
Da l’ su me za tvoju smrt optužili
O Lea, o Lea
Zar nisi mogla izdržati duže
O Lea, O Lea
Zašto na lice si mi nanela suze
O Lea, o Lea
Da li k’o ja sa tobom se druže
O Lea, o Lea...
O zašto dozvolih... Bog mi te uze...

Još jedan dan

Kao prazan nemir
spušta se jato crnih ptica,
sluteći nešto
ili znajući sve strahove,
sakrivene na dnu ormara,
u kom je srce tek
trn užegle krvi.

Nemam odgovore na temu postojanja,
samo krugove,
nemam ni ulice nadanja,
samo prosijake u venama,
jer moja krv prosi za
još jedan dan...

Daj, daj mi još jedan dan,
nek budem i crna ptica
koju će neko oterati,
samo mi daj krila
sa sjajnim perima
i daj mi da nešto slutim
da nešto sigurno znam,
samo ne dopusti da se ponavljam.

Pohotu u očima, ugasiću
na tvojoj koži boje maslina,
zabraljeni žig zapečaćen lepljivim voskom,
biće osvedočen damarima,
samo mi bar daj da budem dim,
i ne daj mi da se ponovim,
da letim u krug i oslepim,
pre nego na tebi potrošim
zadnje zrno svog nemira.

sećanje na jedan mart.....

Pesmu ka svetu šaljemo
A duše su nam ranjene,
Osmeh na licu lažni je
a oči nisu iskrene.
U pesmi našoj apel za mir,
U duši strah noći remeti,
Osmeh nam strepnju skriva
a suza ne želi krenuti.
No oni momci u koloni
U duši ponos kriju.
Hrabro u pobedu idu
Još jednu bitku da biju.
Da li sad simbol grada,
Toranj što srušiše zli,
Podići pesma može
Ili to moramo mi?
Sa lica Milice male
Osmeh se prerano skinu.
Pesmom ga nećemo vratiti
Nit’ dotaći tu visinu!
Da l’ pesma plaća cenu
Tih suza na licu majke?
Da l’ pesma negde u raju
Čitaće Milici bajke?
Proleće sumorno prođe.
Pesme tog doba nas sete.
Životi i dalje teku,
Ali ne njen, bila je dete.
Neka ovo bude poziv
I jasna poruka svima!
Za neke stvari je kasno-
Za pesmu vremena ima!

Ulice

Nisam sigurna da umem dovoljno
Da volim mesto gde sam rođena.
Nisam sigurna da l’ ljubavlju takvom
Pravim sam putem vođena.
Nisam sigurna da imam reči
Hvale za rodni moj grad.
Nisam sigurna da umeš ceniti
Nešto takvo dok si mlad.
Al’ jednog dana kada ostariš
Pa te putevi odvedu mestu drugom,
Kad sediš u sobi i dom svoj posmatraš
U sebi sa ogromnom tugom,
Kad suza tvoja iz oka krene
Vođenja sećanjem večnim,
Pa kad te priča iz mladosti tvoje
Učini neobiočnom srećnim!
I kad se nostalgija za rodnim krajem
U tebi spontano javi,
To je ta ljubav, to je taj žal
To je taj osećaj pravi!
Dok sam slušala kako mi priča-
Na staračkom licu osmeh mu je mlad.
Uhvatih sebe da srce se grči:
O bože, ja volim svoj grad...
Rodi se slika jedna za drugom:
Asvalti vreli, sunce nad nama.
Pomislih gorko, al, opet srećna
U gradu tom ja nisam sama...
U gradu tom gde sam rođena
Prijatelji moji na sve strane lete,
U gradu sreće, i bezbrižnih dana
Gde sam se igrala kao dete...
On priča, ja slušam- al’ ništa ne čujem
U meni moj grad, srce ga oseti:
„Uživaj u meni“- kaže mi setno
„Voli me, ne znaš šta sutra će doneti.
Smej se sa mnom, ulice ti dajem.
Jednom i ti možda odlutaš daleko.
I kad budeš stara, baš kao taj čovek,
U tvom srcu ipak, stanovaće neko.“
Sada sam sigurna da umem dovoljno
Da volim mesto gde sam rođena.
I gde god me bude odvelo sutra-
Beogradskom ulicom sam vođena.

Nadam se da nece biti problem, ako ne napisem svoje stihove, jer ih ni nemam (nisam nesto vest u pisanju stihova ). Postovacu stihove na koje sam vrlo slab  i koji mi dosta znace, jer me asociraju na nesto sto se desavalo u mom zivotu ... shmrc shmrc 

Pisonja i Zuga su pamtili dobro
sta im je te veceri govorio Lepi
more je provod, more su koke
more je izvor zivota
je li tako Moke

Moke je jos dodao
i to da se strankinje praskaju pravo
i da je u Zaostrogu u kampu
svaku noc drugu jebavo
Pisonja i Zuga mogli su ih
slusati i noc cijelu
Pisonja i Zuga imali su krv
sedamnaest godina vrelu
Pisonja i Zuga

Jos istu noc su
Pisonja i Zuga maznuli
kasetas iz Doma invalida
pa malo zatim i autobus
auto-prevoza sa Hrida
Pisonja ubaci u brzinu
to vrelo ljetno vece
oko dvaest i dva casa
a sada, pravac more
viknu Zuga iz sveg glasa

Pisonja je vozio i pusio duhan,
Zuga voli crne, a Pisonja plave
a poslije mora dalje u svijet
samo se hrabri dokopaju slave
a onda zbogom barake na Breci
viknu Zuga i kasetas odvrnu jace
dobit cete razglednicu
iz africke zemlje Safari, zbogom zohari

Ref.
Pisonja i Zuga, dva vjerna druga
krote opasne krivine
molim te, cuvaj ih, kraljice brzine

Murija je blokirala cestu
negdje kod Bradine
oko dvaes tri i pet
u autobusu je svirao boogie-woogie
vidjevsi drotove pri brzini
od osamdeset na sat
vežite se, polecemo, Pisonja rece Zugi

Strahovit tresak zapara zrak
cak i iskre poletjese u mrak
pricali su ujutru
i kleli se u majku
da su auspuh i retrovizor nasli
cak pedeset metara dalje u jarku

Ref.

I dok su Pisonju nosili u hitnu
on ugleda mjesec iznad sebe i rece
Boze, kako neki mogu gore
a ja i Zuga ni na more
poslije toga je pao u nesvjest
i vise nije mogao cuti
kako se jos dugo na nebu
smijao mjesec zuti