Poglavlje 14: Prsten

@03 = Godina 1299. posle Ognja

     1.
     Kain je sanjao.
     U snu je video kako je voda nadošla i prekrila ga, i u dubinama te vode on se udavio.

     Jutro 8. dana zime 1299. godine, osvanulo je hladno, vedro i obasjano suncem.
     Tog dana Kain je beležio svoj sto dvanaesti rođendan.
     Tog Dana Kain se probudio iz sna o vlastitoj smrti.
     Spavao je sam, kao što je spavao skoro celog života, bez žene, bez supruge. Seo je u postelji, sam samcijat u tami, i nikoga nije bilo da čuje njegove reči osim njega samog.
     Stigli su tačno kada je bilo predviđeno. "Došlo je vreme", prošapta on glasno.

     Tokom one decenije i po otkako je Kain od Istmarča odveo malog Oriona, Maston Veramorn je poprilično ostario.
     Najjače je to osećao izjutra, kad je morao da ustane iz svog toplog kreveta; sve kosti su ga bolele. U mladosti ga je brinulo što će jednog dana, kad ostari, izgubiti zube i kosu, što će ga pokriti bore i staračke pege. Sada je prekoravao samoga sebe zbog tih beznačajnih strahova; bili su, kao što je počinjao da spoznaje, samo najmanji i najneznatniji delić procesa starenja. Hladnoća ga je mnogo dublje zasecala nego u mladosti, a krv je počinjala da mu brže teče tek posle dužeg vremena. Nije više bio u stanju da se kreće onako brzo kao nekada, niti da radi tako dugo i naporno. Otkrio je da mu se i osećajnost promenila. Grčevito se u poslednje vreme držao komandanta pukovnika Tristana, s nekom vrstom opipljivog beznađa. Tristan je sigurno bio jedino živo ljudsko biće u koga je Maston iole imao poverenja, a Tristanov neposredni podređeni, kapetan Bordin, borio se iz petnih žila da Mastonu otme položaj. Gledajući Bordina Maston se podsećao samoga sebe iz mladosti. Znao je da treba da naredi da se Bordin ubije, i poslednji dokaz da je ostario bio je da se nije usuđivao da izda to naređenje.
     Nije uopšte bio siguran ko će od njih dvojice preživeti taj pokušaj ubistva.
     Njegove vojne snage su sada držale Skupštinu, a ne Iglz; bila je bliža rudnicima Zlatne reke, rudnicima iz kojih je Maston Veramorn svake godine, počev od 1284, slao pune tri četvrtine ukupne proizvodnje zlata i platine na teritorije Istmarča. Nikada nisu ni pokušali da daju lažne podatke o proizvodnji; Maston se nije usuđivao.
     Punih četrnaest i po godina posle tragičnog ubistva kapetana Solana, Maston ni jedan jedini put nije razgovarao sa Kainom. Veoma dockan, tek kad je u Bordinu ugledao zmiju za koju je mislio da je bila u Solanu, Maston Veramorn je počeo da shvata svoju grešku, čak i da se pomalo kaje. Bordin nije imao onu harizmu koja je okruživala još nezaboravnog Solana; ne sasvim, ali je zato bio daleko ciničniji i bezobrazniji.
     Da je Solan bio živ, bio je ubeđen Maston, takvi kao Bordin nužno bi ostajali u senci tog čoveka, savršenog u svemu čega bi se poduhvatio. Dakle, on je bio sin vladara Lodena, ili je bar tako tvrdio sumanuti Rijabel; uostalom, nije ni bilo važno. U Solanu je bilo istinske vernosti, iako ponekad netegnute; on bi možda napustio Mastonovu službu, ali nikada ne bi predvodio neki prevrat.
     Možda je to bio sticaj okolnosti, a možda i nije; ali Maston se nije potpuno jasno sećao svega što se odigralo predveče 9. dana zime 1299, kada je glasnik iz Istmarča sleteo u jednom starom kliznom brodu na Mastonovu privatnu pistu koju je dao da mu se izgradi ispred kuće, imanja koje je nekada pripadalo Lodenu Almandaru.

     Glasnik je bila žena, kapetan Mielo, koja je strogu crnu uniformu istmarčkog ratnika nosila kao da se rodila u njoj. Među Mastonovim ratnicima, obučenim u zeleno, strogost njene odeće i držanja oštro se isticala. Ostavio ju je da ga čeka, dok je proveravao da li je stigla u jednom od novih kliznih brdova klase 'Soko', koje je gradio Istmarč; Maston je očajnički žudio da dobije priliku da rasturi u komade jednu od tih novih letelica.
     Nije, obavestili su ga; letelica u kojoj je prispela kapetan Mielo izgledala je stara bar dvadesetak godina. Maston je to obaveštenje primio bez ikakvog vidnog znaka nezadovoljstva i naredio da mu pošalju tu ženu.
     Kada ju je najzad primio, niko osim Tristana nije tome prisustvovao.
     Soba u kojoj ju je Maston Veramorn primio bila je nameštena tako da ponizi posetioca, i u tome je uglavnom i uspevala. Maston je sedeo u velikoj stolici, odmah sa desne strane ogromnog prozora kroz koji se sa visine videla čitava Skupština i iza njenog kruga Dolina, još niže i svuda unaokolo. Pogled, iako ne toliko veličanstven kao što je bio pogled iz Skupštinske sale, malo više gore, u planini, bio je dovoljno upečatljiv za svakoga ko nije video nešto bolje. Duboki, beli tepih bio je dovoljno raskošan da upije zvuk koraka, a u zidove je bila ugrađena neka vrsta zvučne izolacije, koju Mastonovi inženjeri još nisu bili u stanju da prekopiraju, a možda nikada neće ni moći. Opšti utisak je težio da priguši najveći deo čulnih oseta sa kojima živi jedan ratnik, i da mu istovremeno zaseni pogled.
     Stolica koju su pokazali kapetanu Mielo bila je izuzetno meka, tako da je žena s teškom mukom uspevala da održi pravu kičmu, i bila je neupadljivo, ali znatno niža od Mastonove.
     Sa svim tim prednostima koje je Maston Veramorn podesio za sebe prilikom tog razgovora, ipak je skoro istog časa osetio da je izgubljen.
     Kapetan Mielo nije uopšte gubila vreme. Učtivo je odbila ponuđenu hranu i piće. "Gospodar Kain", rekla je hladno, "želi vašu pomoć u ratu protiv Severne zemlje."

     U nedelji koja je usledila posle Kainovog sto dvanaestog rođendana, Orion se osećao kao ponovo rođen. Veći deo nedelje proveo je na zadatku, u sedlu, pod otvorenim, iako donekle snegovitim nebom, jašući kroz teritorije Istmarča u Kenijanovom društvu. Orion je jahao žestokog sivca, koji se borio s njim dva dobra dana, pre nego što je pristao da mu se pokori. Konj je bio potomak velikog sivog pastuva kojeg je Orion povremeno jahao na prelazu u mladićko doba, i beše od oca nasledio brzinu i izdržljivost. Žustrina mora da mu je bila od majke, jer Orion nije mogao da se seti da je stari sivac bio tako ratoboran. U stvari, životinji je na kraju dao ime Kurda, po jednoj vrsti mrzovoljnih sivkastobelih jastrebova koji su se često viđali u Iglzu - uprkos svojoj želji da se emotivno ne vezuje za životinju o kojoj neće moći da se stara kao što bi vlasnik konja trebalo da čini.
     Posao je bio mučan i nezanimljiv, a povremeno i razočaravajući, jer nije bilo nikakve mogućnosti da radnicima na teritoriji tačno kažu šta će se dogoditi i kada; ali Orion je ipak mislio da su njihova upozorenja dovoljno jasna.
     "Kada budete upozoreni", bila je poruka koju su Orion i Kenijan ponavljali od jednog naselja do drugog, od kuće do kuće, "popećete se u visine. Nećete dobiti mnogo upozorenja, jer divovi će svakako motriti na Dolinu pomoću svojih osmatračkih satelita, i ako uoče neko znatnije kretanje pre nego što dobijete znak na uzbunu, to će im dati signal." Neki od ljudi kojima su prenosili tu poruku samo bi slegnuli ramenima i zaboravili, i za njih Orion ili Kenijan nisu ništa mogli da urade. Ako divovi raznesu Veliku branu, kao što je Kain predviđao da će uraditi kad ih bude napao, najveći deo istmarčkih teritorija, izuzev brda, sve što je bilo na vidiku Velike brane, završiće osam metara pod vodom.
     Obilazili su sva mesta uz i niz Putnikov drum, od Istmarča do Serloka i natrag. Drugi glasnici pokrivali su teritorije koje su bile južnije od Putnikovog druma, i koje njihova maršuta nije mogla da pokrije.
     Jedino što se prostiralo na severu od Putnikovog druma, celom njegovom dužinom od Singera do Istmarča, bila je sama Velika brana.
     Još jedna grupa glasnika pokrivala je teritorije između Singera i Serloka. Gradove zapadno od Singera nisu upozoravali, a nisu ni nameravali. Orion je mrzeo tu logiku, ali nije mogao da otkrije nikakav nedostatak u Kainovom zaključivanju: upozoravanje teritorija Istmarča, gde je Kain mogao sa izvesnom sigurnošću da tvrdi da zna sve špijune divova, bilo je bezbedno. Isto takvo upozoravanje teritorija koje nisu bile pod Kainovom upravom - oblasti duž Almandara izuzev samog Singera, središnjeg dela Doline, najvećim delom, i svega što se nalazilo na Putnikovom drumu zapadno od Singera - bilo bi čisto samoubistvo.
     Noći su provodili na otvorenom, logorujući pored Putnikovog druma, naizmenično čuvajući stražu. Stražarenje najverovatnije nije bilo potrebno; Putnikov drum, tamo gde je prolazio kroz oblasti Istmarča, bio je daleko bezbedniji nego što je bio u ma koje vreme posle Kainovog rođenja. Kainova stabilna vladavina, poslednjih dvadeset pet godina (četrdeset pet, ako se ubroji i Dvadesetogodišnji rat) svakako je tome doprinela.
     Za Oriona je to bilo neobično putovanje. Iako nikada nije bio u Serloku, a samo nekoliko puta u Telindelu, spopadala su ga čudna sećanja, sećanja koja nisu poticala iz njegovog vlastitog iskustva, već iz Kainovog života.
     Kenijana je bar jednom na smrt prepao. Jahali su natrag u Istmarč, u Pećine, pošto su obavili zadatak, i Kenijan mu je pevao, kako je sam rekao, "jednu klasičnu semalijsku baladu, ispevanu posle ustanka u Erebionu."
     Na kraju pesme, Kenijan malo zastade. "Žao mi je što to moram da kažem, ali tu nedostaje jedan deo, koji moja prababa nije znala. Već podavno je izgubljen..."
     Zastao je u pola rečenice. Orion je zapevao, stabilnim tenorom koji je melodiju pesme održavao mnogo bolje nego što ga je Kenijan ikada pre toga čuo da peva, kao da neki pravi muzičar peva kroz Orionovo grlo.

     Kaži da ne volim kako izgledam
     Kaži da ne pevam kao pre
     Zar si mislio da ne znam
     Da će gitara da mi mre?

     Kaži mi šta ti to želiš
     Šta ti to želiš od mene
     Kaži mi svoju čežnju
     A ja ću tebi reći
     Šta mislim da ona je.

     "U stvari, nedostaju dve strofe", primeti Orion kad je završio, smešeći se. "Trebalo bi da se malo podsetiš semalijske istorije, Bezimeni."
     "Gde si čuo te stihove?" upita Kenijan.
     "Lukas mi je pevao tu pesmu bar dvadeset puta kada sam bio mali", rasejano odvrati Orion, i nastavi ćutke da jaše dalje. Nije shvatio šta je rekao sve dok nije postao svestan da Kenijan više nije pored njega; okrenuvši se, ugleda svoga prijatelja kako bulji u njega, očevidno uplašen. Orion pokuša da sve okrene na šalu, ustvrdivši da je sam ispevao te stihove, ali Kenijan mu nije poverovao i Orion ga zbog toga nije nimalo krivio.
     Ne bi ni on poverovao da je bio na njegovom mestu.

     Približili su se Pećinama kasno popodne 16. dana jeseni, na Dva-Dan. Na Putnikovom drumu bila je bljuzgavica od snega, ali nebo je imalo prodornu kobaltnoplavu boju, a sunce je bilo toliko toplo da je Orion zbacio sa glave kapuljaču na ogrtaču koji je nosio, prebačen preko ramena.
     Zaustavili su se na Severnoj kapiji i sačekali dok se nije dovoljno otvorila da ih propusti, a onda ujahali. Odjahali su do staje u kojoj su im bili smešteni konji, u blizini poletne piste. Bila je to jedna od malobrojnih zgrada na površini kojima su se Pećine mogle pohvaliti - jedna dugačka građevina nalik na ambar, gde se čuvalo nekoliko konja za potrebe Pećina. Tu je bila i štenara za pse i obori za svinje i stoku koja je bila namenjena za trpeze u Pećinama. Odgajivač pasa ih je ugledao dok su jahali i doviknu im da svrate do štenare pre nego što siđu u podzemlje.
     Orion prepusti Kurdu konjušaru, a Kenijan učini to isto sa svojim ždrepcem, i zajedno otidoše do štenare. Orion odmah shvati zašto ih je odgajivač pozvao; jedna kučka se oštenila dok je Orion bio na putu, i sada su tu bila četiri šteneta, još poluslepa, u ogradi, zajedno s njom. Orion pažljivo podiže jedno štene; bio je to mali mužjak, jedini koji je već uspeo da stane na noge, i sada se teturao na svojim šapicama po tesno ograđenom prostoru. Odgajivač pasa se nasmeši Orionu, očigledno zadovoljan životinjama. "Hoćete li toga kap'tane?" (Iako je to zaista bila njegova titula već skoro godinu dana, Orion je podozrevao da svaki čovek to nije znao; odgajivač pasa je svakoga tako oslovljavao - čak i komandanta generala Dantesa - izuzev Kaina, kome se obraćao sa 'gospodaru'.)
     "Mislim da hoću", odgovori Orion, podigavši štene koje se otimalo da mu vidi oči. Pinč Drugi je oplodio njegovu majku poslednje godine pre nego što je umro od starosti, i ovo štene je veoma ličilo na njega. Orion počeša štene iznad očiju, smešeći se. "Da, naravno, Pinč. Tako ćete ga zvati dok ga budete obučavali; hoću da odmah nauči to ime."
     "Orione!"
     Orionov izraz lica se ne promeni; nije čak ni trepnuo. On pruži štene Kenijanu i okrene se da susretne Kainov pogled. "Gospodine?"
     Kain je bio svečano obučen u sjajnu istmarčku uniformu boje abonosa, bez oznaka čina. Orion nije mogao da se seti da ju je ikada pre toga video na Kainu; osim, dakako, na tapiseriji od sunčeve svile koja je prikazivala potpisivanje Istmarčkog sporazuma. "Kazali su mi kad si ujahao. Treba da se sastanemo sa Mastonom, Orione, još sutra, ako bude moguće. Koliko brzo možeš da se spremiš da otputuješ u..." Kain zastade i upitno podiže jednu obrvu. "Nešto nije u redu, Orione?"
     Orion nije bio svestan da bulji u njega. "Gospodine..." On odjednom prsnu u smeh. "Nikad vas još nisam video u svečanoj ratničkoj uniformi. Dobro... vam stoji."
     "Treba li to da shvatim kao kompliment?" Kain, međutim, ne sačeka odgovor već nastavi. "Ostavi tog psa, ako uopšte možeš da se otrgneš od njega, moramo da porazgovaramo. Prvi Temera, biće mi drago da nam se pridružiš."
     Orion ga je ukratko izvestio o njihovom putovanju dok su silazili liftom u dubine Pećina. Koristili su Kainov privatni lift. Spustio ih je u hodnik odmah ispred Kainovog stana, sa svega dva srebrnooka stražara, pored kojih su prošli pre nego što su se obreli unutra. Kain posla Jimala da donese uniforme da se Orion i Kenijan presvuku, i nastavi da postavlja pitanja Orionu dok se Kenijan brijao i presvlačio; potom je isto činio sa Kenijanom, dok je Orion skidao sa sebe prljavštinu od puta.
     Kada su obojica bili oprani i nahranjeni, Kain im u osnovnim crtama izloži plan za sledeći dan. "Maston se nešto buni, na žalost. Ističe da je bombardovanje Severne zemlje nedelotvorno, dokle god im je Štit podignut, i ne veruje mi kad mu kažem da imamo brodove klase 'Soko' koji mogu da se probiju kroz taj Štit koji zaklanja Severnu zemlju. Zato ćemo mu to pokazati na delu. Njegov najveći Štit je onaj kojim štiti vlastito imanje, ali ja ću ga naterati da shvati šta mislim kada ti prođeš kroz njega."
     "Čekaj, čekaj." Orion spusti čašu kuvanog i začinjenog vina, kojim je upravo zagrevao utrobu. "Nisi u toku. Moj brod nije spreman za poletanje?"
     "Naravno da jeste."
     "Gospodine... inženjeri su tek završili uređaj za prodiranje kad sam ja otišao na put. Tek pre nedelju dana."
     "Radili su danonoćno, iz sve snage", odvrati Kain mirno. "Završen je."
     "Danonoćno?" Orion zatrepta; inženjeri su ušli u legendu zbog svoje tvrdoglavosti, čak i kad je Kain bio u pitanju. "Teško mi je da zamislim da su inženjeri to dobrovoljno učinili."
     "Dobrovoljno?" ljubazno odvrati Kain. "Orione, mi se spremamo za rat. Bili su pošteđeni sve dok nisu počeli da zaboravljaju da postoje zbog Istmarča, a ne on zbog njih. Terao sam ih da rade sve dok nisu počeli da gunđaju, a onda sam dao da se jedan strelja. Završili su posao."
     Orion iskapi vino. "Verujem ti", reče on prilično otvoreno. "Znači, moj brod je spreman, odredi su spremni, pripremili smo ljude na evakuaciju ako Velika brana bude raznesena. Šta je još ostalo da se uradi?"
     Kain sleže ramenima. "Dakle, zbogom Pećinama. Ako ode Velika brana, nikada ih više nećeš videti. Ponesi sve što misliš da je vredno sa sobom, kad budemo krenuli u Skupštinu; postoje svi izgledi da se nikada nećemo vratiti."
     "Tako, znači?"
     "U osnovi."
     "A kada krećemo u napad?"
     "U zoru dvadeset drugog."
     Kenijan se zagrcnu kafom. Čak je i Orion bio zaprepašćen. "Šališ se."
     Kain zavrte glavom. "Ne. Sada, kad smo se obavezali, krenućemo odmah. Divovi nas ne očekuju ovog časa; ako im dozvolimo još nedelju dana, biće spremni. Hoćeš li da pogledaš svoj brod, Orione?"
     "Gospodaru", umeša se Kenijan, gotovo uplašeno, "vi sigurno znate da vaši ratnici smatraju da ste malo preterano oprezni."
     "Prvi Temera", odvrati Kain, "postoji vreme za opreznost i vreme za akciju. Čovek koji pogrešno proceni kad mu je vreme, budala je, i to kratkog veka. Prošlo je već dvadeset pet godina otkako je Istmarč poslednji put ratovao, i možda su naši ratnici u izvesnoj meri već zaboravili kako se to radi. Ja se spremam", dodade on hladnokrvno, "da ih podsetim. Gospodo?"

     Letelica je stajala u sredini brodogradilišta. Nije ličila ni na jedan vazdušni brod koji je Orion do tada video. Svaki drugi brod bio je ili crn, za noćne zadatke, ili odozgo smeđ a odozdo plav kao nebo, za dnevne zadatke.
     Ugledavši brod, Orion je bukvalno izgubio dah. Sjajni premaz, srebrnast kao ogledalo, pokrivao je površinu letelice da bi odbijao što je više moguće laserske zrake. Brod je zato bio lako uočljiv sa velike daljine, ali to nije mnogo smetalo. Ako sve bude kao što je predviđeno, Orion će u njemu leteti ispod Štita, kojim je bila prekrivena Severna zemlja. U tom slučaju nije bilo mnogo važno kako će ta prokleta stvar biti obojena, pomisli Orion u sebi; bila mu je i namera da bude primećen.
     Bilo je još značajnih razlika između te letelice i običnih kliznih brodova klase 'Soko'. Krila su joj bila više iskošena unazad, da bi mogla da postigne veće brzine od običnog kliznog broda. Bila je takođe više u obliku igle nego standardni klizni brod, iako joj je rep bio upadljivo ispupčeniji. Potiskivači su bili četrdeset odsto veći od običnih potiskivača, i broj fuzionih ćelija koje su ih pokretale bio je srazmerno veći. Naravno, bili su učinjeni i izvesni ustupci, zbog povećane brzine; na brodu nije bilo mesta za lasere, već samo za jedan par projektila sa fuzionim glavama, koji su bili namenjeni onome za šta su istmarčki špijuni sa sigurnošću tvrdili da je stanica za električno napajanje Štita iznad Severne zemlje.
     U srebrnasti omotač broda bile su ugrađene kuke, na mestu gde će s njim biti spojen superprovodljivi omotač. Orion upitno pogleda u Kaina, pokazujući rukom na kuku koju je dodirivao, i Kain zavrte glavom. "Prodiruća cev je napravljena u jednoj od naših orbitalnih fabrika. Mogli smo da je snesemo, ali je izgledalo potpuno svejedno i da pošaljemo brod tamo gore, da je prikače na njega."
     Orion podiže jednu obrvu. "Prodiruća cev?"
     Kain dobaci Orionu jedan pogled i ukloni ruku sa blistave, srebrne čaure. "Baš to, Orione. Ima li nekog problema u pogledu tog naziva?"
     Orion pogleda u Kenijana, koji se jedva savlađivao da ne prsne u smeh. "Taj naziv je malo... slikovit, gospodine."
     Kain se zakikota. "Što se mene tiče", odvrati on blago, "može slobodno da se zove navlaka za vođenje ljubavi Istmarča - i neki inženjeri su je tako i nazvali - samo da funkcioniše."
     Orion se napokon odmače za jedan korak od letelice i ostade da stoji, posmatrajući je. Iako to možda niko na svetu sem Oriona ne bi primetio, Orion uhvati Kaina kako ga posmatra, vidno i sam zadovoljan Orionovim zadovoljstvom. "Dopada mi se brod, gospodine", zaključi on najzad.
     "Tako sam i mislio", odvrati Kain savršeno ozbiljno.
     "Dobro, a kada ću moći da ga isprobam?"
     "Sačekaj, da bi priredio predstavu Mastonu. I sutra je dovoljno rano."
     Orion klimnu. "Kakvo je raspoloženje među radnicima? Znaju li da ćemo ovako brzo krenuti u napad?"
     "Ne."
     "Smem li ja da im kažem?"
     Orion vide kako Kain razmišlja o tom pitanju, i Kainove crte napokon omekšaše i razvukoše se u blagi osmeh. "Dabome. Sada već ne vidim nikakvo zlo u tome. Ako u Pećinama ima još uvek živih špijuna divova, bio sam nedopustivo nemaran."
     "Hvala ti", prihvati jednostavno Orion. "Već odavno čekaju na tu vest."

     Stajali su na granici onoga što je nekada bilo imanje Lodena Almandara i posmatrali nebo. Nešto ranije toga dana padao je sneg, ali je prestao odmah posle podneva, i premda je nebo bilo olovno sivo, vreme se, izgledalo je, neće više pogoršavati.
     Bilo je, ukupno uzev, trideset Istmarčana i ljudi Mastona Veramorna, koji su čekali pored sletne piste. Možda se Veramornovi ljudi više ne bi mogli istinski nazvati ratnicima Iglza - od kad se njihova industrijska baza, zajedno sa vojnim glavnim štabom, preselila u Skupštinu. Sam Maston nije posetio Iglz već duže od dve godine.
     Tanušna i gotovo nevidljiva narandžasta izmaglica obojila je nebo iznad njih.
     "Nauka je u stvari već prilično stara", primeti Kain kao uzgred. "Čudi me da divovi već nisu pomislili na tako nešto. Štit je u osnovi diskontinuitet kvarka, koji proizvodi veoma intezivno, krajnje lokalizovano magnetno polje na nivou atoma. Zato mnogo bolje deluje na metal nego na čovečje telo - imajući u vidu sve te slobodne elektrone." Kain razvuče usta pogledavši u Mastona, koji nije mogao da razume njegovo objašnjenje, i u komandanta pukovnika Tristana, koji je mogao, i pažljivo ga pratio. "Superprovodnici, s druge strane, savršeno su magnetno dvopolni; to se znalo još pre Ognja. Superprovodljivi omotač, Mastone, proizvodi jednaku reakciju suprotnog pola u dodiru sa ma kojim magnetnim poljem." Usta mu se još više razvukoše. "Stavili smo, dakle, laser u vreću od superprovodljivog tkanja i bacili ga kroz istmarčki Štit, dok je radio pod punim opterećenjem. Empirijsko istraživanje, znaš. U Istmarču se time mnogo bavimo."
     Na ivici polja bila su postavljena dva glasnogovornika; iznenada su oživeli. "Ovde komandant kapetan Orion. Nalazim se u orbiti i na putu sam da uđem u prodiruću cev. Za dvadeset minuta biću kod vas, na donjem spratu."
     Tristan de Volta se primače Kainu i tiho mu se obrati. "On počinje da silazi iz orbite? Je li to bezbedno? Da li letelice klase 'Soko' zaista imaju toliki domašaj? Bez opasnosti, hoću da kažem?"
     Kain odgovori suvo, ni ne pogledavši u Tristana. "Iz donje orbite, u ovom slučaju, ali samo zato što su inženjeri preneli prodiruću cev u donju orbitu, da bismo uštedeli vreme, a ne zato što brod ne bi mogao da dohvati geosinhronu orbitu. Jeste, bezbedno je. Začudićete se koliki je domašaj klase 'Soko'; sumnjam da ćete mi poverovati ako vam kažem. Potpuno su pouzdani." On se upola okrenu, da pogleda čoveka u lice. "Da li vas interesuje još nešto, komandante pukovniče?"
     Tristan bi i sam iznenađen, osetivši da crveni; bio je već prevalio četrdesetu, i Maston u poslednje vreme nije više mogao da ga natera na to. "Ne", odgovori on žurno i povuče se natrag u društvo svojih prijatelja.
     Čekali su, i pre nego što vreme koje je Orion tražio sasvim isteče ugledaše u daljini svetlucanje modifikovanog srebrnog 'Sokola'. Brod se brzo povećavao, i eksplozija koja je nastala kad je usporio ispod brzine zvuka zastrašujuće podseti Tristana na zvuk koji je pratio pojavu vladara, kad su izranjavali iz Svetlosti. Više od jednog ratnika, čak i među Istmarčanima, kriknu kada je brod zastao i pao kao kamen u pravcu Štita. Blago zamaljene ivice njegovog obrisa bile su jedini znak superprovodljivog omotača koji je činio, da taj manevar bude nešto drugo a ne samo izuzetno komplikovani vid samoubistva. Mlazevi na trbuhu broda briznuše u trenutku kada je prosekao Štit, i brod se konačno zaustavio, lebdeći na tim mlazevima manje od pola metra iznad izolovane površine sletne piste.
     Orionov glas se začu iz glasnogovornika. "Ne preporučujemo da ma ko izuzev odgovarajuće uvežbanog ratnika Istmarča pokuša ovako nešto. Teže je nego što izgleda." Brod se polako poče okretati oko svoje ose, sve dok Orion, gledajući kroz prozore pilotske kabine, ne susrete Kainov pogled. Orion se nasmeši Kainu, svima im pokaza palac okrenut naviše, uključi mlazeve na kljunu broda, uspravi ga vertikalno naviše tako da stoji na repu, i vrati ga ponovo natrag kroz Štit.
     Nestao je za nekoliko trenutaka, ne ostavivši za sobom nikakav trag osim izraza lica Mastonovih ratnika, smrknutih i zapanjenih istovremeno. Tamo gde je brod za trenutak stajao na repu, mlazevi iz potiskivača sagoreli su tlo i pretvorili ga u staklo.
     Odlazeći sa polja, Kain prođe pored komandanta pukovnika Tristana. Tristan je ukočeno zurio u mesto na kome je, pre jednog trenutka, Orion sedeo u svom kliznom brodu. Verovatno mu se pričinilo, mislio je Tristan, ali čak i kroz prozore pilotske kabine, na razdaljini od tridesetak metara, čovek je bio slika i prilika svoga oca.
     "Pa, Tristane", učtivo mu dobaci Kain, "jesi li i dalje zabrinut?"

