Ивана Жигон...
она је сама себи одсекла косу својевремено као знак жалости за Косовом.
Једна чудесна жена,једно чудесно људско биће чију животну причу можете мислим и сад да пронађете на нету...

Ивана Жигон је сама по себи доказ да Бог итекако постоји-за оне који сумњају.

Нисам достојан да јој помињем име ..нисам сам достојан

   

На данашњи дан, пре 16 година, страдала је и узнела се душом на Небо мала Милица Ракић

17. април 2015.



Милица Ракић је рођена у зору 9. јануара 1996. год. Њен Брат Алекса је био невероватно срећан када је добио млађу сестру. Милица је убијена 17. априла 1999. год. у 21:45. У малом купатилу у улици Димитрија Лазаревића Раше број 8, први спрат, Батајница. Шрапнели су разбили мали прозор и поцепали завесу…

Милица је седела на својој ноши, мајка Душица је напустила купатило само пар тренутака пре да малој Милици припреми кревет… Да је смести на спавање.

Врата купатила су била отворена, и шрапнели су пролетели право кроз врата купатила. Било је то јуче поподне.

„Моје сестрице више нема” каже он.

Када је пуна стакла. Лавабо је разбијен, плочице изломљене.

„А њена мала главица…” чуло се из суседне просторије.

Изненадна експлозија, ништа се претходно није чуло. Фасада куће је сва у рупама зграде у броју 8.

„Потрчао сам бос у купатило” каже Жарко. Размишља о речима које је изрекао. Затим, окреће главу у страну. Његов поглед сусреће Душичин. Гледа у нас. „Узео сам је, стрчао низ степенице, улетео у кола… Наставио сам да возим, иако сам знао да је мртва. Возио сам. У болници, узели су је од мене.”

sv.milica08Уплакана породица Свете Милице, отац Жарко, мајка Душица и братић Алекса Жаркова сестра Милка Богојевић, професор: „Чула сам детонације. На радију су рекли да су гађали Батајницу. Моја снаја Душица се јавила на телефон. Рекла је: Милица је погођена. Нисам тада знала шта то значи… Сада знам, и не разумем. Оставила сам сина Илију, шестогодишњака — Миличиног брата. Она му је била најближа… Свима сам рекла да му ништа не говоре. Рекла сам да ћу му ја рећи ако будем у стању.”

Богдан Мириловић (71), комшија: „Моја кућа је преко пута. Чуо сам детонацију. Онда сам чуо врисак. То је био најужаснији врисак који сам икада чуо у животу. Онда кукњаву.”

Феми Сумети (37) комшија из броја 10, се присећа да је после експлозије све било прекривено црним димом који је штипао за очи.

У кући преко пута, један од шрапнела је погодио Дражена Јанковића (21): „Када је експлодирало пао сам доле. Погођен сам у потколеницу. Јутрос су ми извадили парче шрапнела из ноге али сумњају да је још остало. Играо сам се са Милицом. Била је тако весела девојчица. Увек је трчкала около.”

Плочице по читавом десном зиду купатила прекривене су сличицама — цео зид десно од врата. Врата су била отворена. Смртни хитац је долетео кроз мали прозор.

„Доктор ми је рако да има лоше вести” казе Зоран Благојевић, муж Жаркове сестре. То је било у поноћ. Шта није у реду? Питао сам а да нисам ни био у стању да размишљам.

Жарко је из Босанског Петровца, у близини Дрвара. Дошао је у Београд у касним седамдесетим. Срео је своју будућу жену у Бежанији. Њихово родно место је сада у муслиманским рукама. Жарков отац и мајка су сада у Дервенти, каже он, „живе на ничијој земљи у ничијој кући”. Жарко је механичар, његова жена Душица је радница. Они су засновали свој дом у Рашиној улици, број 8.

Скрхана болом, мајка Свете Милице, Душица Ракић „Милица је нацртала слику лала баш претходни дан за себе”, присећа се њена рођака Данијела Дукић, доктор. „Лале, жуте и црвене.”

Њихове комшије и њихови пријатељи су седели на двема софама. Неко је, такође, поменуо судбину!

„Немојте да причате о судбини” каже Жарко.
„Немој нико да ми говори о судбини!”

Окрутни непријатељи и тирани пуцали су издалека, погађајуци војни циљ. Име: Милица Ракић (3).

 

Српско министарство за информације

19. април 1999. г.

(Srbija danas)

*negde sam procitala da je dusman koji je gadjao po nacionalnosti Englez. Ne znam da li je to tacno.

UÇK insurgents managed to take the Košare outpost following a massive artillery barrage by the Albanian Army and NATO bombardardment of strategic sites held by the Yugoslavs, but they failed to complete any of their strategic objectives and failed to drive the Yugoslav forces out of the area

Kao 1389 Lazar,Vuk Branković i Vlatko Vuković,tako i 1999 Božidar Delić,Ljubinko Djurković i Dragan Živanović

To su pacovi, to su voluharice, oni nemaju nacionalnost, poluljudi, to je najnizi oblik postojanja za ljudsko bice (jedino oni koji posle svega izvrse samoubistvo, mogu se nazvati, koliko-toliko - ljudima). To je onaj tip ljudi koji "je samo radio svoj posao", onaj tip ljudi koji su "profesionalci u svom poslu", upravo ta "profesionalnost" i daje svet kakav jeste, "profesionalnost" nema ljudsku stranu.

No medjutim, ovde treba pitati drugo pitanje: Ko je te bitange poslao da bacaju bombe i ko ih jos uvek salje da to rade hiljadama kilometara daleko od svojih jazbina? E, te bitange, koje ih salju, to treba ostrugati sa plocica, tu prljavstinu.

Istripovao si,ta sa bogom nema ništa,crveni ološ,za nju je bog bio na dedinju.

На данашњи дан у Београду је бомбардована зграда Генералштаба Војске Југославије, зграда савезне полиције, а пројектили НАТО-а погодили су и Врачар, густо насељени крај у ширем центру града.

На данашњи дан 1999.  године од касетних бомби - забрањених према женевским конвенцијама за нападе и на војне циљеве - избачених нешто пре поднева из авиона НАТО искључиво на цивилне циљеве, стамбене зграде и улице у близини главне градске пијаце и Клиничког центра у строгом центру Ниша погинуло је 16 цивила а више од 70 је рањено.



Солана: „Промашили смо циљ”
Сутрадан, 8. маја, генерални секретар НАТО-а, Хавијер Солана, потврдио је одговорност НАТО-а за напад, изјавом да је „НАТО потврдио да је оштећење пијаце и клинике проузроковало НАТО оружје које је промашило циљ“. Према изворима из војске САД, контејнер касетне бомбе CBU-87 није се отворио изнад циља него убрзо након избацивања из авиона, због чега је субмуниција пала на друге циљеве унутар града.