     Brodovi Istmarča, presvučeni ledom pre poletanja zato da bi odavali najmanji mogući infracrveni trag pred osmatračkim satelitima divova, sletali su jedan po jedan cele noći.

     Iako se niko od njih nije tome radovao, na kraju je postalo neizbežno. Ujutro poslednjeg dana uoči napada na divove, 21. dana zime, Kain, Maston, Orion i Tristan sastali su se bez pratnje.
     Sastali su se u Mastonovoj Ratničkoj sobi, više od sata pre nego što je trebalo da se počne sa strateškim dogovorom obe vojske. Kain je bio žalosno iznenađen kada je video da je zgrada koja je bila namenjena u te svrhe nekada pripadala Akademiji.
     Bio je to 'intimni' sastanak, što je značilo da su bila prisutna samo trojica Mastonovih ratnika, da posluže osveženje ako im neko zatraži, i da su Maston i Kain doveli sa sobom samo svoju telesnu gardu.
     Čak i uz pomoć holograma koje su im špijuni pribavljali tokom godina, Maston nije bio pripremljen na adrenalinski šok, koji je doživeo kad su im se Kain i Orion konačno pridružili. Kao da je video duha; nekoliko sekundi Maston prosto nije mogao da se oporavi. Tristan je takođe s nevericom buljio u mladića. Nastupio je kratak trenutak nelagodnosti pre nego što je Orion, dobacivši jedan pogled Kainu, prišao Mastonu i Tristanu koji su sedeli. Dva čoveka skočiše na noge, i Orion im se obrati bez i traga nesigurnosti. "Mastone, gospodaru Iglza i njegovih teritorija, komandante pukovniče, čast mi je da se upoznam sa vama." Tristan nesvesno ispruži ruku i steže šaku koju mu je Orion pružio, i Orion se odjednom nasmeši. "Još jednom. Znaš li da te se sećam, Tristane? Jednom si mi pravio društvo dok su moji roditelji bili zauzeti."
     "Za ime Svetlosti, znaš li ti koliko ličiš na njega?" upita Tristan tiho.
     Orion veselo klimnu i izvuče ruku iz Tristanovog, gotovo bolnog stiska. "Ti si, čini mi se, već sedmi ratnik Iglza koji mi to kaže." On se onda okrenu starcu koji je, izgleda, bio Maston Veramorn, i reče mnogo zvaničnije: "Naravno, i vas se dobro sećam, gospodaru Mastone. Teško da bih mogao da vas zaboravim", dodade on sa značajnim prizvukom.

     "Ne verujem ti, Kaine", otvoreno reče Maston Veramorn. "Moji ratnici ti takođe ne veruju. Možeš koristiti Skupštinu kao poprište - zato što ne mogu da te sprečim - ali naše vojske neće sarađivati."
     Kain klimnu. "Nisam ni misli da hoće. Dokle god mi tvoje trupe ne prepreče put, sve je u redu."
     Maston grčevito klimnu. Bio je, kako je Orion video, uplašen već i samo zato što se nalazi u istoj sobi sa Kainom. Ili je to možda zbog mene? upita se Orion.
     "Dobro", reče Maston. "Postoje dve nepotvrđene vesti, o kojima bih hteo da te pitam. Naši špijuni u Severnoj zemlji javili su da si krajem 1284. godine u more oko Severne zemlje bacio tri meteora. Zašto nisi spreman da to ponoviš i poštediš sebe troškova, a nas opasnosti da nas divovi unište kad te pobede?"
     Kain sleže ramenima. "Poslali smo na Mesec, 1280. godine, jednu grupu koja je pristala da se žrtvuje, i dali da nam oni usade u njegovu površinu bacač mase. Oni su tamo poumirali; u to vreme nismo imali dovoljno znanja ni mogućnosti da ih vratimo žive. Ti 'meteori' bili su samo veliki komadi stena okovani u metal, tako da ih bacač mase može ščepati. Imali smo ta tri; bacač mase je bio namenjen za borbu protiv Skupštine, ne protiv divova. Tri takva projektila bi uništila Skupštinu, čak i da su oni instalirali protivraketnu odbranu kakva je postojala u Severnoj zemlji. Kad smo se našli u situaciji da moramo zaplašiti divove, to je bilo sve čime smo raspolagali. Tada smo to iskoristili i obmanuli ih da imamo još takvih projektila, koje možemo i dalje da bacamo na njih. Nismo i nemamo ih, ali oni su progutali udicu."
     Maston je polako klimao. Tristan se iznenada umeša. "Možda 1280. niste imali znanja i mogućnosti da ponovo napunite taj bacač mase. Ali danas nije tako. Zašto nećete?"
     Orion mu odgovori. "Voleli bismo da možemo, komandante pukovniče - ali divovi sada veoma pažljivo posmatraju Mesec. Ako nam pokažete kako da pošaljemo na njega letelicu a da divovima ne odamo položaj bacača mase, istog časa ćemo to učiniti."
     "Ima smisla u tome što kažete", složi se Maston, "veoma jasnog smisla, dok ne dodam još jedan podatak. Kaine, rečeno mi je da divovi imaju Prsten."
     Orion je bio siguran da mu se na licu ništa ne vidi. Kain se pravio da nevoljno potvrđuje. "I ja sam primio takav izveštaj. Ako je isitinit, nemamo sreće. Očekujem da će Prsten biti uništen prilikom napada."
     "Ako napadneš divove tim svojim bacačem mase", složi se Maston, "Prsten će sigurno biti uništen."
     Kain se nasmeši. "Kada bih", primeti on tiho, "imao projektile da ih njima zaspem. Na žalost, nemam ih." Kain pređe na drugu temu, pošto je bio siguran da će uznemiriti Mastona. "Taj Bordin od kojeg se plašiš - hoćeš li da ti ga ja ubijem?"

     Strateški dogovor protekao je bez problema; Kain nije drugo ni očekivao. Uostalom, i bio je održan uglavnom zbog Mastonovih ratnika. Iako oni neće učestvovati u ofanzivi, izuzev na pomoćnim položajima, bili su veoma zainteresovani da do pojedinosti saznaju kako će se voditi napad.
     Ako ofanziva propadne, nije bilo nikakve sumnje da će pasti i utvrđenje Skupštine, možda već za nekoliko nedelja. Divovi nisu imali klizne brodove one vrste kakve su gradili radnici; bili su isuviše glomazni i teški da bi mogli leteti u njima. Na žalost, sa svojim znanjem kibernetike, divovi nisu morali da izlažu vlastiti život ratnoj opasnosti; imali su male, robotima vođene borbene letelice, koje su bile gotovo ravnopravni protivnik odgovarajućim kliznim brodovima izgrađenim na tradicionalni način. Čak bi i 'Soko' imao velikih teškoća da se istovremeno suprotstavi dvama takvim brodovima - a divovi su ih imali na desetine hiljada.
     "Ako bitka potraje", reče Kain, "nećemo imati nikakve izglede. Zato nećemo dozvoliti da bitka potraje. Tačka. Najveći deo odbrane divova postavljen je oko njihovog Štita; ako Štit padne, možemo se usredsrediti na bombardovanje njihovih centara za komunikacije. Na žalost, još ne znamo tačne kodove obrade komandnih signala za robotizovane klizne brodove. Zato ćemo sve redom sravniti sa zemljom. Periferni odbrambeni uređaji su im strahoviti, ali možemo ih uništiti; gađaćemo te uređaje dok Orion bude prodirao kroz njihov Štit, i nadajmo se da ćemo stvoriti takvu zbrku da će Orion imati vremena da im izbaci iz stroja električne generatore za napajanje Štita. Kada Štit padne - imamo u vidu da su stolećima gradili na način koji veoma liči na Pećine; najveći deo njihovih građevina nalazi se ispod zemlje, zbog niskih temperatura na površini. Ako nam pođe za rukom da provalimo bilo koji od njihovih podzemnih prolaza koji vode u Jedini okean, to bih smatrao dodatnom prednošću za nas."
     "Šta će biti sa radnicima koji ostanu u Pećinama?" upita jedan od Mastonovih komandanata. Orion prepoznade kapetana Bordina od kojeg je, kako mu je Kain rekao, Maston u poslednje vreme imao noćne more. "Izvesti ledom pokrivene klizne brodove odatle, pod zaklonom noći, jedna je stvar; evakuisati sedamdeset ili osamdeset hiljada radnika je nešto sasvim drugo."
     Kain sleže ramenima." Spremam se da ih pustim da se evakuišu kratko vreme pre nego što počnemo napad."
     Bordin izgovori veoma glasno, tako da se moglo čuti svuda u Ratničkoj sobi. "To bi moglo da uzbuni divove."
     Orion polako ustade i sačeka dok svi pogledi nisu bili upereni u njega. "Nije me briga da li će, ili neće. Vi imate više od mene poverenja u našu kontraobaveštajnu službu ako mislite da divovi već nemaju izvesnu predstavu o tome šta se ovde događa. Nadajmo se da nisu dovoljno pribrani i da ne očekuju napad sutra ujutro, ali ja se lično ne bih na to oslonio. Mi se spremamo na evakuaciju." On zastade, pustivši da mu reči prodru gde treba, i onda dodade: "Biće tačno na vreme."
     Za trenutak je zavladala tišina, a onda stateški dogovor bi nastavljen, da se utvrde i ostale pojedinosti.
     Maston i Tristan de Volta su se sašaptavali dok je istmarčki general Dantes držao glavno izlaganje.
     "Jesi li video kako razgovara sa njima?" Maston je znao da Tristan ne misli na Kaina. "Čak je i Bordin bio dovoljno pametan da oćuti. Naši ratnici", šaputao je Tristan, "gutali su vaku njegovu reč."
     "Solanov sin", odbrusi Maston. "Ja bih se na tvom mestu pripazio. On ti sigurno nije mnogo naklonjen."
     Tristan de Volta je polako klimao glavom. "Način na koji je Solan poginuo..." U glasu mu se oseti mala promuklost. "Mora da zna da je to bila greška."
     Maston baci pogled preko sobe u pravcu u kome je sedeo Solanov sin i Kainov učenik, prateći šta se događa sa budnošću koja je avetinjski podsećala na komandanta kapetana Solana, i sa povremenim ciničnim smeškom koji je bio čisti Kain. "Nesrećni slučaj, svakako", prihvati Maston. "Misliš li da mu je Kain tako rekao?"

     Žena je sedela sama u mraku.
     Nije znala da je mrak, jer je bila slepa.
     Na ćeliji u kojoj je Rea Veramorn sve ove godine tamnovala bio je samo jedan prozor. Gledao je na istok tako da je, ujutro, sjajna, topla sunčeva svetlost tekla po njoj. Do popodneva bi se ćelija ishladila, a popodne je obično bivala veoma prohladna.
     Rea je, povremeno, imala teškoće da se seti da joj je život nekada bio drugačiji. Ta mračna ćelija, sa tvrdim krevetom i jednom jedinom stolicom pored njega, bila je sav njen svet već dugo, dugo vremena. Nije pouzdano znala ni koja je godina; ponekad joj se činilo da je već 1300-ta, pošto su tako retko razgovarali s njom. Njena dva stražara kao da nisu bila svesna da ona uopšte postoji. Kad su puštali unutra Farinu - koja joj je donosila hranu - i posle je opet puštali napolje, jedino tada bi ih Rea čula da govore; sve ostalo vreme su ćutali.
     S vremena na vreme dolazio je Maston da je obiđe - da joj postavlja pitanja o Svetlosti, o tome šta sanja, o njenom sinu. U takvim prilikama Rea se pretvarala da je poludela, nazivala ga ocem i trabunjala bez prestanka o Solanu i Orionu. Ranijih godina je izgledalo da ga to odbija od nje, i on bi na kraju otišao. U poslednje vreme, kad god je poseti, mogla je da oseti kako mu glas povremeno zadrhti, kad brblja o komandantu kapetanu Bordinu i ponekad o Kainu. Izgleda da su ga godine prividnog ludila najzad ubedile; više kao da nije očekivao od nje nikakav odgovor, a nije ga ni dobijao.
     S vremena na vreme, tokom tih godina, ona je zaista ludela, bar donekle, prelećući u sećanju ona lepa vremena, dane kada sunce nije bilo samo malo više toplote na njenom licu. Nije to bilo neko veliko ludilo; pre nešto što je ona sebi dozvoljavala, nego nešto što nije mogla da spreči. Ako joj je ono dete, Senta, reklo istinu pre toliko godina, da je predsednik Suda Loden njen pravi otac - a kako je vreme prolazilo Rea je počela da veruje da je Senta zaista govorila istinu koju je znala - onda postoji verovatnoća, mislila je Rea, da ne može zaista da poludi. O znanjima genetskog inženjeringa kojim je raspolagala T'Pau Almandar ispredale su se legende, čak i među radnicima s kojima je Rea odrasla.
     Rea je tokom tih godina zatočeništva imala i neku vrstu sluškinje. U početku Maston je nameravao da ubije Farinu, ali je na kraju odustao - ako ni zbog čega drugog ono zato što je bila tako upadljivo bezopasna. Pošto je utvrdio da ne ume da čita i piše, dao je da joj se odseče jezik i ostavio je da služi Reu.
     Noć uoči poslednjeg dana svog zatočeništva Rea je sanjala ogromnu tamu, a iz tame je izronio jedan zlatni zrak i za trenutak je dodirnuo. U toj svetlosti neki glasovi su joj šaputali reči koje nije potpuno razumela. Sledećeg jutra se probudila tako bistrog uma kako nije bila još od onda kada su je oslepili.
     Tog zaista poslednjeg dana njenog zatočeništva, Maston Veramorn je opet došao da je poseti. Bio je primetno uznemiren; iako nije sa Reom razgovarao kao sa nekom drugom osobom, slika se ipak na kraju izbistrila.
     Kain je došao u Skupštinu, pripremajući se da zapodne rat sa divovima.
     Orion je bio s njim.

     Kain i Orion su večerali - zemičke punjene zaslađenom govedinom i kafu - dok su senke postojale sve duže u gradu Skupštini, i dok su jeli, ponovo su razmatrali svoje planove koje su napravili u Ratničkoj sobi kad su svi ostali izašli, i razmatrali ih ponovo i ponovo, sve dok se Orionu nije smučilo. "Moraš to savršeno da upamtiš", naglašavao je Kain. "Nemaš vremena za razmišljanje iole vredno pomena; kada Štit jednom padne, divovi neće još dugo izdržati, ali ako se nađeš uhvaćen u klopku sa njima u trenutku kad se to dogodi, nećeš uspeti da preživiš". On ponovo razvi mapu po stolu. "Zato, hajde da još jednom sve ponovimo."
     Orion uzdahnu. "U redu", složi se on tiho. "Još jednom. Probijam se kroz Štit i tražim njihove generatore." Mapa pred kojom su stajali zatreperi i prikaza im Skaldplac, trg na kome se nalazilo sedište vlade divova, iz kojeg je pleme Janter upravljalo Severnom zemljom već više od dva stoleća. "Prsten se nalazi u podzemnom skrovištu na imanju Jantera; ja ulazim kroz njihov Štit, nišanim ovde i ovde i raznesem im generatore do đavola. Natrag na Skaldplac, duž prikazvata", izgovorio je reč divovskog jezika krajnje loše, ali Kain jedva da je to i primetio, "i slećem na centralni trg. Treba da me dočeka jedan od tvojih špijuna, da me odvede do Prstena, da ubijem svakog ko mi se ispreči na putu, uzmem Prsten i vratim se kući." Orion raširi ruke. "Pa? Nije to tako teško, Kaine. U principu, sve je samo lomljava i otimačina."
     "U osnovi", složi se Kain. "Pojedi tu zemičku da ti se ne ohladi. Šta te sekira, Orione?"
     Orion je stajao iznad mape, obuhvatajući jednom šakom šolju kafe. Ramena su mu bila ukočena. "Da li zaista toliko ličim na njega?"
     Kaina to pitanje iznenadi samo za trenutak. "Pa, čini mi se... davno je bilo, ali čini mi se da ličiš."
     "I Maston ga je zaista ubio?"
     "Obećao sam da te neću lagati", mirno odvrati Kain. "Jeste ubio ga je." Pažljivo je pogledom proučavao kafu u svojoj šolji, i potom je podiže do usta da je iskapi.
     Orion uhvati samog sebe kako grize nokat i smesta prekinu. "Hoću da kažem... ponešto sam načuo od kada smo tu... nisam siguran da verujem Mastonu, gospodine."
     Kain se potpuno ukruti i sa velikim naporom volje proguta kafu koja mu je već bila u ustima. Onda duboko udahnu vazduh i prsnu u smeh. "Mastonu? Verovati Mastonu?" Jedva je uspevao da protisne reči kroz stisnute zube, tresući se od smeha. Posle nekog vremena smeh se polako pretvori u malaksalo kikotanje. Kain obrisa suze koje mu je smeh naterao u oči, podiže pogled na Oriona i ugleda mu zabrinut izraz u očima. "Sedi, sine. Veruj mi, dečko, da ne verujem Mastonu. Taj čovek je u izdajstvu kao svilaš u vodi. Ama, poljubio bih crvenog svilaša pre nego da poverujem Mastonu; imao bih više izgleda da ostanem živ. Ali..." On još jednom duboko udahnu i lice mu se umiri. "Verujem da sam lukaviji od njega."
     Orion nije znao kako da shvati Kainov iznenadni napad smeha; pomislio je da nikada još nije video Kaina da se tako smeje. "To mi ne kaže mnogo."
     Kainovo odmahivanje rukom bilo je prećutno slaganje s njim. "Istina je, u izvesnom smislu. On ima svoje slepe mrlje. Jesi li čuo, kada mu je komandant Mielo objašnjavala zašto nam je potrebna Skupština kao baza iz koje ćemo napasti? Morala je sve da mu još jednom polako ponovi? Prosto, nikad mu nije palo na pamet da bi Velika brana mogla biti razorena. On to sam nije mogao da uradi dok smo bili u ratu, onih deset godina posle njegove pobune protiv mene, jer nije imao Ognjena oružja, ali je zato mogao da uništi Velike ustave, sa veoma sličnim posledicama. Voda ne bi navalila tako brzo, ali bi sigurno nadošla. Prosto mi je muka kad se setim koliko sam pažljivo štitio te proklete ustave, samo da bih na kraju otkrio da Iglzu nikad nije palo na pamet da ih raznese." Kain sleže ramenima. "Ipak, on je i oštrouman, Orione, uprkos tim svojim slepim mrljama. On tipuje na mogućnost da će našu vojsku sutra divovi gadno samleti, i da će se on, kad mi budemo gotovi, naći u boljem položaju da nam kaže da se nosimo. A ima, zaista, i dobrih izgleda da dobije tu opkladu!"
     "Da li je sve to vredno tolikih žrtava, gospodine? Samo zbog Prstena?"
     "Nije to samo zbog Prstena, sine. Divovi nas se plaše, i to s pravom - toliko su radnika oterali u ropstvo tokom svih ovih godina, da mislim da znaju da između nas nikada neće biti mira. Kad Mars bude dovoljno teraformiran da mogu da se nasele na njemu, mislim da će nas uništiti termonuklearnim oružjem. Sem ako više ne budu mogli." Kain je dugo ćutao, zureći negde kroz ogromnu mapu Severne zemlje koja je prekrivala Ratničku sobu. "I čak i kad te opasnosti ne bi bilo, da je samo zbog Prstena Svetlosti - vredelo bi.
     Nikada nemoj u to da posumnjaš, Orione. Nikada."

     Na pola puta kroz grad Skupštinu, u kući Mastona Veramorna, Maston je sedeo i tiho razgovarao sa komandantom kapetanom Bordinom.
     "Kada napad počne, ratnici koji će ostati u Istmarču povešće radnike na površinu zemlje. Postoje tri lifta pomoću kojih mogu da izađu iz Pećina; hoću da ti liftovi budu uništeni."
     "Kada dođe poplava", lakonski primeti Bordin, "Biće grdno mnogo podavljenog sveta."
     Maston Veramorn klimnu. "Njegova industrijska baza, posle ratnika jedino je što će mu preostati. Ako mu ratnici budu desetkovani u borbi sa divovima, a radnici i inženjeri izgubljeni u poplavi, neće više biti ni blizu tako moćan."
     Bordin se nagnu napred i tiho reče, sa ustima veoma blizu Mastonovom uhu. "Ne mogu da razumem odakle vam tri čiste da se suprotstavite Kainu, kad se toliko gadno plašite od njega." Maston ne odgovori, i smejuljeći se u sebi, Bordin izađe da se postara da Mastonova želja bude ispunjena.
     Maston Veramorn ostade da sedi sam u mraku posle njegovog odlaska. Lice mu je bilo sivo kao malter. Ruke su mu drhtale i nije mogao da ih zaustavi, koliko god je pokušavao.

     Kain je sedeo sam u pilotskoj kabini jedne privatne istmarčke letelice. Bilo je to jedino mesto u celoj Skupštini gde je bio siguran da je bezbedan i gde je mogao da se opusti i ne bude više na oprezu.
     Nešto se dešavalo čak i ovako dok se odmarao, posmatrajući svetlosti na tabli sa instrumentima letelice. Kain nije bio siguran šta je to; dišući duboko, polako i ravnomerno, sa svim svojim zaštitnicima spuštenim, uma otvorenog za zalutale misli ljudi, sedeo je i čekao.

     Orion je šetao sam kroz polumračnu Skupštinu. Nije se bojao. Bio je naoružan, a u Skupštini nije bilo nikog ko bi imao nekog naročitog razloga da ga napadne, te noći nad noćima. Bio je jedini, pored još dva pilota, koji je uopšte leteo koristeći prodiruću cev. Liza i Kenijan su bili druga dva; Liza je još bila u Pećinama, pripremajući evakuaciju, a Kenijan, iako je bio tu, u Skupštini, bio je sa njihovim odredom, s tim da bude razrešen te dužnosti pre nego što bi poleteo po Orionovom zadatku.
     Zato, podsmešljivo je mislio Orion, nije logično da noćaš budem ubijen.
     Pomisao na odred, smešten na donjem, severnom kraju grada, za trenutak učini da se Orion oseti usamljenim. Jaz između njega i njegovih prijatelja postojao je sve širi otkako su Liza i Drekalo postali ljubavnici, a to se još više ubrzalo kad je Orion bio proizveden u komandanta tri godine pre svih njih. Liza i Drekalo su bili i dalje samo komandanti Drugi, pa čak i Kenijan, koji je po svom tehnološkom znanju bio bolji pilot i od Oriona i od Lize, tek nedavno je stigao da bude komandant Prvi.
     On uz veliki napor potisnu osećanje usamljenosti i poče da obraća pažnju na grad kroz kojim je lutao. Čak i posle petnaest godina murdarluka Mastona Veramiorna, na gradu se jasno videlo njegovo poreklo. Dom vladara, čak i kad vladara u njemu više nije bilo, bio je još prepun uspomena, sa ulicama oivičenim razgranatim drvećem i više raznovrsnih imanja i lepih građevina nego što je Orion ikada mogao zamisliti da će naći u jednom gradu. Mermerne ploče mestimično su pootpadale sa fasada, ili popucale i ostale nepopravljene, a ulice su bile prljave velikom dužinom. Iz Kainovih sećanja koja su lebdela negde u dubinama svesti, Orion je povremeno mogao da nazre slike grada kakav je bio u Kainovoj mladosti, i ta ogromna razlika ga je rastuživala. Orion je svojim razumom shvatio da genetski potiče od rase koja je svojevremeno podigla taj grad; emotivno, pak, bio je radnik, i šteta koju je njegov narod naneo najlepšem gradu na svetu činila je da se i sam oseća donekle postiđen.
     Na južnom kraju grada našao se prateći titravu lelujavu svetlost. Nije bio siguran kada je prvi put postao svestan te svetlosti, ali je već neko vreme išao za njom kada se to dogodilo. Prostrelilo ga je osećanje opreza, ali svetlost je zastala čekajući ga, i Orion produži za njom i stiže u južno predgrađe Skupštine, gde su se ulice završavale a prašuma dopirala sve do ivice ferobetona. Pogledavši još dalje, uz obronak planine, Orion ugleda daleka svetla Skupštinske sale, odvojene od grada pojasom nenaseljenog planinskog obronka.
     Video ih je kako se kreću kroz drveće, kako se Svetlost pomera između stabala i krošnji, a onda su mu prišle, tri ženska priviđenja, vazdušasta i natprirodna. Njihove prikaze su se kovitlale oko njega; misli su im krenule i upile se u Orionove...
     Išao je niz ulicu Skupštine koju nije poznavao, a glava mu je pucala od glavobolje. Nije mogao da se seti gde je bio, ni s kim, ni o čemu su razgovarali. Nije gledao kuda ide, niti je obraćao pažnju na pravac. Misli su mu bile...

     Tri prikaze su lebdele na granici Reinih opažanja, tri žene koje su, kao i ona, izgubile nešto što im je bilo veoma dragoceno. Orion, pomislila je Rea uz iznenadni, oštri bol koji je premostio sve one godine u kojima ga nije videla.
     "Orione", glasno je prošaputala.
     Farina je došla te večeri. Stražari su je propustili uz određenu otupelu napetost koja je bila, slepici što je čekala unutra, gotovo opipljiva. Napetost nije imala nikakve veze sa Reom, ni sa Farinom; dva stražara koja su dežurala u dnu predvorja koje je vodilo u Reinu ćeliju bila su ista ona dvojica koja su je čuvala svakog popodneva i večeri, mislila je Rea, već pune tri ili četiri godine, i premda im je bilo drukčije rečeno, posle svih ovih godina nisu više verovali - nisu mogli da veruju, bez obzira na to šta im je Maston kazao - da u toj poluludoj, slepoj ženi postoji ma kakva opasnost.
     "Farina", reče Rea veoma tiho kada su staricu najzad pustili da uđe, "dođi, sedi pored mene." Farina nije imala jezik; proizvela je jasni zvuk odobravanja, i Rea oseti njen topli aromatični miris i ču škripanje stolice koja se ugibala pod Faruninom težinom. "Maston je danas rekao da je Kain ovde, u Skupštini, a s njim i čovek po imenu Orion. Je li to istina?"
     Opet se čulo mrmljanje u znak odobravanja.
     Rea ispusti duboki uzdah; nije čak ni bila svesna da je zadržala vazduh. Za trenutak je razmišljala da li da pošalje Farinu sa porukom u Kainov logor, a onda odustade; Rea je dobro razumela Farinu, ali za sobom je imala godine vežbanja. Verovatnoća da će neki Kainov ratnik obratiti pažnju na staricu sa odsečenim jezikom gotovo da nije postojala. Lanac misli se veoma brzo zatvori i Rea tiho upita: "Farina, možeš li da uradiš ono što ću ti reći, čak i ako bude opasno?"
     Za trenutak je vladala tišina, a onda se opet čuo onaj jednostavni zvuk odobravanja.
     Rea reče, sada već veoma tiho: "Pozovi jednog od stražara da uđe. Kaži mu da sam jako bolesna i da mi treba lekar."

     Samrtni krik žene bio je prodoran i bez reči, uskomešana mešavina mržnje i trijumfa, bez i traga straha u sebi.
     Taj je krik odjeknuo preko celog sveta, u trenutku kada je neko od krvi Lodena Almandara bio odvučen na samu ivicu ponora smrti. Čovek koji je sedeo na vrhu jednog kamenog tornja, usred Blistave pustinje, samo je zatvorio oči i dugo tužno vrteo glavom. Kain od Istmarča, sam u svojoj privatnoj letelici, odjednom se trže kao da ga je nešto zabolelo, i trenutak potom podiđe ga jeza pri pomisli na vlastitu smrt; nije znao odakle je ta misao stigla do njega.
     Orion, stojeći u opustelim ulicama Skupštine, dok mu se blaga susnežica skupljala po ramenima, dođe k sebi, odjednom svestan svoje okoline po prvi put od kad... nije znao koliko dugo. Bilo je potpuno mračno; poslednje čega se sećao bio je pogled na južne padine Crnih planina, naviše ka Sali, dok je sunce zalazilo iza planinskih vrhova na jugozapadu.
     Neka starica u prljavoj odeći kaskala je iz mraka k njemu. On, gotovo nagonski, ustuknu. Dahtala je od trčanja, i nije imala jezik. Izgledala je uplašena što se on odmakao od nje, i žestoko stade da ga vuče za rukav, dok nije shvatio da treba da pođe s njom. Kada mu je konačno palo na pamet šta ta starica hoće, odjednom mu sve postade savršeno jasno; naravno, on mora poći s njom.
     Ti si taj, rekoše one tiho u tami, negde u dnu njegovog uma. Orion je išao za staricom kroz puste ulice, i prvi put mu je palo u oči kako Skupština izgleda kao neki strani grad, sa arhitekturom tako različitom od svega što je ikada video u Iglzu ili Istmarču. Izgledalo mu je čudno što mu je sada grad tako stran, kada ranije nije tako izgledao, i gotovo već stigoše na svoje odredište kada Orion napokon shvati zašto je tako.
     Kainove uspomene su nestale. Tamo gde su ranije bile sada nije mogao ništa da nađe.
     Zgrada do koje ga je žena dovela bila je zaista stara. Zaudarala je na starost kao malo koja stvar koju je Orion ikada video. Bilo je odmah jasno da je to jedna od prvih zgrada u Skupštini, starija od hiljadu godina. Bila je to uzana, dvospratna građevina, široka tek koliko jedna soba. Orion oseti miris krvi još pre nego što je stigao do ulaza; neki čovek u uniformi ratnika Iglza ležao je odmah iza ulaznih vrata, obilno krvareći iz posekotine tik iznad čela. Nije, kako je Orion prosudio, umro od te posekotine, već zato što je slomio vrat padajući niz stepenice. Orion je držao spreman revolver u ruci, sa uključenim sigurnosnim prekidačem, iako se nije mogao setiti kad ga je izvukao. Starica se, izgleda, manje brinula za svoju bezbednost od Oriona; za nekoga ko je bio tako star kao ona, uzletela je uz stepenice neverovatnom lakoćom.
     Orion ju je pratio u stopu. Na vrhu stepeništa stajala je jedna stara, lelujava lebdeća svetiljka koja je osvetljavala vrata što su bila izvaljena iz šarki, i na pragu čoveka koji je bio mrtav kao kamen, takođe u uniformi Iglza. Umro je trenutno; nosna kost mu je bila sabijena u mozak. Od njega nije dopirao smrad krvi, iako se u vazduhu osećao mnogo jače nego na ulaznim vratima ispod njih.
     Žena je ležala naslonjena na uzglavlje kreveta, ruku prekrštenih na stomaku, i u početku, u prigušenom sjaju lebdećeg svetla, Orionu se učini da je i ona mrtva. Nosila je jednostavnu haljinu od nekog tamnosmeđeg materijala, po kojoj se širina crna, krvava mrlja. Onda je polako pokrenula glavu i dve mračne rupe na mestima gde je trebalo da ima oči okrenule su se prema njemu. Adrenlin ga preseče kao nož. On polako vrati revolver u futrolu i baci pogled unaokolo, po maloj sobi - ne, zatvorskoj ćeliji, jer, imala je rešetke na prozoru.
     Orion je najzad povratio glas. "Gospođo? Da li ste..." On pokuša da ponovo uobliči rečenicu. "Vi ste pobili one ljude."
     Šapat je bio tako tih, da ga je jedva čuo. "Da."
     "Vi ste zastvorenik?" Orion joj se primače za jedan korak. Osetio se veoma udaljenim od svega što se događalo, kao da je u pitanju neka predstava koja se igra za njega. Žena je rukama pokrivala ranu iz koje je krvarila, i on nije mogao da vidi koliko joj je rana teška.
     "Da", prošapta ona ponovo. "Jesi li to ti?"
     "Jesam li - ko? Zovem se Orion, gospođo." Orion baci pogled na staricu koja je strpljivo čekala pored vrata. Jedna bez jezika, pomisli on ravnodušno, druga bez očiju.
     Slepica kao da se nasmeši na tu misao. "Oh. Nadala sam se da ću ti opet čuti glas. Ali, još koliko juče nisam očekivala da će mi se želja ispuniti."
     Nešto spreči Oriona da izgovori one reči. U šaputavom zvuku njenog glasa bilo je nečega... "Da mi opet čujete glas? Zar me poznajete?"
     "Ja sam Rea Veramorn."
     Njene reči pogodiše Oriona omamljujućom snagom. "Rea... Veramorn?" Bio je svestan da mu se glas podiže. Čudno, ali opet mu se činilo da sve to posmatra iz neke velike daljine. "Gospođo, da li to tvrdite da ste moja majka?"
     "Ne tvrdim ništa." Glas joj zazvuča promuklo pri poslednjoj reči, i ona se zakašlja, nekako vlažno. "Ne pitam ništa. Jedinu stvar za kojom sam najviše žudila, dobila sam. Trebalo je da te Senta dovede natrag, ali nije. Ipak si došao, Orione, najzad si došao."
     Uzburkane misli su se zadržavale u Orionovom umu jedva dovoljno da iz njih izvuče pojedine reči. "Senta? Vi govorite o Senti Almandar?"
     Umesto odgovora, žena prošapta. "Orione, molim te, uhvati me za ruku?"
     Orion je stajao kao kameni kip ispred ženine samrtne postelje. "Gospođo, moram da vam pozovem lekara. Teško ste ranjeni."
     "Ne!" Uzvik se pretvori u grčevit kašalj, a kad je završila glas joj je bio još slabiji. "Pre ću umreti nego da se opet nađem pred jednim od Mastonovih lekara."
     "Onda vas vodim u logor Istmarča! Blizu je, gospođo."
     "Mislim da neću preživeti ni toliki put, Orione", odvrati žena, veoma, veoma razgovetno. "Mislim da neću..."
     Nikada nije saznao šta je mislila. Glas joj utihnu i kretnje grudnog koša se zaustaviše; Rea Veramorn je umrla ne progovorivši više ni reč.

     Orion ju je sahranio u šumi na ivici grada Skupštine, sve vreme ne sasvim prisutan u stvarnosti, dok je svojim svetlosnim nožem odvajao velike komade zemlje i podizao ih, da bi na kraju iskopao plitki grob. Kada je završio, bluza uniforme mu je bila blatnjava, i zato je skide i prekri njome lice umrle žene, pre nego što će zatrpati grob komadima isečene crnice. Treperave prikaze triju žena se opet pojaviše, plešući u vazduhu visoko iznad njega, dok mu je žuborenje njihovih glasova ispunjavalo uši.
     Kada je sve bilo gotovo oprao je ruke snegom što je bolje mogao, i uglavnom skinuo s njih prljavštinu i krv. Bio je tek nejasno svestan šta čini. Moć Svetlosti mu je treperila na rubu opažaja, a misli triju žena su ga dirale duboko unutra.
     Kada je završio ostao je još neko vreme mirno da stoji, razmišljajući šta će dalje; i sjaj Svetlosti se spusti i prekri ga.

     Osvestio se sedeći na stepeništu ispred Ratničke sobe, glave zarivene u ruke. Ustao je polako, podižući pogled ka nebu kao da se tamo nalazi nešto što mu je važno, i ostao tako da stoji dugo vremena, dok su se nežne pahuljice polako spuštale da mu poljube lice. Zvezda je, naravno, bila nevidljiva, pošto je nebo bilo prekriveno debelim oblacima. Najzad je skrenuo pogled, nekako kao izdaleka zbunjen vlastitim mislima, i produžio uz stepenice u Ratničku sobu, da razgovara sa čovekom koji je bio unutra.
     Nije bio siguran kako je znao da je to baš Tristan de Volta, i to još pre nego što je ušao u ogromnu prostoriju gde je bila podignuta holografska mapa jedne ledene polarne kape. Tristan je sedeo ispred jednog od terminala, vodeći prividnu bitku sa računarima koji su upravljali simulacijom Severnih zemalja. Orion mu se pridruži bez reči i Tristan mu bez reči pruži bocu iz koje je sam pio. Orion omirisa grlić i oseti da unutra miriše nešto nalik na votku; povukao je dug gutljaj i seo da posmatra, dok je tečnost u njemu sagorevala usput sve do stomaka. U sledećem trenutku klimnuo je i vratio bocu Tristanu.
     "Ovo je grozno."
     Tristan se zakikota i Orion vide da je već polupijan. "Jeste, ali ga je mnogo." On podiže dno boce uvis i dobro povuče, pre nego što je opet dodade Orionu. "Hoćeš da odigramo jednu partiju? Ne mogu ni slučajno da pobedim računare. Prokleti računari, ubeđeni su da ćemo sutra izgubiti."
     "Dobro". Orion uključi terminal ispred kojeg je sedeo i baci pogled na mapu gde su se videli položaji radničke i divovske vojske. "Hoće li mi ova simulacija dozvoliti da im ubacim brod ispod Štita?"
     "Jok. Računar nije lud", smrknuto odvrati Tristan. "Pokušao sam da mu kažem da to može da uradi, ali slabo znam sintaksu programiranja; nije hteo da me sluša."
     Orion klimnu. "Plavi divovi protiv crvenih radnika? Uzeću crvene."
     "Ti si na potezu", kratko reče stari ratnik. "Spremi se da umreš."

     Negde posle ponoći do Kaina dopre tiha misao. Zdravo. Kaine.
     Kain je imao utisak ledene tame. Loga je bio tamo negde napolju u noći, sam na ledenom vetru. "Zdravo, Loga. Baš si me iznenadio."
     Začu se smeh u daljini. Zašto? Zato što ti se ranije nisam obraćao? Teško se može poslati misao kroz taj tvoj prokleti Štit.
     "Znam. Zato je i postavljen, između ostalog."
     Noćas se nešto kreće.
     "Da, osećam ga. Prokleto mi je poznato, Loga, ali ne mogu da se setim šta je to."
     Možda i nije važno. Na pomolu su veliki događaji. Neko je noćas umro, ne znam ko, ali sam osetio treperenje njenog odlaska. Nije lako umrla. I ima još. Video sam potop, Kaine.
     "Je li to sve? Ja imam nešto još bolje."
     Šta si ti video, Kaine?
     "Svoju vlastitu smrt, Loga."
     Nastade veoma duga tišina, i Kain već pomisli da se Loga povukao u sebe, iako je još imao osećaj da je stari vladar prisutan. Najzad, Loga progovori. Avaj.
     "Tačno tako i ja osećam. Ne umire mi se. Znaš li da smo najzad uspeli da sintetizujemo velemladost? U biljci koja raste kao korov. Ako možeš da gajiš tu prokletu biljku, živećeš večito." Kain je sedeo sam u tami, utonuo u misli. "Čuvam tu vest, čekam dok nam ofanziva na Severnu zemlju ne uspe. Dugo sam razmišljao i zaključio da obaveštavanje ratnika da će moći večito da žive - ako prežive našu ofanzivu - nije baš najbolji način da ih podstakneš da se bore kao lavovi."
     Da, vladari su na kraju pali zbog istog tog problema, znaš. Toliko su voleli život da se nisu više usuđivali da ga izlože opasnosti. Loga sleže ramenima. Svi ćemo jednom umreti.
     "Imaš pravo. Ja sam daleko dogurao. Ne žalim ni za čim što sam učinio. Ali ipak me boli", dodade Kain, "što sam čitav svoj život posvetio nastojanjima da radnici dobiju priliku da budu sami sebi gospodari, da sami grade svoju budućnost. A sada znam da ću umreti pre nego što budem video na šta će sve to izići."
     Kain za trenutak ućuta. Mogao je preko njihove veze da oseti ledeni vetar Blistave pustinje u trenutku kada je ovaj pogodio Logu, šibajući preko crne stene nalik na toranj, kojoj je Loga dao ime Očajnica. "Koliko puta sam pokušavao da te ubijem?"
     Kain oseti kako Loga sleže ramenima. Tri puta. Četiri. Ne sećam se. Srećom, nisi to činio od sveg srca.
     "Misliš da nisam?"
     Možda grešim, priznade Loga, ali više volim da bude tako.

     Orion diže ruke posle druge igre zaredom, u kojoj su divovi slistili vojsku radnika kao od šale. Tristan bez daljeg nagovaranja prihvati tu njegovu odluku i ponudi Orionu da potegne iz boce koju je upravo otvorio.
     Orion je za trenutak bio u iskušenju, ali onda zavrte glavom. "I ovako neću moći da odspavam. Sutra rano moram da letim. Bojim se da više neću smeti."
     Tristan se iznenada okrenu prema njemu i izjavi pomalo krvožedno. "Hoću i ja da letim sutra s tobom."
     Orion odmeri starca potcenjivačkim pogledom. "Nisam siguran da je to dobra zamisao. Dosta si se našljemao."
     Tristan prezrivo šmrknu. "Za ime Svetlosti, ti si pravi čudak. Izgledaš kao tvoj otac i povremeno čujem njega u tvom glasu. A ponekad", on zavrte glavom, "nešto kažeš ili napraviš neki gest koji niotkuda na svetu ne bi mogao da potiče nego od Kaina."
     Orion nije mogao da smisli nikakav odgovor.
     Tristan ga pogleda. "Čim svane, biću trezan. Lečim ja svoje mamurluke još od pre nego što si se ti rodio. Do đavola, ozbiljno govorim, Orione. Ja sam ti đavolski dobar ratni pilot i ne bih hteo da propustim tu borbu." On zaćuta na trenutak, prosuđujući kako će Orion primiti njegove reči. "Osim toga", zaključi on, "voleo bih da te vidim kako letiš."
     Orion za trenutak zatvori oči i ostade tako da sedi, usred ogromne, lebdeće tame. Otvorivši ih ponovo, ugleda Tristana kako ga netremice posmatra, sav pretvoren u iščekivanje. Orion tiho reče: "Razgovaraću sa Kainom. Mislim da će ti dozvoliti."

     2.
     "Prosto ne verujem", besno se drala Liza nadjačavajući opštu dreku. Nalazili su se u Komandnom centru Pećina i Liza je upravo bila primila poslednje zapovesti od komandanta generala Dantesa. "Dali su Tristanu de Volti, Mastonovom prokletom zameniku, jednu celu istmarčku formaciju da komanduje njom!"
     Drekalo sleže ramenima, slušajući kroz slušalice, dok su raporti pljuštali kroz Pećine. Fuzioni generatori će se isključiti kroz petnaest minuta, a posle toga Štit će se spustiti, i sunčeva boja u Pećinama će se održavati samo na baterijama, sve dok se njihove rezerve ne istroše. Svaki pojedini radnik koji se još zatekao u Pećinama bio je registrovan i u položaju iz koga će moći da nađe put do površine zemlje kad dođe vreme.
     "Drekalo?" Liza ga prodrma za rame. "Zar ne čuješ? Pošto su mu dva komandanta Druga zarobljena ovde u Pećinama, Kain je jednom od Mastonovih ratnika dao formaciju - ne da leti s njom, već da komanduje!"
     "De Volta je poznat kao vrhunski pilot", reče Drekalo bez uzbuđenja, "i uz to ima i borbenog iskustva, što se ne može reći za većinu naših ratnika. Kain zna kome treba da veruje."
     Liza se samo gadljivo okrenu od njega, i Drekalo dodirnu dugme mikrofona u terminalu ispred kojeg je stajao."Komandante generale? Da li je naređenje dato?"
     "Naređenje je dato."
     "Drugi Džekson isključen", hladnokrvno izgovori Drekalo i okrenu se ratnicima u Komandnom centru. "Vreme je. Počinje evakuacija, mrdajte."
     Tristan je i sam bio iznenađen što mu toliko prija da opet kreće u bitku, i zapanjen što će on biti predvodnik jedne od osam borbenih formacija. Maston je bio izvan sebe od besa kad su mu rekli šta je Tristan zatražio; penio je i urlikao kao nekada; ali Tristanu je bilo drago što je otkrio da mu više nije stalo i da se ne plaši.
     Možda je delimično i zbog toga bio u blaženom zanosu.
     Leteo je na svom vlastitom kliznom brodu, izgrađenom u Iglzu. Kain je možda imao dovoljno poverenja u njega da mu prepusti komandu nad formacijom, ali nedovoljno da ga pusti da uđe u 'Sokola'. Nije bio motivisan isključivo nepoverenjem, iako, kako je Tristan podozrevao, uglavnom jeste; više od dve trećine istmarčkih borbenih snaga još je letelo starinskim brodovima.
     Tristan i njegova borbena formacija, koja se sastojala od šest stotina petnaest kliznih brodova, podigli su se treći po redu. Sedeo je u svom brodu i posmatrao kako jedna jedina, srebrna igla probija nebo, pola sata pre zore. Nebo se već osvetlilo u vreme kad je lansirana prva formacija, šest stotina i petnaest kliznih brodova koji su poleteli po dvadeset istovremeno, na svakih petnaest sekundi. Trebalo je nešto više od četiri i po minuta da se lansira cela formacija. Tristan je prozvao komandante koji je trebalo da mu se jave, a onda je proverio strogo poverljivu liniju sa ađutantom, koji mu je bio dodeljen, komandantom Prvim Temerom. Temera je potvrdio da je odbrojavanje tačno. Pauza od nepuna dva minuta usledila je pre lansiranja sledeće formacije, a šest i po minuta posle nje Tristan je uzleteo u prvom talasu svoje formacije i poleteo na sever, ka veoma dalekoj crti Velike brane.
     Napad je bio prilično jednostavan; klizni brodovi će uzleteti u osam formacija, a ona koja je prva lansirana napraviće široku petlju da bi napala Severnu zemlju sa najudaljenije obale ledene polarne kape, dok poslednje formacije budu pristizale do najbliže obale. Ako sve bude dobro ledena kapa će biti napadnuta, u jednom trenutku, borbenim letelicama sa svih strana. Sporiji bombarderi biće lansirani ubrzo pošto i poslednja borbena formacija kliznih brodova bude krenula; opet, ako se sve bude odvijalo po planu, što je Tristan znao da obično ne biva, Štit će biti spušten upravo u vreme kad stignu bombarderi.
     Preleteli su Veliku branu, malo se spustili da se pozdrave sa površinom Jedinog okeana, i odleteli na sever.

     Laar Janter nije znao, kada se tog jutra probudio, da će biti mrtav pre nego što istekne taj dan. Kada je stiglo upozorenje da radnici napadaju bilo je blizu podneva po satu kojim su živeli divovi. Oslobođeni smene dana i noći zato što su živeli blizu severnog pola planete, divovi su tokom vekova razvili dnevni ciklus koji nije imao nikakve veze sa onim što je upravljao njihovim južnim susedima, radnicima.
     Dan je bio lep. Laar je otkrio da ga deset stepeni celzijusa na Skaaldplacu prijatno osvežavaju dok je išao u svoj dnevni obilazak, zastajući da prodiskutuje napredovanje i probleme sa svojim ađutantima. Skaaldplac je bio ogroman, gotovo pet kilometara u prečniku. Tavanica, dve stotine metara iznad njihovih glava, bila je od prenapregnutog leda debljine deset metara. Vazduh na trgu je bio tamnoplav, kao debeli led. Bio je to, prema mišljenju Laara Jantera, jedan od nekoliko istinski prekrasnih primera arhitektonskog rada koje je u životu video.
     Javni holograf pokazivao je da se, izvan Skaaldplaca, temperatura kreće oko minus trideset stepeni celzijusa, a gotovo osam stepeni unutar kupole. Većina divova održavala je grejanje u svojim domovima na tačno dvanest stepeni, među njima i Skaald Laar. Pošto su divovi razvili debeli potkožni sloj masti još od prvih Ognjenih ratova, na temperaturi koja bi bila prijatna radniku ili vladaru divovi su se gušili od vrućine.
     Naravno, uz to je išlo još nešto, i Laar nije mogao da izbegne da se podseti na to, dok je polako odmicao kroz prepodnevne sastanke i savetovanja, i svojim ugledom i moći Skaalda stvarao konsenzus za konsenzusom po mnogim pitanjima. Radnici, koje su divovi držali kao robove od kad su vladari Svetlosti, abdicirali, nalazili su da je temperatura okruženja u kojoj su divovi uživali isuviše hladna. Čak i u svojim vlastitim stanovima, koje su im divovi dozvoljavali da zagrevaju više nego što su bile i najtoplije divovske prostorije, zadržavali su najveći deo odeće na sebi. U hodnicima su bili umotani kao da je temperatura ispod tačke mržnjenja, a u stvari nije bila iznad osvežavajućih deset stepeni preko crte na kojoj se voda stvrdnjavala.
     Kada bi sebi dozvolio da prizna - radnici su smetali Laaru. Mislio je da nisu neophodni - bar nisu bili u njegovom detinjstvu - za tako proste stvari kao što je održavanje vlastite kuće i staranje da ulice ne budu prekrivene ledom. Potreba da obraća pažnju na ono što mu se događa ispod trbuha, takođe je smetala Laaru. Radnici su bili krhki i kretali su se veoma brzo; s vremena na vreme, otprilike jednom godišnje, neki od njih bi se zaboravio i zaista potrčao kroz hodnike. Radnici koji bi bili uhvaćeni u tom prestupu nikada nisu imali priliku da ga ponove; bili su pogubljeni pre nego što postanu loš primer divovskoj deci.
     Jedina prilika u kojoj bi neki div potrčao, bilo kuda, jeste ona u kojoj mu je život u opasnosti. Tragične posledice padanja bile su isuviše velike.
     Ručao je sa svojom ženom, Rušadom. Ona je bila njegova treća žena; prva i druga su mu umrle na porođaju. Iako je Laar često bio isuviše zauzet da bi veći deo dana mogao da provede sa Rušadom, nastojao je da obeduje s njom kad god je to bilo moguće. Divovi su obedovali samo jedanput dnevno, i tada su proždirali ogromne količine hrane. Radnici, njihovi robovi, služili su im tu hranu prilično neupadljivo. Laar je retko bio u prilici da bude nezadovoljan njima, iako nisu dovoljno napredovali u učenju divovskog jezika, i povremeno je morao da ih poziva na njihovom jeziku.
     Crvena ploča, ugrađena u zid trpezarije, iznenada je zasvetlela još pre nego što su završili sa trećim posluženjem. Laar bez žurbe ustade da se odazove. Obično su se te uzbune odnosila na bezazlene stvari kao što su bili manji zemljotresi, da bi se divovi osigurali pre nego što počne podrhtavanje tla. On dodirnu dugme na monitoru koji ga je povezivao sa centralnom bazom podataka divova, i pre nego što je sistem uopšte proradio, slika jednog od Laarovih potčinjenih pojavi se pred njim na holografu umanjenom za petnaestinu. "Skaalde", reče on, prenebregnuvši odgovarajuće pozdrave, "obrati pažnju na input skenera." Njegova slika nestade i odmah je zameni grafički prikaz ledene kape Severne zemlje. Hiljade tačkica polako su se okupljale iznad Severne zemlje u sve užem krugu. U početku su Laarove oči odbijale da razumeju sliku koja im se ukazala, a onda odjednom shvati šta vidi.
     "Pa, oni napadaju", izgovori on, ne obraćajući se nikom određenom. "Budale." On ukloni grafički prikaz i opet se pojavi slika njegovog potčinjenog. "Ili Kain sam, ili Kain i Maston zajedno. U suštini, potpuno nevažno. Mora da veruju da ih još nismo primetili, jer inače ne bi ostali tako čvrsto na okupu. Pustite ih da se približe Štitu, a onda izvedite robote na njih. Uništićemo ih još na Štitu." Laar za trenutak zaćuta. "Da li imamo jednu udarnu snagu u položaju iz kojeg može da uništi Veliku branu?"
     "Naravno, Skaalde."
     "Uradite to", kratko reče Laar.

     Radnike su vodili kroz četiri izlazna puta, tri lifta i pravo gore kroz vrata u trapu, iznad ispražnjenog brodogradilišta. Ta su vrata bila gotovo pedeset metara iznad tla brodogradilišta. Radnici su argatovali cele noći gradeći grube skele da dopru do vrata. Liza se već pitala šta bi radili da jedan od inženjera nije, još prethodne noći, dao ideju da se naprave skele; prema grubom proračunu, gotovo hiljadu radnika u minutu evakuisalo se kroz ta vrata, za razliku od svega šest stotina u minutu pomoću tri lifta. Nadali su se da će vreme za evakuaciju uspeti da smanje na svega pola sata, a ne na sat i trećinu, koliko bi bilo potrebno da su koristili samo liftove.
     U skuipini radnika na drugom kraju skela odjednom je zavladalo neko čudno zatišje, i Liza Venere škljocnu prekidačem svojih slušalica upravo na vreme da čuje da je, prvi put od Ognjenih ratova, u bici bilo upotrebljeno nuklearno oružje. Serlok je bio pogođen Ognjem. Na tu vest Liza oseti nešto čudno u stomaku, što je i samu iznenadi; nije čak ni poznavala nekoga u Serloku.
     Možda je to bilo samo saznanje, na emotivnom nivou, da se u ratu može da pobije čitav jedan grad, baš kao da taj grad nema bolju odbranu od jednog jedinog ratnika.
     Samo trenutak posle te vesti, glas je nastavio. Špijunski sateliti obaveštavaju da je Velika brana probijena u blizini ustave Serloka. Još se ne znaju tačne stope poplavljivanja. Za pola sata očekuju se prvi prodori vode u blizini Pećina. Potpuno potapanje uslediće za nešto više od dva sata.
     Liza je za trenutak stajala kao gromom ošinuta. Radnici će morati da gacaju kroz rastuću vodu dok ne stignu na viša područja; nikako neće uspeti da stignu do planinskih obronaka za manje od sat i po.
     Ta omamljenost je potrajala samo sekundu, a onda se u njoj rodi strahovit bes, sagorevajući sve pred sobom. Ona se okrenu radnicima, koji su prenosili vest od usta do usta, izvuče revolver i ispali dvaput u vazduh. Za trenutak svi uplašeno ućutaše. U toj trenutnoj tišini ona se izdra na njih, dok joj se u glasu jasno čitao bes na ceo svet. "Mrdajte, prokleti da ste! Vi, glupavi kopilani, zar hoćete da izginete tu dole?"
     Mrdnuli su.

     Orion je sleteo pravo iz orbite, parabolom slobodnog pada koja se nije mnogo razlikovala od one kojom padaju meteori. Leteće na automatskom pilotu sve dok ne stigne do Štita divova, zato što je prodiruća cev, iako najprovidnija koju su Kainovi inženjeri umeli da naprave, ipak upijala šezdeset odsto svetlosti koja bi inače doprla do njega; zato se nije mogao pouzdati u svoju vidljivost. U tom trenutku sistem letelice ionako je bio potpuno isključen; na dalekodometnom radaru letelica bi trebalo da izgleda kao blistavi grumen nikla i gvožđa u očima računara divova; kao još jedan komad kosmičkog otpada koji će sagoreti u atmosferi. U vreme kad postane očigledno da ne gori, napad kliznih brodova toliko će zaposliti njihovu vazdušnu odbranu da neće imati vremena da pucaju na jednog jedinog pilota-samoubicu, koji se stropoštava na njihov Štit.
     Tako je bar, u najmanju ruku, glasila teorija.

     Ono što je prvo uzbunilo Lizu, bilo je iznenadno zamračenje na podu brodogradilišta. Vrata na površini zemlje, iznad njih, polako su se zatvarala, tako bešumno da je trebalo da prođe jedan trenutak pre nego što je to povezala sa činjenicom da bleda sunčeva svetlost dopire do njih upravo kroz ta vrata. Užasnuto je buljila kroz vrata iznad sebe, dok su se ona polako zatvarala, a onda je uključila kanal za saobraćajne komande sa Komandnim centrom. "Drekalo? Je li to neka budala kod vas zatvara vrata na trapu? Drekalo, do đavola, uključi kontakt višeg reda na terminalu Tri. I to brzo!" Drekalov odgovor nije dolazio. Liza nije gubila vreme da ga čeka, već se okrenula grupi radnika u kojoj se sve brže širila panika. "Smirite se, sve je u redu. Sve je u redu!" pozva ih još glasnije. "Komandant Džekson će odmah uključiti kontakt višeg reda. Nemojte se plašiti, svi ćemo izaći!"

     U Kontrolnom centru dva ratnika ležala su mrtva na svojim mestima. Pet ratnika i komandant u uniformi Iglza stajali su sa laserskim puškama uperenim u Drekala. "Zar vam nije jasno da je kod poslednjeg prebrojavanja bilo hiljadu šestotina dece pod zemljom? Zar ćete pobiti decu?"
     Komandant, kapetan Bordin, sažaljivo napravi zvuk jezikom. "C-c-c... Po naređenju vašeg vlastitog gospodara Kaina, bojim se, koje nam je direktno preneo komandant kapetan Orion. Rekao bih da na ovaj način hoće da se oslobodi nekih buntovnika."
     "Ne umete ni da slažete kako treba." Drekalo pljunu kapetana. "Zaista imate nameru da ove radnike držite u klopci sve dok poplava ne stigne do Pećina?"
     "Voleo bih da mogu da ih pustim", ozbiljno odvrati Bordin, "jer imam meko srce. Avaj..." On pusti da te reči odjekuju i ovlaš sleže ramenima. "Takav je život." Iznenada se nasmeši, kao da se istinski zabavlja, i to je bio jedan od najjezivijih prizora u Drekalovom životu. "I smrt."

     "Drekalo?" Iz slušalica još nije bilo odgovora, a zatvorena vrata na trapu nisu ni zadrhtala. Psujući, Liza Venere se uputi u Komandni centar, trčeći što je noge nose.

     Orion uključi kumunikacioni kanal sa svojim odredom, formacijom kojom je na kraju komandovao Tristan de Volta, sa Kenijanom kao zamenikom. "Bezimeni?"
     "Ovde."
     "Ovde Orion. Spuštam se na ledenu kapu. Raznesi učtivo podsećanje, Bezimeni, torpedo gađa ispod površine vode, i nijedno torpedo ne sme biti ispaljeno pre nego što se ja ne uputim ka izlazu... molim te."
     "Motriću na to, ne brini. Srećno."
     Sedeći potpuno sam u kliznom brodu dok se ovaj sunovraćao ka Severnoj zemlji, Orion je morao da se nasmeši. "Srećno? Zašto? Samo zato što letim u Severnu zemlju poluslep, bez lasera, i što će i kad jednom prodrem pod Štit, neprijatelja biti četiri miliona prema jedan?"
     Zavladao je kratki muk pre nego što je stigao Kenijanov odgovor. "Imaš pravo, i ja povlačim reč. Kad završiš, divovi neće ni znati šta ih je pogodilo. Prvi Temera isključen."
     "Ne treba mi sreća", prošapta Orion ugašenim instrumentima dok je počinjao niz radnji kojima će pokrenuti fuzione ćelije i usmeriti potiskivače. "Već čudo."

     Jedini okean stigao je do Pećina dok je Drekalo i dalje stajao pokušavajući da odluči šta da radi s ratnicima koji su u njega držali uperene laserske puške. Kroz jednosmerne osmatračke prozore, sa staklima u vidu ogledala, koji su se otvarali na brodogradilište, video je kako slana voda pršti unutra između ivica gotovo zatvorenih vrata na trapu i dovratka, i pada poput kiše na podignuta lica radnika koji čekaju. On ponovo očajnički zamoli Bordina. "Podaviće se ako me ne pustiš da opet otvorim vrata na trapu."
     Bordin je polako vrteo glavom. "Voleo bih da mogu. Zaista bih voleo. Ali - vidiš, obećali smo gospodaru Kainu da ćemo za njega obaviti ovaj posao. Nećeš valjda od mene tražiti da prekršim obećanje, jel'da?"
     Lasersko tanki zrak skerletne svetlosti pojavi se tik iza kapetana Bordina, proširi se i pretvori u obličje blistave kravljevske kobre boje rubina, visoko gotovo osam metara, čija je glava dopirala do tavanice Komandnog centra. Bordin se naglo okrenu skoro istog časa kad se pojavila, i sad je stajao posmatrajući kobrinu glavu koja se nadnosila nad njima, a tada priviđenje odjednom iščeze i umesto njega se pojavi vladar Loga. "Zdravo", reče on, "imam za vas loše vesti." Bordin podiže svoj revolver, ali Loga mu ga ote i zari u grudnu kost do drške. Pet ratnika koje je Bordin bio doveo sa sobom stajala su hrabro, držeći zrake svojih lasera usredređene na sijajućeg gospodara Svetlosti, koji se nalazio u sredini između njih. Drekalo iskoristi priliku dok su oni bili zauzeti na drugoj strani i obori jednoga na tle, slomivši mu vrat, a kada je opet podigao pogled ugledao je preostala četiri radnika rasejana na sve strane po Komandnom centru, sa smrtonosnim ranama kojima su bili zaokupljeni. Drekalo je bacao pogled čas na Logu čas na mrtve ili umiruće prilike ratnika.
     Loga sleže ramenima, izgledajući gotovo zbunjen. "Za sva ova stoleća stigneš da se uvežbaš", objasni on, "i vremenom naučiš to sasvim dobro. A sad, slušaj. Imaš li nameru da taj svet u brodogradilištu pustiš napolje? I ja bih, izuzev što se od mene ne očekuje, sa čisto etičkog stanovišta, da budem umešan u sve ovo."
     "Da", polako izgovori Drekalo. "Pretpostavljam..." Prekinuvši se u pola rečenice, on jurnu ka terminalu Tri, dodirnu rukom dva prekidača i pažljivo sasluša izveštaje koji su mu navirali u slušalice. Kada je ponovo ustao sa terminala, Liza se već pojavila na ulazu u Komandni centar, posmatrajući prizor bez razumevanja.
     Loga baci pogled na jednog od palih ratnika, koji se grčevito držao rukom za smrvljeni dušnik, dok su mu noge bubnjale po podu komandnog centra u poslednjim stupnjevima laganog gušenja. "Brutalno", promrmlja samom sebi u bradu, "ali on to po svoj prilici... i zaslužuje." On podiže pogled da se sretne sa zapanjenim očima Lize Venere i veselo izusti "Ćao," pre nego što nestade.

     Orion nije očekivao da će se uplašiti.
     Nije se bojao ni za vreme pažljivo isplaniranih privida bitaka sa srebrnookima, iako su ratnici istinski ginuli u nekim od tih prepada. U tom trenutku nije mogao da se seti da se ikada u životu bojao bilo čega, izuzev ponekad Kaina.
     U stomaku je osećao treperenje kada je uključio potiskivače. Štit iznad Severne zemlje bio je tako ogroman da je njegovo prelamanje svetlosti - jedino po čemu se mali Štit mogao uočiti - bilo neznatno. Jedino po instrumentima je znao da je prošao kroz Štit. Tragač toplote eksplodirao je u njegovoj blizini, opako tresnuvši brod, i Orion odbaci prodiruću cev sa letelice sa žestokim osećanjem olakšanja.
     Mogao je opet da vidi. Putovao je preko smrznute tundre, lišene svake civilizacije i života. On baci pogled na monitor kontrolne table, orijentišući se po mapi Severne zemlje koja se na njemu videla. Tri tačke svetlele su na toj slici, dve crvene tačke označavale su fuzione generatore i, ako Orion ne uspe da ih pogodi, električne vodove koji su se granali sa nosača Štita. Treća tačka sijala je plavo i označavala je mesto na kome je Laar Janter čuvao Prsten Svetlosti. Jedna jedina bela tačka pulsirala je sa dva otkucaja u sekundu, pokazujući Orionu gde se nalazi. Jedna crvena tačka joj je bila veoma blizu i Orion malo prilagodi kurs i opusti se u pilotskoj kabini dok je brod jurio napred sa ubrzanjem većim od pet gravitacionih jedinica.

     Sedeli su na visokom grebenu potpuno iscrpljeni i posmatrali kako voda raste. Lizina uniforma bila je potpuno promočena, ogrezla u so. Poslednjih dvadeset minuta proveli su žurno koračajući kroz vodu koja je bila tako visoka i brza da je mogla da udavi odraslog radnika. "Koliki su nam gubici?" upita najzad Liza.
     Drekalo sede pored nje i pokuša da je uzme za ruku, ali je ona istrže. "Samo po gruboj proceni, negde između hiljadu četiri stotine i hiljadu pet stotina radnika. Među njima mnogo dece." On uzdahnu i ispravi se, masirajući potiljak. "Za ime Svetlosti, Lizo, moglo je biti mnogo gore."
     "Moglo je i bolje", zamišljeno odvrati ona. "Valjda ne veruješ da je Kain poslao one ratnike?"
     "Ne", tiho reče on. "Nema logike, ma kako ti to tumačila."
     "Veruješ li da bi Orion nešto tako učinio?"
     Drekalo je udari pre nego što je bio svestan šta čini. Ona se zakotrlja od udarca i skoči na noge sa izvučenim revolverom, ali uperenim u zemlju. "Rekla bih da ne veruješ", reče ona u sledećem trenutku. Tanak mlaz krvi tekao joj je iz ugla usta.
     Drekalo obori ramena. Nije čak ni pokušavao da ustane na noge. "Oprosti", reče on tiho. "Hajde, sedi opet, ili mi vrati udarac ako će ti to pomoći. Ne znam ni sam zašto sam to uradio."
     Žena je stajala stežući revolver kao da je to poslednja stvar na svetu koju je još u stanju da shvati. "Znaš li da je jedna devojčica išla pored mene sve vreme dok gotovo nismo stigli dovde? Njena majka je traži otkako smo stigli ovamo, na uzvišicu, i još je nije pronašla." Liza je stajala, dok su joj se ramena tresla. "Sećam se da je neko pored mene kriknuo, a nisam se ni osvrnula."
     Drekalo podiže pogled ka njoj. "Lizo... molim te, prestani da plačeš. Nimalo im nećeš pomoći."
     "Ne plačem za njima", razgoropađeno odbrusi ona. "Ako nisu umeli da se sami pobrinu za sebe, to je njihova prokleta stvar."
     Drekalo je znao da ona ne misli tako, ali je takođe znao da ne treba to da kaže. "Šta onda nije u redu?"
     "Orionovo prokleto štene", ogorčeno reče Liza. "Obećala sam mu da ću se pobrinuti za njega." Stajala je i posmatrala kako se voda brzo diže, prekrivajući obrađena polja koja su nekada hranila Pećine. "Ne verujem da je neko uopšte stigao da otvori štenarnik. Mora da su se podavili u kavezima."

     Tristan de Volta se borio za život.
     Gotovo jedna trećina formacije kojom je, prema opštem mišljenju, komandovao, već je bila uništena dok je jedan klizni brod za drugim upadao u vatru divovskih robota. Većina 'Sokolova' u njegovoj formaciji nije bila oštećena; većina običnih kliznih brodova, izuzev onih kojih su se nalazili u samom središtu formacije, bila je u velikoj nevolji. On okrenu brod, a onda ga za trenutak podiže okomito u vazduh. Bio je to jedan od nekoliko manevara na koje, kako je otkrio, teledirigovani brodovi nisu dobro reagovali. Teledirigovani brod koji ga je pratio u stopu odjednom se našao ispod njega. Tristan zaokrenu da uspori, i uništi teledirigovani brod jednim jedinim mlazom laserske vatre. U trenutku kad je video da je laserski zrak pogodio cilj, otvorio je svoj telekomunikator. "Prvi Temera, kakvo je stanje?"
     Istmarčaninov glas spokojno zazvuča u slušalicama. "Dve stotine dvadeset sedam, neka bude dvadeset osam, brodova oboreno. Devet od njih su 'Sokolovi'. Dva su dvadeset devetice. Orion je ispod Štita već devet minuta. Drugi komandant Fogan zahteva..."
     Tristan nikada nije saznao šta to Fogan zahteva; jonizujući trag hica koji ga je gotovo razneo upola ga je zaslepio. Odsekao je samo: "Isključen", i ponovo se posvetio neposrednom zadatku da ostane živ.

     Orion je jedva bio u stanju da vidi prvih nekoliko trenutaka kad su motori za ubrzavanje usporili. Crvene tačkice su mu ludački igrale pred očima dok se krv vraćala u njih. Prva misao mu je bila, kad je ugledao električnu centralu koju je trebalo da uništi, da halucinira, da mu mozak ne dobija dovoljno krvi.
     Fuzioni generator koji je napajao Štit Severne zemlje bio je, kako se činilo, veoma sličan fuzionom generatoru koji je Orion poznavao. Njegov osnovni otpadni materijal bio je - morao je biti - obična topla voda. Fuzioni elektricitet bio je čista proizvodnja; voda će možda biti vrela, ali neće biti radioaktivna.
     Od te tople vode neki obdareni div odlučio je da napravi tople izvore. Na desetine divova, i starih i mladih, odmaralo se pored izvora u senci fuzione električne centrale i neki od njih su, jedva zainteresovano, zurili u Orionov brod.
     Deca, pomisli Orion.
     Kupaju se u senci vojnog cilja prvoga reda.
     U svom kliznom brodu, dve stotine metara iznad njih, Orion se prodera na njih. "Zar vi, proklete budale, ne znate da je rat?"
     Očigledno, nisu znali.
     Orion usmeri brod i započe svoju letnu stazu na udaljenosti od dva kilometra. Negde duboko u sebi bio je svestan da je veoma, veoma zahvalan što neće morati da vidi divove koje će pobiti kako izgledaju pošto ih bude pobio.
     Lansirao je termonuklearni projektil kad je još bio pola kilometra udaljen, i zajedno sa projektilom i on je stigao do fuzione centrale približno istovremeno. Nastupio je trenutak zaslepljujućeg bleska, a onda je Orion stao da beži od talasa eksplozije više nego dvostruko brže od zvuka.
     U njemu nije bilo nikakvog osećanja slavodobitnosti.

     U Ratničkoj sobi u Skupštini iznenada se začu pobednički uzvik tehničara koji su bili za terminalima. Kain nije morao da ih pita šta to znači. On otvori liniju sa komandantom generalom Dantesom, koji se nalazio na čelnom bombarderu koji se približavao Severnoj zemlji. "Komandante generale", obavesti ga on sa iznenadnim naletom gotovo agresivnog veselja, "Štit je pao."
     Dantesov glas im se istog časa odazva, tutnjeći kroz Ratničku sobu. "Da, gospodaru."
     "Najpre komunikacioni kodovi", hladno naloži Kain. "Hoću da ta flota robota uzleti. Posle toga možete da ih uništavate kako vam je volja."
     "Gospodaru, sa zadovoljstvom."
     Ađutant komandanta, koga Kain nije poznavao, u smaragdnoj uniformi Iglza, tiho upita: "Gospodaru? Više od polovine flote vaših kliznih brodova već je uništeno. Gospodar Maston će dragovoljno poslati pojačanja vašim brodovima ako su vam potrebna."
     Kain baci pogled po sobi; nigde nije video Mastona. On se okrenu i uputi osmeh komandantu, i ovaj gotovo ustuknu. "Kaži Mastonu da mu se zahvaljujem na njegovoj darežljivoj ponudi da pomogne radnicima u Dolini kad im je potrebno, ali da njegova pomoć za sada nije neophodna." Komandant ostade da stoji, ukočen, i Kain tiho dodade: "Idi i kaži mu to, gde god se on to krije od mene."

     Laar Janter sedeo je sam u svojoj kabini i na svom privatnom monitoru, koji je bio jedan od prepogativa Skaalda, posmatrao je kako mu snovi nestaju pod bombama radnika. Većinom su to bile hemijske bombe, ali broj mrtvih je ipak bio stravičan. Ono nekoliko nuklearnih bombi koje su imali radnici bilo je usmereno isključivo na vojne ciljeve. Bombardovali su i komplekse civilnih zgrada, ali ne Ognjenim oružjem.
     Dok je još pravio tu razliku u svome umu, pod ispod njegovih nogu se zatrese.
     Za trenutak je uzeo u obzir divove koji su se nalazili na Marsu. Njegov sin Alin je bio tamo, po zadatku, i Laar je bio siguran da će Alin uraditi isto ono što bi i Laar, na njegovom mestu, uradio. Naseobina na Marsu bila je gotovo sasvim samodovoljna i više nego sposobna da se brani od radnika u predvidljivoj budućnosti.
     Alin bi gubitke otpisao. Laar nije mogao u sebi da okrivljuje Alina; to bi bila jedina ispravna odluka za njega.
     On se podiže na noge polako, umorno, ne obraćajući pažnju na prekorna pitanja svoje žene i teškim korakom krenu u podrum gde je čuvao trofej koji ga je koštao bratovljenog života. Tu se nalazio sef divovskih razmera, ukopan u jedan zid. Laar ni ne obrati pažnju na njega i stavi dlan na skener pored ulaza u podrum. Jedan deo zida kliznu u stranu i lift spusti staklenu kutiju u kojoj se nalazio Prsten. Nije bio baš sasvim siguran zašto to čini; činilo mu se, u tom trenutku, da ga sam Prsten poziva, da ga vuče za rukav onako kako ga nikada nije udostojao svih ovih petnaest godina otkako ga je oteo od gospodara Svetlosti.
     Seo je tačno u sredinu podzemne odaje držeći Prsten Svetlosti na dlanu svoje ogromne šake. Bledi, gotovo nevidljivi sjaj Prstena blesnu samo za trenutak. Neki praiskonski mir prožeo je Laara Jantera, spokojna voljnost da se suoči sa ma kakvom sudbinom koju mu je Veseljena pripremila, i tada se tavanica sruči na njega.

     Orion je polako kružio iznad Skaaldplaca.
     "Nije pošteno", začu samog sebe kako glasno govori. "Ovo ne ide kako treba."
     Na njihovim mapama područje koje se nalazilo ispod Oriona - Skaaldplac - bilo je prikazano kao otvoren trg. Međutim, otkako su njihovi špijuni prokrijumčarili mape Skaaldplaca prokleti divovi prekrili su ga kupolom od leda.
     Oriona za trenutak uhvati divlja, gotovo ludačka panika. Kako da se sretne sa svojom vezom kada je prokleti trg na koji je trebalo da se spusti natkriljen tavanicom? Kupola koja je pokrivala javni trg izgledala je dovoljno lomljiva. Orion je podozrevao da je samo od prenapregnutog leda, debelog trideset do četrdeset metara. Da je bio naoružan čak i sa samo niskonaponskim laserima, kupola koja je pokrivala trg ne bi dugo odolevala... On brzo potisnu osećanje panike i razmisli o tome koliko je god pribranije mogao. Samo da mu je brod naoružan...
     Orion nije zastao da razmisli, jer se, inače, najverovatnije ne bi usudio. Nadletao je sve dok nije ostao da lebdi na trbušnim mlazevima broda tačno iznad najtanjeg dela ogromne kupole, uključio mlazeve za usmeravanje sve dok mu se brod nije uspravio vrhom naviše, i prešao potiskivačima preko površine kupole. U prvom trenutku samo je para eksplodirala naviše u ogromnim, uskovitlanim oblacima, okruživši brod sa svih strana tako da Orion nije mogao da vidi više od pola metra udaljenosti unaokolo od svoje kabine. Istrajao je, polako krećući svoj brod na njegovim donjim potiskivačima, održavajući ga u horizontalnoj ravnoteži pomoću usmerivača, a vertikalno uz pomoć potiskivača. Para je eksplodirala svuda oko njega, u vidu beskonačnog belog oblaka koji je oduvek bio tu i oduvek će biti, a onda se najzad začu prasak, toliko glasan da ga je Orion čuo uprkos svojim potiskivačima. On pojača mlaz u potiskivačima i podiže brod iznad kupole, osmatrajući svoje delo.
     Gotovo četvrtina površine kupole, u najtanjem preseku u samom središtu, raspadala se u komade, urušavajući se pred Orionovim očima. On sačeka dok ostaci kupole nisu prestali da padaju na trg koji se nalazio tačno pod njim, a onda spusti brod pravo nadole.

     Kain je sedeo i posmatrao holografski prikaz bitke, dok je radnička vojska polako sužavala krug oko Severne zemlje. Bradu je podupro pesnicama. Jedini deo njega koji je uopšte izgledao živ bile su mu oči. Crno je tamna boja; ipak, nije bilo nijednog radnika u Ratničkoj sobi, koji nije primetio kako oči gospodara Kaina blistaju.
     Maston Veramorn je dolazio i odlazio nekoliko puta dok je bitka odmicala. Kain ga je uvek primetio, ali baš tog časa nije imao vremena za njega. Na povremena pitanja davao je brze odgovore. General Dantes, na palubi jednog bombardera, javi da se vasionski brod divova upravo diže sa Severne zemlje i Kain mu samo reče: "Pusti ih da odu. Nikada nemoj sprečavati neprijatelje da pobegnu, Dantese. To daje loš primer."
     "Da, gospodaru. Gospodaru Kaine, još nismo stupili u vezu sa komandantom Orionom. Do sad smo se uzdržavali da ne mitraljiramo Skaaldplac. Hoćemo li i dalje?"
     Svojim naoštrenim i budnim čulima Kain ču kako je Maston Veramorn oštro udahnuo vazduh na drugoj strani Ratničke sobe. Ne gubeći vreme na žaljenje, on samo reče: "Generale Dantes, pošaljite mali odred na trg. Ako Orion ne bude tamo, znači da je mrtav, i možete da uništite trg."
     Orion se obreo u ogromnoj podzemnoj provaliji, gotovo četvrt kilometra iznad površine Skaaldplaca. Ovlaš dodirnuvši potiskivače, on polete napred, polako se spuštajući dok je ciljao da se prizemlje na kraju trga, gde je ovaj bio prekriven najdebljim delom kupole. Orion na celom trgu nije mogao da vidi više od desetak divova; oko polovine ih je ležalo mrtvo na mestima gde su ih pogodile ledene gromade urušene kupole. U blizini ulaza u mesto koje je na Orionovoj mapi bilo označeno kao stan Laara Jantera, neki div se divljački borio sa nečim nevidljivim što je veoma vešto rukovalo prilagodljivim laserom. Orion svoj brod pokrenu napred i meko se spusti trideset metara daleko od zgrade u kojoj je, navodno, Skaald Laar čuvao Prsten.
     Odbacivši gornji poklopac letelice istog časa kada se prizemio, on se istetura na neravnu ferobetonsku površinu ulice divova, držeći revolver u jednoj ruci i prilagodljivi laser u drugoj, gotov da ubije svakog diva koji bi mu se približio na pedeset metara. Najbliži div kojeg je Orion mogao da vidi bio je više od dvesta metara daleko, i žurnim se korakom udaljavao sa mesta na koje je Orion pao, zajedno sa najvećim delom krova. Orion divlje zaokruži pogledom unaokolo, tražeći vezu koja je trebalo da ga dočeka. U stvari, zaista je jedanput pogledao u čoveka koji je stajao pored diva sa prosutom utrobom, a onda skrenu pogled, pre nego što ga opet pogleda i zaista vide. Na pozadini od leda i izbledelog belog kamena građevine, čovek je bio gotovo neprimetan. Nosio je belo odelo, a i kosa mu je bila potpuno pobledela od vremena kada ga je Orion poslednji put video. Koža mu je bila belja no u ma kog ratnika, a oči su mu imale boju srebra.
     Još je blenuo kad mu se Kavad obratio. "Gospodaru Orione, drago mi je što vas opet vidim. Odlično izgledate." Orion je otvorio usta a onda ih opet zatvorio, bez glasa. Kavad mu se ponovo ljubazno obrati. "Gospodine? Hoćete li da pođem s vama po Prsten?"

     3.
     "Ovo se ne događa."
     Kavad podiže svoje bele obrve. Orion je i dalje zurio u njega. "Zaista ne. Kavade, znaš li kako je ovo bio neobičan dan?" Zgradu u tom trenutku pogodi direktni hitac jednog radnika udaljenog manje od osamdeset metara, ali Orion ni ne trepnu. "Na primer, ti si mrtav."
     "Ne gospodine", odvrati srebrnooki savršeno staloženo, kako ga se Orion dobro sećao. "Nisam mrtav. Samo sam u paklu", objasni Kavad.

     Krovna greda ga je prikovala za pod podruma. Laarova desna ruka bila je smrvljena. Levom se upinjao protiv kalkanske grede i uz veliki napor podiže je nekoliko centimetara iznad grudnog koša. Zadržao je tako, s naporom, nekoliko trenutaka, a onda greda odjednom skliznu i pade natrag na njega. Osetio je i čuo kako mu rebra pucaju; osetio je nagli, oštar bol kad mu se jedno od rebara utisnulo u pluća i probilo ih. Disanje mu odjednom postade teško, dok mu je krv polako uvirala u pluća. Njegova žena stiže i pokuša da mu pomogne, ali nije bila dovoljno jaka; dahćući, Laar joj naloži da mu dovede pomoć.
     "Ne mogu", odgovori Rušada kroz suze. "Svako ko može već je ušao u letelice i beži. Trg je već gotovo ispražnjen."
     Laar ostade da leži pod gredom, osluškujući eksplozije u daljini, i napokon je tiho upita dok mu je glas krkljao od krvi. "Možeš li i sama da se dočepaš jednog broda?"
     Ona grčevito klimnu. "Još su neki preostali. Ali ja neću da te ostavim, Laare."
     Laar zatvori oči i pusti da ga prelije talas bola. "Bojim se, Rušada, da nemaš mnogo izbora. Zapečati podrum i idi." U njemu ni za trenutak nije bilo sumnje; osetio je hladnjikave usne na svojim i ostao da čeka u tami ispunjenoj bolom.
     Kada je opet otvorio oči, bio je sam. Zidovi podruma su s vremena na vreme podrhtavali od eksplozija. Laar se polako pribra, i stežući u ruci ugasli Prsten stade se pripremati za smrt.
     A onda se zaori tako snažna eksplozija, da je podigla gredu koja je držala Laara Jantera pritisnutog o tlo čitavih deset centimetara u vazduh. Strogo se pokoravajući zakonima zemljine teže, greda se opet spusti na pređašnje mesto.
     Laar se osvestio posle nekog neznanog vremena, lebdeći u grimiznoj izmaglici bola. Bol nije popuštao ni za trenutak; ali ipak ga je razbudilo prskanje ledenom vodom.
     Visoko u zidu podzemnog svoda jedna gromada velika približno kao Laarova pesnica je ispala, i iz rupe u kojoj se nalazila dolazio je raspršeni mlazić slane vode. Laar je neko vreme buljio naviše u njega, ne shvatajući šta se zbiva. U početku je mislio da nije u opasnosti samo od vode; nije navirala dovoljno brzo da se potopi podrum za manje od nekoliko sati. A onda primeti da se rupa širi i da se dotok vode pojačava.
     On okrenu glavu koliko god je mogao u stranu i ugleda vrata podruma, čvrsto zatvorena.
     I na vrhunski užas Laara Jantera, voda je navirala i ispod pečata u dnu vrata.

     "Žao mi je", reče Kavad dok su gacali kroz ledenu vodu koja je ispunjavala dugačke, nadsvođene hodnike, "što nisam uspeo da gospodaru Kainu nabavim novu mapu, pre nego što je počeo napad. Kupola stoji već tri godišnje četvrti tu gde je. Na nesreću, bilo je teško uspostaviti pouzdane veze sa Istmarčom."
     "Teško uspostaviti", tupo ponovi Orion."Kavade, kako to da si živ?"
     "Po milosti gospodara Kaina", precizno izjavi Kavad. "Dao je da me streljau laserima niskog napona. Imao sam parče šunke skriveno u tunici. Vođa Kainovog ugleda, Orione, ne sme dozvoliti da prestup prođe nekažnjen, bez obzira na to koliko bio mali, čak i kad je u odnosu na - pogotovo u odnosu na - njegovog vlastitog sina." Stigli su na raskršće hodnika i odjednom se našli licem u lice sa ženom divom. Orion uperi revolver u nju, a Kavad se ukopa u mestu sa oštricom svog prilagodljivog lasera ispruženom na tri metra, gledajući pravo u ženu. Ona se bešumno okrenu i krupnim koracima krenu u drugom pravcu.
     "Ja nisam njegov sin", ukočeno izjavi Orion.
     Kavad mu samo dobaci jedan pogled. "Kako kažete, gospodine. Još malo pa smo stigli."

     Kiselkasti miris istopljenog metala potpuno osvesti Laara Jantera. Bilo mu je strašno hladno, onako upola potopljenom u ledene vode Jedinog okeana. Slomljena ruka mu je bila utrnuta. On okrenu malo glavu u stranu; da ju je okrenuo onoliko koliko je mogao, i nos i usta bi mu završili ispod rastuće površine vode. Krajičkom oka video je kako oštrica prilagodljivog lasera polako proseca sebi put kroz podrumska vrata, a kada se jedan deo užarenog metala otkinuo i pao u vodu, pokrenuo je ključali talas i njime zapljusnuo Laarovo lice. Kad se talas povukao iznad njega je stajao radnik, radnik u letačkom odelu sa grbom Istmarča. Radnik je stajao u ledenoj vodi iznad Laara, i Laar ga je čuo kako govori. "Idi, Kavade. Spasi se, ako možeš; klizni brod kojim sam došao moći će da vrati samo jednu osobu." Radnik kome se ovaj čovek obraćao mora da je otišao, pošto mu se radnik koji je stajao iznad Laara više nije obraćao. Klekao je u ledenu vodu pored Laara i jednom rukom podigao i podupro divovu glavu iznad rastućeg nivoa vode. Laar odjednom postade svestan da Prsten oštro pulsira, da mu bukvalno gori u šaci uprkos ledenoj vodi u koju je bio potopljen. Neki sjaj mora da je odao prisustvo Prstena, jer radnik mu se nasmeši, osmehom koji se Laaru učini nekako ludačkim, i tiho saopšti: "Ja sam Orion od Istmarča, dive, i došao sam po Prsten koji držiši u ruci."
     Laar se svim bićem usredsredi na prilagodljivi laser u radnikovoj ruci. "Orion? Kainov dečko? Radniče, lepo te molim, preseci gredu koja me je priklještila."
     "Najpre mi daj Prsten."
     "Radniče, Kain je taj Prsten ukrao. Ubio sam rođenog brata zbog njega, ceo život protraćio na stražarenje da ga neko ne ukrade. Taj Prsten ti neće doneti nikakvo dobro. Ostavimo ga tu gde je, da ga voda proguta zauvek."
     "Možda mi Prsten neće dioneti nikakvo dobro, dive. Moguće je. Ipak, moram da ga dobijem."
     Sada, kad mu se ukazala prilika da ostane živ, Laar iznenađeno otkri da žarko želi da ne umre. "Radniče, voda se diže! Oslobodi me i daću ti Prsten!"
     "Ovo mi veoma zvuči", ljubazno odvrati Orion, "kao želja da ti poverujem? Imam mnogo razloga, dive, da ti uskratim to poverenje."
     "Moji špijuni su nas izvestili da ti je Kain rekao da su ti majku oteli divovi", reče div očajnički. "Nismo je oteli. Nikada nismo imali kod sebe tvoju majku, Orione. U celoj Dolini nije bilo ni jednog jedinog diva u vreme kad ti je otac poginuo, i Rea Veramorn nestala." Uprkos svemu, u divovim očima još se ogledala nada.
     "Verujem ti, Laare", odvrati tiho Orion. "Zaista ti verujem. Već odavno znam da me je Kain slagao o tome kako se završio život moje majke." Nekakav čudan izraz prelete mu preko lica. "Možda čak znam i istinu o njenoj smrti; i ako je tako, onda znam i to da divovi nisu imali nikakve veze s tim." Laarovo ogromno telo opusti se od olakšanja. Orion polako nastavi. "Ima mnogo, mnogo stvari koje mi je Kain rekao i za koje znam da nisu istina." Prilagodljivi laser u njegovoj ruci se upali i oštrica stade da mu treperi u vazduhu iznad diva Laara. Laar razgorači oči od straha. "Duboko udahni", reče Orion divu, i kad div tako učini, Orion pusti da mu glava opet potone. Zatim ustade i polako stade da spušta zrak prilagodljivog lasera sve dok nije zasekao u debelu gredu. Mlaz varnica polete istog časa sa tačke na kojoj su se dodirnuli. Greda je već bila upola pod vodom; para koja je mirisala na so uskovitlala se naviše kada je laser zaronio u vodu i nastavio da seče. Iako je odabrao najudaljeniju moguću tačku od Laara, Orion ipak ugleda mehuriće ključale vode tamo gde je greda bila uronjena.
     Greda iznenada puče, slomivši se pod vlastitom ogromnom težinom na mestu gde ju je laser presecao. Orion hitro podiže laserski zrak iz vode i skinu palac sa dugmeta koje je aktiviralo svetlosni nož. Dve polovine grede se lagano razdvojiše i složiše na dno; jedna se potpuno otkotrljala sa divovog tela, a druga potonu nešto niže i pritisnu mu jednu nogu. Orion bez razmišljanja zgrabi to parče metala, znatno niže od tačke na kojoj ga je laser dodirnuo, i navali se svom težinom na njega. Kalkanska greda se pomeri samo za nekoliko centimetara, ali je i to bilo dovoljno; noga se oslobodila. Jednim jedinim grčevitim pokretom ruke u kojoj je držao Prsten div Laar se odgurnu i izroni na površinu vode, uvlačeći u sebe vazduh tek jednim, ogromnim udisajem. Orion se osvrnu na diva, i sam teško dišući od napora. Laar stade polako da se odmiče od Oriona, sve dok ne uspe da nasloni glavu na zid i tako je podupre da opet ne potone. Laarove oči bile su upravljene u njega, sa zagonetnim izrazom u dubini.
     "Ne osećam svoje noge, radniče", reče tiho Laar.
     "Žao mi je", blago odvrati Orion. "Ali ovo je bilo sve što sam mogao da uradim. Suviše si mi težak da te nosim."
     "Istina je. Ipak si ti, na kraju krajeva, samo običan radnik." Div zatvori oči. Bez ijedne reči on pusti da mu se otvori šaka u kojoj je čvrsto stezao Prsten, i njegov sjaj blesnu naviše iz vode, poigravajući ispod njene površine. Orion nije oklevao; klekavši, on uze Prsten od diva koji mu se nije odupirao, sklopi vlastitu šaku oko njega, i pesnica mu odjednom poče da sija crvenim sjajem od iznenadnog jarkog naleta Svetlosti u njoj.
     A onda ustade i potrča prema svom kliznom brodu.

     Kenijan Temera leteo je u svom 'Sokolu' iznad tundre. Pratio ga je jedan vod, ali on je dobio naređenja od Kaina pre svih ostalih, izuzev Tristana, a klizni brod Tristana de Volte nije se po brzini mogao meriti sa istmarčkim 'Sokolom'. Računar njegovog kliznog broda primio je sliku geografske karte iz bombardera komandanta generala Dantesa, i istog časa kad je dobio koordinate on okrenu svoj brod i pohita što je mogao dalje od brisanog prostora teledirigovanih brodova divova.
     Ostali radnici pođoše za njim, ali Kenijan se nijednom ne osvrnu. Kada je stigao iznad Skaaldplaca, za manje od pet minuta, kretao se tako brzo da nije mogao da otvori bočna krila za zaustavljanje; pri takvoj brzini promeniti oblik broda, čak i najneznatnije, bilo bi kao da je naleteo na Veliku branu. Zato on uspori, napravi široku petlju, uključivši pri tom duboki radar. Neka vrsta kupole, dugačka puna dva kilometra, pokrivala je Skaaldplac. Te kupole nije bilo na Kenijanovoj mapi. Slika na ekranu dubokog radara se polako upotpunjavala dok je Kenijan zaokretao, i kad je već dovoljno usporio brzinu letenja da može da užiži kupolu i razazna golim okom rupu koju je Orion probio u njoj, duboki radar već je uspostavio na ekranu sliku svega što se nalazilo ispod nje.
     Tu unutra bio je jedan klizni brod.

     Potiskivači su mu bili hladni, i Orion je nestrpljivo sedeo u kliznom brodu i čekao da se zagreju, i skoro da nije mogao, čak i da je hteo, da ne obrati pažnju na blistavo pulsiranje Prstena. Otkucavao je u ritmu njegovog srca, trepereći jarkožutim sjajem Svetlosti, na domalom prstu njegove desne šake.
     Odvaljeni komadi kupole padali su na pločnik trga oko njega, ogromne ledene ploče koje su se bez prestanka odvaljivale i padale na tle.

     Preko površine kupole zrakasto su se proširile pukotine, ogromni prolomi koji su dopirali tridesetak do četrdeset metara u dubinu leda. Kenijanu pade na pamet da sigurno predstavljaju smešan prizor, nekih trideset i pet 'Sokolova' koji kruže oko kupole koja se lenjo raspadala, nalik na zujeće guštere koji su živeli oko Blistave pustinje. Kružili su tako dva do tri minuta, kad se na liniji obzorja odjednom ukaza klizni brod komandanta pukovnika Tristana i opet uspostavi vezu sa njima.
     "Je li on tamo dole?"
     "Njegov klizni brod je dole, komandante pukovniče", izvesti Kenijan.
     "Niko nije sišao?"
     "Kupola se još raspada, dok razgovaramo, pukovniče. Opasno je."
     U pukovnikovom odgovoru oseti se osujećenost. "Šta ako ne bude u stanju da sam izađe?"
     "Poginuće", kratko odgovori Kenijan. "Nemam nameru da šaljem neki od svojih kliznih brodova dole u onaj haos, čak ni za svog najboljeg prijatelja. U kliznim brodovima ima mesta samo za jednu osobu, Tristane. Ako Orion ne može da se iskobelja sam, ne možemo ga ni mi spasiti."

     Komadi kupole su i dalje padali oko njega lagano i veličanstveno, kada Orion uključi mlazeve na donjem delu trupa da bi uvukao klizače i uklonio ih sa uličnog pločnika. Trenutak potom, on polako zaokrenu svojim kliznim brodom pomoću mlazeva usmerivača. Polako se kretao napred, bojeći se da poleti isuviše brzo, da ne bi slučajno prevideo neku od padajućih gromada tako da ne može da joj se ukloni na vreme.
     Gotovo kilometar daleko ispred sebe mogao je da vidi udaljeni, bledoplavi sjaj otvorenog neba. Led je pljuštao oko njega poput džinovskih pahuljica, udarao u brod u komadima čija se veličina kretala od šljunka do omanje stene, odskakujući od potiskivača na zadnjem delu pogonskog bloka. Ogromne ledene ploče, neke od njih čak i veće i od Orionovog broda, padale su svuda oko njega, ali je on uspevao da im izvrdava, slučajno ili namerno, gotovo pola kilometra pre nego što su mu nervi napokon popustili. "Do đavola s tim!" uzviknu on i povukavši prigušivač mlaza da se otvori koliko god može, munjevito polete naviše i napolje, kroz kišu leda, kao slepi miš iz pakla.

     Urnebes razdraganih glasova jasno se čuo uprkos razdaljini, dugačkoj vezi od kliznih brodova do bombardera i natrag do Ratničke sobe u Skupštni. U početku, u opštem žagoru, Kain nije mogao da razazna pojedine reči, a onda glas Prvog Temere zazvuča tako uzbuđeno, kako ga Kain nikada ranije nije čuo. "Uzleteo je! Orion je uzleteo!"
     Aplauz je počeo polako a onda stade da se širi među ratnicima Istmarča i Iglza, sve dok se od njega ne zatresoše i sami zidovi Ratničke sobe.
     Usred sve glasnijeg talasa odobravanja Kain je sedeo sam. Na potiljku je osećao besni pogled Mastona Veramorna. On pomisli da nema te obdarenosti koju bi radije prepustio nekome drugom od sposobnosti da vidi nešto pre nego što će se dogoditi. Bio je to najnepouzdaniji od svih njegovih talenata, i svakako onaj u kome je najmanje uživao. Nikad u životu nije mu rekao ni jednu jedinu stvar koju je istinski želeo da dozna.
     Kada je aplauz zamro do jačine na kojoj se mogao čuti Kainov glas, on mirno naloži: "Vratite ih kući. Preživelim divovima javićemo uslove kapitulacije sutra u podne. Komandante Dantes, ostavite jedan odred, a ostale vratite kući na popravku i održavanje." Kain još nije ni završio, kad se opet zaoriše ovacije, i gromki aplauz koji kao da se nikada neće završiti.
     Kain nije mogao da izbegne pomisao koliko velika je razlika u odnosu na Dvadesetogodišnji rat.
     Nepuna tri sata posle lansiranja Orionovog kliznog broda, pošto su izgubili gotovo dve trećine vojske, posle jedne jedine odlučujuće bitke istoga dana kad je i počeo, rat s divovima bio je dobijen.

     4.
     Let do Skupštine nije trebalo da Orionu oduzme više od pola sata. Nisu se žurili, oprezno su se povlačili, leteći visoko iznad bistrih voda Jedinog okeana, pazeći da ne izlože prevelikim naporima one stotine svojih oštećenih kliznih brodova. Orion je leteo uz najmanji delić pažnje, s Kenijanom uz levo krilo i komandantom pukovnikom Tristanom u jednom starom kliznom brodu izgrađenom u Iglzu, sa svoje desne strane. Orion je isključio svoje komunikacione kanale, odbijajući da se dalje prepire sa Tristanom.
     Tristan se osećao izdanim, i Orion se tokom nekoliko kratkih trenutaka pitao da li mu je stariji čovek zaista svojevremeno poverovao. Lud je, ako je to učinio. Tristan nije valjda očekivao da će svima objaviti da imaju nameru da povrate Prsten.
     Ili jeste?
     Čak i sada Orion nije bio spreman da prizna da zaista poseduje Prsten, bar ne preko otvorene radio-veze. Prosto, kao da je mogao da čuje šta Kain misli, da oseti želju za ćutnjom i nepoverenje.
     Bio je kao pijan; čula su mu bila pretrpana osetima. Boje su bile neprirodno jarke, zvuci su odjekivali i nosili u sebi akorde koje nikada ranije nije opazio. Pomoću te nove osetljivosti koju mu je podario Prsten, Orion je savršeno jasno čuo jednu misao.
     Pa dobro? Hoćeš li najzad doći po mene ili nećeš?
     Orion pažljivo proveri stanje. Ćelije sa gorivom bile su dovoljno pune. Biljka za održavanje života na kliznom brodu imala je dovoljno vode da Orionu održi vazduh u stanju za udisanje punu nedelju dana. On napravi grubi plan putanje na računaru kliznog broda; pri punom ubrzanju tamo i natrag, odlazak i povratak broda trajaće četiri i po dana. Sa ubrzanjem manjim od pet jedinica gravitacije - preko četiri i po dana; Orion je ležao u pilotskom sedištu nalik na čauru, razmišljajući. Običnog radnika to bi ubilo, toliko je znao. Ali ja, pomisli Orion, ja nisam radnik.
     Ja sam delo T'Pau Almandar.
     Sentina misao opet dopre do njega. Dakle? Veruj mi, ovde je strašno dosadno.
     Možda su bili u pravu, rasejano pomisli Orion, misleći na vladare koji su otišli sa Zemlje pre deceniju i po. Možda su bili u pravu; mi nikada nismo ni bili stvoreni da živimo zajedno sa radnicima.
     On podiže kljun svog kliznog broda uvis i udarcem nogu uključi potiskivače. Jedini okean naglo utonu iza njega.
     U redu, zaključi u mislima Orion. Stižem za nešto više od dva dana. Vodi računa da ne pomislim da je bilo zabadava.
     Istog časa osetio je da ju je uvredio. Imaj poverenja u mene.
     Kenijan nije ni primetio da je Orion već davno otišao; iznenadio se kada je video da više nema letelice na trideset metara rastojanja od njegovog desnog krila. Najbliža letelica u tom pravcu bila je ona Tristana de Volte. On ponovo uključi sliku geografske karte, takoreći bez razmišljanja, i vide da je treperava tačka koja je označavala Orionovu letelicu iskočila na ekranu visoko iznad tačke koja je obeležavala Kenijanovu sadašnju visinu. On otvori kanal za vezu sa letelicama u svom odredu. "Orione!"
     Nije bilo odgovora. "Prokletstvo", promrlja Kenijan Temera sebi u bradu. "Šta zamišlja, kuda će?"
     Čuo je kako Tristan de Volta postavlja gotovo isto pitanje. "Orione, kuda si se uputio?"
     Opet nije bilo odgovora.

     U Ratničkoj sobi u Skupštini ogromna holografska slika Severne zemlje nestala je sa ekrana prvi put toga dana; zamenio ju je grafički prikaz povratka flote kliznih brodova. Brodovi su se približno držali formacije, i samo se jedan klizni brod brzo peo u orbitu. Drugi klizni brod - ne 'Soko', sudeći po sporosti kojom se dizao - pokušavao je da ga prati.
     "Šta on to radi?" upita Maston Veramorn na drugoj strani Ratničke sobe.
     Ratnici u sobi su ga posmatrali. Kain mu odgovori, namerno polako izgovarajući svaku reč: "To ti je odlično pitanje."
     Glas Tristana de Volte začu se preko releja i glasnogovornicima. "Počinjem da ga gubim. Orione, govori Tristan... Orione, zašto ne odgovaraš?"
     "Ne odgovara", besno zareža Maston u otvorenu liniju, "zato što neće da gubi vreme u razgovoru sa budalom. I zapamtite dobro, ma šta da je naumio", prodera se on kroz Ratničku sobu, "naumio je zato što ima Prsten! Ovaj dan je dan naše pobede nad divovima? Ili samo dan Kainove pobede nad njima?"
     Kain polako ustade i uputi se napolje iz Ratničke sobe, sa četvoricom telesnih gardista za sobom. Jedan istmarčki ratnik upitno podiže pogled prema njemu, ali on samo sleže ramenima i reče učtivo, kao da se obraća sebi ravnom: "Zaista ne znam. Obavestite me ako se dogodi nešto interesantno. Ja odoh da odspavam." Prošao je tik pored Mastona Veramorna izlazeći iz sobe i nije ga ni pogledao.
     Tristan de Volta gadno opsova. "Vazduh je suviše proređen. Neću uspeti da ga stignem." U njegovom glasu čuo se prizvuk besa i osujećenosti. "Prekidam s gonjenjem. Vraćam se."

     Zavalivši se u sedište u pilotskoj kabini 'Sokola', dok je ovaj napuštao Zemljinu orbitu pod ubrzanjem od pet jedinica gravitacije, Orion stade razmišljati. Ovo je šašavo, ovo je šašavo, u osnovi ovo je zaista šašavo.
     Pa, šta, odvrati mu devojka, i sama Vaseljena je šašava. Zar ti to niko do sada nije rekao?
     Reč je bila nerazgovetna zbog ubrzanja. "Nije."
     Imao je utisak da je slegla ramenima. Imaj poverenja u mene.

     5.
     Dva dana kasnije, rano ujutro sedeli su zajedno na stepeništu koje je vodilo u Ratničku sobu, blizu centra grada Skupštine. Sve troje je bilo naoružano i revolverima i prilagodljivim laserima. Liza je nosila i lasersku pušku. U Skupštini je vladala napetost, jer su dve vojske boravile u njoj istovremeno.
     Rasprava koju su vodili izazivala je nelagodnost kod Kenijana Temere. Drekalo je očigledno bio zbunjen događajima, i besan što nije imao priliku da se bori protiv divova. Liza je besnela iz istog razloga, a takođe je, prema Kenijanovom mišljenju, delovala isuviše voljno da poveruje propagandi koju je širio Maston Veramorn, podjednako i o Kainu i o Orionu.
     "Znam da su to bili Mastonovi ratnici", žučno reče Liza, "znam to. Ali zašto bi lagali Drekala o razlozima zbog kojih su želeli da podave radnike u Pećinama? Do đavola, pa i onako su nameravali da ubiju Drekala."
     Kenijan uzdahnu. Jutro je bilo hladno, i dah mu se mrznuo. "Lizo, da li bi bila ljubazna da se malo smiriš i da razmisliš? Znam da možeš, samo kad hoćeš. Za ono što se dogodilo u Pećinama mogu da smislim bar devet mogućih razloga - nabrojaću ih, ako te zanimaju - i nijedan od njih ne sadrži Kainovo naređenje." Kenijan se iznenada nasmeši, pokrećući usne na način koji kod njega nije bio uobičajen. "Zar zaista misliš da ne bi lagali Drekala samo zato što su nameravali da ga ubiju?"
     "Mislim da je moguće da je Kain to naredio", tvrdoglavo ponovi Liza, a zatim nastavi, odjednom se zajapurivši od besa: "A možda je i Orion. Ti veruješ Orionu? Tvom prijatelju? Zašto nam nije bar on rekao da ćemo svoje živote dovesti u opasnost ni manje ni više nego zbog onog Prstena?" Ona odjednom poče da se smeje glasno, ali neveselo. "I sada Orion ima Prsten, a Kain, eno, sedi i pita se gde mu je verni sinak zbrisao. Kladim se da se sada oseća usamljenim. Nadam se da se tako oseća."
     Drekalo je bio prilično ćutljiv najvećim delom tog jutra, ali sada i on podiže glas. "Ne volim baš mnogo Kaina, ali daj da osudimo tog kopilana samo za ono što je zaista uradio. Pošli smo u rat protiv divova zato što su načinili svoje roblje od približno sto i četrdeset hiljada radnika. Orion je izložio svoj život u kliznom brodu bez lasera, samo da obori Štit - i tek posle je otišao i uzeo Prsten." Vetar je zviždao kroz ogolele grane prastarog drveća u dvorištu oko njih. "Voleo bih da nam je Orion rekao, ako mene pitate..." Drekalo sleže ramenima. "Može više i da mi ne bude prijatelj, ali moj neprijatelj nije."
     "Proklet bio", dreknu ponovo Liza. "Ako Kain nije naredio da radnici ostanu zarobljeni u Pećinama kad naiđe poplava, zašto onda to ne poriče, kada ga Maston optužuje?"
     "Možda", hladno primeti Kenijan. "Kain misli da niko nije tako glup da poveruje da bi on zaista pobio svoje vlastite radnike. Možda misli da će ljudi malo promisliti i shvatiti da on ne bi, ako već hoće da pobije svoje radnike, upotrebio Mastonove ratnike, kad mu je većina njegovih vlastitih ratnika toliko odana da će izvršiti sve što im naredi." Liza je sve više crvenela, nepomično gledajući u stepenik na kome su počivale njene noge. "Možda on misli da će se svako ko ima dve daske u glavi na prvom mestu pitati zašto se trudio da smisli jedan dobar i izvodljiv plan evakuacije, kad je sasvim lako mogao da raznese prokleti fuzioni generator na četvrtom horizontu i da sve vas, prokleta govna, pobije pre nego što stignete da pokvasite košulje."
     Liza je zurila u njega kao da ju je ošamario. "Pokvasimo košulje? Znaš li ti koliko se ljudi podavilo?"
     "Hiljadu šest stotina dvadeset dvoje, kako pokazuju najpribližnije procene, otprilike polovina od tog broja deca", hladno odrecitova Kenijan. "Na sve to dodajmo gubitke od tri hiljade dvesta pedset pet ratnika, koji su izginuli u borbi. Kad sve to sabereš, mnogo će izaći. Znaš li šta mi smeta?"
     "Zašto nam ne kažeš, Bezimeni?" Drekalo se zavali i nasloni na zid, uz ivicu stepeništa, čvrsto se uvijajući u svoju jaknu zbog hladnoće, i zatvori oči kao da namerava da zaspi.
     "Kain."
     Liza prezrivo šmrknu. "Ta nemoj."
     Kenijan je polako vrteo glavom. "Nije to ono što mislim. On je surov čovek, ili može takav da bude, svi mi to znamo. Ali on je i lukav, i to već odavno. Sada - sada se ponaša glupo, ili ako postoji razlog za takvo njegovo ponašanje, ja bar mogu da ga otkrijem." On malo poćuta, da sredi misli. "Pazite. Maston i Tristan de Volta organizuju svoje ratnike i istovremeno zasipaju nas svojom propagandom. General Dantes uspeva da održi disciplinu, ali ne drži situaciju u rukama ni blizu onako dobro kako bi to činio Kain, čak i Orion, i svi mi to dobro znamo." On za trenutak pogleda svoje prijatelje. "I onda? On i dalje sedi na vrh brda u Skupštinskoj Sali i ničemu se ne protivi, ne pokreće svoje ratnike..." Zastao je, razmišljajući. "Prosto, ne vidim u tome nikakvog smisla." On se iznenada zakikota, a Drekalo otvori jedno oko i iznenađeno ga pogleda. Smešak i kikot, oba u istom razgovoru, pomisli, pomalo iznenađeno, Drekalo. "Mora da je lepo, Lizo, kad tačno znaš šta neko misli, tako kao ti. Jedino u šta sam siguran jeste da prokleto malo znamo o bilo čemu."
     Liza Venere je ćutke sedela ispod hladnog, sivog neba. Vazduh je bio težak od bliskog snega i kiše, i to se činilo veoma u skladu sa mislima koje su joj se rojile u glavi, mislima koje, izgleda, nije nikome umela da objasni, ni Drekalu, čak ni Kenijanu, koji je bio najoštroumniji čovek koga je poznavala.
     Najpaklenije u svemu tome bilo je to što bi Orion razumeo, samo da može da razgovara s njim.
     "Nije lepo", reče ona najzad, glasom punim hladnog očajanja koje ona druga dvojica nikako nisu mogla da prečuju. "Užasno je."

     Ležao je u pilotskoj kabini 'Sokola', čvrsto zatvorenih očiju zbog dva zraka 'blizanca Svetlosti', koji su izlazili iz Prstena na njegovoj ruci i ledeno ugašene površine Zvezde. Klizni brod je lebdeo jedva kilometar iznad površine sjajnog asteroida. Izveštaji istmarčkog istraživanja površine svetlećeg asteroida, koje je Orion pročitao, iako su sada bili već petnaestak godina stari, kao da su bili napisani juče. Ako je na zvezdi i bilo značajnih promena za ovih petnaestak godina, Orion ih nije mogao uočiti.

     "Stvarno? Šta je stvarnost?" radoznalo upita žena.
     Hodali su zajedno kroz ulice Skupštine, u toplom letnjem danu, ispod nestvarno plavih nebesa. Prsten je pulsirao na Orionovom prstu, sijajući jače od Sunca, gradeći sjaj i u samom Orionu. Jedina sličnost za koju je Orion pomislio da uopšte može postojati i da je fuzioni generator kojim se ona napaja upravo uključen.
     Žena koja je išla pored njega mogla bi mu biti mlađa sestra. Zvala se Senta Almandar, i Orion još nije bio sasvim siguran da je živa. Oh, bila je sasvim stvarna na dodir, njeno telo pored njegovog; govorila je toplim kontraaltom kakav proizvodi ljudsko grlo, a ne onim odsečno bezbojnim glasom koji je Orion povezivao sa telepatijom.
     Na žalost, nije bila stvarna. Nije bila ni Skupština kroz koju su šetali, ni bazen u kome su se pre toga okupali. Ako je sve to delovalo stvarno, bilo je to samo zato, po Sentinim rečima, "što sam imala mnogo vremena da vežbam." Iako je Orion bio samo izdaleka svestan pilotske kabine kliznog broda u kojem je doputovao, vlastitog tela koje se oporavljalo od nešto više nego dvodnevnog ubrzavanja i usporavanja, samo to je bilo stvarno. Sve ostalo, sve oko njega, bile su samo Sentine misli i sećanja, složeni u lažni svet u kome je ona živela zato što su je gospodari Svetlosti, pre petnaest godina, otrgli od onog pravog.
     "I od tada", tiho reče ona, "ništa. S vremena na vreme postajala sam svesna Loginog prisustva, ali čak ni on nije mogao da se probije kroz okove u koje su me stavili. Nisam mogla da saobraćam ni s kim, nijednom, sve do sada." Za trenutak je poćutala, a onda prsnula u smeh. "Dok ti nisi došao, nisam ni znala koliko dugo sam ovde. Sada imam trideset dve godine", čudila se ona. "Zar to nije fantastično?"
     "Pretpostavljam", odgovori Orion. Skupština je bila neobična. Bila je to Skupština kakve se Senta sećala, čista i dobro održavana, kroz čije su ulice hitali vladari i radnici. Svet na ulicama kao da nije primećivao ni Oriona ni Sentu; posle jednog neuspelog pokušaja, koji je grdno zasmejao Sentu Orion nije više pokušavao da ih oslovi. "Pričao sam Logi o tebi. Da je imao Prsten, mislim da bi te oslobodio." Senta klimnu i Orion nastavi. "Ja nisam vešt kao on, i sada, kad sam se našao ovde, ne znam više šta bi trebalo da uradim."
     Senta ga začuđeno pogleda. "Ne moraš ništa više da uradiš. Ja ću se sama osloboditi."
     "Oh?"
     Zbunjeni prizvuk te misli mora da dopro do nje. Senta ga radoznalo pogleda. "Pa, valjda je jasno, samo po sebi? Ja mogu da se oslobodim. Sve što treba da uradiš jeste da mi daš Prsten."
     Orion je zurio u nju. "Ni slučajno."
     "Molim?" učtivo odvrati ona.
     Orion je bio nejasno svestan vlastitog tela koje leži u pilotskoj kabini kliznog broda, stežući u ruci Prsten. "Mislim da... ne mogu."
     Senta mu se okrenu i nasmeši.
     Njen osmeh je bio savršeno omamljujući, čist i neverovatno neposredan smešak, koji nije ličio ni na šta što je Orion do tada video. Istog časa on shvati da joj uzvraća osmeh, ni sam ne znajući zašto. "Ja mislim da možeš", veselo reče ona, "a ja sam imala veoma, veoma mnogo vremena - za razmišljanje."

     U jednom od sedišta za posmatrače u mračnoj Skupštinskoj Sali, visoko iznad Skupštine, Kain je sedeo sam i posmatrao nebo. Um mu je bio potpuno ispražnjen. Nije kovao nikakve planove, ništa nije predviđao unapred.
     Samo je sedeo i čekao.
     Negde oko ponoći materijalizovao se Loga u sredini diskusione tribine.
     "Zdravo, Loga", reče tiho Kain.
     "Zdravo, Kaine." Riđokosi je malo tumarao oko zidova zamračene Sale i najzad se skrasi u stolici nedaleko od Kainove. "Tu skoro sam bio u brdima Istmarča. Tamo je situacija veoma loša."
     Kain potvrdi glavom. "Znam. Šaljemo im helikopterima hranu, ali rečeno mi je da je još nemaju dovoljno. Sedamdeset sedam hiljada radnika pokušava da sačuva goli život tamo u brdima..." Glas mu zamuknu. "Voleo bih da im pomognem, ali ne mogu. Imamo žrtve opekotina koje lečimo u Serloku. U Serloku nije toliko loša situacija, ali samo zato što ih se većina podavila kada je Brana bila probijena. I Almandar se izlio duž obala. Sumnjam da u ovoj Dolini postoji neka zajednica kojoj ne treba nikakva pomoć."
     "Moraće da se snađu sami, a?"
     "Moji inženjeri rade na problemima, mnogobrojnim, gde god su rešivi. Samo dva odsto Velike brane je zaista uništeno, znaš. Može se ponovo izgraditi, tako mi bar kažu moji inženjeri, i morska voda može se isušiti."
     "Izgleda da će tvoji inženjeri imati mnogo posla. A ti?"
     "Ja sam mrtav čovek, Loga."
     "Ja sam, tokom svih ovih stoleća, ponekad imao priviđenja koja se nisu ostvarivala", tiho reče Loga. "Zar nisi i ti?"
     Kain se zaista nasmeši na njegove reči. "Još nisam."
     "Treba da se vratiš u Istmarč. Tvoji vojnici će poći za tobom, ako ti kreneš prvi. Možda ćeš umreti, ali ćeš bar umreti boreći se."
     Kain samo zavrte glavom. "Ne. Čekam da se vrati Orion, a posle toga... gotov sam, prijatelju."
     "Kaine, potreban im je vođa."
     "Pa, povedi ih."
     Loga se zagleda u njega. "Ja? Ne." Izgledao je istinski uvređen. "Neću."
     "Dobro."
     Loga ga je i dalje netremice posmatrao. "Kaine, sav taj kraj Doline nalazi se pod vodom."
     Kain se opet nasmeši. "Moj otac", reče on, "bio je ribar."
     Loga zatrepta.
     "Dopao bi ti se."
     Loga ostade da sedi ćutke sa Kainom još dugo vremena. Nisu razgovarali. "Možda i bi", reče Loga napokon. Pre nego što je opet progovorio tišina je bila beskrajna. "Ti bi to uradio, Kaine samo da imaš hrabrosti." Vihor njegovog odlaska ošinu Kaina i odelo mu se zaleprša.
     Kain nije bio potpuno siguran da Loga više neće čuti njegov odgovor. "Znam. Ali strašno sam umoran. Zbogom, Loga."

     Zajedno su legli na padinu brda i zagledali se dole, u priviđenje grada Skupštine. Sunce je bilo veoma topolo, a miris trave jak i prodoran. Sve je to učinilo da se Orion oseti veoma sanjivim, i da izgubi svaku volju da se prepire sa tom neobičnom ženom u koju se pretvorila Senta Almandar.
     "Znala sam toliko stvari onda kad su me ovde zatvorili", tiho reče Senta. Ležala je na leđima pored njega, sa rukama ukrštenim na potiljku. "Toliko mnogo." Polako je vrtela glavom. "A nisam razumela gotovo ništa. Život mi je bio lagodan zato što sam bila vladarka, zato što su potojali radnici koji su me služili. Kao što i ti, Orione, mislim da živiš lako, jer ima radnika koji ti služe. Ne kažem da je loše što si stvoren da vodiš, a drugi da idu za tobom; pre nego što nas je T'Pau napravila, svet ljudskih bića imao je isto ustrojstvo, i jedni su uvek držali druge u svojoj senci."
     Orion ćutke klimnu, misleći bez reči na prijatelje koje nije bio siguran da će ikada ponovo steći.
     Senta se iznenada uspravi i sede, obrglivši kolena. "Postane teško kada ima mnogo onih koji su u proseku mnogo bolji od ostatka čovečanstva. Bili smo dobar narod, Orione", reče ona naglo. "Razmišljala sam, i opet razmišljala o tome. Bili smo dobar narod. Učinili smo mnogo više dobra nego zla. Ako je postojao neki naš greh za koji nas možeš osuditi, onda je to što smo bili odistinski bolji od radnika. Jači, pametniji, sa čulima sa kojima su se samo najbolji među njima - Kain, pobunjenik Artemis i njima slični - mogli nadati da će se moći meriti. Kain nam se približio na svim nivoima, osim na fizičkom. Čula sam da nije naročito jak čovek." Ona sleže ramenima. "U to vreme nisam mogla da razumem. Zato smo napustili Zemlju, jer radnici nisu mogli da nam konkurišu, a nije bilo pošteno da ih na to nagonimo. Bili smo primorani da odemo. Naše rukovođenje nije bilo prihvaćeno i nije moglo da pomogne radnicima. Našli smo sebi mir, slogu - koja zaista postoji, Orione, jer jedan vladar se nikada ne bori protiv drugog - ali nismo mogli da naučimo radnike kako da je nađu. Oni su samo ljudi, i nemaju u sebi sposobnost da je nauče."
     "Nemaju u sebi sposobnost da je nauče", tiho ponovi Orion. "Mislim da grešiš, bar u toj jednoj stvari. Sigurno je da nisu naučili, ali to ne znači da ne mogu."
     Senta se glasno nasmeja. "Postoje jaki pokazatelji u tom smislu, Orione. Podučavali smo radnike na Akademiji skoro sedam vekova, i za sve to vreme retko se pojavio i jedan jedini radnik - čak i među najboljima - koji se uopšte približio našem nivou, sve dok nije došao Kain."
     "Ja bih mogao da ih podučim", reče Orion, pošto je dugo ćutao. "Mislim da bih mogao. Toliko se trude, znaš. Liza, i Drekalo, i Bezimeni. Ja sam jedan od njih. Poznaju me."
     "I Isus je bio jedan od njih", tiho odvrati Senta. "I vidiš šta je..." Ona naglo zastade. "Nije ti poznato to ime?"
     Orion zavrte glavom. "Da li bi trebalo da bude?"
     "Kainu jeste", zamišljeno odgovori ona. "Ali ja mislim, Orione, da ima mnogo stvari koje Kain zna a ti ne znaš. Kažeš mi da te nikada nije naučio duhovnim vežbama. On ih zna, Orione, a pošto si ti Lodenova krv - T'Pauina krv - i ti imaš veštinu da ovladaš Svetlošću."
     Orion na to iznenada prsnu u smeh. "Veština? Ja?" Smejao se iskreno nekoliko trenutaka, a onda prestade. "Kain ima tu veštinu, znam, osetio sam je. Ima je i vladar Loga. Osetio sam, takođe, moć njegovih misli. Imale su je i tri žene one noći." Zaćutavši na časak on brzo dodade: "Možda bih i mogao da radim isto ono što i oni, ali sada više nemam vremena da naučim."

     Znate li, prijatelji moji, šta je
     ćutanje, il' ne znate vi?
     Ovaj život što gleda u oba pravca,
     Iznutra je obeležio ljudski lik.

     Reči se polako utišaše i usporiše, i Orion shvati da ih žudno guta, čekajući još iako ih više nije moglo biti. "To je gotovo isto tako istinito kao i ma šta što bih ja mogla da ti kažem", tiho reče Senta. "Kain te je čitavog života vaspitavao da gledaš napolje, da težiš da pobediš divove, da postigneš cilj i opet zadobiješ Prsten. Napravio si velike podvige, prema merilima sveta, Orione." Ona se malo okrenu na mestu na kome je sedela, i spusti pogled naniže, na njega. "Ali svet je luda i pajac. Obećala sam tvojoj majci da ću doći po tebe, a evo gde ti dolaziš po mene, posle toliko godina. Potpuno si u pravu. Neću te naučiti da upravljaš Svetlošću za ovo kratko vreme koje nam je preostalo da ga zajedno provedemo, i zato mogu da se oslobodim samo na jedan jedini način. Orione, ti si iste krvi kao i ja, i kunem ti se imenom svojim i svoga oca i imenom T'Pau Almandar, ako je ikada ime Almandara bilo časno. Vratiću ti Prsten.
     Orion samo klimnu, ne baš umorno, ali uz ogromno i istinsko oklevanje.
     "Ali pre nego što budem mogla da ti ga vratim", ljubazno dodade ona, "moraš imati u mene dovoljno poverenja da mi ga daš. Zaboravi svet, Orione, zaboravi svetsku mudrost, jer ona nije nikakva mudrost. Imaj poverenja u mene.
     Daj mi Prsten."
     Te noći na nebu iznad Skupštine nije bilo oblaka. Kain je i dalje sedeo u Sali, čekajući da ga stigne ono što mu je bilo suđeno, kada svetlost Zvezde iznenada zatreperi, u magnovenju potamne, a zatim blesnu kao nova.
     Kada je noćno nebo opet potamnelo, Zvezde, prvi put za petnaest godina, više nije bilo.

     6.
     Orion je kružio u orbiti oko Zemlje; zadržao se nekoliko revolucija iznad površine planete, gledajući nadole u plavetnilo Okeana. Nije bio siguran da li uobražava ili mu vazduh zaista postaje sve zagušljiviji, ali nije mario.
     Zaudaram, pomisli Orion, utvrđujući stanje. Žedan sam i prekriven modricama.
     Bar sam, pomisli on sa nejasnim, umornim osećanjem, kod kuće.
     I on spusti svoj klizni brod iz orbite u atmosferu.

     Maston je neumorno koračao gore-dole po Ratničkoj sobi. U njoj nije više bilo Istmarčana; bili su otišli. Svi su se povukli u logor Istmarča, u podnožju brda na severnoj strani Skupštine.
     Tristan de Volta, polupijan, sedeo je za ugašenim terminalom i pio, posmatrajući Mastona kako hoda. Matori se dobro drži, pomisli on cinično. Bordinova smrt i mala bukvalno simbolična pobeda koju mu je pružilo Kainovo nastrano ponašanje tokom poslednjih nekoliko dana izgleda da su, činilo se Tristanu, donekle povratili Mastonu Veramornu onaj njegov mladalački mir. A kada mu to pade na pamet, progovori ne obuzdavajući jezik, jer svojevremeno je otkrio da Maston više nije bio u stanju da u njemu izazove strah. "Orion će se vratiti. Toliko ga i ja poznajem."
     Maston zareža potpuno refleksno, kao da se vežba. "Jesi li mogao da pomisliš da će nas sve izdati onog časa kad dobije Prsten? Dečko je vladar po krvi, i to se vidi."
     "Vratiće se", hladnokrvno ponovi Tristan, "i ja ću to pitanje raspraviti s njim." Tristan pažljivo ustade na noge i izađe napolje ne povodeći se. Kao da je na sebi imao auru osujećenja i gađenja, nalik na orden koji je samom sebi dodelio, i ta aura je izašla iz sobe zajedno s njim. Maston ga je samo delićem uma posmatrao kako odlazi. Tristan, gotovo da je već odlučio, ima da umre, i to veoma skoro.
     "Gospodaru Mastone?"
     Maston se hitro okrete oko sebe, kao da veruje da ga neko napada; jedan od njegovih telesnih gardista maši se za oružje.
     Komandant general Mondal Dantes smešio im se na ulazu. Iza njega je stajalo pet istmarčkih ratnika, naoružanih puškama. "Moj gospodar Kain", reče on ceremonijalno, gotovo snishodljivo, "moli da ga udostojite svoga prisustva u Sali Skupštine čim vam bude odgovaralo. Pozivate se da povedete svoje telohranitelje; gospodar Kain želi da sastanak bude miroljubiv. Pošto je sadašnja situacija nepodnošljiva, svima nam je u interesu da je što pre rešimo. On vas čeka."
     Dantes nije sačekao odgovor. Poklonio se, zaista veoma ovlaš, i koračajući unazad izašao iz Ratničke sobe zajedno sa svojim ljudima.

     Maston ga je pustio da čeka jedan sat, a onda se, u jednom od svojih ličnih vozila i sa dvadesetoricom telesnih gardista, odvezao uzbro do Sale.

     Na grebenu od kamenočelika visoko iznad izbegličkog logora stajala je Senta i žudno upijala u sebe miris vetra, lepotu sve dužih senki i narandžastog ognja Sunca na zalasku.
     Login glas dopre do nje sa velike udaljenosti, jak i ljutit.
     Beskrajno je uživao, koliko je mogla da zaključi.
     "...ne, ne, ne", cičao je on. "Je li vam svima svraka popila mozak? Ako i niste nikada u životu lovili ribu, ne znači da baš sada morate da zaserete. Nije to nikakva obaveza ili nešto slično, jasno?"
     Jedan radnik tamo dole govorio je nešto što je vetar odneo u drugom pravcu od Sente, a možda se samo nije drao onako kao gospodar Svetlosti. "Da ne misliš da ćeš nahvatati više riba ako zamrsiš te proklete udice? Šta? Znam da su ljigavi", drao se on na njih, "i treba da budu: to su crvi.
     Petnaest godina lišavanja čulnih oseta, iako joj ni najmanje nisu prijale, učinile su čuda u vladanju Svetlošću; istog časa kada je Orionov brod ušao u Zemljinu atmosferu, ona je to znala. Odoh, bezglasno poruči Logi i nestade.
     Radnici u logoru gotovo da su se navikli i postali nezainteresovani za taj prizor kao i radnici u nekadašnjoj Skupštini. Niko nije podigao pogled kad se začuo oštri prasak groma, koji je oglasio njen odlazak.

     Dva tehničara na terminalu dalekodometnog radara nešto su se dogovarala pre nego što su prišla komandantu Prvom, koji je bio dežurni. Najzad su se sporazumeli, i viši tehničar reče, upravo u trenutku kada je Tristan de Volta ušao u Ratničku sobu. "Komandante? Imamo signal na dalekodometnom radaru. U početku je dolazio sa jedne gravitacione putanje, pa smo mislili da je u pitanju meteor, jer klizni brodovi se obično ne javljaju na radaru na toliko velikim udaljenostima..."
     Tristan mu upade u reč. "Pređi na stvar. "Šta je to?"
     Ratnik se obraćao dežurnom komandantu Prvom. Sada se malo okrenu prema Tristanu. "Gospodine? Nisam siguran, ali njegova putanja nije više slobodna, već pod pogonom, a suviše je mali za neku letelicu divova", a takođe ne dolazi iz njihovog pravca." Ratnik sleže ramenima. "Ovo je samo pretpostavka, gospodine, ali sa velikim stepenom verovatnoće. Mislim da je to komandant kapetan Orion. Njegov klizni brod se toliko sija da može iz veoma velike daljine ostaviti onakav signal na radaru."
     Tristan je ukočeno gledao u ekran terminala. Ratnici, tehničari na dužnosti, mogli su da osete kako dah komandanta pukovnika smrdi na alkohol. "On je. Vratio se." On se besno upilji u višeg tehničara. "Zašto me niste obavestili ranije?"
     Ratnik kao da se predomišljao koji od šest odgovora da mu da, i najzad reče: "Niste biili prisutni, gospodine. Pored toga, gospodar Maston nam je rekao da ga obavestimo ako..."
     Tristan iz sve snage ošamari čoveka, pa se saže i podiže ga s poda jednom rukom. "Samo probaj da nekome kažeš", besno prošapta, "narediću da te streljaju još danas." On odgurnu ratnika od sebe i prodera se na komandata Prvog. "Hoću krov od laserske vatre, redovi jedan i dva istovremeno, onog časa kada se spusti ispod dve hiljade metara. Hoću ja da ga dobijem. Moj je."
     Komandant pukovnik Tristan nije ni sačekao da vidi da li su razumeli njegovu naredbu; okrenuo se i odjurio.

     Tristan je uzleteo vodeći sa sobom još petnaest kliznih brodova, onih nekoliko ljudi u službi Mastona Veramorna za koje je verovao da osećaju veću vernost Tristanu de Volti, nego strah od Mastona Veramorna.
     Jedan ađutant priđe komandantu generalu Mondalu Dantesu, koji je čekao u svom ličnom vozilu na pisti ispod Pećina. Iako je imala oblik privatnog vozila, ta letelica je bila varljiva. Ako se ukaže potreba, bila je u stanju da bez velikog napora raznese i napola pošalje do đavola vozilo Mastona Veramorna, koje se nalazilo na suprotnoj strani aerodroma.
     "Gospodine? Petnaest, moguće i šesnaest kliznih brodova je uzletelo na južnom kraju Skupštine. Prisluškujemo njihove veze, ali još nismo čuli ništa što bi nam pokazalo zašto su to učinili."
     Dantes je za trenutak razmišljao, a onda odmahnu rukom. "Ako mogu da nam naškode sa petnaest prokletih klizača, neka bude."
     "Da, komandante generale."

     Brodovi koji su mu tako hitro uzleteli u susret očigledno nisu bili iz flote Istmarča. Ipak, Orion se nije brinuo; još se nije javio Ratničkoj sobi Skupštine od kad je počeo da silazi iz orbite, i sve dok ti brodovi ne budu mogli da ga vide neće znati ko je. On pokrenu ukočenu ruku da dodirne dugme kanala za vezu i uključi ga na sve frekvencije. "Govori komandant kapetan Orion, Istmarč; brodovima koji mi prilaze, zdravo."
     "Komandante Orione, govori komandant pukovnik De Volta. Nalaziš se u vazdušnom prostoru Iglza i nastavićeš da se spuštaš u našoj pratnji."
     "Tristane?"
     "Na liniji. Klizni brodovi nastavljali su da se penju i da se približavaju paralelno Orionovom kursu u pravcu Skupštine.
     "Odkud te formalnosti, Tristane? Pa, ni ja sam ne želim ništa drugo nego da sletim sa vama."
     "Tako je bolje za tebe, jer nemaš drugog izbora, vladaru."
     "Vladaru? Tristane, šta sve ovo, do đavola, treba da..."
     U tom trenutku nalazio se više od stotinu metara iznad kliznih brodova Iglza, ali se spuštao znatno brže od njih. Altimetar je pokazivao da se spustio samo za dlaku ispod dva kilometra, i nebo iznad njega se tog trenutka pretvori u boju krvi. Nije ni za čas zastao da razmisli; reagovao je onako kako su ga navikle godine vežbanja. Okrenuo je brod i pritisnuo potiskivače na najveće ubrzanje i spustio ga pravo dole i što dalje od tavanice laserske vatre. Za nekoliko sekundi našao se ispod brodova Iglza, padajući kao kamen. Čuo je glas Tristana de Volte kako urla kroz sve otvorene frekvencije. "Beži nam! Zaustavite ga!"

     Ubrzo je shvatio da nikako neće moći da stigne do Skupštine. Našao se u opasnosti u kakvoj bi njegov pokojni otac sigurno uživao; iako se nijedan od brodova Iglza nije mogao meriti s njegovim, petnaest ih je sigurno moglo. Polako su ga opkoljavali, terajući ga da se uputi Crnim planinama, ispaljujući lasere i projektile sa podjednakom ravnodušnošću, tako da je Orionu za nekoliko sekundi bilo jasno da se ne trude bog zna kako da ga ubiju, ali da im je takođe svejedno ako se to slučajno desi.
     Već su bili u senci planina kada Orion uluči trenutak bezbednosti i prebaci se na frekvenciju Istmarča, poslavši poziv upomoć. Nije znao da li ga je ma ko čuo, izuzev njegovih napadača. U svakom slučaju, sigurno je bilo da Tristan de Volta prisluškuje kanale Istmarča, jer njegov glas stiže preko tih kanala posle Orionovog poziva upomoć. "Sada kad znam s kim imam posla, vladaru, borićemo se pošteno."
     "Pošteno? Vas petnaest na jednog?"
     "U stvari, šesnaest. No, pošteno je, ako letiš kao jedan od tvojih roditelja."
     "Nisam pažljivo brojao. Teško da će biti pošteno, Tristane. Ja čak nemam ni lasere na ovoj letelici." U tom su trenutku stigli do planina i Orion nekoliko sekundi nije imao vremena da razgovara, jer je uvodio brod u sve mračniju klisuru, zalazeći sve dublje u Crne planine.
     "Nije pošteno, Orione? Prizovi Svetlost, vladaru. To uvek možeš da uradiš, a uz to imaš i Prsten."
     Laserski hici stadoše da pljušte oko Oriona, primičući mu se sve bliže i bliže; pokušavali su da ga nateraju da se spusti. Lov se nastavljao, sve dalje i dalje na jug, sve dok se Dolina nije izgubila iz vida, iza njihovih leđa. "Tristane, proklet bio, šta ti je naspelo? Zar ne možemo da razgovaramo?"
     "Ovako ja razgovaram!" Laserski zrak je uspeo da dodirne Orionovu letelicu, i on opsova, zaronivši opasno blizu zamagljenih vrhova Crnih planina.
     "Tristane, je li to samo zbog Prstena? Daću ti ga. Ionako ne znam kako da upotrebim tu prokletu stvar."
     Tristanov prezir i neverica jasno dopreše preko veze. "Sve se bojim. Vladari su čuveni po tome što svoje tajne dele sa..." Još gušće crnilo u sve dubljoj tami bilo je jedino upozorenje Orionu na ono što mu je, najverovatnije, bila jedina prilika da umakne. On nakrenu svoj klizni brod gotovo potpuno na bok, naglo uvuče krila sa strane i leže na potiskivače. Sjajni vreli mlaz potiskivača osvetli trag njegovog odlaska, a onda se njegov klizni brod obre u crnoj klisuri, leteći isuviše brzo kroz mrkli mrak u kome su svetleli jedino Orionovi potiskivači. Krila je sasvim isturio sa strane, i to mu je najverovatnije spaslo život u trenutku kada je vrh njegovog desnog krila udario o jednu izbočinu u steni i odbacio mu brod nadole u mrak, pri brzini od nekoliko stotina kilometara na sat.

     Klizni brodovi su se polako probijali kroz mračne prolaze u srcu Crnih planina. Laseri su im bili namešteni na najširu disperziju i njihova grimiznocrvena svetlost pretraživala je područje u kome je iščezao Orionov brod, lelujavo osvetljavajući čistom, rubinskom bojom sneg, stenje i povremene grupice četinara.
     Posle dvadeset minuta traganja ugledali su brod, hrpu blistavih olupina, oprljenih vatrom.
     Jedan od ratnika pored Tristana samo ovlaš zviznu, kad je ugledao uništeni brod. "Pa, reklo bi se da mu je tu kraj."
     "Izgleda", reče Tristan tiho. "Idem dole da proverim."

     Spustio se na mali greben šezdeset metara iznad olupine broda, i četvrt sata se spuštao tih šezdesetak metara. Obišao je olupinu, osvetljavajući je sa svih strana ručnom baterijskom lampom, kao da će naći trag onoga što se desilo sa Orionom. Brod je očevidno bio žestoko goreo, jer su se bile upalile fuzione ćelije i čitavu trećinu zadnjeg dela letelice pretvorile u pepeo. Niti ugljenika, kojima je bila učvršćena sjajna, srebrnasta krma, i koje su, koliko je Tristan čuo, bile neupadljive na ma kojoj temperaturi, potpuno su pocrnele tamo gde je plamen puzao duž njih. Pilotska kabina bila je gotovo razneta, da se nije mogla prepoznati. Tristan nije bio siguran da li se Orionov leš nalazi u kabini ili napolju, a jara koja je izbijala iz istopljenih fuzionih ćelija ubedi ga da možda nije najbolje da priđe bliže i proveri. Sa nekim čudnim osećanjem u stomaku, koji nije znao kako da nazove, on se ponovo pope da uđe u svoj klizni brod.
     Oštrica prilagodljivog lasera suknu mu nepuna dva centimetra od desnog uveta čim je stigao do grebena na kome mu je ležao klizni brod. Istovremeno, do njega dopre jedan tihi glas. "Ako se samo makneš, radniče, ako udahneš vazduh, ako uradiš bilo koju glupost na koju pomišljaš, skinuću ti tu prokletu glavu s ramena."
     Tristan de Volta se ukipi u mestu. Dvadeset centimetara od njega oštrica mu se pružala preko ramena, da može da je vidi. Video je i paru Orionovog daha.
     "Nisam baš siguran da bi to ovog časa bila neka velika šteta. Već drugi put sam udario ruku, i zato mi malo podrhtava. Baci svoj revolver na zemlju, stavi ruke na potiljak, napravi tri koraka napred i okreni se. Izvuci revolver iz futrole palcem i malim prstom leve ruke. Polako. Sad."
     Tristan de Volta učini tačno onako kako mu je bilo naređeno, i kada je sve obavio ugleda pred sobom nejasne Orionove obrise. Leva mu je ruka mlitavo visila, a desnom je držao Tristanov vlastiti revolver uperen u njega.
     Koliko je Tristan mogao da vidi, nije pri sebi imao Prsten. "Ponudio si da mi daš Prsten", polako izgovori Tristan, držeći ruke na potiljku. "Jesi li to ozbiljno mislio?"
     "U onom trenutku jesam", odgovori Orion hladno.
     "Da li ga uopšte imaš?"
     "Naravno." Malim prstom ruke u kojoj je držao revolver on izvuče parče kristala iz džepa na prsima svog letačkog odela, i komadić Sunca iznenada blesnu na grebenu. "Morao sam da ga sklonim kad si ti došao", reče on ljubazno. "Ta prokleta stvarčica je pomalo nalik na štene. Ne razume kad joj se kaže: 'Miruj, budalo.'
     Tristan de Volta je zapanjeno zurio u Prsten. Prvi put u životu gledao je tu skromnu stvarčicu za koju su se toliki ljudi borili i ginuli, kako visi o Orionovom malom prstu ispod glatkog čelika revolvera.
     "Šta ćemo sada, Tristane? Kako bi bilo da se pomirimo, ako je to uopšte moguće? Stalno me nazivaš vladarom, kao da je to neka uvreda, ali ja nisam vladar. Ja sam Orion. I to je istina."
     "Istina?" Tristan se promuklo zacereka. "Šta je istina, Orione? Sad imaš i Prsten, a oduvek si imao moć. Eto, to je istina."
     "Mislim da bi trebalo da te ubijem", mirno odvrati Orion, "ali dosta mi je ubijanja. Proveo sam život učeći da ubijam. Ispalo je na kraju da sam to dobro naučio. Ali ne moramo da se ubijamo. Siđi sa mnom u Skupštinu - samo nas dvojica. Hajde da u miru popijemo po jednu i da vidimo šta će se dogoditi." On se umno osmehnu. "Najgore što može da se desi jeste da ne uspemo i da na kraju opet krenemo da ubijemo jedan drugog - što upravo sada i radimo."
     "Lako je tebi da pričaš o miru. Imaš Prsten. Ništa lakše nego pričati o prokletom pomirenju, kad znaš da ti sam, na prvom mestu, ne možeš biti ugrožen. Da li zaista veruješ da ćemo se zadovoljiti da provedemo život bez opasnosti, u toplom, saznanju da, i ako si vladar, odistinski nikada nećeš pokušati da opet podjarmiš radnike? Zar zaista veruješ da će bilo ko od nas tako učiniti? Pa i sami tvoji prokleti Istmarčani?"
     Orion je još neko vreme stajao sa revolverom uperenim u Tristana de Voltu, a onda ga polako spusti. "Nisi to loše rekao", primeti on. Dugo je ostao nepomičan. "Neko mora prvi da poveruje." On ispusti revolver na zemlju i mirno se obrati razrogačenom čoveku. "Ti si mi svedok", izgovori on i baci Prsten u pravcu mračnog ponora ispod njih dvojice.
     Tristan de Volta nije ni promislio šta radi. Bacio se za Prstenom, uhvatio ga, u jednom nemerljivom, blistavom trenutku osetio njegov raspevani, sjajni dodir na svojoj koži, a onda taj trenutak prestade i zaleđeni kamen ispod njegovih nogu se odroni. Pad mu je bio bezglasan i kratak.
     Sve se odigralo u magnovenju. Prsten je spokojno sijao na tlu, tri metra ispred Oriona.
     Tristana nije bilo.
     Iz nekog dalekog mesta njene se misli spojiše sa njegovima, još dok je Orion stajao, kao oduzet, netremice zagledan u Prsten. Nikada nije lako, Orione.
     Slutio sam da nije. Paperjasti dodir Sentinih misli iščile, i Orion koraknu napred i podiže Prsten Svetlosti sa zaleđenog tla.

     Pregovori su bili dugi, puni optuživanja od strane Mastona Veramorna, i podrobni. Kain je sam zastupao stranu Istmarča, bez pomoći svojih ađutanata, izuzev Jimala, bez računara, samo sa tri telesna gardista iza svojih leđa. Maston Veramorn, u prisustvu pola tuceta svojih slugu i čak dvadesetak telesnih gardista, zastupao je Iglz, drhtuljeći u hladnoj Sali pod vedrim nebom, gde su nekada vladari Zemlje držali rasprave. Zvezde su se videle, iako se sa severa približavao neprobojni bedem crnih, olujnih oblaka, kao da nagoveštava osvetu divova. Maston Veramorn je bio u Sali jedva desetak puta tokom svih tih godina od kada je držao u svojoj vlasti Skupštinu, i nikada se nije dovoljno navikao na nju da bi mu bila prijatna; noćas, kad su mu nervi bili napeti i sam vazduh zaudarao na oluju, radije bi bio na bilo kom drugom mestu na svetu.
     U jednom trenutku, kad je Kain predložio da podele Skupštinu i Zlatnu reku na ravne časti, Skupština da ostane Mastonu, a Kain da preuzme Zlatnu reku, Maston se veoma razjari; drao se na Kaina bez prestanka nekoliko minuta. Kain je mirno sedeo i nije ga prekidao iako su se Mastonovi telehranitelji nervozno poigravali oružjem. Kada se Maston konačno iscrpeo, Kain se oglasi mirno, gotovo zamišljeno. "U Istmarču sam jednom dao da se pogubi jedan čovek zbog svog prostakluka. Njemu to nije bio nikakav nauk, ali ostali su postali zaista ljubazni jedni sa drugima čitave dve nedelje."
     Maston Veramorn je samo za trenutak blenuo u Kaina, a onda spusti ton. "Siguran sam da si to jednom prilikom uradio u Istmarču", reče Maston Veramorn, a iz usta mu odjednom potekoše med i mleko. "Ali, Kaine od istmarča, ti više nisi u Istmarču. Ti si u Skupštini, sam samcit, bez tvog sina vladara i samo sa trojicom svojih gardista. Video sam tvoje srebrnooke na delu, Kaine, i zaista deluju upečatljivo, ali dvadeset revolvera će ih, mislim, slistiti za tren oka."
     Kain se nasmeši Mastonu Veramornu, ali su mu crne oči bile ledene kao sante na Severu. "Ubeđen sam da je tako. Naravno, ti ćeš prvi umreti, a verovatno i pola tvojih gardista zajedno s tobom."
     Ta primedba učini da Maston Veramorn splasne istog trenutka, iako je nastajao da to sakrije. "Dobro, umreću. Ionako ću jednog dana umreti, bez velemladosti koju kriješ od svih nas. Ja barem u Tristanu imam svog naslednika. A koga imaš ti? Vladara koji te je ostavio na cedilu istog časa kada je dobio Prsten?"
     Kain se nije trudio da porekne optužbu da je Orion prigrabio Prsten. "Orion će se vratiti", blago reče on.
     U dnu planinske padine Kain odjednom primeti tri svetleće prilike, koje su se pojavljivale i nestajale iza stabala na ivici šume, i on odjednom shvati da je to ono što mu je opsedalo periferiju svesti tokom poslednje nedelje.
     Maston Veramorn ga samo besno pogleda i dodade više zbog svojih gardista koji su ih slušali. "Sumnjam."
     Kain sleže ramenima, potisnu iz svojih misli Sestrinstvo Prstena i nasmeši se. Uticaj na široke mase bio je igra koja se može igrati i udvoje. "Samo jedan od nas dvojice govori istinu, a sudeći po tvojoj prošlosti, Mastone Veramorne, sumnjam da si ti taj."

     Ako se uopšte žurio, Orion nije bio toga svestan. Prizemljio se na južnom kraju Skupštine, najavljujući unapred svoj dolazak da bi komandantu letenja stavio na znanje da dolazi u kliznom brodu Iglza. Dao je da mu ruku poleči vojna lekarka, koja je jedva uspevala da ne okrene glavu od gađenja, toliko je smrdeo, a onda se istuširao, popio ceo litar vode, i obukao svečanu uniformu prikladnu za pregovore koji su se odvijali, kako je bio obavešten, u Skupštinskoj Sali, visoko iznad grada. Dok se oblačio, primetio je da po telu ima ljubičaste modrice na svim mestima koji su došli u dodir sa brodskim čaurastim ležajem za pilote pri ubrzanju.
     Vest da se vratio i da nosi Prsten na ruci kao munja je prostrujala kroz redove Istmarča, i kad se spremio da pođe i pridruži se Kainu jedina tri prijatelja koja je imao na ovom svetu čekala su ga ispred piste, čekala ga bez reči. On zastade i dugo ostade tako, stojeći ćutke, ne oslovljavajući ih; jer, iako je znao šta žarko žele da čuju, nije mogao da pronađe reči kojima bi to iskazao. Kada je najzad došao do reči, one su bile poput vetra čiji je on instrument bio; obratio im se najneposrednije, bez govorničkih ukrasa, rečima koje su mu počivale na srcu.
     Kenijanu Temeri je rekao: "Ti si najbolji prijatelj u mom životu.
     Drekalu je rekao: "Veruj mi. Isti sam kakav sam uvek bio."
     Lizi Venere je rekao blago: "Nikada nisam prestao da te volim."
     Svima je rekao samo: "Za mnom."
     Tako su i učinili, i četiri klizna broda se polako uzdigoše pored planinske padine do piste na kojoj su čekala dva privatna vozila, jedno iz Iglza, drugo iz Istmarča.

     Kain je posmatrao kako se klizni brodovi dižu uz planinu. Bilo ih je četiri i on je istog časa znao čiji su, sva četiri. Jedan je jedva primetno predvodio ostala tri, i čak i na ovoj udaljenosti čovek koji je jednom nosio Prsten na vlastitoj ruci mogao je da oseti sjajno, električno pulsiranje moći, kako se približava uz planinu. Maston Veramorn se prekinu u pola rečenice kada je postalo očigledno da ga Kain ne sluša, i krenu svojim pogledom za njegovim.
     "Kakav je ovo sad izdajnički prepad, Kaine?" smesta upita Maston.
     "Nikakav izdajnički prepad, Mastone. Samo moj sin."

     Četvoro mladih ratnika se zajedno popelo sa piste. Prsten je sam od sebe zračio blistavom svetlošću, i njihove senke su se čudovišno lelujale preko pejsaža. Uspeli su se do Sale i ušli kroz južni ulaz. Još u trenutku kada su se spustili zavladao je muk, i muk je propratio njihov dolazak. Prvi ga je prekinuo Orion, rekavši tiho: "Gospodaru Kaine, gospodaru Mastone." Okrenuvši se za trenutak Mastonu Veramornu, reče blago, jer nije znao koliko su ta dva čoveka volela jedan drugog: "Gospodaru Mastone, komandant pukovnik Tristan de Volta je poginuo."
     I dalje je vladala tišina. Maston nije rekao ni reč. Orion uđe malo dublje u Salu, dok mu je Prsten jarko svetleo na ruci. "Tristan je poginuo, gospodaru Mastone, zato što nije mogao da podnese da vidi Prsten odbačen, zato što nije mogao da se oslobodi potrebe da ima moć, da bi bio bezbedan u svemiru u kome niko nije bezbedan. Živeti je opasno, gospodo, i svako ko živi, umire. Postaraću se", dodade on hladno, obraćajući se sada pre Kainu nego Mastonu, "da ovaj Prsten bude vraćen tamo odakle si ga uzeo."
     Maston Veramorn stade da bledi dok je Orion još govorio. Morao je da lizne usne, da bi bio u stanju da progovori. "Lepo si to rekao, vladaru. Verujem ti tek toliko koliko bih poverovao Lodenu ili Solanu, ili ma kome njihovog kroja."
     Istog časa začu se oštri prasak groma i Senta Almandar se materijazova u dnu Sale. Vazduh je eksplodirao, podalje od mesta na kome se pojavila, i zaglušio mu poslednje reči.
     "Zdravo, Mastone Veramorne", izgovori Senta Almandar.

     Petnaest dobrih godina proteklo je od kada je ma ko izuzev Kaina u toj Sali video gospodara Svetlosti, kako se pojavljuje zaogrnut njenom punom moći. Njen sjaj je nastavljao da treperi preko Sentinog tela, zgusnuvši joj se oko očiju i grla. Njeno treperenje je nije napuštalo dok je tako stajala i gledala u Mastona Veramorna. Prizor je potrajao, kao sleđen, otprilike tri sekunda. Jedan od Mastonovih telohranitelja se malo pokrenu, kao da namerava da se lati oružja, i Senta ga jednim pokretom zaustavi. Dugo je posmatrala Mastona Veramorna i najzad progovorila. "Zašto? Odbijaš da poveruješ Orionu samo zbog toga što se slučajno rodio kao vladar, nemajući nikakvog uticaja na to?"
     Niko od prisutnih nije propustio da vidi kako Mastonu poigrava mišić na obrazu. Kain je posmatrao šta se dešava naizgled veoma radoznalo, ali ništa nije govorio. Najzad Maston promuca, tako da se gotovo nije moglo razabrati šta govori. "Da mu verujem? Kainovom detetu i još vladaru pride? Jednome od vas?"
     Orion nije skidao oka sa Mastona Veramorna. Bio je sigurno jedini od prisutnih koji se nije čak ni okrenuo na grmljavinu koja je propratila materijalizovanje Sente Almandar. "Neću više da krijem svoje poreklo, radniče. Moj deda je bio vladar, i ako je krvno srodstvo najvažnije, i ja sam vladar. Ne stidim se; uradili su mnoge velike stvari. Izuzev činjenice da se njihova dobrobit nije odnosila na sve, nije bilo ničega lošeg u idealima vladara. Vera u mir, da je bolje raditi zajedno nego jedan protiv drugog. Verovanje da nemamo pravo da ubijamo. Zar su to tako strašne stvari?" On se okrenu gardistima Mastona Veramorna i obrati im se neposredno, kao sebi ravnima. "Udružili smo se, radnici, da bismo ratovali sa divovima. Mislim da smo u stanju da učinimo to isto, u ime mira. Vi to možete. Mi to možemo. Koga ćemo sledećeg napasti?" On se ponovo okrenu, pokazujući rukom u pravcu Doline, u pravcu sveta, iznenada se glasno nasmejavši. "Zar je neko, do đavola, preostao?"
     Maston Veramorn opsova svoje gardiste. "Zar ćete da slušate njega?" Potom se okrenu Orionu. "Vladara koji se dočepao Prstena?" On koraknu napred, bliže Orionu, i dreknu: "Ako hoćeš mir, vladaru, daj mi Prsten. Pokaži nam svima svoju dobru volju."
     Orion nije oklevao ni trenutak. "Dobro." Dok je Maston besno i sa potpunom navericom zurio u njega, on skide Prsten sa ruke, koraknu napred i stavi ga na otvoreni dlan Mastona Veramorna. Maston Veramorn ga ščepa za ruku, sa Prstenom između njihova dva dlana, iskorači i jednim pokretom isuka nož i zabode ga Orionu u stomak. Orion ostavi Prsten u Mastonovoj ruci i polako napravi dva koraka unazad, u pravcu Kaina koji je polako ustajao iz sedišta u kome je proveo celo to veče. Lice mu je imalo zbunjen izraz, i Kain ga uhvati u padu. Jedan od Kainovih srebrnookih istog časa se baci da spreči jednog od gardista Mastona Veramorna da opali iz revolvera, i pođe mu zaista za rukom da telesnom gardisti proburazi grlo svojim bačenim nožem u istom trenutku kada je ovaj opalio i ubio Kaina na mestu hicem među oči.
     Sumrak se brzo spustio.
     Zajedno su šetali duž obale Okeana dok je padala noć. Razgovarali su o nevažnim stvarima, temama bez ikakvog značaja. Ono što je bilo važno bilo je rečeno još pre mnogo godina, i sada više nije bilo potrebno da se ponavlja. Orion je tek polako postao svestan svog okruženja, svežeg dodira vode na svojim nožnim člancima. Levo od njega peskovita obala se protezala u stenovitu pustaru, a desno se Jedini okean pružao sve do daleke linije obzorja. Ono što je bilo oko njega najzad poče da ga zbunjuje, i on upita Kaina gde se nalaze.
     "Na kraju smo puta, Orione." Čovek za trenutak pogleda u Oriona i dodade: "Mog puta. Da je i tvoj, mislim da bi video nešto drugo. Sada moraš da se vratiš."
     "Da te ostavim ovde samog? Valjda ne misliš ozbiljno?"
     "Mislim", polako odvrati Kain. Misli su mu dolazile teško, i on se borio s njima jer je sada bilo veoma važno da Orion ne pođe tamo gde je on morao da ode. "Okreni se", reče mu on tiho. "Vrati se, sine."
     "Sine?" Orion zamišljeno klimnu i zagleda se iza sebe, na put kojim su došli, na slabi odsjaj života tamo u daljini. On se polako okrenu i pođe natrag putem kojim je došao, ali se već posle nekoliko koraka osvrnu i ugleda Kaina kako ga prati pogledom. "Kaine?"
     "Da, Orione?"
     "Kaine? Da sam mogao da izaberem sebi oca, izabrao bih tebe."
     "Orione." U sve tamnijem, modrom sumraku, crnokosi i plavokosi čovek gledali su jedan u drugog. "Ja i moj učitelj Lukas... dokle god ti živiš, mi nećemo umreti." Zatim mu blago reče: "Vrati se."

     7.
     Tama mu se zgusnula oko duše.
     Stojeći mirno na obali ogromnog, mračnog okeana, Kain se pitao da li su hrišćani bili u pravu, da li smrt nije ništa drugo do odlazak na drugo mesto, u drugi život. Hoće li opet videti svoje sestre? I Dženi, prvu ženu koju je voleo u životu, i Eli, koja je bila poslednja? Možda će moći da poseti majku, sada već kao odrastao čovek, i da izglade sve nesporazume; Kain je znao da će moći, sada, da je navede da ga zavoli, onako kako je on nju oduvek voleo.
     U velikoj daljini, ukaza se treperavi sjaj.
     Za ime Svetlosti, možda će opet videti Lukasa.
     Postajalo je veoma hladno, i žubor talasića koji su zapljuskivali obalu sasvim je utihnuo. Duboki spokoj se spuštao svud oko njega, sve dok nije preostala samo nejasna, daleka Svetlost, i potpuna tama i praznina; i u poslednjem, očajničkom damaru svoga života, Kain svom dušom krenu za Svetlošću koja mu je uvek do tada, još od detinjstva, stalno izmicala.

     8.
     Orion se vraćao kroz sve gušću tamu.
     Hladnoća mu je isisavala snagu, lomeći mu čitavo telo drhtavicom. Stavljao je nogu pred nogu, mučno koračajući napred, ne zaustavljajući se. Nije se usuđivao da uspori; sva snaga mu je bila potrebna samo da nastavi dalje, sučeljen sa stravičnom, ukočenom hladnoćom.
     Njihovi glasovi su ga dozivali, zvali ga k sebi, glasovi Sestrinstva Prstena, najvećim delom puta.
     U jednom trenutku, kad ga je potpuno izdala snaga, kad više nije mogao da čuje glasove triju žena kako ga vuku natrag, u stvarnost, posle duge, beskrajne ćutnje kada se već gotovo predao, njena prilika iskrsnu pored njega. Oči joj potražiše njegove i tiho kazaše: Ako ti je stalo do života, pođi za mnom.
     Svetlost je obuze, i Senta Almandar iščeze.
     Orion posegnu u samoga sebe na način koji nikada ranije nije upoznao, i na obalama te ogromne i besmrtne praznine pristupi mu ta moć, dopuzavši na njegovu zapovest i okupavši ga tečnom toplotom Svetlosti.

     Sjaj Svetlosti dodirnu Oriona u padu, dok su Kainove mrtve ruke pokušavale da mu ublaže pad. Nije ni dodirnuo zemlju, već je nestao i ponovo se pojavio stojeći ispred Mastona Veramorna. Orion je bio samo nejasno svestan da se opšte krvoproliće koje je očekivao nije dogodilo; nije sasvim sigurno znao zašto, ali nije imao vremena da misli o tome. On koraknu napred, a Maston Veramorn koraknu unazad, i grčevito stežući u šaci Prsten zatetura se dalje od Oriona.
     Maston je zurio u Orionovu sjajnu priliku ne verujući svojim očima, a onda bez oklevanja izvuče revolver i poče da puca. Čak i u trenutku za koji je morao znati da mu je poslednji u životu, nije popuštao. Negde u dnu svog uma video je kako se Orionovo lice meša sa Solanovim, i oba sa licem Lodena Alamndara. Meci su pljuštali po sjajnoj Orionovoj prilici, ponovo, ponovo, ponovo, pogađali ga i nisu prolazili kroz njega. Ali čovekov užasni ravnomerni korak se nije menjao; prišao je Mastonu i istragao mu revolver iz ruke. Sa celokupnom, jarko bleštećom moći Svetlosti, prvi put je ispružio ruku i stavio je preko šake Mastona Veramorna, preko Prstena.

     Vreme je stalo.
     Izgledalo je kao da stoji van vremena, van one nepomične slike, svoje i Mastona Veramorna, kako stoje i drže Prsten. Svako smrtno biće u Sali tog časa se potpuno ukočilo. Jedino kretanje, a i ono je Orionu izgledalo glečerski sporo, dok je stajao s rukom na Prstenu, bilo je glatko, klizeće kretanje vladara Loge, koji u tom kritičnom trenutku iskrsnuo niotkuda, prošao između gardista Mastona Veramorna i bilo mišlju, bilo dodirom oduzeo im oružje. Orion je video kako Loga u vazduhu dodiruje bačeni nož i kako nož skreće sa svoje putanje tek koliko da ne pogodi ratnika na koga ga je bacio jedan srebrnooki, a onda je lenjo otklizao u noć.
     Čak je i pojava triju žena, dok je Svetlost dobijala oblik Sestrinstva Prstena, trajala veoma dugo. Kad god je viđao Logu kako to radi, Orionu se činilo da se stvar odigrava gotovo trenutno.
     Kakva zapanjujuća moć, jasno pomisli on. Prvi put je razumeo Kaina, razumeo poriv koji ga je gonio da sve stavi na kocku, samo da vrati Prsten. Uz takvu moć čovek je mogao da uradi sve što hoće, da stvori mir, da vrati blagostanje rasturenim radnicima u Dolini, onakvo kakvo nikada nisu imali još otkako je moć vladara Zemlje bila na vrhuncu.
     Hoćeš li nam vratiti ono što nam pripada?
     Orion pogleda u tri žene, i čula su mu bila tako pojačana i osetljiva da je u njima video posvećenost ništa veću od njegove; shvatio je da ona u izvesnom pogledu može biti bolja od njegove, ali ne i bolja od one za koju je on bio u stanju. Ratnici su stajali kao ukopani, i Orion ih je zagledao jednog po jednog, otkrivajući da svakome od njih po nešto nedostaje. Uz moć Prstena bio je u stanju da im zaroni u um tako potpuno, da je istog časa postajao jedan od njih. Otkrio je da je Loga, uprkos svim svojim nastojanjima, na ivici očajanja. Njegovim prijateljima, Kenijanu, Lizi i Drekalu, nedostajala je disciplina da sprovedu stvari za koje su znali da su dobre, čak i u svom vlastitom životu. Jimal je bio veoma inteligentan, ali nije imao strasti, a Maston Veramorn, koji ih je imao, nije ni o čemu na svetu vodio računa osim o svojim strastima.
     A zatim, bila je tu i Senta. Uz punu moć Prstena on posegnu da je obuhvati, i susrete se sa velikim samosavlađivanjem koje ga je sprečavalo. Znao je istog časa da bi mogao da prodre kroz tu prepreku i da je upozna, kao što je žarko želeo. Otkucaji moći u njegovoj ruci bili su kao droga, zavodljiva i slatka, koja mu je čak i misli usporavala.
     Sestrinstvo ponovi svoje pitanje. Hoćeš li nam vratiti ono što nam pripada?
     Senta je stajala i posmatrala ga. Misao kao da se polako stvarala u njemu, ali je bila savršeno jasna. Ima stvari koje niko drugi ne može da uradi mesto tebe. Da je Loden živ, on ti ne bi oduzeo taj komadić kristala. Na tebi je da odlučiš, Orione. Ne na meni, ne na Kainu, već na tebi.
     "Toliko dobra bih mogao da uradim", šapnu Orion ženama koje su se sučelile s njim. "Razumete li?"
     Krik njihovog nadolazećeg gneva jedva da se mogao suzdržati. Nije tvoj!
     "Tako je, nije." Orion je to učinio pre nego što bi mogao da smisli neki razlog da samog sebe zaustavi. Skinuo je svoju ruku s ruke Mastona Veramorna i odmakao se od njega za jedan korak, a onda glasno rekao: "Uzmite ga od njega!"
     Tako su i učinile.
     Mastonovi krici nisu dugo trajali.

     Kaina su sahranili kasnije, iste večeri, visoko iznad grada Skupštine, u zemlju Crnih planina nedaleko od Sale u kojoj je nekada, kao dvadesetogodišnji mladić, objavio da postoji veća moć od moći Svetlosti.
     Orion se nadao da je u tome bio u pravu.

     Kiša je počela da pada dok su njegovo nepomično telo zatrpavali zemljom. Nije bilo nikakve svete službe ni posmrtnog slova. Oni koji su došli da ga sahrane neće ga nikada zaboraviti, a što se samog čoveka tiče, on je, na kraju krajeva, bio mrtav.
     Pošto su ga sahranili, sišli su zajedno niz planinu u pravcu u kome su svetlele svetlosti velegrada, sjajne u noći.

Poglavlje 15: Odrasli

@03 = Godina 3018. posle Ognja

     "...Nije nam bilo dobro, tih dana, nikome od nas; borili smo se jer nismo bili stvoreni da se predamo. Ali, deco, ne smete strogo suditi o nama. Uprkos svim svojim neuspesima, na kraju smo ipak stvorili svet u kome ste se vi rodili. A to je već nešto."
     "Loga?" pažljivo se oglasi Inlije. "Je li ti dobro?"
     "Sve te smrti", promrmlja najstariji ljudski stvor u vasioni i okrenu se deci koja su ga čekala, pa zajedno siđoše niz planinu, prepuštajući stari grad kandžama vremena. Loga se kretao brzo, kao da nije siguran da mu je stalo da ih sačeka. Stalno se kretao, putovao brzo, jer dokle god se nečim bavio, sećanja nisu bila tako jaka.

Poglavlje 15: Odrasli

@03 = Godina 3018. posle Ognja

     "...Nije nam bilo dobro, tih dana, nikome od nas; borili smo se jer nismo bili stvoreni da se predamo. Ali, deco, ne smete strogo suditi o nama. Uprkos svim svojim neuspesima, na kraju smo ipak stvorili svet u kome ste se vi rodili. A to je već nešto."
     "Loga?" pažljivo se oglasi Inlije. "Je li ti dobro?"
     "Sve te smrti", promrmlja najstariji ljudski stvor u vasioni i okrenu se deci koja su ga čekala, pa zajedno siđoše niz planinu, prepuštajući stari grad kandžama vremena. Loga se kretao brzo, kao da nije siguran da mu je stalo da ih sačeka. Stalno se kretao, putovao brzo, jer dokle god se nečim bavio, sećanja nisu bila tako jaka.

Hronologija dogadjaja

     (Izvod iz Knjige vekova, sačinio Kenijan Temera)

     U godini koja je bila, prema njihovom kalendaru, 2002. n. e., pet godina pre prve i najstrašnije godine Ognjenih ratova, otkrivena je velemladost u zemlji koja se na starom jeziku zvala Amerika. Ta droga je bila jedan od glavnih razloga što je prvi svet bio uništen u Ognjenim ratovima. U to vreme na licu planete nije bilo miliona, ili nekoliko stotina miliona ljudskih bića, već sedam i po milijardi. Droga koja je uklonila smrt od starosti nije mogla izazvati ništa drugo sem katastrofe; u ovom slučaju ona je bila jedna od mnogih, mnogih varnica koje su izazvale Oganj.
     Armagedon se dogodio godine 2007. n. e.; prema našim kalendarima to je Godina Ognja.
     Godina
     0 - Godina Ognja.
     8 - Brod Malkar, na fuzioni pogon, vrsta letelice koja se na starom jeziku zvala nosač aviona, očajnički tragajući za tehničkim znanjima koja su bila potrebna da ga i dalje održavaju, spasava naseobinu naučnika sa severozapadne obale Amerike. Među njima se nalaze T'Pau Almandar i njen osamnaestogodišnji sin, Džon Almandar.
     24 - T'Pau i njen sin, Džon Almandar, ponovo otkrivaju velemladost.
     27 - Rođenje Lodena Almandara.
     41 - T'Pauin narod, živeći na lancu veštačkih ostrva kraj obale Kalifornije, gradi nezgrapnu, lošu raketu, koja im omogućava da stignu do geosinhrone orbite i da uzmu u svoje ruke orbitalne fabrike i flotu šatlova koji su se tu nalazili još od pre Ognja. Nikada im više neće nedostajati mogućnost da putuju kroz svemir.
     111 - Rođenje Donera Almandara
     122 - T'Pauin narod sreće Sestrinstvo Prstena i saznaje da postoji Svetlost.
     134 - T'Pauin narod ratuje sa plemenom Bela Vatra i varvarskim plemenom Hamel (kasnije nazvanim pleme Selveren).
     165 - Doner Almandar, u ratu sa varvarima plemena Hamel, spasava sa bojišta šestogodišnjeg mutanta po imenu Loga. Doner Almandar objavljuje svoju nameru da malog varvarina mutanta odgoji kao da je pripadnik T'Pauinog naroda. Džon Almandar, koji čvrsto veruje u teoriju o čistoći rase, zaklinje se da će ubiti malog Logu. Džonov sin, Loden, nestaje na jednom mestu i ponovo se materijalizuje iza leđa svog oca, i udarcem batine mrvi lobanju Džona Almandara. Prvi put je moć Svetlosti iskoristio jedan od pripadnika T'Pauinog naroda.
     167 - T'Pau Almandar ubrizgava Logi oslabljeni preobražajni virus, koji mu menja boju kože i očiju, tako da dečak gubi sličnost sa omrznutim srebrnookim varvarima.
     178 - Sestrinstvo Prstena osuđuje vladare zašto stalno ratuju protiv preostalih ljudskih bića na Zemlji i potpuno napušta zemlju.
     191 - Pleme Bele Vatre je iskorenjeno do poslednjeg čoveka, posle pokušaja da upotrebi termonuklearno oružje protiv T'Pauinog naroda. Pleme Selvren beži na jug.
     193 - T'Pauin narod, pod čijim se imenom u to vreme podrazumevaju kako genetski izmenjeni potomci T'Pau Almandara, tako i genetski normalna ljudska bića koja su se borila na njihovoj strani, naseljavaju se u ogromnoj dolini severno od Blistave pustinje. To je gotovo savršeno mesto za prebivanje, iako nešto hladnije. Dugačka linija obale obezbeđuje T'Pauinom narodu pristup okeanu.
     199 - Priče o postojanju divova stižu do T'Pauinog naroda. Ovaj ih odbacuje kao obične glasine sve dok, po celoj planeti Zemlji, klima ne počne da postaje toplija. Okean počinje da raste, preteći da potopi Dolinu. Tri čoveka odlaze na sever; Loden Almandar, njegov sin Doner i varvarin koji je naučio da uporebljava Svetlost, Loga.
     200-206 - Rat sa divovima
     206 - Divovi su poraženi po kratkom postupku, ali su u međuvremenu pokrenuli proces zagrevanja planete koji ne mogu da zaustave. Pod pretnjom da će ih uništiti oni koji su stekli pravo da sebe nazovu vladarima Zemlje, divovi počinju da grade Veliku branu, koja će štititi Dolinu od rastućeg Okeana.
     242 - Veliki raskol. T'Pauin narod je naučio kako da se trenutno leči i obnavlja uz pomoć Svetlosti. U kratkom, ali odlučujućem ratu potomci T'Pau Almandar, koristeći moć Svetlosti, preotimaju pogone za proizvodnju velemladosti i uništavaju ih. Doner Almandar izjavljuje da je odluka da se velemladost uskrati onima koji nisu u stanju da upravljaju Svetlošću protivna etici, i u T'Pauinom narodu nastaje Veliki raskol. Tehnološka inteligencija na kraju se većinom svrstava uz Donera Almandara; antinaučne snage ostaju u Dolini i usredsređuju se na razvijanje moći Svetlosti.

     Oni koji su ostali u Dolini predlažu, i sprovode, Sporazum vladara; pakt prema kome vladari koji su odlučili da ne odu sa Donerom Almandarom daju zavet da će se u svemu pokoravati - što Doner nije hteo da učini - odlukama Suda vladara. Doner Almandar odlazi na jug, na ivicu Blistave pustinje, i 244. godine počinje da gradi najveću svemirsku luku u istoriji sveta: grad Donertaun. Gotovo tri decenije Donertaun je zaokupljen izgradnjom velike flote svemirskih brodova.
     255 - T'Pau Almandar izvršava samoubistvo.
     271 - Pošto je flota svemirskih brodova završena, Doner Almandar, u pratnji gotovo polovine T'Pauinog naroda i više od dve trećine normalnog ljudskog stanovništva Severne Amerike, penje se u orbitu, ulazi u svoje svemirske brodove i od tada se za njih više nije čulo. Samo jedan od najbriljantnijih inženjera koji su pomogli Doneru Almandaru da izgradi flotu svemirskih brodova kojom su njegovi sledbenici napustili Zemlju, nekadašnji varvarin Loga, u poslednjem trenutku odustaje i ostaje na Zemlji, verovatno u Dolini - iako je to možda samo legenda - na nagovor Lodena Almandara.
     27l-1153 - Pax Almandar: Doba mira
     (U ovoj hronologiji ima relativno malo zapisa za osam stotina osamdeset dve godine koje razdvajaju egzodus Donera Almandara sa Zemlje od pobune Artemisa od Erebiona protiv vladara. Istoričari su to razdoblje očigledno s razlogom nazvali Dobom mira; prosto rečeno, nije obilovalo događajima.)
     301 - Vladari grade Skupštinsku Salu.
     526 - Osnovana je Akademija.
     1129 - Rođenje Artemisa od Erebiona.
     1130 - Rođenje Erika Malahora.
     1133 - Rođenje Kainovog dede Gareta.
     1137 - Rođenje učiteljice Sendal.
     1141 - Artemis od Erebiona dolazi na Akademiju u Skupštini.
     1149 - Artemis napušta Akademiju, pošto je pao na Testu.
     1150 - Garet stupa u službu Erika, gospodara Malahora.
     1153 - Ustanak u Erebionu.
     1160 - Rođenje Marika.
     1164 - Rođenje Dženi.
     1178 - Marik je naučio da lovi ribu kroz ustavu iznad Istmarča.
     1180 - Venčanje Marika i Elene.
     1181 - Rođenje Kainovog starijeg brata, Miše.
     1184 - Rođenje Antona Luzende.
     1185 - Rođenje Rize Luzende.
     1187 - Osmog dana zime, rođenje Kainovo.
     1188 - Rođenje Sive.
     1191 - Rođenje Bare.
     1193 - Dvadeset drugog dana zime, Marikova pogibija u čudovišnoj oluji.
     1194 - Osmog dana zime, Siva upisana u školu učiteljice Sendal.
     1195 - Vođa pobune Artemis od Erebiona, koji sebe u to vreme naziva Lukasom od Semalije, dolazi da podučava Kaina od Istmarča.
     1201 - Kain poslan na Akademiju.
     1202 - Lukas napušta Istmarč.
     1207 - Prvog dana proleća, Kainovo progonstvo u Blistavu pustinju.
     1211 - Kain pronalazi Donertaun.
     1213 - Kain uspeva da otvori sef u kojem je skrivena velemladost.
     1218 - Kain uspeva da uključi Štit Donertauna.
     1253 - Rođenje Tristana de Volte.
     1261 - Genetski inženjer Rijabel dopriniosi rađanju blizanaca, Solana i Ree.
     1267 - Rođenje vladarke Sente.
     1274 - Trideset trećeg dana jeseni, potpisivanje Istmarčkog sporazuma.
     1277 - Solan stupa u službu Mastona Veramorna.
     1278 - Rođenje Lize Venere.
     1279 - Rođenje Orionovo, Kenijana Temere (Bezimenog) i Džeksona, sina Donalovog (Drekala).
     1284 - Abdikacija vladara; smrt Donera Almandara i Solana. Vladarka Senta je kažnjena zatvorom; Rea je oslepljena i bačena u tamicu. Kain uzima Oriona da ga vaspita u Pećinama Istmarča.
     1299 - Rat za Prsten.

Kalendar prstena

     Kalendar koji je korišćen u ovoj knjizi u osnovi je isti onaj koji je predložio Isak Asimov u svom eseju 'Slab izgovor', i koji se nalazi u njegovoj zbirci eseja Mesečeva tragedija. Jedina bitnija izmena koju sam izvršio u Asimovljevom Svetskom kalendaru godišnjih doba, onako kako ga je predložio, jeste da sam zadržao imena godišnjih doba. (Asimov je predlagao da se godišnje četvrti označavaju sa A, B, C i D, što bi, siguran sam, bilo veoma primenljivo i zgodno, kada se ljudi budu navikli na to. Međutim, za potrebe ove priče odlučio sam da zadržim imena godišnjih doba, sa njihovim jasnim i neposrednim značanjem.)
     Ovaj kalendar ima nekoliko prednosti u odnosu na sadašnju odvratnu papazjaniju kojom se služimo za obeležavanje godišnjih tokova. Nedelja (prema sadašnjim nazivima dana u sedmodnevnom razdoblju) uvek je prvi dan u sedmici; prvi, a zatim osmi, pa petnaesti i tako dalje, i prema tome možete, prema datumu, odrediti koji je dan u nedelji. Četiri 'meseca' su svi iste dužine. Kalendar za celu godinu je samo jedno jedino parče hartije koje sadrži devedeset jedan dan, od kojeg se sastoji dati mesec, ili godišnja četvrt. I najzad, ne treba vam novi kalendar svake godine; godina se prosto ponavlja.
     Samo jedna godišnja četvrt, proleće, ima više od devedeset jednog dana. Proleće ima devedeset dva, i tako ukupan zbir dana u godini iznosi 365. Devedeset drugi dan se ne broji kao dan u nedelji. Svake prestupne godine, jesenja četvrt takođe sadrži devedeset drugi dan, koji se isto tako ne ubraja među dane u nedelji. Četiri godišnje četvrti su, po redu, zima, proleće, leto i jesen.

     KALENDAR MESECI, IZMENJENI ASIMOVLJEV KALENDAR

     1 2 3 4 5 6 7
     8 9 10 11 12 13 14
     15 16 17 18 19 20 21
     22 23 24 25 26 27 28
     29 30 31 32 33 34 35
     36 37 38 39 40 41 42
     43 44 45 46 47 48 49
     59 51 52 53 54 55 56
     57 58 59 60 61 62 63
     64 65 66 67 68 69 70
     71 72 73 74 75 76 77
     78 79 80 81 82 83 84
     85 86 87 88 89 90 91

     Metrički dan je moj vlastiti izum. To je dan dugačak koliko i naš sadašnji dan - iako se Zemljina rotacija usporava, ona to čini gotovo neprimetno, i tokom hiljada godina - koji je podeljen u deset metričkih sati; svaki metrički sat je zatim podeljen na sto metričkih minuta, a svaki metrički minut na sto sekundi.
     Radi lakšeg izračunavanja slede sledeće jednakosti standardnih i metričkih vremenskih jedinica:

     Jedan metrički sat = 2,4 standardna sata.
     Jedan metrički minut = 1,44 standardna minuta.
     Jedan metrički sekund = 0,864 standardnih sekundi.

     Decimalni dan (zajedno sa decimalnim kalendarskim sistemom koji je, u poređenju sa Asimovljevim Svetskim kalendarom godišnjih doba, lošiji) zaista je bio u upotrebi u Francuskoj, počev od 1792. godine, i upotrebljavao se trinaest godina, sve dok ga Napoleon nije ukinuo i zamenio sistemom merenja vremena koji se tada, kao i sada, upotrebljava u celom svetu. Samo dva stoleća kasnije, ja sam uspeo da ga ponovo izmislim na svoj način.

     DKM